(Izvor: Webinfo) Novinar nije čovek bez političkog mišljenja. I on izlazi na izbore, zaokružuje listić i gotovo sigurno ima stav o vlasti, opoziciji, studentskoj listi ili nekoj drugoj političkoj opciji. Ali šta se događa kada taj izbor prestane da bude privatan – kada se pojavi na profilnoj fotografiji, u okviru, sloganu ili otvorenoj podršci? I može li medij imati uređivački stav, a da ne postane navijački?

Izborna kampanja gotovo po pravilu pojačava već postojeće podele. Na društvenim mrežama pojavljuju se profilne fotografije sa okvirima, slogani, logotipi i pozivi na glasanje. Među ljudima koji ih objavljuju ima i novinara.

Samo po sebi,  političko mišljenje novinara nije ništa neobično. Novinar nije lišen prava koja imaju drugi građani. Pitanje počinje tamo gde njegov privatni stav postaje javno političko svrstavanje, a posebno kada isti novinar izveštava o ljudima i opcijama među kojima je prethodno javno izabrao stranu.

Kodeks: medij može imati uređivačku koncepciju, činjenice ne mogu imati stranačku knjižicu

Kodeks novinara i novinarki Srbije posebno insistira na tome da  politički interesi ne smeju da utiču na profesionalni rad novinara i da se u izveštavanju mora sačuvati profesionalna distanca. Posebno je osetljivo vreme izbornih kampanja, kada granica između ličnog političkog stava i javnog političkog angažmana postaje još vidljivija.

Ali gde se tačno završava pravo novinara da kaže šta misli, a počinje „zalaganje za  političku opciju“?

Gordana Novaković, generalna sekretarka Saveta za štampu, kaže za Webinfo da odgovor nije sasvim jednostavan.

„Političko opredeljenje novinara ne bi nikako smelo da utiče na njegov novinarski rad i verovatno je tu ‘crvena granica’“, navodi Novaković.

S druge strane, dodaje ona, novinari kao i svi drugi ljudi imaju pravo na slobodu izražavanja i političkog opredeljenja.

Kada su u pitanju društvene mreže, deo odgovora prepušten je upravo publici.

„Ako iznosi lične stavove na društvenim mrežama, na publici je da proceni da li će verovati u njegovu objektivnost i nepristrasnost“, kaže Novaković.

Ona ukazuje i da mnoge velike redakcije imaju interna pravila kojima preciznije određuju šta novinar može da radi privatno, a da ne ugrozi sopstveni kredibilitet i kredibilitet medija. Nije, dodaje, ista ni pozicija svakog novinara – komentatori i kolumnisti imaju znatno veću slobodu da izražavaju političke stavove.

Privatni profil – koliko je zaista privatan?

Predsednik Upravnog odbora ANEM-a i dugogodišnji novinar Veran Matić smatra da bi upravo Kodeks trebalo da bude osnovni orijentir.

„Lični politički stav može imati svako, i sigurno da ga ima“, kaže Matić za Webinfo, ali dodaje da profesionalna odgovornost počiva na poštovanju Kodeksa i zakona.

Za njega ni granica između privatnog profila poznatog novinara i njegovog profesionalnog identiteta nije potpuna.

„Ako je vaš profesionalni orijentir vezan za poštovanje novinarskog kodeksa, vaš privatni ‘profil’ ne bi trebalo da odstupa od vrednosti koje su jasno naznačene kodeksom. Inače se gubi verodostojnost i kredibilitet kod publike“, navodi Matić.

Na pitanje šta se događa kada novinar javno pokaže koju izbornu opciju podržava, Matić ocenjuje da to ne mora automatski značiti da više nije sposoban da profesionalno izveštava, ali postavlja pitanje svrhe takvog javnog svrstavanja.

„Svi mi znamo okvirno ko kojoj političkoj opciji pripada. I ne vidim korist od toga da se taj podatak javno iznosi kako bi se samodefinisali na političkoj sceni. To samo može da odmogne u obavljanju novinarskog posla“, kaže Matić.

Njegov odgovor na pitanje da li ista pravila treba da važe za novinara koji podržava studentsku listu, vlast ili opoziciju veoma je kratak:

„Apsolutno bi morao da važi za sve.“

Reuters: možete da glasate, ali pazite šta vaš javni angažman govori o vašoj nepristrasnosti

Slična dilema odavno postoji i u najvećim svetskim redakcijama.

Reuters u svojim profesionalnim standardima izričito priznaje pravo svojih novinara da glasaju, ali od zaposlenih zahteva da vode računa o tome da njihove aktivnosti van posla ne dovedu u pitanje njihovu nepristrasnost ili stvore utisak političke pristrasnosti.

