Snimak sednice Komisije za žalbe Saveta za štampu održane 30.01.2025.
sofija
About sofija
Posts by :
Zapisnik sa sto pedeset pete sednice održane 30.01.2025.
SAVET ZA ŠTAMPU
Komisija za žalbe
Br.156
30.1.2024.
Beograd
ZAPISNIK
Sa 155. sednice Komisije za žalbe, održane 30.1.2025. godine u 18 sati u Pres centru UNS.
Prisutni članovi Komisije: Nadežda Budimović, Jelena Petković, Filip Švarm, Ana Martinoli, Jelka Jovanović, Olivera Milošević, Zlatko Čobović, Tamara Skrozza, Milena Vasić i Rodoljub Šabić
Odsutni članovi Komisije: Sanja Pavlović
Ostali prisutni: Danica Đokić (Slavko Ćuruvija fondacija), Davor Lukač (Fonet) i Gordana Novaković, generalna sekretarka Saveta za štampu
Dnevni red:
1.Razmatranje žalbe Aleksandre Paunović na tekst objavljen na portalu “Informer.rs
2.Razmatranje žalbe Aleksandre Pejčić na tekst objavljen na portalu “Južne vesti”
3.Razmatranje žalbe Srđana Nonića na tekst objavljen na portalu “Južne vesti
4.Razmatranje žalbe Maje Stojanović na tekst objavljen na portalu “Novosti.rs”
5.Razmatranje žalbe Sanje Pavlović na tekstove objavljene na portalima: „Alo.rs“, „Novosti.rs“, „Informer.rs“, „B92.net“ i „Politika.rs“
6.Razmatranje žalbe Dušana Aleksića na tekst objavljen na portalu „Alo.rs“
1. Aleksandra Paunović, profesorka Gimnazije u Paraćinu, u žalbi je navela da joj je naneta profesionalna, moralna i lična šteta time što je u spornom tekstu izneto više neistinitih tvrdnji u vezi sa tim da je organizovala proteste učenika škole u kojoj radi. Istakla je i da je takav tekst verovatno rezultat toga što je autorka teksta, zaposlena u upravi Opštine Paraćin i učesnica u kampanjama Srpske napredne stranke, u političkom sukobu sa njenim suprugom, koji je član opozicione Demokratske stranke. Nadežda Budimović je, u toku rasprave, rekla da smatra da je u pitanju pokušaj da se dezavuiše javnost, protest studenata i podrška studentskim protestima, kao i da je u tekstu izneto mnogo neistina.Po njenim mišljenju, sem predloženih, prekršena je i tačka 2 poglavlja II koja se odnosi na to da ekonomski ili politički i interesi izdavača ne bi smeli da utiču na uređivačku politiku na takav način da to dovede do netačnog i pristrasnog informisanja. Tamara Skrozza je ocenila da je reč o nastavku zabrinjavajućeg trenda diskreditacije studentskih protesta. Istakla je da je ovim tekstom „prekršeno sve što može da se zamisli“ i da to nije tekst, već „konstrukcija“. Olivera Milošević se saglasila sa ovom ocenim i dodala da bi i u ovom slučaju, kao i na prethodnoj sednici, trebalo u obrazloženju odluke ukazati na to da je novinarska profesija nespojiva sa političkim delovanjem. Jelena Petković je ukazala i na to da je prekršena tačka 2 poglavlja VIII, tačnije smernica B iz te tačke, jer misli da je mogao da se navede neki izvor i da nije moralo da se insistira na njegovoj anonimnosti i navede samo „kako saznajemo“. Tamara Skrozza je rekla da je jasno da je ta tačka prekršena, jer smernica upućuje na to da se neimenovani izvori koriste isključivo ako nema drugog načina da se dođe do podataka ili informacija od izuzetnog javnog značaja, a ovde takvog značaja nema. Rodoljub Šabić je ocenio da je institut zaštite novinarskih izvora vredan i važan, ali da nikako ne sme da se zloupotebljava i da se ne mogu svakakve teze skrivati iza neimenovanih izvora. Komisija je, nakon toga, jednoglasno odlučila da su prekršene tačke 1, 2, 3 i 4 poglavlja I, tačka 2 poglavlja II, tačke 1 i 3 poglavlja III i tačke 3 i 4 poglavlja VIII.
2.i 3. Aleksandra Pejčić podnela je žalbu na tekst koji se bavi zapošljavanjem u niškom vodovodu, tvrdeći da joj je, objavljivanjem njenog ugovora o radu i insinuacijama u vezi sa njenim privatnim životom, povređeno pravo na privatnost. Na isti tekst se žalio i Srđan Nonić, koji je doveden u vezu sa Pejčić. Nonić se, osim na sadržaj teskta, žalio i zbog neobjavljivanja odgovora. Komisija je žalbe razmatrala zajedno i donela jedinstvenu odluku. Milena Vasić je u toku rasprave rekla je da u tekstu postoji deo za koji se može reći da predstavlja nagađanje. Čini se da se Noniću, recimo, imputira da on nema kritički odnos prema Vodovodu zato što njegova partnerka ima radno angažovanje u tom preduzeću, pri čemu je reč o radnom angažovanju od tri meseca. Zato je predložila da se Komisija izjasni o prekršaju tačke 2 poglavlja Istinitost izveštavanja. Nadežda Budimović ukazala je na fotografiju u okviru teksta koja je pogrešno potpisana. Ona je rekla da, budući da se radi o portalu, ta „tehnička greška“ je mogla biti ispravljena. Ovako se ostavlja utisak o onome o čemu kako kažu ’nisu pisali’. Takođe, ako je reč o istraživačkom tekstu, a objavljuje se 31. decembra i tada se od Pečjić i Nonića traže odgovori (ne znamo da li i od ostalih na koje se tekst odnosi), to verovatno nije slučajno. Istakla je i da je nesrazmeran deo teksta posvećen njima dvoma i da deluje kao da je to dvoje ljudi tekst trebalo da „izbaci na površinu“, jer očigledno postoji neka vrsta sukoba između redakcije i Nonića. Kako je objasnila, teško je naći tačnu tačku Kodeksa koja je prekršena, ali da bi to mogla biti tačka 1 poglavlja Istinitost izveštavanja, tačnije smernica B, koja kaže da su novinari dužni da iznose tačne informacije i da ih saopštavaju u odgovarjućem kontekstu, jer je ovde problematičan upravo kontekst. Za odluku da su prekršene tačke 1 i 2 poglavlja I glasale su tri članice Komisije, dok je protiv bilo sedmoro članova, tako da je Komisija odlučila da spornim tekstom nije prekršen Kodeks novinara i novinarki Srbije.
4.Izvršna direktorka Građanskih inicijativa Maja Stojanović podnela je žalbu zbog teksta u kojem je označena kao „vođa ekstremističke antisprske NVO Građanske inicijative“ i „agenturni rezident britansko-američkog faktora“, koji je preko nje „naložio Gruhonjiću, Pajićevoj i Ješiću da maksimalno pojačaju svoje subverzivno i agenturno delovanje protiv Ustavnog uređenja Republike Srbije i svih njenih građana, radi zaoštravanja aktuelne političke i bezbednosne situacije, sa krajnjim ciljem da se izazove krvoproliće po modelu događaja sa kijevskog trga Majdan iz 2014. godine.“ Rodoljub Šabić je bio izuzet iz rasprave i odlučivanja, jer je, kako je rekao, konsultovan prilikom pisanja žalbe. Iz raspave i odlučivanja bila je izuzeta i Olivera Milošević, zaposlena u „Politici“, budući da „Novosti“ imaju istog vlasnika. Jelena Petković je tekst ocenila kao skandalozan, jer je reč o targetiranju, crtanju mete, onome što nikako ne bi smelo da bude objavljeno. Upitala je i da li oni koji to pišu ikada razmišljaju o tome kakve posledice može da izazove takav tekst i koliko je to opasno. Ana Martinoli ukazala je na ilustrativnu fotografiju u tekstu koja nije potpisana, a koja je vrlo sugestivna i ima jasnu funkciju. Istakla je i da je reč o tekstu u kojem je svaka rečenica pozivanje na nasilje, ugrožavanje bezbednosti. Zato se u ovakvim slučajevima uopšte ne može govoriti o novinarstvu, već o „profesionalnom bavljenju huškanjem i pozivanjem na ugrožavanje bezbednosti“ pojedinaca. Milena Vasić se saglasila sa ovim, dodavši da to postaje „nepodnošljivo“, dok je Nadežda Budimović ukazala na neshvatljivu neodgovornost onih koji se navodno bave novinarstvom. Jelka Jovanović i Tamara Skrozza su naglasile i da u svim ovakvim tekstovima postoji i prekršaj tačke koja se odnosi na nedozvoljen politički i ekonomski uticaj izdavača. Skrozza je podsetila da je ranije to bilo teško dokazivo, ali da najnoviji slučajevi čine taj prekršaj belodano jasnim. Komisija je, po okončanju diskusije, jednoglasno odlučila da su prekršene tačke 1, 2 i 3 poglavlja I, tačka 2 poglavlja II, tačke 1, 2 i 3 poglavlja II i tačka 1 poglavlja V.
