Nasilje nad ženama – Kako mediji izveštavaju i normalizuju ovu društvenu pojavu?

(Amplitude) Nasilje nad ženama je prisutno u svim medijskim formatima od tradicionalnih medija, preko filmskog i serijskog programa, do muzike i umetnosti. Srećemo ga u narodnim pesmama i pričama, mitovi i legendama. U godinama iza nas bili smo svedoci različitih vrsta nasilja emitovanih na televizijskim kanalima u opskurnim rijaliti formatima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, ali i priznavanju nasilja u emisijama „48 sati svadba” i „Trenutak istine”. Svedočili smo izjavi glumca Vuka Kostića u „Balkanskoj ulici” da bi „ubio devojku da ga prevari”. 

„Nijedan zločin nema opravdanje. Kada pričamo o demokratskom društvu, koje funkcioniše po određenim pravilima, onda treba insistirati na nultoj toleranciji prema nasilju. To znači da ne treba da prihvatamo, niti da legitimizujemo, niti da normalizujemo bilo koji oblik nasilja”, objašnjava Ana Mirković, psihološkinja i suosnivačica Instituta za digitalne komunikacije.

Sagovornica kaže da postoje zemlje koje su vrlo tolerantne prema nasilju i da to ime veze sa medijskim izveštavanjem i sa nivoom medijske pismenosti, navodeći primer naše zemlje.

„U Srbiji se uopšte ne obraća pažnja na psihološko, emocionalno i socijalno nasilje. Kod nas zanemarivanje skoro nikada nije tema dok se ne desi neki „Ribnikar”, pa počnemo da pričamo o tome da li je počinilac bio zanemaren u porodici. O nasilju se najčešće priča sa aspekta seksualnog ili fizičkog nasilja. Sve to doprinosi da se gradi jedna kultura nasilja, da na njega ne reagujemo.”

Ovo je posledica senzacionalističkog medijskog izveštavanja o nasilju i promociji nasilnika, naglašava sagovornica navodeći da su mediji kod nas od nasilnika napravili zvezde i rijaliti učesnike „samo zato što su vršili nasilje, bili kažnjavani”.

Zanimalo nas je kako izveštavanja medija o nasilju nad ženama izgleda i kako izgleda u domaćim medijima i kako utiče na preživele žrtve.

Nasilje nad ženama: problem svih kultura

Nasilje nad ženama je fenomen svih kultura i društvenih sistema. To je kršenje ljudskih prava i diskriminacija žena. Može da bude fizičko, psihičko, emocionalno, seksualno, ekonomsko. Naziva se i rodno zasnovano nasilje, kako bi se ukazalo da je to nasilje usmereno protiv žena zato što su žene. Iako se nasilje nad ženama događa svuda bez obzira na materijalnu situaciju, obrazovanje, mesto življenja, ono je češće u tradicionalnim i patrijarhalnim zajednicama. Kao i žrtve, i nasilnici pripadaju svim slojevima društva. Broj prijavljenih slučajeva nasilja, pretpostavlja se, niži je od stvarnog broja.

Femicid predstavlja najteži oblik nasilja nad ženama, odnosno ubistvo žene od strane muškarca. Iako se femicidi dešavaju svuda, dokazano, najopasnije mesto za žene i devojčice je dom.

Nasilju mogu da doprinesu kulturološki, društveni, ekonomski, individualni i psihološki faktori. Ovde spadaju nekažnjivost i nedostatak (adekvatnih) mera, shvatanja rodnih uloga, samo shvatanje nasilja, čast i vernost koja se očekuje od žene, kontrola nad ženskim telom, religija, tradicija, agresivnost kao odlika muškosti… 

Ono predstavlja rizik za fizičko, psihičko i reproduktivno zdravlje žene. Često može da utiče i na odnos između roditelja i dece. Ujedinjene nacije (UN) procenjuju da će jedna od tri žene tokom života da doživi rodno zasnovano nasilje.

Šta kaže statistika o novinarskom izveštavanju o nasilju nad ženama?

