Javna debata o projektnom sufinansiranju medijskog sadržaja

Šta pokazuje BIRN-ovo istraživanje?

Prema istraživanju koje je BIRN sproveo u saradnji sa Građanskim inicijativama, ukupan broj konkursa u 2022. godini bio je 149, a ukupan broj projekata 2501. Medijima je prošle godine ukupno raspodeljeno 1,8 milijardi dinara. Broj nosilaca projekata prošle godine bio je 948, od čega se 552 nosioca ponavljaju iz od 2019. do 2022. godine.

Projektno sufinansiranje medija je mehanizam „koji je u stvari za sve ovo vreme postao jedno moćno sredstvo i korupcije i kontrole medija”, rekla je na debati Tanja Maksić, projekt koordinatorka BIRN-a

Projekat „Javno o javnim konkursima” je projekat BIRN-a, kojim se od 2019. godine prati potrošnja u četiri sektora koja treba da rade u javnom interesu. To su mediji, civilno društvo, kultura i omladina.

Cifra od 1,8 milijardi dinara koja je u 2022. godini dodeljena medijima je, prema rečima Tanje Maksić, nešto viša nego prethodnih godina.

„Pretpostavljam da je uzrok tome što je 2022, između ostalog, bila godina kada je prestala korona, ali i kada su se održavali izbori. To je uvek povod za neko malo izdašnije finansiranje. Podaci pokazuju da je iznos od 1,5 milijardi ili 1,3 tri milijarde nešto što mediji mogu svake godine da očekuju iz budžeta”, rekla je Maksić.

Na osnovu broja nosilaca projekata evidentno je da postoje mediji koji gotovo uvek mogu da očekuju ovu vrstu podrške, kazala je ona.

„Oni koji uvek mogu da računaju na novac od države i na to da budu izdašno finansirani jesu zapravo lokalni i regionalni elektronski mediji. Tu je apsolutni šampion Novopazarska televizija, ali, osim njih, tu je  televizija iz Niša, Sremska televizija iz Šida. Tu je Novosadska televizija, koja za godinu dobije 80 projekata. Logika tog finansiranja je da budu podržani sa jako velikim brojem projekata, za razliku od Novopazarske televizije koja ima jedan projekat, ali vrlo izdašan”, navodi Maksić.

U analizi BIRN-a posmatrani su nazivi projekata, na osnovu kojih se može videti „da tu nema neke projektne i tematske celine, već da je to u stvari podrška finansiranju najverovatnije redovnog informativnog sadržaja”, rekla je Maksić.

Stručne komisije jedan od ključnih problema projektnog sufinansiranja

Jedan od ključnih faktora zbog kojih projektno sufinansiranje ne funkiconiše onako kako je zamišljeno jesu stručne komisije. Njihovi članovi često dolaze iz gongo organizacija, paralelnih novinarskih i medijskih udruženja, koja se, kako kaže Tanja Maksić, ne pojavljuju u javnosti osim kada treba da delegiraju članove u komisiji.

„Imamo jednu dobru garnituru ljudi koja se prebacuje s jednog kraja Srbije na drugi. Oni su sad već stekli i titule iskusnih medijskih eksperata”, navela je Tamara Filipović, generalna sekretarka NUNS-a. Kako objašnjava, oni nisu tu od samog početka, jer je u Zakonu bilo definisano da novinarsko ili medijsko udruženje može biti predlagač članova komisije samo ukoliko postoji minimum tri godine u trenutku raspisivanja konkursa. Kada je 2015. godine započelo projektno sufinansiranje, stvorila su se nova udruženja, koja su 2018. stekla pravo da predlažu članove, a postoje i samostalni medijski stručnjaci, koji se mogu sami predložiti.

„Svaka analiza je pokazala da ključnu ulogu u procesu projektnog sufinansiranja imaju upravo te konkursne komisije, koje u velikom broju slučajeva ne ispunjavaju javni interes, odnosno ne drže se kriterijumima. Vode se nekim drugim interesima, a ne javnim interesom”, kazala je Filipović.