5.Članica Komisije za žalbe Sanja Pavlović podnela je žalbu zbog teksta potpuno iste sadržine objavljenog na pet portala, o tome da su Žene u crnom, navodno, donirale veliku novčanu sumu studentima i „time je potvrđen izrazito antisrpski karakter studentskih protesta”. Iz rasprave i odlučivanja o žalbama na portale „Politika.rs“ i „Novosti.rs“ bila je izuzeta Olivera Milošević. Na žalbu je odgovorila samo redakcija portala B92net, koja je prethodno ponudila i objavljivanje odgovora, ali Žene u crnom to nisu prihvatile. Jelka Jovanović je rekla da razume takvu odluku, jer šta i mogu da demantuju. Dodala je da je tekstom od nekoliko redova prekršen ceo Kodeks. Komisija je posebno razmatrala predlog žaliteljke da se izjasni o prekršaju tačke koja se odnosi na obavezu novinara i novinarki da poštuju princip nenanošenja štete ugledu i dostojanstvu ličnosti i da ne učestvuju u širenju neistina ili kontinuiranom zlonamernom narušavanju reputacije osoba o kojima izveštavaju. Milena Vasić je istakla da se ova odredba odnosi prvenstveno na pojedince, ali da i pravna lica imaju ugled koji može biti narušen i podsetila da su Žene u crnom i ranije trpele posledice zbog izveštavanja medija – bilo je napada na prostorije, protesta ispred zgrade, potpisivanje peticije da se udruženje izbaci iz zgrade, što je sve bilo posledica maliciozne kampanje u medijima. Tamara Skrozza je rekla da je to svima poznato, ali da Komisija odlučuje o konkretnom slučaju i ne može da uzima u obzir „minuli rad“. Nova odredba u Kodeksu o kojoj je reč se odnosi na vođenje kampanja, što bi podrazumevalo, recimo, seriju tekstova u nekoliko medija. U ovom slučaju postoji samo jedan tekst i ne može se govoriti o kontinuitetu, pa ni primeniti odredba koja se odnosi na kontinuirano zlonamerno izveštavanje. Ukazujući na odgovor poratla B92net da je netačno da nisu naveli izvor jer su napisali da je tekst preuzet sa portala „Alo.rs“, Jelena Petković je podsetila da su redakcije odgovorne za tačnost svega što objavljuju, bez obzira na to da li su informacije prenete iz drugih izvora, i dužne su da ih pre objavljivanja provere. Rododlju Šabić je dodao da je problem samo ako mediji prenose informacije dobijene od zvaničnih državnih organa, jer uglavnom ne mogu da ih provere, ali da se dešavalo da odgovaraju i zbog toga. Komisija je potom u pet oddvojenih glasanja odlučila da su „Alo.rs“, „Novosti.rs“,“Infomer.rs“, „Politika.rs“ i „B92net“ prekršili tačke 1, 2 i 3 poglavlja I, tačku 2 poglavlja II, tačke 2 i 3 poglavlja III i tačku 3 poglavlja VIII.
6. Dušan Aleksić, docent Filozofskig fakulteta u Nišu žalio se zbog, kako je naveo, neistinitog i tendencioznog izveštavanja sa ciljem diskreditacije aktera skupa, koji je označen kao „samoproklamovani plenum, koji je paravan za delovanje opozicije“. Jelka Jovanović je rekla da je tekst sličan prethodnim o kojima su diskutovali i da se radi o očiglednoj propagandi koja je usmerena protiv neistomišljenika. Nadežda Budimović se saglasila da je tekst prepun neistina i insinuacija i dodala da je očigledno da je pripremljen unapred. Naglasila je da je zanimljiva tvrdnja da skup na Filozofskom fakultetu „paravan za delovanje opozicije“, kao da je delovanje opozicije u Srbiji zabranjeno pa joj treba paravan. Milena Vasić se osvrnula na odgovor advokata redakcije da se po žalbi ne može postupati jer nisu navedene konkretne povrede Kodeksa i istakla da žalilac nije dužan da navede tačne odredbe, ali da je žalba veoma dobro napisana, koncizna i jasna i da se vidi da je pisao neko ko poznaje rad Saveta za štampu. Olivera Milošević je takođe ukazala da je u odgovoru na žalbu navedeno da vrednosni sudovi „ne podležu ispitivanju istinitosti“ i istakla da to ne sme biti izgovor da pod plaštom vrednosnih sudova može sve da se objavi i izmisli. Filip Švarm je dodao da uvrede i laži nisu vrednosni sudovi. Komisija je jednoglasno odlučila da su prekršene tačke 1, 2 i 3 poglavlja I, tačka 2 poglavlja II, tačke 1, 2 i 3 poglavlja II i tačka 1 poglavlja V.
Sednica je završena u 19.30 sati.
Zapisnik vodila Predsedavajući
Gordana Novaković Zlatko Čobović
Najava sednice Komisije za žalbe Saveta za štampu 30.01.2025.
Sednica Komisije za žalbe Saveta za štampu biće održana u četvrtak, 30. januara 2025. godine u 18 sati u Pres centru UNS-a.
Komisija će razmatrati sledeće žalbe:
1.Aleksandra Paunović – Informer.rs
2.Aleksandra Pejčić – Južne vesti
3.Srđan Nonić – Južne vesti
4.Maja Stojanović/Građanske inicijative – Novosti.rs
5.Sanja Pavlović – Alo.rs/Novosti.rs/Informer.rs/B92.net/Politika.rs
6.Dušan Aleksić – Alo.rs
Sednica je otvorena za javnost.
Rezultati rada Komisije za žalbe i monitoringa poštovanja Kodeksa novinara u dnevnim novinama od 1. jula do 31. decembra 2024. godine
Izveštaj o monitoringu poštovanja Kodeksa novinara Srbije u dnevnim novinama u periodu od 1. jula do 31. decembra 2024. predstavljen je 23. januara 2025. godine na tribini pod nazivom „Koliko mediji poštuju Kodeks novinara Srbije“ , koja je održana u Pres centru Udruženja novinara Srbije.
Devet dnevnih novina koje se distribuiraju na nacionalnom nivou prekršilo je Kodeks novinara Srbije 5.978 puta u drugoj polovini 2024. godine, a mediji sa najviše prekršaja su Alo, Informer i Srpski telegraf. Najviše su kršena poglavlja Kodeksa koja se odnose na istinitost izveštavanja, poštovanje privatnosti i odgovornost novinara.
Rezultate monitoringa koji Savet za štampu sprovodi desetu godinu za redom, predstavili su novinarka Vera Didanović i novinar Bojan Cvejić, koji su proteklih šest meseci pratili izveštavanje novina, dok je generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković govorila o radu Komisije za žalbe.
Monitoring dnevnih listova s nacionalnom pokrivenošću pokazao je da su Alo, Blic, Danas, Večernje novosti, Informer, Kurir, Politika, Nova i Srpski telegraf prekršili Kodeks ukupno 5978 puta u 4110 tekstova.
Kao i prošle godine, prva tri mesta, prema broju prekršaja etičkih i profesionalnih standarda, zauzeli su Alo sa 1605 prekršaja u 1133 tekstova, Informer sa 1314 u 805 tekstova i Srpski telegraf sa 1167 u 701 tekstu. Najmanje odstupanja od Kodeksa novinara i ove godine beleži list Danas sa 20 takvih primera, te novine Nova sa 95 zabeleženih slučajeva.
Bojan Cvejić je rekao da su mediji u posmatranom periodu najviše kršili prvo poglavlje Kodeksa novinara Srbije koje se odnosi na istinitost izveštavanja.
„Tu beležimo 2426 prekršaja i tu je primetan drastičan rast u odnosu na prethodni monitoring. Sledi sedmo poglavlje koje se odnosi na poštovanje privatnosti sa 1399 prekršaja, te četvrto poglavlje 4 Odgovornost novinara sa 1231 prekršajem“, pojasnio je Cvejić.
Mediji su nešto manje kršili peto poglavlje – Novinarska pažnja(544 prekršaja), zatim šesto poglavlje – Odnos prema izvorima informisanja (224), a poglavlje Nezavisnost od pritiska prekršeno je 152 puta.
Cvejić je rekao i da nije primetan pad ukupnog broja prekršaja etičkih i profesionalnih standarda iako je u poslednjem monitornigu zabeleženo manje tekstova u kojima je Kodeks prekršen.
„Prošle godine smo imali 4141 tekst u kojima su mediji kršili Kodeks, ali je zato dosta povećan broj prekršaja u tekstovima. Prošle godine je bilo oko 5550, sada ih ima skoro 6000, više od 400 prekršaja više u odnosu na prošlu godinu“, naveo je Cvejić.
