Медијско убијање Срба

(Извор: Спутник) – Савет за штампу је анализом осам националних дневних листова од 1. до 24. априла установио да је у 508 текстова уочено кршење кодекса. Годину дана раније кодекс је прекршен у 231 тексту, па је очигледан тренд раста кршења професионалних норми.

Варијација наредбе „убити, не оставити да живи“ и „убити не, оставити да живи“, која се формално разликује према месту на коме је зарез, а фактички према томе да ли ćе неко бити убијен или ćе бити остављен да живи, помиње се на факултетима и школама новинарства као најважнија лекција на првом часу будуćих новинара. Њоме искуснији желе да поруче колегама које долазе да од њиховог извештавања зависе животи и да реч, па и зарез, могу да убију.

Мач, пиштољ или судска пресуда само су завршна сцена тог чина.

Лешинари не маре за кодекс

А онда ти младиćи и девојке изађу са факултета и школа, уђу у редакције, и од оних који су желели да јуре за одговорима — Ко?, Шта?, Где?, Кад?, Како?, а понеки и на питање — Зашто?, помахнитало почну да јуре за тиражима.

Тако и пластично покажу да су у праву сви они који људе из медија не називају новинарима, веć лешинарима.

Шта је друго свакодневно објављивање потернице мужа, свекра, свекрве, девера… убијене Јелене Крсмановиć Марјановиć до лешинарење.

Нема ту, иако је можда код веćине колега почетна намера била истина, ни мало тежње за откривањем убице, веć само и једино за смишљањем таквог наслова и фотографије који ćе привуćи што више људи да купе штампани примерак новина или кликну на портал.

Црне хронике за сјајне новчанице

Савет за штампу — саморегулаторно тело које окупља издаваче штампаних и онлајн-медија са циљем да прати поштовање Кодекса новинара Србије — упозорио је недавно да у Србији расте број текстова и вести у којима је прекршен новинарски кодекс. Савет је подвукао да је такво извештавање кулминирало управо у вестима о убиству певачице Јелене Марјановиć.

Од 3. до 26. априла ове године о убијеној певачици написано је 98 текстова у којима је прекршен кодекс, а Савет наводи да се текстови у којима је извештавање испунило стандарде могу избројати на прсте.

Анализом осам националних дневних листова од 1. до 24. априла ове године Савет је установио да је у 508 текстова уочено кршење кодекса. Годину дана раније кодекс је прекршен у 231 тексту, па је очигледан тренд раста кршења професионалних норми.

Странице такозване „црне хронике“ место су где су најчешćе кршени новинарски кодекси.

Такозвани „случај кантримен“, кад је возилом те марке убијен младиć Лука Јовановиć на Бранковом мосту, такође је имало серију текстова у којима је флангрантно кршен кодекс новинара, игнорисана претпоставка невиности, а девојке које су се нашле у том аутомобилу свакодневно монструозно називане спонзорушама са све именима и презименима.

О политичким интригама, подметачинама и свесним спиновањима тиража и краткотрајне политичке користи ради, да и не говоримо.

Враćање пасте у тубу

Све заједно, читаво медијско извештавање личи на свакодневно вишемедијско терање појединаца, а некад и група, да доказују невиност. То је супротно и новинарској и правној пракси, али је постало део обичаја српске политичке, друштвене, и медијске културе.

Ускоро ćемо, а ово није претеривање, сви ми уместо да трчимо на трафике или портале по нове вести и анализе, можда морати да трчимо да проверимо да ли смо тог дана осванули на потерници неког дневника за дело које нисмо урадили, али за које морамо да докажемо да га нисмо урадили.

Замислите да вас неко свакодневно тера да враćате пасту у тубу, а да остали са стране навијају за тубу.

Е, тако је многима који данас трпе пресирање од стране медија, које медији немилосрдно убијају, како их конкуренција не би убила.

За то време судови, иако је у тим истим медијима било онолико вести о реформи судства, ствар само отегну до застарелости или апсурдности. А регулаторна тела попут Савета за штампу имају моć да медиј који је њихов члан натерају да објави деманти или критику Савета.

И ту се завршавају све санкције.

Дакле, циљ је да се ти медији који су се огрешили осете осрамоćеним. Међутим, они да им је до срамоте, не би тако ни писали.

Наиме, данас се новинарство схвата као вожња трамваја. Пребацити нешто од тачке А до тачке Б.

Притом, људи који управљају овим превозним средствима ипак више пазе и на оне које превозе и на све остале учеснике у саобраćају. „Медији“ пак, који испоручују информације, воде рачуна да те „информације“ добаце до што више места и да то што боље наплате.

А пошто цех на крају неко мора да плати, плаćају га грађани и читаоци.

Читаоци, опет, не бојкотују те медије, све надајуćи се да ćе иза тог сензационалистичког наслова бити нешто стварно вредно тог новца и клика. Али, џаба.

Тај однос је код једног великог дела публике и огромног дела медија прешао у чист мазохизам, болесну везу у којој жртва не жели да прекине мучење, а сви около џелата и жртве се или крсте у чуду, или аплаудирају будалаштини. Док генерално као друштво рапидно срљамо неколико векова у прошлост.

Аутор: Ненад Зориć

rs-lat.sputniknews.com/komentari/20160429/1105268205/neosnovane-optuzbe-u-medijima-u-srbiji.html