Ale i vrane

Boris Tadić i Tomislav Nikolić politički su antipodi čija je jedina sličnost to da su za medijske savetnike uzeli ljude s čudnovatim shvatanjem slobode medija.

Tadić je glavnoj urednici „Politike” 2008. pisao sa zahtevom da „nadležnim organima u najhitnijem roku” otkrije izvore za članak koji se Tadiću nije dopao. Posle se pravdao da je pisao kao građanin koji je naučio da čita iz „Politike”, mada nije objasnio zašto je pismo građanina Tadića u redakciju stiglo na memorandumu predsednika Republike.

Nakon što je „sredio situaciju u medijima”, kao što je u noći izbornog trijumfa iste godine i obećao oduševljenim pristalicama, u Srbiji nije ostao niti jedan opozicioni medij (sa izuzetkom nedeljnika „Pečat”).

Za razliku od Tadića, Tomislava Nikolića mediji nisu štedeli ni posle izbora za predsednika Srbije. Posebno ga je zabolelo kada su „Blic” i „Alo” objavili da je pekao rakiju dok se Srbija davila u poplavama, ali reagovao je kao običan građanin. Umesto da organizuje smenu urednika preko Mihaela Ringijera, kao što je to uradio njegov prethodnik, Nikolić se obratio Savetu za štampu i zatražio ocenu etičnosti tog uređivačkog poteza.

Bio bi to sjajan primer uzornog odnosa vlasti prema medijima da je njegov kabinet bio u stanju da prihvati nepovoljnu odluku tog samostalnog regulatornog tela. Umesto toga, predsednikova medijska savetnica napisala je dva pisma puna ličnih uvreda predsednici Saveta za štampu i glavnoj urednici „Politike”.

A zatim je, iako se Savetu za štampu žalio građanin Nikolić, tu pogrešnu procenu razaslala medijima na memorandumu predsednika države, sa prostačkim aluzijama tipa „vrana vrani oči ne vadi”.

Čitalac jednog sajta rekao je na to da „i iznad Džesi ima Džesi”. Bila je to aluzija na nekadašnju novinarku u kabinetu Borisa Tadića koju je bio glas da noću zove glavne urednike i menja im naslovne strane.

Ali nije „Džesi” ta koja nije razumela ulogu medija u demokratiji, već njen šef. To se sada vidi po uvredljivom napadu Borisa Tadića na list „Danas”, koji po njemu izigrava kurira jednom konobaru (što je redakcija ispravno protumačila kao aluziju na Vladimira – Bebu Popovića). Umesto evropskih standarda o kojim je Tadić samo pričao, već pomalo zaboravljena medijska gospodarica je primenjivala samog Tadića. Nije to bila njena, već Tadićeva medijska politika, što se da videti i po tome što je u međuvremenu prešla u suprotni tabor.

Kada je predsednik građanin, a građanin predsednik, za to koga on i zašto zapošljava da ga savetuje o medijima – javnost može, ali i ne mora previše da mari. Ali bi morala da zna kakva je medijska politika Tomislava Nikolića.

A Stanislavu smo upoznali.

Ljiljana Smajlović

—————————-

Odgovor Stanislave Pak Stanković 

Papir trpi sve

Predsednice,

Papir trpi sve, pa i Vaše uvrede na račun predsednika i njegovih saradnika, ali je nedozvoljeno da zloupotrebljavate „Politiku” i da je koristite kao poligon za lični obračun, koji ne priliči ni pijaci. Koristite se providnom zamenom teza da obesmislite moje mišljenje o jednoj odluci Saveta za štampu iza koje ste sada i u odgovorima stali. Dali ste mi time sasvim za pravo. Da li Vi mislite da je Savet za štampu nedodirljiv i da niko ne može da kaže da je odluka tog tela nepravedna? Pa predsednice, pravo na slobodno izražavanje mišljenja je osnovni postulat demokratije. Vi sebe, predsednice, stavljate iznad nas državnih službenika, jer Vama je dozvoljeno da zloupotrebljavate „Politiku”, da ulazite u lični obračun, a savetnik predsednika ne može zvanično da obavesti javnost o svom mišljenju o jednoj odluci Saveta za štampu. Poređenje predsednika Nikolića sa Tadićem i mene sa nekim ko je javnosti nepoznat, ali urednicima veoma dobro poznat je potpuno deplasirano. Svim urednicima i novinarima veoma je dobro poznato da predsednik Republike ima korektan odnos prema njima, ja imam fer i korektan odnos sa urednicima i novinarima i tako će se nastaviti. Svoj profesionalni odnos neću promeniti prema „Politici”, čak i sa Vama koji je trenutno uređujete. Završavam polemiku ovim odgovorom, jer je ugledni list „Politika”, koji su vodili vrhunski intelektualci i renomirani novinari, iznad prizemnog korišćenja teze o slobodnom novinarstvu koja se koristi po potrebi i zarad lične promocije.

Na kraju, predsednik nije pekao rakiju, nije dao tašti diplomatski pasoš, nije kadrirao po javnim preduzećima. Sve ostalo što pričate je bacanje prašine u oči građanima.

Stanislava Pak Stanković

10. jul 2014. godine; Izvor: Politika; Autor: Ljiljana Smajlović