Za decenijsko zaglupljivanje: Krše etički kodeks i dobijaju gomilu novca
(Izvor: 021) Mediji koji od države dobijaju najviše novca isti su oni koji najviše krše Etički kodeks novinara, ali i koji su najčitaniji u celoj državi.
Kako je to moguće, pitanje je koje se postavlja godinama, ako ne i decenijama unazad. Vremenom, država je uspostavila sistem koji ne samo da nagrađuje njihov rad, nego je stvorila i atmosferu koja podstiče svakodnevno kršenje zakona i etičkih standarda profesije.
Posledično, oni koji su zapravo postali žrtve ovakvog sistema jesu – građani.
Što veće finansiranje, to više lažnih i manipulativnih informacija
Portal Raskrikavanje je krajem marta objavio monitoring medija koji dobijaju najviše novca iz javnih budžeta.
Kako se navodi u ovom zaključku, više od 800.000 evra je iz džepova građana Srbije u prethodnoj godini izdvojeno firmama koje izdaju listove Informer, Srpski telegraf, Alo, Večernje novosti i Kurir.
Prema njihovoj uporednoj analizi, ovi mediji su u istom periodu objavili gotovo 1.200 manipulacija i dezinformacija samo na naslovnim stranama.
Novac im je dodeljen u manjoj meri preko konkursa za sufinansiranje medijskih projekata, a u najvećoj meri preko raznih ugovora o reklamiranju koje su sklapali sa državnim ustanovama, javnim preduzećima i lokalnim samoupravama.
Medijskom strategijom iz 2014. godine odlučeno je da se država povuče iz vlasništva medija i da se oni privatizuju, ali da država pomaže kroz lokalne projektne konkurse.
Kako kaže novinarka portala Raskrikavanje Marija Vučić za 021.rs, ova ideja je na papiru bila dobra ideja, ali se u praksi ispostavilo da je to način da se na lokalu dodele pare medijima koji su bliski vlastima.
„Lokalni sistem sufinansiranja medija se pokazao kao očajan. To je način da izvučete milione evra iz lokalnog budžeta pod obrazloženjem da se podstiče slobodno novinarstvo i informisanje, a zapravo se pare daju lokalnim igračima koji su u prijateljstvu sa vladajućom strankom. Ovakav način finansiranja je zaista rupa bez dna i budžetski obveznici su mnogo para potrošili i dali lokalnim medijskim tajkunima koji nemaju veze sa novinarstvom„, kaže ona.
Napominje da je ovakvim načinom finansiranja profesionalnim lokalnim medijima teže da dođu do dovoljnog izvora finansija.
„Novac koji profesionalni mediji sa ambicijom, znanjem i integritetom na lokalu dobijaju znatno je manji, ukoliko novac uopšte dobiju. Dakle, veliku sumu novca od lokalnih vlasti ne mogu ni u ludilu da dobiju, već samo neku simboličnu kojom se oni ograđuju i kažu da su podržali taj medij, a sa kojim se ništa praktično ne može uraditi“, objasnila je Vučić.
Način finansiranja preko javnih nabavki se uglavnom svodi na usluge oglašavanja je postavljen po biznis modelu. Ovo podrazumeva da zapravo oglašivači biraju da se promovišu u medijima sa što većom čitanošću.
Vučić objašnjava da se preko ovakvog modela finansiranja može zapravo videti koji medij dobija najviše novca od države.
„Uzročno-posledična veza ovakvog stanja je to što lažne vesti, dezinformacije i senzacionalizam i dalje donose prilično veliku čitanost, pa tako – što veća publika, to su oglašivači zainteresovaniji za vas. Veza između budžetskih para i dezinformacije je očigledna i toliko puta dokumentovana. Vrlo lako se može videti kako funkcioniše taj lukrativni posao između medija, oglašivača i politike„, objašnjava ona.
Dodaje da je sistem očigledno nije napravljen da podržava profesionalne medije.
„Upravo suprotno, sistem je napravljen da podrži svoje produžene propagandne ruke koji se predstavljaju kao mediji, rade za vlast i aktivno održavaju jedan autokratski sistem senzacionalizmom. Dešavalo se da nacionalni mediji na lokalu dobijaju ogromne količine novca da bi izveštavali o problemima u tim sredinama, od čega naravno nema ništa“, kaže ona i naglašava da su žrtve ovakvog sistema građani.
Što veće finansiranje, to više kršenja etičkih standarda profesije
Mediji koji iz budžeta dobijaju najviše para ujedno su i godinama unazad i oni koji najviše krše etičke standarde profesije i Kodeks novinara Srbije, a neretko i zakone.
Zamenica glavnog urednika agencije FoNet i dugogodišnja članica Saveta za štampu Tamara Skrozza za 021.rs kaže da se po količini kršenja Kodeksa iz godine u godinu u krug smenjuju Alo, Informer i Srpski telegraf.
Ona naglašava da etika nije egzaktna nauka i da se u proceni uvek može uključiti i personalna greška, ali da su ovi mediji bez obzira na to nesumnjivo gori od drugih i krše Kodeks.