Prema podacima istraživanja Agencije UN za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women) i Kancelarije UN za drogu i kriminal (UNODC) tokom 2022. godine stradalo je preko 89.000 žena i devojčica širom sveta – što je, kako se navodi, najveći broj u poslednjih 20 godina. Preko 55 odsto stradalih (48.800) bile su žrtve porodično-partnerskih odnosa. To znači da više od 133 žena i devojčica strada svakog dana od strane člana svoje porodice. 

Istraživanje pokazuje da je najviše žena i devojčica stradalo u Africi (40 odsto), kao i da je ženska populacija na ovom kontinentu najviše izložena nasilju. Evropa se po broju femicida u 2022. godini našla na četvrtom mestu, sa 2.300 žrtava. 

Kada je u pitanju Srbija, Autonomni ženski centar (AŽC) od 2010. svake godine prati slučajeve femicida, analizira i objavljuje izveštaje i saopštenja o femicidima. Prema njihovim izveštajima od 1. januara 2010. do 31. decembra 2023. dogodilo se 411 femicida (404 žena, šest devojčica i jedna transdevojka). Najveći broj femicida (43) dogodio se 2013. godine, dok je 2021. bilo najmanje slučajeva (21). 

U ovom periodu najviše stradalih žena bilo je u uzrastu od 46 do 55 godina (93), dok je njih šest bilo maloletno. Za 112 žena se zna da su prethodno prijavljivale nasilje nekoj od institucija, a 297 stradalo je od bivšeg ili sadašnjeg partnera/supruga. Kao najčešće mesto ubistva pojavljuje se zajednički životni prostor.

U selu Rakovac kod Beočina 14. februara dogodio se dvostruki femicid, ubistvo majke (75) i ćerke (47). Muškarac je usmrtio svoju bivšu suprugu i taštu u kući u kojoj su živele. Ubica je, prema pisanju medija, prijavljivan za nasilje i imao je zabranu prilaska žrtvama. U Bačkom Gradištu, kod Bečeja, 27. februara ubijena je još jedna žena (30). Ubica je njen nevenčani suprug.  Ovo su ujedno i prva tri femicida u 2024. godini.

Novinarski Kodeks: 5.551 prekršaja za šest meseci 

Kodeksom novinara Srbije uređeno je izveštavanje štampanih medija i portala, a primenu Kodeksa prati Savet za štampu (SZŠ). Ovom telu moguće je uputiti žalbe povodom kršenje Kodeksa, ali kao samoregulatorno telo, ono nema mogućnost da izriče sankcije. Mediji koji prekrše Kodeks imaju obavezu da objave ispravku i izvinjenje.

U novom Zakonu o javnom informisanju i medijima, koji se primenjuje od 4. Novembra 2023. godine, dodeljivanje sredstava za projekte zavisi između ostalog i od toga koliko se medij pridržava profesionalnih i etičkih standarda. Ovo znači da organi koji dodeljuju sredstva treba da nabave podatke SZŠ i Regulatornog tela za elektronske medije (REM) o tome da li su u prethodnoj godini mediji kršili zakon. Ipak, to ne garantuje da mediji neće dobiti sredstva na medijskim konkursima. Institucije koje odlučuju o dodeli sredstava neretko se reklamiraju u medijima koji krše Kodeks.

Dnevni listovi Alo, Blic, Večernje novosti, Informer, Kurir, Srpski telegraf i Politika prošle godine putem javnih nabavki dobili su ugovore u vrednosti od najmanje 108 miliona dinara, saopštilo je Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS). SZŠ prošle godine objavio je podatke da su ovi mediji prekršili Kodeks 2.579 puta.

U najnovijem izveštaju monitoringa poštovanja Kodeksa novinara Srbije u dnevnim novinama u periodu od 1. jula 2023. do 31. decembra 2023. godine, koji je sproveo SZŠ, utvrđeno je da je u ukupno 4.141 tekstova bilo kršenja bar jedne tačke Kodeksa, odnosno ukupno 5.551 prekršaj. Najviše su se kršila istinitost izveštavanja i novinarska odgovornost. Alo! je imao najviše tekstova (1065) u kojima je bilo prekršaja, dok je dnevni list Danas imao najmanje (15).