Kada su u pitanju konkretne tačke Kodeksa, Cvejić navodi da je najviše kršena tačka 2 poglavlja Istinitost izveštavanja koja se odnosi na razlikovanje komentara, spekulacija i nagađanja od činjenica. Ovaj prekršaj zabeležen je 1556 puta. Na drugom mestu je tačka 1 u okviru poglavlja Pravo na privatnost, koja se odnosi na otkrivanje identiteta osumnjičenih i žrtava zločina, kao i nepoštovanje dostojanstva ličnosti, i tu je zabeženo 1246 prekršaja. Lledi tačka 1 poglavlja Istinitost izveštavanja. koja je prekršena 579 puta, a na četvrtom mestu je nepropisno obeležavanje PR i promo sadržaja sa 520 prekršaja.
„Kao i prošle godine najveći broj prekršaja zabeležen je na stranama koje se bave političkim temama, potom na stranama ’crne hronike’ i stranama koje se odnose na estradne teme “, dodao je Cvejić.
Novinarka Vera Didanović je navela da se u političkim temama tradicionalno najviše krše odredbe o istinitosti izveštavanja.
„Uhvatili su se toga samo da se dočepaju vlasti“
Didanović je rekla da je primetno da su pravila Kodeksa izrazito često kršena u izveštavanju o dva velika ciklusa protesta, odnosno izveštavanju o protestima protiv rudarenja litijuma i protestima koji su počeli nakon rušenja nadstrešnice u Novom Sadu, a koji još uvek traju.
Ona je ukazala da je izveštavanje o tim događajima selektivno i uz prećutkivanje činjenica.
„Recimo, prilikom izveštavanja o protestima povodom rudarenja litijuma, često se tvrdilo da opozicija nije protiv rudarenja litijuma, nego da samo želi da preuzme vlast. Govorilo se i o pripremanju ’Majdana u srcu Beograda’, učesnici se redovno etiketiraju, pa smo tokom leta imali ’lažne ekologe’, a sada ’lešinare’, ’hejtere’, ’antisrpske proteste’ i veoma širok dijapazon etiketa i uvreda“, objasnila je novinarka.
Ona je dodala da se vrlo često izjave aktera tendenciozno iskrive i da su protesti predstavljeni u negativnom svetlu tako što su bez argumenata povezivani sa pojedincima ili grupama koje u društvu imaju status neprijatelja.
„Gledamo ovih dana taj polurat protiv Hrvatske. Imali smo, recimo, naslove u novinama: ’Šiptarski mediji hvale proteste protiv litijuma’, ’Ustaše snažno uz one koji bi da ruše Srbiju’, ’Očigledna sinhronizacija protesta sa Kurtijevim izazivanjem kriza na Kosovu, cilj je destabilizacija Srbije’ i sve u tom smislu“, pojasnila je Didanović.
Vera Didanović je pomenula i temu koja se stalno vraća i donosi veliki broj vrlo teških prekršaja Kodeksa. U pitanju su tekstovi u kojima se tvrdi da pojedini ljudi i organizacije žele smrt predsednika Vučića.
„Imali smo seriju tekstova gde su praktično nagađanja predstavljena kao činjenice nakon atentata na Donalda Trampa. Pa smo imali naslove: ’Vučić na meti, bode oči kao Tramp, Fico, Orban’. A jedan od metoda kojima je stvaran utisak da neko sprema atentat na predsednika je i iskrivljavanje izjava, poput u naslovima: ’Olenik potvrdio, hoćemo Vučićevu glavu’, što se nikad nije desilo“, kazala je ona i podsetila na višednevnu kampanju koja je vođena protiv novinarke Tamare Skrozze koja je od strane predstavnika vlasti i tabloida optužena da žali što Vučič nije ubijen.
Bojan Cvejić je rekao i da je u većini tekstova na dnevno-političkim stranama nedostajala tzv. druga strana, odnosno, da određene ličnosti nisu kontaktirane za komentar ili potvrdu informacije. On je dodao da se često dešavalo da isti tekstovi budu objavljeni u više medija.
„Objavljeno je na primer istraživanja o uticaju litijuma na životnu sredinu, a da nije naveden nikakav izvor, niti ko je izradio studiju na koju su se pozivali“, rekao je Cvejić.
On je pomenuo da ni ove godine, u tabolidima nisu izostali pogrdni nazivi za Abance i Hrvate i da su se termini „Ustaše i Šiptari“ pojavljivali i u naslovima tekstova.
Crna hronika i kršenje Kodeksa
Pored politčke rubrike, Kodeks je, prema monitoringu, najviše kršen u rubrici „crne hronike“.
„I tu smo zabeležili u ovih šest meseci da je objavljeno više od 50 izveštaja sa sahrana osoba koje nisu javne ličnosti, sa fotografijama, opisima i citiranjem članova porodice sa lica mesta. To je posebno bilo upečatljivo u novembru nakon tragedije u Novom Sadu kada je život izgubilo 15 ljudi“, rekao je Cvejić i pojasnio da iako u starom Kodeksu nigde izričito ne piše da je zabranjeno izveštavati sa sahrana, u pitanju su bili prekršaji koji se odnose na nepoštovanje privatnosti i na zlopotrebu emocija ljudi.
On je podsetio da novi Kodeks novinara i novinarki Srbije koji se primenjuje od ove godine, izričito zabranjuje izveštavanje sa sahrana osim ukoliko je reč o visokoprofilisanim javnim ličnostima, ali i da u tom slučaju treba voditi računa da li postoji javni interes.
Pored toga, u ribrikama „crnih hronika“ često je otkrivan identitet osumnjičenih i žrtava zločina.
„Iako to u većini slučajeva nije direktno otkrivanje imena i prezimena ili objavljivanje fotografije, iznosi se niz detalja iz njihovog privatnog života koji jasno ukazuju na to o kome se radi, od imena članova njihovih porodica, fotografije kuća u kojima žive, gde rade, čime se bave, i sve ono što je specifično, a što ih, pogotovo u manjim mestima, može učiniti prepoznatiljivim“, objasnio je Cvejić.
On je rekao da su spekulacije o samom činu, motivima i prethodnim dešavanjima postale standard, da se u najvećem broju tih slučajeva intervjuišu i citiraju komšije i tako prenose spekulacije, nepotrebni detalji i neproverene informacije.
Ukazao je i da su mediji objavili seriju tekstova o suđenju za masovno ubistvo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu i da su pojedini mediji izveštavali o dešavanjima iz sudnice iako je suđenje bilo zatvoreno za javnost.
Vera Didanović je podsetila i na izveštavanje medija o napadu na izraelsku ambasadu kada su se mediji takmičili u iznošenju neosnovanog nagađanja o “vehabiji iz Mladenovca“, kako su nazvali napadača, kao i na izveštavanje o poteri za Alijom Balijagićem koji je osumnjičen za dvostruko ubistvo.
Negativne kampanje protiv estradnih ličnosti koje kritikuju društvena dešavanja
Najnoviji monitoring zabeležio je manji broj prekršaja Kodeksa u estradnim rubrikama, ali, kao i na političkim stranama, vodile su se negativne kampanje protiv određenih estradnih ličnosti koje su iznosile kritičke stavove o stanju u društvu. U ovim slučajevima prekršeno je pravo na privatnost i dostojanstvo ličnosti, uz dosta spekulacija i neproverenih informacija iz anonimnih izvora, a da ljudi o kojima se piše nisu pozivali da daju svoj komentar na to.
Osim toga, tabloidi i dalje prenose sadržaj i prave tekstove o tome šta se dešava u rijaliti programima u kojima se, između ostalog, prikazuju neprimereni i pornografski sadržaji.
Odluke Komisije za žalbe
Tokom prošle godine Savetu za štampu je stiglo 88 žalbi od kojih je 15 odbačeno iz formalnih razloga ili su žalioci odustali, dok je medijacijom rešeno šest žalbi. Komisija za žalbe je samo u četiri slučaja odlučila da Kodeks nije prekršen.
Komisija za žalbe Saveta za štampu na sednicama koje su se održavale tokom prošle godine odlučila je da su portali Politika.rs i Novosti.rs najviše kršile Kodeks, oba portala po osam puta. Portal Alo.rs je prekršio Kodeks sedam puta, Informer.rs šest, Kurir, RTV Vranje i Vranjska četiri puta, Blic.rs tri i Republika dva puta.
Među štampanim izdanjima Kurir, Alo i Srpski telegraf imali su po četiri odluke o prekršaju, Informer tri, Politika dve i Večernje novosti jednu.
Generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković ukazala je na sve veći broj žalbi koje se odnose na tekstove objavljene uglavnom na portalima, koji zapravo i nisu novinarski tekstovi.
„Reč o nekakvim pamfletima koji su nepotpisani, nema nikakvih izvora, nejasno je odakle informacije potiču. Identični tekstovi objavljuju se vrlo često istovremeno u recimo četiri, pet medija. Često sadrže samo tri ili četiri rečenice i u kojima postoji jedna poluinformacija, na to se onda nadovezuje niz nedokazanih i nedokazivih optužbi, uvreda i neki besmisleni komentari tipa ’Srbijo šta si dočekala da ti ovi odlučuju o budućnosti’ ili tako nešto.“, rekla je generalna sekretarka Saveta.
