За деценијско заглупљивање: Крше етички кодекс и добијају гомилу новца

(Извор: 021) Медији који од државе добијају највише новца исти су они који највише крше Етички кодекс новинара, али и који су најчитанији у целој држави.

Како је то могуће, питање је које се поставља годинама, ако не и деценијама уназад. Временом, држава је успоставила систем који не само да награђује њихов рад, него је створила и атмосферу која подстиче свакодневно кршење закона и етичких стандарда професије.

Последично, они који су заправо постали жртве оваквог система јесу – грађани.
Што веће финансирање, то више лажних и манипулативних информација

Портал Раскрикавање је крајем марта објавио мониторинг медија који добијају највише новца из јавних буџета.

Како се наводи у овом закључку, више од 800.000 евра је из џепова грађана Србије у претходној години издвојено фирмама које издају листове Информер, Српски телеграф, Ало, Вечерње новости и Курир.

Према њиховој упоредној анализи, ови медији су у истом периоду објавили готово 1.200 манипулација и дезинформација само на насловним странама.

Новац им је додељен у мањој мери преко конкурса за суфинансирање медијских пројеката, а у највећој мери преко разних уговора о рекламирању које су склапали са државним установама, јавним предузећима и локалним самоуправама.

Медијском стратегијом из 2014. године одлучено је да се држава повуче из власништва медија и да се они приватизују, али да држава помаже кроз локалне пројектне конкурсе.

Како каже новинарка портала Раскрикавање Марија Вучић за 021.рс, ова идеја је на папиру била добра идеја, али се у пракси испоставило да је то начин да се на локалу доделе паре медијима који су блиски властима.

“Локални систем суфинансирања медија се показао као очајан. То је начин да извучете милионе евра из локалног буџета под образложењем да се подстиче слободно новинарство и информисање, а заправо се паре дају локалним играчима који су у пријатељству са владајућом странком. Овакав начин финансирања је заиста рупа без дна и буџетски обвезници су много пара потрошили и дали локалним медијским тајкунима који немају везе са новинарством“, каже она.

Напомиње да је оваквим начином финансирања професионалним локалним медијима теже да дођу до довољног извора финансија.

“Новац који професионални медији са амбицијом, знањем и интегритетом на локалу добијају знатно је мањи, уколико новац уопште добију. Дакле, велику суму новца од локалних власти не могу ни у лудилу да добију, већ само неку симболичну којом се они ограђују и кажу да су подржали тај медиј, а са којим се ништа практично не може урадити”, објаснила је Вучић.

Начин финансирања преко јавних набавки се углавном своди на услуге оглашавања је постављен по бизнис моделу. Ово подразумева да заправо оглашивачи бирају да се промовишу у медијима са што већом читаношћу.

Вучић објашњава да се преко оваквог модела финансирања може заправо видети који медиј добија највише новца од државе.

“Узрочно-последична веза оваквог стања је то што лажне вести, дезинформације и сензационализам и даље доносе прилично велику читаност, па тако – што већа публика, то су оглашивачи заинтересованији за вас. Веза између буџетских пара и дезинформације је очигледна и толико пута документована. Врло лако се може видети како функционише тај лукративни посао између медија, оглашивача и политике“, објашњава она.

Додаје да је систем очигледно није направљен да подржава професионалне медије.

“Управо супротно, систем је направљен да подржи своје продужене пропагандне руке који се представљају као медији, раде за власт и активно одржавају један аутократски систем сензационализмом. Дешавало се да национални медији на локалу добијају огромне количине новца да би извештавали о проблемима у тим срединама, од чега наравно нема ништа”, каже она и наглашава да су жртве оваквог система грађани.

Што веће финансирање, то више кршења етичких стандарда професије

Медији који из буџета добијају највише пара уједно су и годинама уназад и они који највише крше етичке стандарде професије и Кодекс новинара Србије, а неретко и законе.

Заменица главног уредника агенције ФоНет и дугогодишња чланица Савета за штампу Тамара Скрозза за 021.рс каже да се по количини кршења Кодекса из године у годину у круг смењују Ало, Информер и Српски телеграф.

Она наглашава да етика није егзактна наука и да се у процени увек може укључити и персонална грешка, али да су ови медији без обзира на то несумњиво гори од других и крше Кодекс.

