Gordana Novaković: Nijedna žalba na kršenje novinarskog kodeksa prilikom izveštavanja o deci od početka 2025.

(Izvor: CEPROM) Uprkos tome što je prema istraživanju CEPROM-a samo od 1. juna do 10. avgusta ove godine na 20 najposećenijih portala i devet dnevnih listova u Srbiji zabeleženo čak 503 prekršaja Kodeksa novinara i novinarki Srbije prilikom izveštavanja o deci, Savet za štampu od početka godine nije primio nijednu žalbu na sadržaj koji se odnosi na decu.

Rezultati istraživanja medijskog izveštavanja o deci predstavljeni u publikaciji „Medijska slika dece u Srbiji 2025.” pokazuju da se u dnevnoj štampi u svakom desetom, a na portalima u svakom petom tekstu, krše profesionalni i etički standardi prilikom izveštavanja o deci. Iako se prekršaji dešavaju svakodnevno, pred Komisijom za žalbe Saveta za štampu završava tek mali broj slučajeva.

Generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković pojašnjava zašto postoji raskorak između prekršaja koji se dešavaju u praksi i onih koji se prijavljuju, o uočenim trendovima u kršenju Kodeksa novinara i novinarki Srbije, najproblematičnijim slučajevima, kao i o tome šta novinari mogu da urade kako bi profesionalno i odgovorno izveštavali o deci.

Pred Komisijom za žalbe Saveta za štampu ne nađu se svi prekršaji Kodeksa novinara i novinarki Srbije, već samo oni koje su prijavili oštećeni jer je to i uslov za postupanje Komisije. Koliko se često pokreću takvi postupci kada je reč o izveštavanju o deci i ko ih pokreće?

Ove godine, recimo, nismo primili nijednu žalbu do sada na sadržaj koji se odnosi na decu. Prošle godine smo imali desetak žalbi u vezi sa slučajem nestanka devojčice Danke Ilić, koje je podnela organizacija Prijatelji dece Srbije, između ostalog, zbog izlaganja dece brutalnim, ekstremno surovim, neprimerenim i uznemiravajućim sadržajima čija je žrtva dete, kao i zbog sekundarne viktimizacije. Prema pravilima rada Saveta za štampu, sem roditelja, odnosno staratelja, pravo da se žale imaju i organizacije koje se bave zaštitom dece, ukoliko su povređena prava grupe dece. Neke od takvih nevladinih organizacija povremeno koriste to pravo, kao u slučaju koji sam navela. Drugi slučaj, kada je takođe podneto nekoliko žalbi, odnosio se na slučaj „devojčice iz kade”, koju je otac nedeljama držao zaključanu u stanu. Žalbe su podneli socijalni radnici.

Nažalost, broj žalbi je još mali u odnosu na stvaran broj prekršaja Kodeksa, delimično zbog ograničenja u vezi sa tim ko ima pravo da se žali, ali svakako i zbog toga što roditelji u nekim teškim životnim situacijama, a uglavnom se o deci piše u „crnim hronikama”, ne razmišljaju o tome da se žale na medije, niti prate šta objavljuju. Ima, naravno, i situacija u kojima roditelji nisu ni svesni da određeni medijski sadržaji mogu da nanesu štetu njihovom detetu, pa i sami učestvuju u tome.

Istraživanje CEPROM-a pokazuje da je u dnevnoj štampi najzastupljenije kršenje odredbe koja se odnosi na privatnost (otkrivanje identiteta dece i maloletnih žrtava) i to u 85 slučajeva, dok su na portalima najčešći prekršaji senzacionalistički naslovi u 135 slučajeva. Kakva su Vaša iskustva kada je reč o prekršajima – postoje li neki trendovi ili obrasci koje prepoznajete?

Trendovi se, nažalost, ne menjaju. Sve vreme je najveći problem otkrivanje identiteta deteta ili dece, direktno ili, češće, posredno – navođenjem imena članova porodice, škole u koju ide, fotografijama kuće u kojoj živi… Ovo je poseban problem kada je dete žrtva, a najčešće je tako, pa mu se, sem privatnosti, povređuje i dostojanstvo, retraumatizuje se i što je najgore, u eri interneta, to će ostati zauvek zabeleženo i pratiće ga ceo život. Možda najdrastičniji takav slučaj koji smo imali su serije tekstova o devojčici koju je oteo „Malčanski berberin”. Mediji su, uz njene fotografije, objavljivali užasne detalje onoga što je preživela. Tada su se žalili i roditelji i organizacije za zaštitu dece i Ministarstvo informisanja, koje je po zakonu obavezno da štiti prava maloletnika. Nažalost, to sve nije mnogo uticalo na deo medija, uglavnom tabloidnih, da ubuduće izveštavaju sa više pažnje i obzira.