Ona je dodala da svaki tekst u medijima mora da bude objavljen u skladu sa pravilima i profesionalnim standardima.
„Izričito je navedeno u novom Kodeksu da je urednik odgovoran za sav sadržaj koji objavljuje, tako da to preuzimanje iz drugih medija, sa društvenih mreža ili doslovno prenošenje nečijeg saopštenja nije nikakvo opravdanje, niti izgovor“, napomenula je Novaković.
Odredbe Kodeksa koje su najčešće kršene na osnovu odluka Komisije za žalbe uglavnom se poklapaju sa rezultatima monitoringa, ukazala je Novaković.
Najčešće je kršeno poglavlje Istinitost izveštavanja (139 puta) i to tačke koje se odnose na objavljivanje neosnovanih optužbi i na nerazlikovanje pretpostavke, komentara i nagađanja.
Poglavlje Odgovornost novinara prekršeno je 86 puta – najčešće tačke koje se odnose na isveštavanje o deci i ranjivim kategorijama i zloupotrebu emocija ljudi.
Poglavlje Novinarska pažnja prekršeno je 91 put, dok je poglavlje „Poštovanje privatnosti“ prekršeno ukupno 43 puta.
Novaković je naglasila i da „Politika“ nije objavila nijednu odluku o prekršaju Kodeksa.
Zaključci:
-U odnosu na 2023. godinu ne beleži se ni trend rasta ni trend smanjenja broja nepoštovanja kodeksa, tačnije ove godine bio je svega 31 prekršaj manje;
-Najviše prekršaja odnosi se na prvo poglavlje Kodeksa novinara Srbije – Istinitost izveštavanja. Sledi poglavlje Poštovanje privatnosti, te poglavlje Odgovornost novinara;
-Kodeks je najčešće kršen u izveštavanju o domaćim političkim temama, sadržajima iz „crne hronike“ i estradnim temama;
-Većina medija je afirmativno izveštavala o aktivnostima i kampanji vlasti, dok su predstavnici opozicije bili na meti kritika;
-Veliki broj prekešaja Kodeksa zbeležen je u izveštavanju sa dva velika ciklusa protestac – letnjeg, protiv rudarenja litijuma i protesta kojim se traži utvrđivanje činjenica vezanih za rušenje nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu. Protesti su u većini novina predstavljeni u negativnom svetlu, a izveštavanje je bilo pre svega selektivno, uz prećutkivanje činjenica;
-Pokrenuto je više kampanja protiv pojedinih javnih ličnosti koje su javno optužene u medijima da žele smrt predsedniku Aleksandru Vučiću;
-Nenavođenje izvora je obeležilo praćenje rasprave o iskopavanju litijuma;
-Objavljeno je više od 50 izveštaja sa sahrana osoba koje nisu javne ličnosti, posebno u novembru nakon tragedije u Novom Sadu kada je poginulo 15 ljudi, što predstavlja grubo kršenje etičkih i profesionalnih standarda;
-Nastavljen je trend masovnog kršenja Kodeksa u „crnim hronikama“, pre svega otkrivanjem identiteta osumnjičenih i žrtava;
-U rubrikama posvećenim estradnim ličnostima najviše je kršeno pravo na privatnost, dok je smanjena količina sadržaja koji se odnosi na prenošenje događaja iz rijaliti programa. Estradne rubrike bile su povremeno prostor za targetiranje estradnih ličnosti koje su u javnosti iznosile kritička mišljenja o stanju u društvu.
Samoregulacija kao rešenje: Šta donosi novi Set internih akata za medije u Srbiji
(Izvor: Medicentar Sarajevo) Medijske reforme u Srbiji traju bez prestanka više od dve decenije, praktično od pada Slobodana Miloševića i njegovog zloćudnog režima. Početkom dvehiljaditih, sa zaostatkom od deset godina u odnosu na druge istočnoevropske države, ova zemlja ulazi u dug i do danas nedovršen proces tranzicije. Veoma traumatične, svakako nepravične i nepravedne, sa katastrofalnim rezultatima.
Devedesete su u ovom pogledu bile manje-više zacementirane. Doduše, dešavala se i tada dinamična preraspodela kapitala, što je hipokoristik za enormnu pljačku društvenih i državnih resursa, ali nju nisu pratili reformski procesi nego upravo odbijanje bilo kakvih promena, pogotovo reforme legislative koja bi imala za cilj da približi zakonodavne okvire tzv. zapadnim, liberalnim pravilima i vrednostima. Da ne kažemo, evropskim.
Možda je to bilo najočevidnije upravo u medijskoj sferi, kojom su devedesetih dominantno vladala glasila u državnom vlasništvu, koja su se em finansirala iz budžeta republike, pokrajina i lokalnih samouprava, em su imala višestruko privilegovan pristup drugim javnim novcima i tržištu oglašavanja. U drugoj polovini devedesetih se razvijaju i bezbrojni šund-mediji, koji pod strogom kontrolom države imaju za cilj da šire šund-kulturu a koja je komplementarna sa vrednostima koje je tadašnja vlast propagirala. Ispostavilo se da su posledice kič-medijske imperije iz Srbije bile dalekosežnije i od onih političko propagandnih i huškačkih. Njihovo delovanje je ostavilo pogubne posledice po društva ne samo Srbije nego i celog regiona, a svojim vlasnicima donela su velika bogatstva. I državni i šund-mediji bi se, kada bi čuli reč etika, hvatali za revolver.
Bilo je devedesetih i privatnih, nezavisnih medija, koji su postojali zahvaljujući zapadnim fondovima. Praktično jedini „reformistički“ medijsko-legislativni potez zabeležen je 1998. godine, kada je usvojen tzv. Šešeljev i Vučićev (Aleksandar Vučić je tada bio ministar informisanja) Zakon o javnom informisanju, koji je pokušao da potpuno suspenduje kritičku misao u medijima, drakonski kažnjavajući upravo kritičke medije i novinare, u sudskim procesima koji su trajali par dana i podrazumevali velike novčane kazne i plenidbu imovine.
Kako rekosmo, tema novinarskog kodeksa i profesionalnih i etičkih standarda nije postojala u režimskim i pararežimskim medijima. Bolja je situacija bila u nezavisnim medijima, od kojih su neki imali interna etička pravila.
Od dvehiljaditih naovamo: Igra mačke i miša
Ono što se dešava od početka dvehiljaditih naovamo jeste igra mačke i miša u pokušaju da se uspostave jasna pravila i ukine diskriminacija na medijskom tržištu, te podstakne izveštavanje u skladu sa profesionalnim standardima i javnim interesom. Pretpostavljate, miš je sinonim za medijske stručnjake i pojedine nerežimske novinarske i medijske asocijacije, etici privržene, a mačka predstavlja vlast i njenu razgranatu medijsku menažeriju, isključivo propagandi posvećenu. Novi medijski zakoni i njihove izmene od 2002. godine, kada je usvojen prvi reformistički Zakon o radio-difuziji, do danas nisu uspeli da urede medijsku scenu i utemelje javno informisanje koje bi u značajnoj meri bilo usklađeno sa interesima građana. Takoreći, doživeli su potpunu katastrofu. I to ne zbog toga što nisu bili kvalitetni i recentni, uz određene nedostatke svakako, nego zbog toga što nikada nisu zaživeli u stvarnosti.
Naravno, treba razlikovati dva perioda. Period od 2000. do 2012. godine, uz brojne probleme koje podrazumevaju evidentan uticaj imalaca moći na medije, ipak se može posmatrati kao maltene Periklovo doba: tada je u medijima, ako ništa, postojala javna debata, a osim u tabloidima, govor mržnje je marginalizovan. Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast, pre 12 godina, paralelno traju dva procesa: intenzivni proces medijskih reformi i porobljavanje većinske medijske scene koja postaje primitivno sredstvo za obračun sa kritičkom mišlju i političkim protivnicima, uz eksploziju dezinformacija, spinovanja i govora mržnje. Potpuno se ukida vladavina zakona i nestaje bar malo dobrog ukusa.
Iako su u potonjem periodu donesena dva seta novih medijskih zakona i nova Medijska strategija, sve uz učešće međunarodnih institucija i organizacija – javno-informativna scena je u nekim elementima čak i gora nego devedesetih. Javna debata je nestala iz srbijanskih medija, kritička misao je u ogromnoj većini glasila potpuno ukinuta. Javna debata ne postoji čak ni u nezavisnim medijima, ali zbog toga što predstavnici vlasti dugo godina već odbijaju da za njih daju izjave, odnosno da učestvuju u programima ono malo nerežimskih elektronskih medija. Strategije i zakoni idu drumom, a medijska scena – šumom kojom vladaju razbojnici!