“За овакав закључак није чак ни потребан мониторинг Савета за штампу, довољно је узети те новине у руке у било којој политичкој или друштвеној кризи и да видите колико се крше сви професионални стандарди. Комисије које додељују новац на конкурсима не морају да се ослањају на било какве мониторинге јер те исте врло радо покушавају и да оборе”, каже саговорница 021.рс.

Скрозза додаје и да су управо ти медији они који врше “прљави посао овог режима”.

“Они су костур овог режима и они га држе на власти. Да нема тих и таквих медија, овакав систем не би ни постојао. То су медији који стварају Потемкинова села, који пласирају лажне вести, који реалност представљају потпуно другачије него што она јесте и тако даље. Према томе, режим им је у том смислу дужан и они због тога добијају велики новац за своју лојалност“, сматра она.

Читаност и гледаност медија који промовишу сензационализам велика

Директна последица свега наведеног је и то што су овакви медији и најчитанији, што директно утиче на грађане и на њихов начин размишљања.

Марија Вучић овај феномен објашњава чињеницом да многи становници државе нису довољно медијски и информатички писмени.

“Грађани ове земље су деценијама уназад дезинформисани и они заправо ни не знају чему сложи и шта је задатак новинарства. У последње време је тај мехур професионалних медија и новинара осуђен на интернет и тако резервисан и за оне људе који су колико-толико информатички писмени. Већи део становништва то није, па је он осуђен на новине и телевизије који приказују неку другу врсту реалности него што заправо јесте. То је једна реалности у којој они живе, а коју за њих креира Српска напредна странка“, каже.

Са оваквом констатацијом се слаже и Тамара Скрозза која додаје да је овакав систем активан већ деценијама.

“Ми имамо медијску публику која је систематски заглупљивана деценијама садржајима који нису релевантни, правовремени или потпуни, садржајима који су политички пристрасни и пласирани из различитих економских и других разлога. Због тога сада имамо публику која је у овом тренутку већим делом медијски неписмена, а када имате такву публику, потпуно је разумљиво да ћете имате и овакве медији какви су сада на нашој сцени”, сматра она.

Вучић додаје и да су и новинари и држава криви што људима нису дали приступ и ресурсе које би могли да искористе како би разумели свет око себе.

“Нажалост, све се то наслања на то што у Србији није развијена култура у којој је становништво информатички, медијски и политички писменија и у ком не би лако могла да прође пропаганда каква је присутна код нас тренутно. Ту је један много шири дијапазон проблема у ком су и новинари криви што пристају да раде у пропагандним гласилима, политички систем који је и даље ауторитаран, институције које не раде свој посао, школски програм који младе људе не описмењује и тако даље”, објашњава она.

Може ли се из овакве ситуације изаћи?

Таблоиди и сензационализам веома је популаран међу становништвом Србије, а Скрозза објашњава да је то због тога што такви медији људима дају инстант информације које им јасно говоре како треба да стану, како да се понашају и каква је реалност око њих.

“Такви медији приказују један најпримарнији остатак нечег садистичког у човеку, који на неки начин и погодују нашем менталитету према ком волимо мало да звирнемо у комшијин лонац и кревет. Данашњи медији нама ту потребу задовољавају и због тога су веома читани и праћени”, објашњава.

Додаје да би овај проблем био решен јесте када би се такав садржај не би појављивао више у медијима јер “све док таквих садржаја има, људи ће се лепити за њих”.

“Ми не можемо другачије да се боримо него да такве садржаје не пласирамо у медијима, али како ће се то остварити је већ друга прича. Мислим да то можемо да остваримо када будемо имали медије чији ће уредници и власници заступати одређене цивилизацијске вредности, које у овом тренутку не заступају”, каже Скрозза за 021.рс.

Додаје и да би се сви ови проблеми лако решили када би постојала политичка воља.

“Да она постоји, читава наша медијска сцена би се преко ноћи могла променити. Образовни систем би могао да се дотера и да буде у складу са новим тендецијама како бисмо имали иоле писменију медијску публику. Нама је потребно дуготрајно лечење уколико желимо системски опоравак, али тренутни опоравак медијске сцене, па и медијске публике јесте само ствар политичке воље и то може да се уради јако брзо“, закључује Скрозза.

Ауторка текста: Александра Ревес