„Bio sam u više navrata član komisija na republičkom, na pokrajinskom i na opštinskim nivoima. Dosta brzo sam shvatio kako sve funkcioniše i poslednjih 4-5 godina uopšte se ne kandidujem, niti organizacija kojoj sam tada pripadao, ANEM, delegira članove komisija na lokalu. U trenutku kada je počelo projektno sufinansiranje, formiranje komisija na nivou Ministarstva kulture bilo je jako korektno. Mi zaboravljamo da su tada medijska i novinarska udruženja imala pravo da predlože većinskih 24 člana komisije od ukupnog broja članova. Sva naša udruženja prve godine imala su 26 predstavnika. S druge strane, veoma važna stvar je da je drugi deo članova komisije dolazio iz kancelarije poverenika, iz kancelarije Šabića, tadašnjeg poverenika za informacije od javnog značaja, iz kancelarije za rodnu ravnopravnost. Bio je među njima i predstavnik Pištaljke, predstavnik Transparentnosti Srbija, predstavnici invalida itd.”, rekao je Milorad Tadić ispred Centra za razvoj lokalnih medija.

Formiranje komisija tada se, kako kaže, veoma razlikuje od formiranja komisija danas.

„Urušavanje je počelo onog trenuka, što sam i tada rekao, kada je nakon dve godine državni sekretar postao Nino Brajović. Tada su počele drugačije da se formiraju komisije, da bi debakl doživele nakon tri godine od uspostavljanja novih medijskih zakona, kada su neke organizacije koje su tada navršile tri godine mogle da šalju svoje predstavnike na konkurse”, rekao je Tadić.

Kao jedan od problema u vezi sa članovima konkursne komisije naveo je i pitanje šta je danas uopšte medijski ekspert u Srbiji.

Kako nije do kraja definisano na koji način se odlučuje u komisijama, Tamara Filipović kaže da su Ministarstvu predlagali da se uvedu bodovne liste i jedinstveni formular za biografije medijskih eksperata, ali da su nailazili na otpor, jer to nije propisano Pravilnikom.

„Bodovne liste su nešto što ne mora da bude propisano zakonom zato što je to najnormalniji mogući način evaluacije bilo kog projekta. Bez toga ne može da se radi, a to se ne koristi”, smatra Filipović.

„Zakoni nisu dobri. Da su dobri, ne bi bila omogućena situacija u kojoj se oni izbegavaju. Moraju biti rezolutniji. Ne može neko da kaže da nečega nema u Pravilniku. Ako zakon nije obavezao na pravilnik, možemo nešto da uvedemo i ne moramo da uvedemo. Sve što nije zabranjeno može da se uradi. To je neko pravno načelo. Ako zakon nešto nije propisao, to treba definisati što je moguće preciznije podzakonskim aktima. Ono što ostane nedefinisano, van norme, dozvoljeno je osim ako nije u direktnom sukobu sa zakonom”, dodao je Boban Tomić, direktor Visoke škole za komunikacije.

Politički uticaj na dodelu sredstava

Tomić smatra da je cilj koji treba da se postigne kada je u pitanju projektno sufinansiranje taj „da se apsolutno eliminiše donošenje odluka motivisano političkim razlozima. Gde god bude politička arugemntacija, volja ili neka vrsta uticaja prisutna i biće političke prirode, ona će biti u korist političkih subjekata. Sve ono što se godinama unazad dešava su upravo rezultati toga.”

„Mislim da politički uticaj treba da stane onda kada se zakoni i propisi donesu. Ljudi u Ministarstvu takođe treba da budu ljudi iz struke, da brane i rade za struku. Kada to budemo imali, struka će biti oslobođena straha od nekog političkog uticaja i moći će da donese odluku kako treba. Dok se to ne uradi, uopšte nećemo imati projektno sufinansiranje, kao što ga ni sada nemamo na onaj način na koji je viđen onda kada je taj ceo sistem projektovan”, rekao je Tomić.

Nezavisni mediji sve više se povlače iz ovakvog sistema finansiranja.

„Mediji koji svoj posao žele da rade objektivno, nepristrasno, profesionalno i žele da podjednako budu okrenuti ka svim elementima stvarnosti ovog društva, bez obzira na to šta je politika, šta je vlast, šta je opozicija, šta je mafija, šta je dobro, a šta loše – jednostvano tu ne vide prostor za sebe”, naveo je Tomić.

U sadržaju medija koji pak učestvuju na projektnom sufinansiranju nema kritičkog tona prema vlasti.

„Mislim da ako se, profesionalni, mali mediji na lokalnom nivou, i jave na neke konkurse, njihovi tekstovi koji proizađu kao rezultat tih projekata nisu preterano kritički orijentisani i da se svi drže ’sejf’ zone”, smatra Tamara Filipović.

Da je tako svedoče pomenuti naslovi, na osnovu kojih se vidi da su teme tih projekata vezane za redovno informisanje, turističku ponudu nekog grada, ekologiju, tradiciju i sl.