Novinarka Tamara Skrozza, koja je sa koleginicom Verom Didanović sprovela ovaj šestomesečni monitoring, predstavljajući rezultate na tribini „Koliko mediji poštuju Kodeks novinara Srbije”, je rekla da su mediji u ovom periodu prekršili „sva moguća pravila” kada su izveštavali o ubistvu Noe Milivojev, transrodne devojke iz Kovilja koja je pronađena mrtva, tri nedelje nakon nestanka, u stanu u centru Beograda.

Kada je u pitanju kršenje Kodeksa prilikom izveštavanja o nasilju prema ženama od Gordane Novaković, generalne sekretarke Saveta za štampu, dobili smo odgovor da se krše iste odredbe kao i u većini tekstova u rubrikama crne hronike, „budući da se o tome uglavnom piše u tim rubrikama”.

Kako sve mediji krše Kodeks Novinara Srbije?

„Pre svega, otkriva se identitet žrtve, bilo direktno, bilo tako što se ona iznošenjem raznih detalja (o njoj ili počiniocu) učini potpuno prepoznatljivom, tako da najčešće govorimo o kršenju prava na privatnost i dostojanstvo osobe o kojoj se piše”, kaže Novaković.

Odgovornost novinara, zaštita prava i dostojanstva žrtava zločina, odnos prema izvorima informacijama i zloupotreba emocija ljudi su delovi Kodeksa koji se uglavnom krše, navodi Novaković, dodajući da su novinari zloupotrebljavali i žrtve „da govore o veoma intimnim stvarima, bez svesti da bi to moglo da im dodatno naškodi”.

Navodi da se često krši i deo Kodeksa koji se odnosi na obavezu novinara da pristupa poslu sa dužnom profesionalnom pažnjom – da se iznose spekulacije i nagađanja o motivima nasilja, a da se izjave uzimaju od rođaka i komšija koji nisu svedoci, a to „doprinosi širenju predrasuda i stereotipa, što je, inače, veoma izraženo u izveštavanjima o ovim slučajevima”. Dodaje i da se kroz takve izjave neretko traži opravdanje za nasilje nad ženama ili okrivljuje žrtva.

Ko i kako reaguje na prekršaje Kodeksa?

Od 18 žalbi koje je Autonomni ženski centar uputio Komisiji za žalbe Savetu za štampu zbog medijskog izveštavanja o nasilju prema ženama, od 2016. do 2023, za po šest je utvrđeno da krše odnosno da ne krše Kodeks novinara Srbije. Dogovorom je rešeno pet žalbi, dok za jednu Komisija nije uspela da usaglasi odluku. Najviše žalbi podnete su za izveštavanje onlajn medija.

Žene žrtve nasilja ne podnose žalbe Komisiji zbog medijskog izveštavanja o njihovim slučajevima, a kako smatra Novaković zbog toga što ne žele da se njihov slučaj ponovo „provlači po medijima”. 

Sagovornica napominje i da žalbe uglavnom podnose udruženja, poput AŽC, „kada je reč o neprofesionalnom izveštavanju koji povređuje prava žrtava nasilja generalno, a ne o pojedinačnim slučajevima”. Navodeći primer da je to urađeno kada je Informer objavio intervjua sa osuđivanim silovateljem.

Sanja Pavlović, novinarka i članica Autonomnog ženskog centra, kaže da nikada do sada nisu radile istraživanje zašto se žene žrtve ne žale Savetu za štampu.

„Mogu samo da nagađam, nadajući se da sam u pravu, a mislim da je razlog pre svega to što kada se nalazite u situaciji nasilja, kada vas razvlače po medijima, poslednje što želite je da sada pišete žalbu nekom telu.” Ona dodaje i da možda deo njih ni ne zna za Savet za štampu, da nisu upoznate sa njegovim radom.

Analize i reakcije REMa na kršenje Kodeksa

Kada su u pitanju elektronski mediji, nadzori, praćenje i sankcionisanje je u nadležnosti Regulatornog tela za elektronske medije. Iako su brojni primeri kršenja zakona, REM se retko oglašava.