Pre nekoliko meseci smo, recimo, imali žalbu oca dečaka koji je ranjen u OŠ „Vladislav Ribnikar”, a čije (jezivo) svedočenje je objavio jedan dnevni list. Ispostavilo se da dečak nikada i nikome nije dao iskaz koji je medij objavio. Takve stvari se ne mogu pravdati nepoznavanjem Kodeksa, nesnalaženjem, greškama. To su svesne, blago rečeno neodgovorne, odluke urednika i zapanjujuće je do koje mere neke od njih ne zanima kakve će to posledice imati po decu o kojoj pišu. Ima, naravno, i grešaka do kojih nekad dođe i sa dobrim namerama, recimo, kada se objavi ime i fotografija deteta za koje se veruje da je nestalo, a zapravo je reč o tinejdžeru koji je, ljut na roditelje, pobegao kod druga.

Kada govorimo o trendovima, imamo povremeno i situacije da se mediji uključuju u brakorazvodbe parnice, tj, u borbu za starateljstvo nad detetom, stajući na stranu jednog roditelja. Pri tom se objavljuju, izmišljeni ili stvarni, detalji iz porodičnog života, pa i o navodnom zlostavljanju deteta, uz potpuno otkrivanje identiteta deteta.

Bitno je odrediti optimalnu meru pravila koja se odnose na izveštavanje o deci, koja treba da zaštite decu, ali da istovremeno ne demotivišu medije da izveštavaju o njima. Zašto je to bitno i kako postići taj balans?

Saglasna sam sa tim da insistiranje na tome o čemu se i na koji način ne sme izveštavati može da utiče na to da dece u medijima ima još manje i zato bi trebalo dati i primere kako treba pisati o deci, kako ih uključiti kao sagovornike, koje sadržaje im ponuditi. Mi smo pre nekoliko meseci, u saradnji sa organizacijama relevantnim za određenu oblast, pripremili 13 setova smernica za izveštavanje u posebnim situacijama ili o specifičnim grupama, pa tako i za izveštavanje o deci.

Na sajtu Saveta za štampu ih mogu naći kolege i koleginice kojima su potrebna dodatna uputstva u vezi sa tim, bez želje da utičemo na uređivačku politiku medija, naravno.

Koje ključne savete i smernice biste dali novinarima za profesionalno i etičko izveštavanje o deci?

Prvo pravilo uvek mora da bude – da se ne naškodi detetu. Novinari treba da izbegavaju prikazivanje napaćene i ponižene dece, da prikazuju zlostavljanja i mučenja dece i njihov bol kao medijsku senzaciju. Mediji su dužni da čuvaju integritet sve dece, uključujući tu i maloletne prestupnike i prestupnice, čiji identitet takođe ne smeju da se otkriju. Osim toga, decu ne treba ispitivati o privatnim stvarima, niti o stvarima koje mogu prevazilaziti njihovu sposobnost rasuđivanja. Što nikako ne znači da ih ne treba ništa pitati.

Koje preporuke biste dali mladima kada je reč o konzumiranju medijskih sadržaja – kako da pronađu i prepoznaju kvalitetne informacije, šta da izbegavaju, kako da se zaštite od negativnih uticaja?

Nedavno smo održali seminar za buduće fekt-čekere, srednjoškolce i studente prve godine i dali smo im nekoliko jednostavnih uputstava, kako da kritički pristupe npr. viralnom sadržaju, koje ću i ovde navesti – zapitaj se ko to objavljuje i zašto, proveri kontekst, razmisli o motivima ili skrivenim ciljevima onoga ko je to objavio, ako nisi siguran da je informacija istinita, nemoj deliti dalje. Takođe, treba da budu oprezni kad je reč o vestima koje imaju senzacionalističke naslove, ako im nije poznat sajt ili domen, ako u tekstu nije naveden ni autor, ni izvor, ako je tekst pun pravopisnih i stilskih grešaka i ako u tekstu prepoznaju emotivnu manipulaciju.

Ovaj materijal nastao je na projektu „Medijska slika dece u Srbiji 2025.”, a u okviru šireg projekta „Prava deteta su ljudska prava” koji podržava Delegacija Evropske unije, a sprovodi Užički centar za prava deteta (UCPD). Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) i ona nužno ne odražava zvanične stavove Evropske unije.