„To su teme koje ne bodu oči previše. To je, čini mi se, najelegantniji način da prođete kroz to i dobijete neki novac za funkcionisanje, a da ne ukaljate svoj obraz i ne otupite oštricu. Stvarno ne mogu da kažem da sad ljudi treba potpuno da odustanu od toga. To je novac građana i treba ga iskoristiti za informisanje. Ako vama to pomaže da vi održite svoj medij u životu i, s druge strane, sprovodite svoju uređivačku politiku i ne menjate je zbog toga, to je onda neki modus operandi koji je možda prihvatljiv. Činjenica jeste da su kritički i vrlo kritički orijentisani mediji odustali od projektnog sufinansiranja”, navela je Filipović.

Kako je i sam bio član stručnih komisija, Tomić je govorio o tome kako su politički pritisci vidljivi u praksi:

„Ima svih mogućih praksi – od toga da lokalni šerifi ne daju u komisije ljude koji ne garantuju da će biti ono što im se da na spisku, pa do nekih sofisticiranih oblika samokontrole ili samocenzure, kojima ljudi pokušavaju da izbegnu neke neprijatne situacije.”

Na lokalnom nivou kao vid političkog pritiska dešavaju se i situacije kada lokalna vlast uopšte ne želi da uvaži stavove komisije, već o tome ko će dobiti sredstva odlučuje prema sopstvenom nahođenju.

„Lokalni predsednik opštine da zadatak nekome ko se bavi nevladinim organizacijama, medijima, sportom da koordinira radom komisije preko sekretara komisije, koji je obično lice iz opštine. Onda dolazi do toga da, bez obzira na odluku komisije, opštinsko rukovodstvo promeni zapisnik i donese odluku kako ono misli da treba. Najveća bahatost se pojavila čak i u nekim velikim opštinama. To je da lokalna vlast ne želi uopšte da raspiše konkurse. Kragujevac godinama nije raspisivao konkurse za medije”, objašnjava Tadić.

Postoje i slučajevi kada se velike sume novca dodeljuju jednom mediju, a među njima su često i oni koji su javnosti nepoznati.

„Frapantan je podatak da je Novi Pazar jedne godine dao 150 miliona dinara lokalnoj televiziji. Na nedavno završenom konkursu u Požarevcu najveća sredstva dobio je medij koji dolazi iz Beograda. To čak nije ni medij, nego sarađuje i svoje sadržaje emituje na jednoj od lokalnih beogradskih televizija”, rekao je Tadić.

Projektno sufinansiranje projekata bez evaluacije

Važan korak koji nedostaje sadašnjem konceptu projektnog sufinansiranja medijskog sadržaja jeste interna i eksterna evaluacija, koja bi pomogla da se uvidi šta je ono što je urađeno dobro, a šta su segmenti koji se moraju poboljšati.

„U vremenu pre korone obilazili smo lokalne samouprave i tražili uvid u projektnu dokumentaciju. To izgleda tako što vi uđete u arhivu i oni vama otvore jedan orman pun poslagane projektne dokumentacije, ugovora koji su zapečaćeni. Njih niko u suštini i ne gleda. U jednom trenutku čak nije bila ni obaveza da mediji pošalju sadržaj koji su sproveli. Bilo je dovoljno da pošalju samo obrasce koji su propisani i kažu šta su uradili, bez nekog čvrstog dokaza. Mislim da to više nije praksa”, objašnjava Tanja Maksić.

Ona smatra da evaluaciju projekata treba promovisati kao jedan normalan i poželjan korak u sproveđenju javnih konkursa.

„Mene brine jedna stvar koju vidim da se ponavlja kao loša praksa iz godine u godinu. Pre korone sam mogla da pošaljem zahtev za uvid u dokumentaciju i da dobijem termin. U poslednje vreme ne možemo čak ni to da dobijemo. Ne samo da nema evaluacije kao takve nego sad nemate uopšte ni mogućnost da vidite te papire, jer bi se iz njih, uostalom, videlo koji je kvalitet toga što je proizvedeno i kakav je krajnji rezultat tih potrošenih para. Tu bi se video i politički uticaj, koji se jasno čita kroz sadržaj, i gomila drugih praksi koje ne treba da budu deo konkursa – od toga da je novac nenamenski potrošen do toga da ti projekti nemaju vidljivost, da nemaju rezultat”, primećuje Maksić.

Prema rečima Tamare Filipović, novi nacrt Zakona predviđa postojanje informacione platforme, koja bi trebalo da obezbedi transparentnost procesa, u kojoj će se registrovati članovi komisije, videće se njihova biografija, svaki projekat, cela projektna prijava, budžet i izveštaj.

