(Извор: Вебинфо) Новинар није човек без политичког мишљења. И он излази на изборе, заокружује листић и готово сигурно има став о власти, опозицији, студентској листи или некој другој политичкој опцији. Али шта се догађа када тај избор престане да буде приватан – када се појави на профилној фотографији, у оквиру, слогану или отвореној подршци? И може ли медиј имати уређивачки став, а да не постане навијачки?

Изборна кампања готово по правилу појачава већ постојеће поделе. На друштвеним мрежама појављују се профилне фотографије са оквирима, слогани, логотипи и позиви на гласање. Међу људима који их објављују има и новинара.

Само по себи,  политичко мишљење новинара није ништа необично. Новинар није лишен права која имају други грађани. Питање почиње тамо где његов приватни став постаје јавно политичко сврставање, а посебно када исти новинар извештава о људима и опцијама међу којима је претходно јавно изабрао страну.

Кодекс: медиј може имати уређивачку концепцију, чињенице не могу имати страначку књижицу

Кодекс новинара и новинарки Србије посебно инсистира на томе да  политички интереси не смеју да утичу на професионални рад новинара и да се у извештавању мора сачувати професионална дистанца. Посебно је осетљиво време изборних кампања, када граница између личног политичког става и јавног политичког ангажмана постаје још видљивија.

Али где се тачно завршава право новинара да каже шта мисли, а почиње „залагање за  политичку опцију“?

Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу, каже за Webinfo да одговор није сасвим једноставан.

„Политичко опредељење новинара не би никако смело да утиче на његов новинарски рад и вероватно је ту ‘црвена граница’“, наводи Новаковић.

С друге стране, додаје она, новинари као и сви други људи имају право на слободу изражавања и политичког опредељења.

Када су у питању друштвене мреже, део одговора препуштен је управо публици.

„Ако износи личне ставове на друштвеним мрежама, на публици је да процени да ли ће веровати у његову објективност и непристрасност“, каже Новаковић.

Она указује и да многе велике редакције имају интерна правила којима прецизније одређују шта новинар може да ради приватно, а да не угрози сопствени кредибилитет и кредибилитет медија. Није, додаје, иста ни позиција сваког новинара – коментатори и колумнисти имају знатно већу слободу да изражавају политичке ставове.

Приватни профил – колико је заиста приватан?

Председник Управног одбора АНЕМ-а и дугогодишњи новинар Веран Матић сматра да би управо Кодекс требало да буде основни оријентир.

„Лични политички став може имати свако, и сигурно да га има“, каже Матић за Webinfo, али додаје да професионална одговорност почива на поштовању Кодекса и закона.

За њега ни граница између приватног профила познатог новинара и његовог професионалног идентитета није потпуна.

„Ако је ваш професионални оријентир везан за поштовање новинарског кодекса, ваш приватни ‘профил’ не би требало да одступа од вредности које су јасно назначене кодексом. Иначе се губи веродостојност и кредибилитет код публике“, наводи Матић.

На питање шта се догађа када новинар јавно покаже коју изборну опцију подржава, Матић оцењује да то не мора аутоматски значити да више није способан да професионално извештава, али поставља питање сврхе таквог јавног сврставања.

„Сви ми знамо оквирно ко којој политичкој опцији припада. И не видим корист од тога да се тај податак јавно износи како би се самодефинисали на политичкој сцени. То само може да одмогне у обављању новинарског посла“, каже Матић.

Његов одговор на питање да ли иста правила треба да важе за новинара који подржава студентску листу, власт или опозицију веома је кратак:

„Апсолутно би морао да важи за све.“

Реутерс: можете да гласате, али пазите шта ваш јавни ангажман говори о вашој непристрасности

Слична дилема одавно постоји и у највећим светским редакцијама.

Реутерс у својим професионалним стандардима изричито признаје право својих новинара да гласају, али од запослених захтева да воде рачуна о томе да њихове активности ван посла не доведу у питање њихову непристрасност или створе утисак политичке пристрасности.