Proces reformi podrazumeva iscrpljivanje medijskih i novinarskih organizacija, koje već deceniju i kusur glavne svoje resurse koriste za pronalaženje i zagovaranje zakonskih odredaba i drugih regula koje ostaju mrtvo slovo na papiru.
U međuvremenu je od relevantnih udruženja usvojen Kodeks novinara Srbije i formirano telo za njegovo sprovođenje Savet za štampu, ali samoregulativa veoma je ograničenog dometa. Ona je uspela u tome da u određenoj meri unapredi profesionalne standarde izveštavanja u medijima koji su i inače držali do medijske etike. Savet za štampu je u svojim istraživanjima uspeo da kvalifikuje i kvantifikuje bezbrojna kršenja Kodeksa novinara Srbije u štampanim i internetskim medijima, ali to nije dovelo do smanjenja opasnih devijacija. Naprotiv.
Dramatična zloupotreba medija u Srbiji je stvar poznata u međunarodnim okvirima i tretira se u svim relevantnim dokumentima EU i internacionalnih organizacija koji se bave komparativnim istraživanjima nivoa medijskih sloboda. Već su i tek će biti predmet fenomenoloških studija i istraživanja.
Medijski profesionalci nezainteresovani za medijske reforme
Uzevši rečeno u obzir, nisu uopšte neobični rezultati istraživanja koje je organizacija Lokal pres sprovela 2023. godine, a koje nosi naziv “Strategija razvoja medijskog sistema Srbije (2020-2025) i njena implementacija: Saznanja, stavovi i predlozi medijskih radnika”. U istraživanju koje je Lokal pres realizovao u ime koalicije relevantnih medijskih i novinarskih organizacija, konstatuje se da su medijski profesionalci – u kompleksnoj anketi učestvovalo je čak 255 novinara i drugih medijskih radnika – nezainteresovani za medijske reforme, stoga jer su ubeđeni da strateški dokumenti i iz njih proistekle promene zakona i podzakonskih akata, te njihova implementacija, a u kontekstu nepostojanja vladavine prava, ne mogu da unaprede medijsku scenu. Primetan je i logičan, visok stepen nepoverenja medijskih radnika u državne i medijske institucije, čiji je rad vrednovan izuzetno niskim ocenama.
Medijski profesionalci mnogo bolje ocenjuju samoregulatorne mehanizme predviđene Medijskom strategijom, u čijoj izradi su učestvovali i medijske i novinarske organizacije. Samoregulativa se posmatra u širem značenju reči, uključuje i rad Saveta za štampu, i interne etičke akte, ali i profesionalnu edukaciju. No, i ovo se odnosi na medije koji ne pripadaju korpusu tzv. režimskih. Odnosno, niko ne veruje da samoregulativa može da doprinese kvalitetnijem izveštavanju medija bliskih vlasti. Veruje se, zapravo, da bi suštinski pomak na medijskoj sceni mogao biti ostvaren jedino ukoliko bi došlo do promene vlasti u Srbiji.
Strategija, a potom i novi Zakon o javnom informisanju i medijima iz 2023. godine, predviđa i obavezu medija da usvoje interne akte, mere i procedure koje se odnose na zaštitu uređivačke politike, poštovanje rodne ravnopravnosti, položaj osoba sa invaliditetom i bezbednost novinara i medijskih radnika. Obaveza medija je da ove dokumente prilože Registratoru (Agencija za privredne registre) od početka 2025. godine nadalje. Iz nekog razloga nije predviđen krajnji rok za predaju dokumenata, a nisu predviđeni ni mehanizmi koji bi na bilo koji način barem istražili da li se registrovani mediji pridržavaju svojih akata. Sasvim se opravdano sumnja da će oni, kada je reč o većinskom korpusu režimskih medija, biti pomalo komični spisi. A da će možda biti zloupotrebljeni za dodatnu difamaciju kritičkih medija.
Asocijacija onlajn medija izradila Set internih dokumenata
U želji da pomogne medijima, pogotovo onim manjim nezavisnim koji za to nemaju dovoljno kapaciteta, u izradi zahtevanih dokumenata, Asocijacija onlajn medija (AOM) je u saradnji sa medijskim i pravnim ekspertima, te uz konsultacije sa medijskim akterima, definisala i kompletirala Set internih akata. Set je izrađen u okviru projekta “Jačanje kapaciteta medija za reformu medijskog sektora u Srbiji”, koji podržava Evropska komisija a sprovode pored AOM-a – i Lokal pres, Nezavisno udruženje novinara Srbije i Asocijacija medija. Konačno kompletiran u decembru, Set medijima ostavlja mogućnost da ga dodatno prilagode svojim potrebama i specifičnostima, usvoje i proslede Registratoru.
„Set akata usklađen je sa Kodeksom novinara Srbije i drugim aktima Saveta za štampu, kao i sa najvišim, recentnim internacionalnim standardima profesije, slobode izražavanja i poštovanja ljudskih prava. Oni su u direktnoj korelaciji i sa medijskim zakonima Srbije, ali i međunarodnim konvencijama i drugim pravnim aktima kojima se direktno ili indirektno uređuje sfera javnog informisanja“, piše u preambuli dokumenta.
Usklađen je, kako rekosmo, i sa zahtevima Medijske strategije i Zakona o javnom informisanju i medijima, odnosno sastavljen je od: (I) opšteg internog etičkog akta koji predviđa najviše recentne profesionalne standarde i zaštitu uređivačke politike; (II) akta koji tretira unutrašnje mehanizme koji doprinose boljoj bezbednosti novinara i medijskih radnika; (III) dokumenta koji obezbeđuje rodnu ravnopravnost u medijima, ali i u izveštavanju, kao i (V) položaj osoba sa invaliditetom u redakciji i način njihovog medijskog tretmana.
Dodatno, u setu akata je i dokument (IV) koji onemogućava, odnosno sankcioniše seksualno uznemiravanje i zlostavljanje unutar redakcije, što je zaštita osnovnih ljudskih prava. Odeljak je u skladu sa evropskim politikama i međunarodnim mehanizmima prevencije i zaštite od seksualnog uznemiravanja i eksploatacije na radnom mestu i prilikom obavljanja radnih dužnosti.
Izuzetno važan segment Seta, kažu u AOM-u, jeste poslednji odeljak, koji uvodi garancije za sprovođenje internih akata. Naime, medijski eksperti AOM-a došli su do zaključka da pojedini mediji u Srbiji već imaju interna etička akta, ali da su ona po pravilui usvajana pod uticajem međunarodnih organizacija i fondova, te da nikada nisu zaživela u praksi. Jedan od razloga za to je što su rađeni po copy-paste principu, bez uvažavanja specifičnosti medija i legislativnog, društvenog i političkog okruženja. U pitanju su obimni i kompleksni dokumenti, za čije sprovođenje ne postoje nikakve garancije. A često i nisu primenjivi u praksi. Nekada je manje – više, kažu u AOM-u. Bolje imati manje zahtevne akte koja će se poštovati nego stotine stranica koje niko neće ni pročitati, a kamoli ih se pridržavati.
Ključne karakteristike Seta akata
Prvi akt – opšti akt koji predviđa visoke profesionalne strandarde i zaštitu uređivačke politike – u korelaciji je sa Kodeksom novinara Srbije, ali i drugim opštim etičkim aktima iza kojih stoje novinarske i medijske organizacije diljem Evrope. Razlika ipak postoji: u dokumentu se predviđaju unutrašnji mehanizmi kako etički standardi funkcionišu u praksi, recimo ko unutar medija snosi odgovornost za sprovođenje pojedinih segmenata kodeksa, a ko to sprovođenje kontroliše i vrednuje. Osim toga, u ovom aktu se nalazi i definisan vrednosni okvir medija, a treira se i etičko korišćenje veštačke inteligencije (VI), što predstavlja aktuelno, svakako ne samo medijsko pitanje. Insistira se na transparentosti korišćenja VI, mehanizmima kontrole, edukaciji i odgovornosti.
Odeljak koji se bavi bezbednošću novinara i drugih medijskih radnika uspostavlja princip solidarnosti i saradnje sa nadležnim institucijama (u Srbiji postoji Stalna radna grupa za bezbednost novinara), kao i edukaciju uposlenih za bezbednosne rizike profesije. Definisani su i mehanizmi samozaštite. Predviđa se i psihološka podrška ugroženim članovima kolektiva, što je izuzetno važna tema.
Kada je reč o aktu koji tretira rodnu ravnopravnost, pristup je dvojak. Sa jedne strane se uspostavlja najviši stepen poštovanja i promovisanja rodne ravnopravnosti i adekvatna zastupljenost žena u medijskim sadržajima, uključujući i upotrebu rodno senzitivnog jezika. Sa druge, određuju se mehanizmi koji obezbeđuju rodnu ravnopravnost unutar redakcije. Slično se definiše i odnos medija prema osobama sa invaliditetom (OSI). Ne samo što se precizno definišu pravila profesionalnog nediskriminatornog izveštavanja o njima već se podstiče i njihovo zapošljavanje u mediju, koje treba da prati puna ravnopravnost i kada je reč o i angažovanju, i kada je reč o uslovima rada.