Reuters od svojih novinara traži da ne poistovećuju sebe ni organizaciju sa jednom stranom u političkom sporu i upozorava da čak i percepcija sukoba interesa može narušiti kredibilitet pojedinca i cele redakcije. Istovremeno insistira na razlici između činjeničnog izveštavanja i jasno označenih komentara i kolumni.

Associated Press ide još dalje. Njegovi novinari treba da izbegavaju političku aktivnost bez obzira na to da li redovno izveštavaju o politici, a pravila o javnom iskazivanju mišljenja odnose se i na društvene mreže, blogove, peticije, pa čak i političke nalepnice ili bedževe. Obrazloženje je jednostavno – javno izražen politički stav može ugroziti reputaciju AP-a kao nepristrasnog izvora vesti.

Američko Društvo profesionalnih novinara (SPJ) pravi važnu razliku: novinar ima pravo da glasa i ne mora da bude osoba bez političkog mišljenja, ali bi trebalo da izbegava političke aktivnosti koje mogu narušiti njegov integritet ili kredibilitet. Za novinare koji neposredno prate politiku SPJ kao problematične navodi čak i stranačke bedževe, nalepnice i druga javna obeležja podrške.

Drugim rečima: zahtev profesije nije da novinar nema mišljenje, već da čitalac ne mora da razmišlja da li je vest koju upravo čita prilagođena tom mišljenju.

Da li medij sme da „ima stranu“?

Tu se otvara drugo, možda još važnije pitanje.

Medij ima pravo na uređivačku politiku. Može odlučiti da mnogo više pažnje posveti korupciji, ljudskim pravima, ekologiji, lokalnoj samoupravi, socijalnim pitanjima ili kontroli vlasti. Kodeks to ne zabranjuje – naprotiv, izričito priznaje različite uređivačke koncepcije. Ono što ne dopušta jeste da se činjenice podređuju toj koncepciji ili da se politička propaganda predstavlja kao novinarski sadržaj.

Zato kritičko izveštavanje o vlasti nije samo po sebi podrška opoziciji, kao što ni objavljivanje relevantne informacije o vladajućoj stranci nije podrška toj stranci.

Jedan od osnovnih zadataka novinarstva jeste kontrola onih koji imaju moć. SPJ upravo „pozivanje moćnih na odgovornost“ navodi među temeljnim profesionalnim obavezama novinara.

Ali taj posao ima uslov: ista pravila provere moraju važiti za sve.

Ako postoje ozbiljne činjenice protiv predstavnika vlasti – objavljuju se. Ako postoje protiv opozicionog  političara – takođe. Ako se kritika odnosi na studentsku listu – činjenica da je deo publike podržava ne može biti razlog da se informacija prećuti. I obrnuto.

Jednako pravilo ne znači jednak broj tekstova

Profesionalna ravnoteža ne znači da svaki  politički akter mora dobiti potpuno isti broj tekstova, iste naslove ili isti broj rečenica.

Ni Reuters pravičnost ne definiše kao matematičku raspodelu prostora na jednake delove. Važnost događaja, odgovornost aktera, njihova moć i relevantnost za javnost utiču na to koliko prostora neka tema dobija. Ono što mora biti isto jesu profesionalna merila: činjenice moraju biti proverene, optužba ne sme biti predstavljena kao dokazana činjenica, a onome ko je predmet ozbiljne kritike treba omogućiti da odgovori.

To znači i da medij nije dužan da bude megafon bilo koje stranke. Stranačko saopštenje jeste stranačko saopštenje i tako treba da bude označeno. Kodeks upravo to i zahteva.

A gde je tu čitalac?

Možda je upravo čitalac najbolji test.

Jedan će u tekstu koji kritikuje vlast videti „opozicioni medij“. Drugi će u objavljenoj izjavi predstavnika vlasti videti „promociju režima“. Treći će kritiku studentske liste protumačiti kao napad na studente, dok će četvrti svaku vest o toj listi smatrati političkom podrškom.

Novinar ne može kontrolisati  političko opredeljenje čitaoca.

Može kontrolisati sopstveni posao.

Za Webinfo to znači da kriterijum za objavljivanje ne može biti pitanje kome će se vest dopasti. Kriterijumi moraju biti javni interes, relevantnost, proverljivost i isti profesionalni standard prema svakome o kome izveštavamo.

Novinar će na izborima, kao i svaki drugi građanin, ostati sam iza paravana sa glasačkim listićem.

Možda je upravo to jedno od retkih mesta na kojem njegova politička odluka zaista može ostati samo njegova.

Autorka: Tijana Janković