Poslednja dostupna analiza REM-a o izveštavanju medija o nasilju nad ženama objavljena je u maju 2019. godine. Predmet analize od marta do maja 2018. godine bio je RTS i TV Prva, a analizirani su prilozi (vesti, izveštaji i reportaže). Ukupan broj priloga o nasilju nad ženama je 84 – Prva 69 i RTS 15 priloga. Vreme koje je RTS posvetio ovoj temi je 14 minuta i 30 sekundi, dok je Prva imala 90 minuta četiri sekunde.

Analiza je pokazala da su na komercijalnoj televiziji zastupljeni senzacionalistički elementi (poput krupnog plana, zumiranja, zvučni elementi i izraza/fraza novinara, otkrivanje ličnih podataka), dok su na javnom servisu prilozi nesenzacionalistički prezentovani. Zaključak istraživanja je da analizirani mediji ne izveštavaju o nasilju kao društvenom problemu, već izveštavaju o njemu kada se ono desi.

U Analizi efekata rada REM-a 2017-2020. „Fondacije Slavko Ćuruvija” se navodi da je ovo telo 2018. godine izreklo najblažu moguću kaznu televiziji Happy zbog emitovanja unapred izrežiranog nasilja u rijalitiju „Parovi”, kao i zbog verbalnog i fizičkog nasilja nad jednim učesnikom u junu 2019. godine. Ova analiza pokazala je i da je 2020. bilo 78 prijava građana, isto toliko rešenja koje su sve prijave zbog uznemirujućeg sadržaja u rijalitima odbačene. 

Od ukupno 952 prijave zbog nasilja, govora mržnje i drugih prekršaja, u ovom periodu, REM je doneo po sedam upozorenja i opomena i šest rešenja o obustavi postupaka za izricanje mera. Jedna od prijava odnosila se na osuđivanog kriminalca Kristijana Golubovića koji je na Pinku pretio ubistvom starleti Staniji Dobrojević, kao i na nasilje nad maloletnicom u rijalitiju „Zadruga” na istoj televiziji.

U tekstu Ivane Predić, novinarke Cenzolovke, pod nazivom „Uprkos stalnom porastu nasilja i propagande, REM kažnjava samo lokalne medije, nijednu nacionalnu televiziju”, piše da Autonomni ženski centar, koji je podneo tri prijave za nasilje nad ženama u „Zadruzi”, nije dobio nijednu odluku te da su morale da pretražuju zapisnike kako bi nešto saznale, kao i da su neke odluke donete nakon godinu dana.

Zbog nasilja koje se događalo u rijalitijima više puta su reagovale medijske i nevladine organizacije, novinarska udruženja, ali televizije sa nacionalnom frekvencijom nisu snosile posledice zbog toga.

Kako je za Cenzolovku rekla Olivera Zekić, predsednica Saveta REM-a, prikazivanje nasilnih medijskih sadržaja mora da bude sankcionisano, te da Pink i Happy nisu kažnjeni zbog prekršaja jer „nije bilo potrebne većine glasova”. Sa druge strane pak, odluku da Radio Plus dobije meru zabrane emitovanja programa 15 dana zbog toga što je vlasnik radija vređao bivše saradnike, REM doneo jednoglasno.

Ivana Milosavljević, novinarka Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), u tekstu „Kako je REM žmurio na nasilje na televizija”, piše da na nasilje nad ženama u Pinkovom rijalitiju nije izrečena nijedna mera protiv ove televizije u poslednjih pet godina.

Pored fizičkog i sekusalnog nasilja nad ženama u rijaliti programima, mete verbalnog nasilja u televizijskim emisijama su i žene iz javnog života, poput novinarke Žakline Tatalović ili političarke Marinike Tepić, a voditelji i komentatori su u većini slučajeva muškarci.

Iako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, nakon masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar” 3. maja 2023. godine, najavio da će mediji koji promovišu nasilje biti kažnjeni, to se nije desilo.

Ono što se može videti je da dve iste televizije, Pink i Happy, gotovo svakodnevno čine ozbiljne prekršaje, a REM im do sada nije izrekao meru prekida emitovanja programa, niti oduzeo dozvolu za nacionalno emitovanje (dobili su dozvole i na poslednjem konkursu 2022. godine).