Garancije za sprovođenje seta internih akata predviđaju, pre svega, transparentnost. Oni će biti dostupni ne samo uposlenima nego i celokupnoj javnosti. Izuzetak su samo delovi akata koji mogu ugroziti poslovne tajne osnivača/medija ili nepovoljno uticati na bezbednost novinara i drugih saradnika. Iz javnosti dokumenta proizilazi pravo svih zaposlenih i angažovanih, ali i čitalaca/slušalaca/gledalaca, da dostavljaju prijavu u slučaju pretpostavljenog kršenja Seta internih akata, ali po jasnim pravilima i procedurama.
Predviđa se i formiranje Tela za implementaciju Seta akata, kojeg će – u skladu sa specifičnostima i mogućnostima medija – činiti i predstavnici osnivača medija, i predstavnici redakcije, ali i eksterni činoci, relevantne osobe iz civilnog sektora i/ili strukovnog udruženja. Telo bi imalo obavezu da se sastaje najmanje jednom godišnje, a po potrebi i češće. Smatralo se da bi zahtev za češće sastanke bio nerealan. Definisana je i uloga glavnog urednika, koji ne može biti član Tela za implementaciju ali je dužan da prisustvuje sastancima i podnosi izveštaj o sprovođenju internih akata u prethodnom periodu, kao i o eventualnim pristiglim prijavama. Glavni urednik je dužan da u svom radu uvažava stavove ovog tela.
Konsultacije
Nacrt Seta internih akata prezentovan je u junu prošle godine, a mediji, novinari i medijski eksperti pozvani su da šalju primedbe i sugestije, kako bi bio poboljšan. Pristigle primedbe i sugestije uglavnom su uvažene, odnosno uvrštene u verziju dokumenta koji je prošao proces konsultacija sa predstavnicima medijima. Konsultacije su održane tokom oktobra i novembra u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Novom Pazaru, te je na osnovu otvorenih razgovora dodatno razrađen i izmenjen.
Poziv za konsultacije je dostavljen svim medijima, ali su se na njih – na žalost i očekivano – odazvali samo mediji koji već drže do etičkih standarda i koji ne pripadaju korpusu režimskih. I tako se vraćamo na početak naše priče.
U Srbiji postoje dve grupe medija, uz retke izuzetke: oni koji drže do etičkog kodeksa i koji se – kako pravila profesije i nalažu – kritički odnose prema svim političkim i društvenim fenomenima, obavljajući u ime građana i kontrolu vlasti. I oni drugi, koji su uslužno, propagandno sredstvo. Ove druge etički standardi interesuju taman koliko sneg s početka XX veka. I dok se profesionalni mediji, udruženja, novinarske katedre i medijski stručnjaci trude da iznađu savremene metode koji podrazumevaju hirurški precizna medijska pravila i regule, režimski mediji seku sekirom i lopatom.
Autor: Nedim Sejdinović
Samoregulacija kao rešenje: Šta donosi novi Set internih akata za medije u Srbiji
(Izvor: Media.ba) Asocijacija onlajn medija je sa medijskim i pravnim ekspertima pripremila Set internih akata za medije.
foto: Pexels
Medijske reforme u Srbiji traju bez prestanka više od dve decenije, praktično od pada Slobodana Miloševića i njegovog zloćudnog režima. Početkom dvehiljaditih, sa zaostatkom od deset godina u odnosu na druge istočnoevropske države, ova zemlja ulazi u dug i do danas nedovršen proces tranzicije. Veoma traumatične, svakako nepravične i nepravedne, sa katastrofalnim rezultatima.
Devedesete su u ovom pogledu bile manje-više zacementirane. Doduše, dešavala se i tada dinamična preraspodela kapitala, što je hipokoristik za enormnu pljačku društvenih i državnih resursa, ali nju nisu pratili reformski procesi nego upravo odbijanje bilo kakvih promena, pogotovo reforme legislative koja bi imala za cilj da približi zakonodavne okvire tzv. zapadnim, liberalnim pravilima i vrednostima. Da ne kažemo, evropskim.
Možda je to bilo najočevidnije upravo u medijskoj sferi, kojom su devedesetih dominantno vladala glasila u državnom vlasništvu, koja su se em finansirala iz budžeta republike, pokrajina i lokalnih samouprava, em su imala višestruko privilegovan pristup drugim javnim novcima i tržištu oglašavanja. U drugoj polovini devedesetih se razvijaju i bezbrojni šund-mediji, koji pod strogom kontrolom države imaju za cilj da šire šund-kulturu a koja je komplementarna sa vrednostima koje je tadašnja vlast propagirala. Ispostavilo se da su posledice kič-medijske imperije iz Srbije bile dalekosežnije i od onih političko propagandnih i huškačkih. Njihovo delovanje je ostavilo pogubne posledice po društva ne samo Srbije nego i celog regiona, a svojim vlasnicima donela su velika bogatstva. I državni i šund-mediji bi se, kada bi čuli reč etika, hvatali za revolver.
Bilo je devedesetih i privatnih, nezavisnih medija, koji su postojali zahvaljujući zapadnim fondovima. Praktično jedini „reformistički“ medijsko-legislativni potez zabeležen je 1998. godine, kada je usvojen tzv. Šešeljev i Vučićev (Aleksandar Vučić je tada bio ministar informisanja) Zakon o javnom informisanju, koji je pokušao da potpuno suspenduje kritičku misao u medijima, drakonski kažnjavajući upravo kritičke medije i novinare, u sudskim procesima koji su trajali par dana i podrazumevali velike novčane kazne i plenidbu imovine.
Kako rekosmo, tema novinarskog kodeksa i profesionalnih i etičkih standarda nije postojala u režimskim i pararežimskim medijima. Bolja je situacija bila u nezavisnim medijima, od kojih su neki imali interna etička pravila.
Od dvehiljaditih naovamo: Igra mačke i miša
Ono što se dešava od početka dvehiljaditih naovamo jeste igra mačke i miša u pokušaju da se uspostave jasna pravila i ukine diskriminacija na medijskom tržištu, te podstakne izveštavanje u skladu sa profesionalnim standardima i javnim interesom. Pretpostavljate, miš je sinonim za medijske stručnjake i pojedine nerežimske novinarske i medijske asocijacije, etici privržene, a mačka predstavlja vlast i njenu razgranatu medijsku menažeriju, isključivo propagandi posvećenu. Novi medijski zakoni i njihove izmene od 2002. godine, kada je usvojen prvi reformistički Zakon o radio-difuziji, do danas nisu uspeli da urede medijsku scenu i utemelje javno informisanje koje bi u značajnoj meri bilo usklađeno sa interesima građana. Takoreći, doživeli su potpunu katastrofu. I to ne zbog toga što nisu bili kvalitetni i recentni, uz određene nedostatke svakako, nego zbog toga što nikada nisu zaživeli u stvarnosti.
Naravno, treba razlikovati dva perioda. Period od 2000. do 2012. godine, uz brojne probleme koje podrazumevaju evidentan uticaj imalaca moći na medije, ipak se može posmatrati kao maltene Periklovo doba: tada je u medijima, ako ništa, postojala javna debata, a osim u tabloidima, govor mržnje je marginalizovan. Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast, pre 12 godina, paralelno traju dva procesa: intenzivni proces medijskih reformi i porobljavanje većinske medijske scene koja postaje primitivno sredstvo za obračun sa kritičkom mišlju i političkim protivnicima, uz eksploziju dezinformacija, spinovanja i govora mržnje. Potpuno se ukida vladavina zakona i nestaje bar malo dobrog ukusa.
Iako su u potonjem periodu donesena dva seta novih medijskih zakona i nova Medijska strategija, sve uz učešće međunarodnih institucija i organizacija – javno-informativna scena je u nekim elementima čak i gora nego devedesetih. Javna debata je nestala iz srbijanskih medija, kritička misao je u ogromnoj većini glasila potpuno ukinuta. Javna debata ne postoji čak ni u nezavisnim medijima, ali zbog toga što predstavnici vlasti dugo godina već odbijaju da za njih daju izjave, odnosno da učestvuju u programima ono malo nerežimskih elektronskih medija. Strategije i zakoni idu drumom, a medijska scena – šumom kojom vladaju razbojnici!
Proces reformi podrazumeva iscrpljivanje medijskih i novinarskih organizacija, koje već deceniju i kusur glavne svoje resurse koriste za pronalaženje i zagovaranje zakonskih odredaba i drugih regula koje ostaju mrtvo slovo na papiru.