„Za ovakav zaključak nije čak ni potreban monitoring Saveta za štampu, dovoljno je uzeti te novine u ruke u bilo kojoj političkoj ili društvenoj krizi i da vidite koliko se krše svi profesionalni standardi. Komisije koje dodeljuju novac na konkursima ne moraju da se oslanjaju na bilo kakve monitoringe jer te iste vrlo rado pokušavaju i da obore“, kaže sagovornica 021.rs.
Skrozza dodaje i da su upravo ti mediji oni koji vrše „prljavi posao ovog režima“.
„Oni su kostur ovog režima i oni ga drže na vlasti. Da nema tih i takvih medija, ovakav sistem ne bi ni postojao. To su mediji koji stvaraju Potemkinova sela, koji plasiraju lažne vesti, koji realnost predstavljaju potpuno drugačije nego što ona jeste i tako dalje. Prema tome, režim im je u tom smislu dužan i oni zbog toga dobijaju veliki novac za svoju lojalnost„, smatra ona.
Čitanost i gledanost medija koji promovišu senzacionalizam velika
Direktna posledica svega navedenog je i to što su ovakvi mediji i najčitaniji, što direktno utiče na građane i na njihov način razmišljanja.
Marija Vučić ovaj fenomen objašnjava činjenicom da mnogi stanovnici države nisu dovoljno medijski i informatički pismeni.
„Građani ove zemlje su decenijama unazad dezinformisani i oni zapravo ni ne znaju čemu složi i šta je zadatak novinarstva. U poslednje vreme je taj mehur profesionalnih medija i novinara osuđen na internet i tako rezervisan i za one ljude koji su koliko-toliko informatički pismeni. Veći deo stanovništva to nije, pa je on osuđen na novine i televizije koji prikazuju neku drugu vrstu realnosti nego što zapravo jeste. To je jedna realnosti u kojoj oni žive, a koju za njih kreira Srpska napredna stranka„, kaže.
Sa ovakvom konstatacijom se slaže i Tamara Skrozza koja dodaje da je ovakav sistem aktivan već decenijama.
„Mi imamo medijsku publiku koja je sistematski zaglupljivana decenijama sadržajima koji nisu relevantni, pravovremeni ili potpuni, sadržajima koji su politički pristrasni i plasirani iz različitih ekonomskih i drugih razloga. Zbog toga sada imamo publiku koja je u ovom trenutku većim delom medijski nepismena, a kada imate takvu publiku, potpuno je razumljivo da ćete imate i ovakve mediji kakvi su sada na našoj sceni“, smatra ona.
Vučić dodaje i da su i novinari i država krivi što ljudima nisu dali pristup i resurse koje bi mogli da iskoriste kako bi razumeli svet oko sebe.
„Nažalost, sve se to naslanja na to što u Srbiji nije razvijena kultura u kojoj je stanovništvo informatički, medijski i politički pismenija i u kom ne bi lako mogla da prođe propaganda kakva je prisutna kod nas trenutno. Tu je jedan mnogo širi dijapazon problema u kom su i novinari krivi što pristaju da rade u propagandnim glasilima, politički sistem koji je i dalje autoritaran, institucije koje ne rade svoj posao, školski program koji mlade ljude ne opismenjuje i tako dalje“, objašnjava ona.
Može li se iz ovakve situacije izaći?
Tabloidi i senzacionalizam veoma je popularan među stanovništvom Srbije, a Skrozza objašnjava da je to zbog toga što takvi mediji ljudima daju instant informacije koje im jasno govore kako treba da stanu, kako da se ponašaju i kakva je realnost oko njih.
„Takvi mediji prikazuju jedan najprimarniji ostatak nečeg sadističkog u čoveku, koji na neki način i pogoduju našem mentalitetu prema kom volimo malo da zvirnemo u komšijin lonac i krevet. Današnji mediji nama tu potrebu zadovoljavaju i zbog toga su veoma čitani i praćeni“, objašnjava.
Dodaje da bi ovaj problem bio rešen jeste kada bi se takav sadržaj ne bi pojavljivao više u medijima jer „sve dok takvih sadržaja ima, ljudi će se lepiti za njih“.
„Mi ne možemo drugačije da se borimo nego da takve sadržaje ne plasiramo u medijima, ali kako će se to ostvariti je već druga priča. Mislim da to možemo da ostvarimo kada budemo imali medije čiji će urednici i vlasnici zastupati određene civilizacijske vrednosti, koje u ovom trenutku ne zastupaju“, kaže Skrozza za 021.rs.
Dodaje i da bi se svi ovi problemi lako rešili kada bi postojala politička volja.
„Da ona postoji, čitava naša medijska scena bi se preko noći mogla promeniti. Obrazovni sistem bi mogao da se dotera i da bude u skladu sa novim tendecijama kako bismo imali iole pismeniju medijsku publiku. Nama je potrebno dugotrajno lečenje ukoliko želimo sistemski oporavak, ali trenutni oporavak medijske scene, pa i medijske publike jeste samo stvar političke volje i to može da se uradi jako brzo„, zaključuje Skrozza.
Autorka teksta: Aleksandra Reves