Ono što je Koalicija predlagala jeste da nacrt Zakona predvidi i pravljenje analize potreba.

„Kao Koalicija smo pričali o tome da mora da se napravi jedna analiza potreba pre raspisivanja konkursa da se vidi koliko košta jedan medijski sadržaj, šta je to što nedostaje, koje su to teme, da se uzme u obzir ono što je urađeno pre toga – da li je to dalo rezultate ili ne. O toj analizi pričali smo dve godine. Na kraju smo došli do toga da se uvede obavezna finansijska revizija projekata čija vrednost je veća od milion i dvesta hiljada dinara. Uveli smo da posle svakog sprovedenog konkursa organ koji je raspisao konkurs mora da napravi neku vrstu izveštaja. Jednom u tri godine mora da se radi i eksterna evaluacija. Postignut je konsenzus da se napravi neka analiza potreba, koja će i građane uključiti u određivanje tema od javnog interesa. Tu moraju da postoje javne debate, ankete i sve te vrste uključivanja javnosti u donošenje odluka. Videćemo koliko će to biti izmenjeno i da li će biti izmenjeno. Pitanje je ko bi radio te analize. Dali smo predlog da to rade visokoškolske ustanove. Na fakultetima imate kvalitetne ljude koji mogu da naprave jednu sveobuhvatnu analizu”, objašnjava Maksić.

Novac dobijaju mediji koji krše etičke standarde

U analizi je primećeno da iz godine u godinu novac za projekte dobijaju oni mediji koji svakodnevno krše etičke standarde.

„Mislim da je njihovo izveštavanje sada, u vreme ovih tragičnih događaja, gde su nam zaista trebali mediji da nas kroz ovu situaciju provedu najbolje moguće i da smanje stres i nervozu u društvu, pokazalo koliko oni rade suprotno. E baš ti mediji svake godine dobijaju novac iz državne kase da rade nešto što je potpuno suprotno javnom interesu”, navela je Maksić.

U Nacrtu ZJIM našao se i predlog da  jedan od uslova za učešće medija na konkursu bude prihvatanje nadležnosti Saveta za štampu. Ipak, i pre samog donošenja izmena Zakona, već su primetni pokušaji zloupotrebe ovog predloga.

„Neki mediji na dnevnom nivou krše Kodeks desetine puta, i to je nešto što ne sme da bude finansirano novcem građana. Ako neki medij slučajno pogreši i napravi neki kiks, i onda se izvini i objavi odluku Saveta za štampu, to znači da to što je on prekršio Kodeks ne treba da bude otežavajuća okolnost da on dobije novac na projektnom konkursu. Nije poenta da uvedemo nešto što će da seče inače profesionalne medije. Ne postoji medij koji nije prekršio Kodeks i ne postoji čovek koji nije napravio grešku radeći bilo koji drugi posao. Vidimo da kreće lavina toga da su profesionalni mediji, koji barem pokušavaju to da budu na lokalu, vrlo često meta lokalnih političara koji ih tuže Savetu za štampu kako bi ih diskreditovali sutra na konkursu”, primetila je Filipović.

Ipak, Tomić smatra da je za promenu potrebno više od promene zakona.

„Ako mi nemamo svest u struci, u vlasti, u građanima, nema tog zakona koji može nešto da promeni. Ovaj prostor je sve moguće pravne sisteme promenio i izigrao. Nema za šta mi nismo smislili prevaru. Treba debelo da se zapitamo da li smo mi kao društvo, kao ljudi, kao pojedinci spremni da nosimo neki civilizacijski teret odgovornosti. Tu onda padaju sve politike. Kad kažemo politički uticaji, to u 80% slučajeva nije politički uticaji nego su to čisti lični interesi premaskirani u stranačke. Bojim se da smo ponekad mi u struci suviše fokusirani na jednu oblast problema, koja jeste realna, ali ne vidimo neke druge”, rekao je Tomić.

Jedan od glavnih problema u procesu projektnog sufinansiranja jeste stručna komisija, koja ili podleže političkim pritiscima ili je čine predstavnici gongo organizacija, kao i nedostatak evaluacije projekata, zaključak je sa debate. Kako je poglavlje koje se tiče projektnog sufinansiranja najviše obuhvaćeno izmenama ZJIM, ovaj proces bi u budućnosti trebalo da bude bolje kontrolisan.

Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.

Autorka teksta: Anđela Stepanović