Stereotipi u izveštavanju o nasilju prema ženama

AŽC je 2015. godine sproveo istraživanje pod nazivom „Kako vas žene čitaju”, u kojem je učestvovalo 163 žena koje su preživele neku vrstu nasilja. Njima su istraživačice pokazale primere dobre i primere loše prakse medijskog izveštavanja o nasilju nad ženama.

Na primere loše prakse preko 60 posto učesnica je reklo da ih takvo  izveštavanje ne motiviše da potraže podršku i pomoć, te da ih prateće fotografije, kada ih vide, asociraju na lično iskustvo i da se zbog toga osećaju uznemireno i bespomoćno. Više od 77 odsto, ipak, smatra da mediji mogu da doprinesu razumevanju ovog problema.

Istraživanje je počelo od ideje da žene koje su preživele neku vrstu nasilja prate medije, kao i izveštavanja o temi nasilja nad ženama. Istraživanjem je to i dokazano – žene prate medije, tj. štampu jer su se u istraživanju bavile samo štampanim medijima, i način na koji se izveštava. Sanja Pavlović dodaje da to utiče na to da li će prijaviti nasilje ili ne, kao i da ih naslovi koji opravdavaju nasilje ili traže razloge u samoj ženi žrtvi nasilja demotivišu da potraže pomoć i podršku.

„Koliko se situacija promenila u međuvremenu nisam sigurna – nakon ovog nije bilo nijednog novog istraživanja koje je imalo za cilj da pita žene žrtve nasilja kako vide medijsko izveštavanje. Ali ono što znamo jeste da se samo izveštavanje, nažalost, nije mnogo promenilo.”

Novinarka nedeljnika Vreme i članica Grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama” Jovana Gligorijević kaže da se izveštavanje u rubrikama crne hronike, nažalost, „nije pomerilo sa mrtve tačke” od kada je počela novinarsku karijeru 2002. godine.

„Ono što je dobro, jeste činjenica da [izveštavanje o] nasilje nad ženama danas u medijima mnogo češće ide u rubriku „Društvo”, a tu se popravilo drastično. Glavni problem sa „Hronikom” je otkrivanje identiteta žrtve ili preživele, i to se gotovo ništa nije promenilo. U rubrici „Društvo”, međutim, čak i u najgorim tabloidima, danas nema onoga što je kad sam ja počinjala bilo uobičajeno: okrivljavanje žrtve, pravdanje nasilnika, ismevanje ili umanjivanje nasilja. To je, kad bolje razmislim, danas i nezamislivo da se desi, a nekad se podrazumevalo da vidimo naslov „Komšije nisu iznenađene: Ubio nepokretnu majku jer ga je psihički kinjila”, ili „Ljudi me podržavaju jer sam udario Ana Mariju” (nekada poznati voditelj Vladimir Stanojević je pretukao tadašnju partnerku)”, kaže Gligorijević.

Medijskim izveštavanjem o nasilju nad ženama mogu da se stvaraju i održavaju stereotipi i predrasude o ženama, da se opravdava zločin i krivica svajuje na žrtvu i/ili preživelu, odnosno da se odgovornost za muško nasilje nad ženom prepisuje nasilniku, ali i žrtvi. A stereotipno i mizogeno prikazivanje žena, naročito kada se izveštava o nasilju, nije retko. Žene su i dalje majke, domaćice, seks-simboli, lepotice, supruge čije je mesto u kući, kraj svog muškarca o kojem treba da brinu i kojeg treba da poštuju…

U zavisnosti od toga koji tip nasilja je u pitanju mediji, smatra Ana Mirković, neretko se implicira  da je žena sama isprovocirala nasilje. Kao primer navodi silovanje i okrivljivanje žrtve zbog načina oblačenja, zbog toga što je bila sama, i određenom delu grada. Kada postavljamo takva pitanja mi na neki način legitimizujemo proces nasilja, kaže Mirković. To ne sme da se dešava.

Ona navodi i porodično nasilje kao primer u kojem se  opet javljaju pitanja poput „Zašto se udala? Zašto je ostala u braku? Da li je ranije prijavila nasilje?”, što takođe govori „o  nedostatku razumevanja u kakvoj poziciji se nalazi žrtva u jednom odnosu, koji bi trebalo da bude najbliskiji odnos koji možemo da izgradimo u svom životu, a to je porodični odnos”.