U međuvremenu je od relevantnih udruženja usvojen Kodeks novinara Srbije i formirano telo za njegovo sprovođenje Savet za štampu, ali samoregulativa veoma je ograničenog dometa. Ona je uspela u tome da u određenoj meri unapredi profesionalne standarde izveštavanja u medijima koji su i inače držali do medijske etike. Savet za štampu je u svojim istraživanjima uspeo da kvalifikuje i kvantifikuje bezbrojna kršenja Kodeksa novinara Srbije u štampanim i internetskim medijima, ali to nije dovelo do smanjenja opasnih devijacija. Naprotiv.
Dramatična zloupotreba medija u Srbiji je stvar poznata u međunarodnim okvirima i tretira se u svim relevantnim dokumentima EU i internacionalnih organizacija koji se bave komparativnim istraživanjima nivoa medijskih sloboda. Već su i tek će biti predmet fenomenoloških studija i istraživanja.
Medijski profesionalci nezainteresovani za medijske reforme
Uzevši rečeno u obzir, nisu uopšte neobični rezultati istraživanja koje je organizacija Lokal pres sprovela 2023. godine, a koje nosi naziv “Strategija razvoja medijskog sistema Srbije (2020-2025) i njena implementacija: Saznanja, stavovi i predlozi medijskih radnika”. U istraživanju koje je Lokal pres realizovao u ime koalicije relevantnih medijskih i novinarskih organizacija, konstatuje se da su medijski profesionalci – u kompleksnoj anketi učestvovalo je čak 255 novinara i drugih medijskih radnika – nezainteresovani za medijske reforme, stoga jer su ubeđeni da strateški dokumenti i iz njih proistekle promene zakona i podzakonskih akata, te njihova implementacija, a u kontekstu nepostojanja vladavine prava, ne mogu da unaprede medijsku scenu. Primetan je i logičan, visok stepen nepoverenja medijskih radnika u državne i medijske institucije, čiji je rad vrednovan izuzetno niskim ocenama.
Medijski profesionalci mnogo bolje ocenjuju samoregulatorne mehanizme predviđene Medijskom strategijom, u čijoj izradi su učestvovali i medijske i novinarske organizacije. Samoregulativa se posmatra u širem značenju reči, uključuje i rad Saveta za štampu, i interne etičke akte, ali i profesionalnu edukaciju. No, i ovo se odnosi na medije koji ne pripadaju korpusu tzv. režimskih. Odnosno, niko ne veruje da samoregulativa može da doprinese kvalitetnijem izveštavanju medija bliskih vlasti. Veruje se, zapravo, da bi suštinski pomak na medijskoj sceni mogao biti ostvaren jedino ukoliko bi došlo do promene vlasti u Srbiji.
Strategija, a potom i novi Zakon o javnom informisanju i medijima iz 2023. godine, predviđa i obavezu medija da usvoje interne akte, mere i procedure koje se odnose na zaštitu uređivačke politike, poštovanje rodne ravnopravnosti, položaj osoba sa invaliditetom i bezbednost novinara i medijskih radnika. Obaveza medija je da ove dokumente prilože Registratoru (Agencija za privredne registre) od početka 2025. godine nadalje. Iz nekog razloga nije predviđen krajnji rok za predaju dokumenata, a nisu predviđeni ni mehanizmi koji bi na bilo koji način barem istražili da li se registrovani mediji pridržavaju svojih akata. Sasvim se opravdano sumnja da će oni, kada je reč o većinskom korpusu režimskih medija, biti pomalo komični spisi. A da će možda biti zloupotrebljeni za dodatnu difamaciju kritičkih medija.
Asocijacija onlajn medija izradila Set internih dokumenata
U želji da pomogne medijima, pogotovo onim manjim nezavisnim koji za to nemaju dovoljno kapaciteta, u izradi zahtevanih dokumenata, Asocijacija onlajn medija (AOM) je u saradnji sa medijskim i pravnim ekspertima, te uz konsultacije sa medijskim akterima, definisala i kompletirala Set internih akata. Set je izrađen u okviru projekta “Jačanje kapaciteta medija za reformu medijskog sektora u Srbiji”, koji podržava Evropska komisija a sprovode pored AOM-a – i Lokal pres, Nezavisno udruženje novinara Srbije i Asocijacija medija. Konačno kompletiran u decembru, Set medijima ostavlja mogućnost da ga dodatno prilagode svojim potrebama i specifičnostima, usvoje i proslede Registratoru.
„Set akata usklađen je sa Kodeksom novinara Srbije i drugim aktima Saveta za štampu, kao i sa najvišim, recentnim internacionalnim standardima profesije, slobode izražavanja i poštovanja ljudskih prava. Oni su u direktnoj korelaciji i sa medijskim zakonima Srbije, ali i međunarodnim konvencijama i drugim pravnim aktima kojima se direktno ili indirektno uređuje sfera javnog informisanja“, piše u preambuli dokumenta.
Usklađen je, kako rekosmo, i sa zahtevima Medijske strategije i Zakona o javnom informisanju i medijima, odnosno sastavljen je od: (I) opšteg internog etičkog akta koji predviđa najviše recentne profesionalne standarde i zaštitu uređivačke politike; (II) akta koji tretira unutrašnje mehanizme koji doprinose boljoj bezbednosti novinara i medijskih radnika; (III) dokumenta koji obezbeđuje rodnu ravnopravnost u medijima, ali i u izveštavanju, kao i (V) položaj osoba sa invaliditetom u redakciji i način njihovog medijskog tretmana.
Dodatno, u setu akata je i dokument (IV) koji onemogućava, odnosno sankcioniše seksualno uznemiravanje i zlostavljanje unutar redakcije, što je zaštita osnovnih ljudskih prava. Odeljak je u skladu sa evropskim politikama i međunarodnim mehanizmima prevencije i zaštite od seksualnog uznemiravanja i eksploatacije na radnom mestu i prilikom obavljanja radnih dužnosti.
Izuzetno važan segment Seta, kažu u AOM-u, jeste poslednji odeljak, koji uvodi garancije za sprovođenje internih akata. Naime, medijski eksperti AOM-a došli su do zaključka da pojedini mediji u Srbiji već imaju interna etička akta, ali da su ona po pravilui usvajana pod uticajem međunarodnih organizacija i fondova, te da nikada nisu zaživela u praksi. Jedan od razloga za to je što su rađeni po copy-paste principu, bez uvažavanja specifičnosti medija i legislativnog, društvenog i političkog okruženja. U pitanju su obimni i kompleksni dokumenti, za čije sprovođenje ne postoje nikakve garancije. A često i nisu primenjivi u praksi. Nekada je manje – više, kažu u AOM-u. Bolje imati manje zahtevne akte koja će se poštovati nego stotine stranica koje niko neće ni pročitati, a kamoli ih se pridržavati.
Ključne karakteristike Seta akata
Prvi akt – opšti akt koji predviđa visoke profesionalne strandarde i zaštitu uređivačke politike – u korelaciji je sa Kodeksom novinara Srbije, ali i drugim opštim etičkim aktima iza kojih stoje novinarske i medijske organizacije diljem Evrope. Razlika ipak postoji: u dokumentu se predviđaju unutrašnji mehanizmi kako etički standardi funkcionišu u praksi, recimo ko unutar medija snosi odgovornost za sprovođenje pojedinih segmenata kodeksa, a ko to sprovođenje kontroliše i vrednuje. Osim toga, u ovom aktu se nalazi i definisan vrednosni okvir medija, a treira se i etičko korišćenje veštačke inteligencije (VI), što predstavlja aktuelno, svakako ne samo medijsko pitanje. Insistira se na transparentosti korišćenja VI, mehanizmima kontrole, edukaciji i odgovornosti.
Odeljak koji se bavi bezbednošću novinara i drugih medijskih radnika uspostavlja princip solidarnosti i saradnje sa nadležnim institucijama (u Srbiji postoji Stalna radna grupa za bezbednost novinara), kao i edukaciju uposlenih za bezbednosne rizike profesije. Definisani su i mehanizmi samozaštite. Predviđa se i psihološka podrška ugroženim članovima kolektiva, što je izuzetno važna tema.
Kada je reč o aktu koji tretira rodnu ravnopravnost, pristup je dvojak. Sa jedne strane se uspostavlja najviši stepen poštovanja i promovisanja rodne ravnopravnosti i adekvatna zastupljenost žena u medijskim sadržajima, uključujući i upotrebu rodno senzitivnog jezika. Sa druge, određuju se mehanizmi koji obezbeđuju rodnu ravnopravnost unutar redakcije. Slično se definiše i odnos medija prema osobama sa invaliditetom (OSI). Ne samo što se precizno definišu pravila profesionalnog nediskriminatornog izveštavanja o njima već se podstiče i njihovo zapošljavanje u mediju, koje treba da prati puna ravnopravnost i kada je reč o i angažovanju, i kada je reč o uslovima rada.
Garancije za sprovođenje seta internih akata predviđaju, pre svega, transparentnost. Oni će biti dostupni ne samo uposlenima nego i celokupnoj javnosti. Izuzetak su samo delovi akata koji mogu ugroziti poslovne tajne osnivača/medija ili nepovoljno uticati na bezbednost novinara i drugih saradnika. Iz javnosti dokumenta proizilazi pravo svih zaposlenih i angažovanih, ali i čitalaca/slušalaca/gledalaca, da dostavljaju prijavu u slučaju pretpostavljenog kršenja Seta internih akata, ali po jasnim pravilima i procedurama.