Реутерс од својих новинара тражи да не поистовећују себе ни организацију са једном страном у политичком спору и упозорава да чак и перцепција сукоба интереса може нарушити кредибилитет појединца и целе редакције. Истовремено инсистира на разлици између чињеничног извештавања и јасно означених коментара и колумни.

Associated Press иде још даље. Његови новинари треба да избегавају политичку активност без обзира на то да ли редовно извештавају о политици, а правила о јавном исказивању мишљења односе се и на друштвене мреже, блогове, петиције, па чак и политичке налепнице или беџеве. Образложење је једноставно – јавно изражен политички став може угрозити репутацију АП-а као непристрасног извора вести.

Америчко Друштво професионалних новинара (СПЈ) прави важну разлику: новинар има право да гласа и не мора да буде особа без политичког мишљења, али би требало да избегава политичке активности које могу нарушити његов интегритет или кредибилитет. За новинаре који непосредно прате политику СПЈ као проблематичне наводи чак и страначке беџеве, налепнице и друга јавна обележја подршке.

Другим речима: захтев професије није да новинар нема мишљење, већ да читалац не мора да размишља да ли је вест коју управо чита прилагођена том мишљењу.

Да ли медиј сме да „има страну“?

Ту се отвара друго, можда још важније питање.

Медиј има право на уређивачку политику. Може одлучити да много више пажње посвети корупцији, људским правима, екологији, локалној самоуправи, социјалним питањима или контроли власти. Кодекс то не забрањује – напротив, изричито признаје различите уређивачке концепције. Оно што не допушта јесте да се чињенице подређују тој концепцији или да се политичка пропаганда представља као новинарски садржај.

Зато критичко извештавање о власти није само по себи подршка опозицији, као што ни објављивање релевантне информације о владајућој странци није подршка тој странци.

Један од основних задатака новинарства јесте контрола оних који имају моћ. СПЈ управо „позивање моћних на одговорност“ наводи међу темељним професионалним обавезама новинара.

Али тај посао има услов: иста правила провере морају важити за све.

Ако постоје озбиљне чињенице против представника власти – објављују се. Ако постоје против опозиционог  политичара – такође. Ако се критика односи на студентску листу – чињеница да је део публике подржава не може бити разлог да се информација прећути. И обрнуто.

Једнако правило не значи једнак број текстова

Професионална равнотежа не значи да сваки  политички актер мора добити потпуно исти број текстова, исте наслове или исти број реченица.

Ни Реутерс правичност не дефинише као математичку расподелу простора на једнаке делове. Важност догађаја, одговорност актера, њихова моћ и релевантност за јавност утичу на то колико простора нека тема добија. Оно што мора бити исто јесу професионална мерила: чињенице морају бити проверене, оптужба не сме бити представљена као доказана чињеница, а ономе ко је предмет озбиљне критике треба омогућити да одговори.

То значи и да медиј није дужан да буде мегафон било које странке. Страначко саопштење јесте страначко саопштење и тако треба да буде означено. Кодекс управо то и захтева.

А где је ту читалац?

Можда је управо читалац најбољи тест.

Један ће у тексту који критикује власт видети „опозициони медиј“. Други ће у објављеној изјави представника власти видети „промоцију режима“. Трећи ће критику студентске листе протумачити као напад на студенте, док ће четврти сваку вест о тој листи сматрати политичком подршком.

Новинар не може контролисати  политичко опредељење читаоца.

Може контролисати сопствени посао.

За Webinfo то значи да критеријум за објављивање не може бити питање коме ће се вест допасти. Критеријуми морају бити јавни интерес, релевантност, проверљивост и исти професионални стандард према свакоме о коме извештавамо.

Новинар ће на изборима, као и сваки други грађанин, остати сам иза паравана са гласачким листићем.

Можда је управо то једно од ретких места на којем његова политичка одлука заиста може остати само његова.

Ауторка: Тијана Јанковић