Jovana Gligorijević smatra da većina zna da žena ne može nikada da bude kriva, ističe Gligorijević, a oni malobrojni glasniji „ali nisu specifični za Srbiju”. Dodaje da sada živimo „jednu post #MeToo fazu u kojoj jača incelski i mizogini pokret, jer se patrijarhat koprca i bori da opstane”.

Na pitanje koliko mediji doprinose tome da javnost svaljuje krivicu na žrtvu, tj. da je svojim ponašanjem i oblačenjem isprovocirala muškarca, te da je zbog toga „zaslužile nasilje”, kao i da traže opravdanje za nasilje nad ženama, Pavlović i Mirković odgovaraju da definitivo doprinose, dok Pavlović ističe da na to u velikoj meri utiču naslovi.

Iako naslove tekstova često daju urednici, a ne novinari koji su pisali tekst, Pavlović kaže da su naslovi neretko problematični.

„Nažalost, nekad neki tekstovi mogu da budu jako dobri ali sam naslov ume da bude problematičan, a ljudi često, pogotovu sada u doba društvenih mreža, vide samo naslov i ne kliknu na sam tekst. Tako da svi ti naslovi koji daju informaciju „Ubio ju je jer ga je prevarila” ili „Ubio ju je jer je otišla od njega”, na neki način opravdavaju, što jeste problematično”.

O nasilnosti i netoleranciji našeg društva, odsustvu empatije za žene koje trpe nasilje, govori činjenica od nekoliko desetina femicida svake godine, kaže Mirković, ali da problem porasta broja femicida i dalje nije tema kojom se mediji ozbiljno bave.

Iako to jeste tema „u senzacionalističkom smislu”, kaže sagovornica, mediji ne pišu o tome kako da se nasilje nad ženama spreči, kako da se žena osnaži, koliko je žena diskriminisama u društvu i sistemu, kako se može promeniti njen položaj, kao i kako nasilnici mogu da se oslobode frustracije, besa, kompleksa i agresije. 

O slučajevima nasilja prema ženama na pojedinim privatnim televizijama neretko govore astrolozi i privatni detektivi, a Gligorijević to smatra „opskurnostima koje treba sankcionisati i zabraniti”.

Medijski linč: Surovost prema poznatim ženama

Kada se dogodi nasilje nad ženama koje su javne ličnosti, poput slučajeva ubistva pevačica Jelene Marjanović i Ksenije Pajčin ili izlasci glumica Danijele Štajnfeld, Milene Radulović i Ive Ilinčić u javnost da su preživele seksualno nasilje, vesti o njima uglavnom završe u zabavnim rubrikama. 

Kada je u pitanju rubriciranje Gligorijević kaže da ima drugačiji stav u odnosu na većinu kolega te da su rubrike koje u svetskim medijima nose naziv „Show biz” kod nas su prevedene kao „Zabava” i da je to više tehnička nego vrednosna podela. Navodi primer Gardijana koji za vest o smrti glumca Robina Vilijamsa objavio „da je to najtužnija vest iz sveta šou biznisa i zabave”. Ipak, naglašava da bi joj bilo draže da ovakve vesti vidi u rubrici „Društvo”.

„Surovost medija zavisi od slike koju žena prethodno ima u javnosti, a opet, tu sliku mediji grade. I onda imamo Natašu Bekvalac koju tabloidi standardno maltretiraju, grade o njoj jednu jezivu sliku, nju partner fizički zlostavlja i oni nastavljaju po starom. S druge strane, Jelena Marjanović za života uopšte i nije bila poznata, pa je posthumno postala „mrtva pevačica”. Tabloidi su igrali na kartu najnižih pobuda i fascinacije publike, napravili od svega pakao u kom nije pošteđeno ni njeno dete”, kaže sagovornica.

Ona smatra i da je takvo višegodišnje skandalozno izveštavanje o ubistvu pevačice Jelene Marjanović dovelo i „do kolapsa istrage i suđenja, koje je nedavno ponovo vraćeno na početak”. 