Predviđa se i formiranje Tela za implementaciju Seta akata, kojeg će – u skladu sa specifičnostima i mogućnostima medija – činiti i predstavnici osnivača medija, i predstavnici redakcije, ali i eksterni činoci, relevantne osobe iz civilnog sektora i/ili strukovnog udruženja. Telo bi imalo obavezu da se sastaje najmanje jednom godišnje, a po potrebi i češće. Smatralo se da bi zahtev za češće sastanke bio nerealan. Definisana je i uloga glavnog urednika, koji ne može biti član Tela za implementaciju ali je dužan da prisustvuje sastancima i podnosi izveštaj o sprovođenju internih akata u prethodnom periodu, kao i o eventualnim pristiglim prijavama. Glavni urednik je dužan da u svom radu uvažava stavove ovog tela.
Konsultacije
Nacrt Seta internih akata prezentovan je u junu prošle godine, a mediji, novinari i medijski eksperti pozvani su da šalju primedbe i sugestije, kako bi bio poboljšan. Pristigle primedbe i sugestije uglavnom su uvažene, odnosno uvrštene u verziju dokumenta koji je prošao proces konsultacija sa predstavnicima medijima. Konsultacije su održane tokom oktobra i novembra u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Novom Pazaru, te je na osnovu otvorenih razgovora dodatno razrađen i izmenjen.
Poziv za konsultacije je dostavljen svim medijima, ali su se na njih – na žalost i očekivano – odazvali samo mediji koji već drže do etičkih standarda i koji ne pripadaju korpusu režimskih. I tako se vraćamo na početak naše priče.
U Srbiji postoje dve grupe medija, uz retke izuzetke: oni koji drže do etičkog kodeksa i koji se – kako pravila profesije i nalažu – kritički odnose prema svim političkim i društvenim fenomenima, obavljajući u ime građana i kontrolu vlasti. I oni drugi, koji su uslužno, propagandno sredstvo. Ove druge etički standardi interesuju taman koliko sneg s početka XX veka. I dok se profesionalni mediji, udruženja, novinarske katedre i medijski stručnjaci trude da iznađu savremene metode koji podrazumevaju hirurški precizna medijska pravila i regule, režimski mediji seku sekirom i lopatom.
Snimak tribine „KOLIKO DNEVNE NOVINE POŠTUJU KODEKS NOVINARA SRBIJE“
Savet za štampu: Kodeks novinara Srbije najviše kršili Alo, Informer i Srpski telegraf
Na tribini „Koliko dnevne novine poštuju Kodeks novinara Srbije“ je rečeno da je list „Alo“, od 1. jula do kraja decembra 2024. imao 1.605 prekršaja, „Informer“ 1.314 a „Srpki telegraf“ 1.167.
Najviše su kršene odredbe koje se odnose na istinitost izveštavanja i pravo na privatnost, posebno u rublikama koje se bave političkom scenom i „crnim hronikama“.
Savet za štampu već deset godina prati poštovanje Kodeksa novinara Srbije u dnevnim novinama s nacionalnom pokrivenošću, u u šest meseci 2024. su beleženi prekršaji u listovima Alo, Blic, Danas, Večernje novosti, Infomer, Kurir, Nova, Politika i Srpski telegraf.
Izveštaj o monitoringu poštovanja Kodeksa novinara Srbije u dnevnim novinama u periodu od 1. jula do 31. decembra 2024. godine
Tabloidi brišu tekstove u kojima blate studente zato što moraju da dokažu da su tačni da im ne ugase portale
(Izvor: Cenzolovka) Tokom studentskih blokada, prorežimski tabloidi su morali da uklone više od 100 tekstova u kojima su iznosili informacije bez dokaza ili širili govor mržnje prema učesnicima blokada i protesta i to – na zahteve servisa preko kojih njihovi portali postoje, a zbog kršenja pravila korišćenja i zakona EU i Srbije
Između 110 i 135 tekstova u kojima se blate studenti i studentkinje koji blokiraju fakultete, tražeći odgovornost za smrt 15 ljudi u padu nadstrešnice u Novom Sadu, uklonjeno je sa portala tabloida.
Zašto?
Zato što bi, u suprotnom, mogli biti ugašeni njihovi sajt ili server, pa čak i blokiran pristup internetu tamo gde se nalaze.
Objavljujući slike dokumenata studenata, njihove lične podatke, detalje o njihovom navodnom zdravstvenom stanju, nazivajući ih antisrbima, kroatofilima i nebrojenim pogrdnim imenima, pripisujući im mentalne poteškoće, vređajući ih u pokušaju da diskredituju ono što rade, optužujući ih da se „biju za pare koje im služe da ruše predsednika” – tabloidi su neumorno kršili niz etičkih standarda i zakona Srbije.
To im domaće vlasti, naravno, ne zameraju, ali je problem nastao zbog toga što su sada prekršili i zakone Evropske unije.
Ispostavilo se, međutim, da prorežimski tabloidi, koji svakodnevno šire propagandu protiv Evropske unije, kada su njihovi interesi u pitanju i te kako poštuju pravila EU.
Kad tabloidi moraju da dokazuju
„Neke od ovih tekstova su uklonili, jer nisu u u skladu sa zakonima EU, Srbije i pravilima servisa koje koriste. Tekstovima u kojima ne iznose činjenice već proizvoljne tvrdnje i spinove, tabloidi nanose problem pojedincima koje spominju – studentima, opozicionim političarima i drugim građanima, što nije po pravilima servisa koje koriste”, objašnjava IT stručnjak Vladimir Cicović.
Nakon pravne procedure, pokrenute posle Cicovićevog obraćanja kompanijama koje drže servere čiji su tabloidi korisnici, ovi portali morali su da ono što tvrde u tekstovima – dokažu.
Pošto to nisu mogli, kompanije su ih upozorile da, ukoliko ne uklone tekstove, snosiće posledice, među kojima je i gašenje domena na kom su registrovani.
Ako neku devojku nazovete antisrpkinjom, to radite da je oblatite. To je jezik mržnje. Proganjanje osobe kroz medije se u normalnim državama smatra nasiljem. Tekstovi koji odišu prekršajima i mržnjom moraju se uklanjati (Vladimir Cicović, IT stručnjak)
Lažne i nedokazane informacije, govor mržnje, osuđivanje bez presude – samo su neke od stvari koje se mogu naći u tekstovima i uzrokovati zahtev servisa za uklanjanjem.
Proceduru za uklanjanje može da pokrene svako ko zna kako funkcionišu servisi i poznaje zakone i pravilnike, pa može da dokaže da portal krši nečije pravo u svom tekstu.
Vladimir Cicović kaže da kao dokaz može da se priloži i odluka Saveta za štampu da u tekstu postoji kršenje Kodeksa novinara.
„Pri prijavljivanju, servisu se napiše šta je u tekstu sporno i za to se prilože dokazi. Onda kreće nekoliko pravnih procedura unutar kompanije koja drži servis, kada se utvrđuju činjenice i da li su navodi iz prijave tačni. Kompanija onda od druge strane, tj. portala, traži odgovor, izjašnjenje ili dokaze za tvrdnje iz teksta. Ukoliko ih portal ne može dati, kompanija mu predlaže šta da uradi: npr. brisanje linka ka spornom tekstu.”
Procedura može da traje od 12 sati do 10 dana, a ukoliko portal odbije da postupi po predloženom rešenju, pred gašenje mu kompanija šalje „poslednje upozorenje”.
„Masovno oružje za uništavanje laži”
Cicović kaže da su, od početka studentskih blokada, tabloidi uklonili između 110 i 135 tekstova, od kojih su 48 bili o jednoj osobi, te da će se „uskoro uključiti još ljudi, pa se može očekivati još skinutih tekstova”.
„Ako za neku devojku kažete da je antisrpkinja, to radite da je oblatite. To nije proizvod stvarnog stanja, nego jezik mržnje. Ako kažete za nekog da je pedofil, a nemate dokaz i sudsku presudu – imate problem. Proganjanje osobe kroz medije se u normalnim državama smatra nasiljem. Tekstovi koji odišu prekršajima i mržnjom moraju se uklanjati.”
S druge strane, ova procedura ne predstavlja rizik po medije koji profesionalno izveštavaju.
„Postoje pravni okvir i pravila koja služe da se objasni zašto je nešto pogrešno. U ovom slučaju, mediji koji rade fer i korektno neće imati probleme. Ovo je masovno oružje za uništavanje laži, ali ne i istine”, objašnjava sagovornik Cenzolovke i dodaje:
„Ukratko: sloboda medija postoji ukoliko je tekst profesionalan, balansiran i ne služi proganjanju ili blaćenju ljudi.”
Autorka: Danica Đokić