„I možda najvažnija stvar: kad u nekom mediju vidite sadržaj koji staje na stranu nasilnika kog navodi žena iz javnog života, uvek se zapitajte da li je reč o plaćenom tekstu koji su sastavljali njegovi advokati. Pogotovo ako je i on poznat javnosti.”

Kako pišu strani mediji o nasilju prema ženama?

Kada je u pitanju praćenje izveštavanja regionalih i svetskih medija o ovoj temi Gligorijević kaže da već dve godine radi sa medijima , kao i godinu dana sa policijskim službenicima u regionu.

„Na inicijativu Grupe „Novinarke protiv nasilja” i Agencije za sprečavanje zloupotrebe vatrenog oružja SEESAC urađena je analiza sadržaja o rodno zasnovanom nasilju na celom Zapadnom Balkanu i slično je svuda. Srbija tu dođe kao neka „mala Britanija”: od nas dolaze ubedljivo najgori i ubedljivo najbolji primeri izveštavanja.”

Pavlović delimično prati izveštavanje o ovoj temu iz regionalnih i stranih medija.

Pored toga, učestovala u regionalnoj analizi medijskog izveštavanja o nasilju prema ženama korišćenjem vatrenog oružja, dodajući da će ovo istraživanje biti uskoro objavljeno. 

„Istraživanje je pokazalo da je situacija vrlo slična  širom regiona. Nema velikih razlika. Najviše o tim slučajevima pišu onlajn portali i oni najviše krše etičke standarde. Vrlo je slična situacija i u pogledu toga što je senzacionalizam previše zastuplje, dok edukativnog sadržaja ima vrlo malo. Mislim da su senzacionalizam i otkrivanje identiteta žrtve su najčešće zastupljeni problemi, kada je reč o ovim temema u medijima.” 

U odnosu na region Srbija, kao najveća zemlja, ima najviše medija, tako da je u ovdašnjim medijima bilo najviše tekstova o tom problemu. „Činjenica je da mediji pišu o tome, da im to jeste zanimljiva tema, da javnost očigledno želi da čita o tome. Samo taj kvantitet, nažalost, nije uvek praćen kvalitetom”, ističe Pavlović.

Iza tastature: Podrška je osnažujuća

Ana Mirković tabloide ne smatra pravim medijima, jer, kako navodi, ono što je napisano najčešće nije potkrepljeno činjenicama već je napisano da bi zaintrigiralo publiku da kupi novinu ili klikne na određeni tekst. 

Na portalima i društvenim mrežama medija ispod vesti o nasilju nad ženama uvek se mogu naći različiti komentari. Mirković navodi da oni mogu da budu podjednako štetni kao i tabloidno izveštavanje „zato što žrtva nasilja očekuje pravdu i želi da u tom procesu, u kom će se nasilnik kazniti, pokaže da ona nasilju nije ničim doprinela i da njena patnja nije uzaludna, da će njen slučaj da proizvede nekakvu promenu atmosfere, politku javnog izveštavanja, medijskog izveštavanja”. 

Komentari služe da nam pokažu kakva je slika u javnosti – nastavlja Mirković, ukoliko su to komentari podrške, žrtvi će mnogo značiti, zbog toga što se osobe koje se nose sa nasiljem vrlo često osećaju usamljeno, a neretko ih i sama porodica osuđuje.Ukoliko su komentari negativni po žrtvu i/ili podržavaju nasilnika, oni mogu da budu opterećujući, kaže Mirković, „jer se dešava proces preispitivanja svega što se desilo. „Zašto nisam bila promišljenija? Zašto sam se našla u tom trenutku na tom mestu? Kako je moguće da se to ne dešava i drugim ljudima, već samo meni?” To može traumu da učini većom, a psihološku patnju da intezivira i pojača”, završava Mirković.

*Tekst je nastao u okviru Treninga za trenere medijske pismenosti. Tekst je objavljen u celosti bez bilo kakve novčane ili materijalne naknade, dok je projekat Trening za trenere medijske pismenosti podržan od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija, kao i Evropske Unije. Stavovi izneti u tekstu ne izražavaju nužno i stavove redakcije.

Autor: Aleksa Anđelić