Записник са сто тридесет седме седнице одржане 27.07.2023.
САВЕТ ЗА ШТАМПУ
Комисија за жалбе
Бр.138
27.7.2023.
Београд
ЗАПИСНИК
Са 137. седнице Комисије за жалбе, одржане 27.7.2023. године у 18 сати у просторијама Савета за штампу.
Присутни чланови Комисије: Јелка Јовановић, Оливера Милошевић, Надежда Будимовић, Владо Мареш, Драган Ђорђевић, Вида Петровић Шкеро, Тамара Скрозза Јелена Петковић, Филип Шварм и Вера Дидановић (уместо члана Комисије Златка Чобовића)
Одсутни чланови Комисије: Снежана Андерјевић
Остали присутни: Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу
Дневни ред:
1.Разматрање Тање Јанковић на текст објављен на порталу „Директно“
2.Разматрање жалбе Тање Јанковић на текст објављен на порталу „ОК радио“
3.Разматрање жалбе Немање Шаровића на текст објављен на порталу „Република.рс“
4. Разматрање жалбе Немање Шаровића на текст објављен на порталу „Пинк.рс“
5. Разматрање жалбе Немање Шаровића на текст објављен на порталу „Информер.рс“
6. Разматрање жалбе Немање Шаровића на текст објављен на порталу „Новости.рс“
Чланови Комисије су на почетку седнице обавештени да је Асоцијација медија одлучила да одсутног Златка Чобовића на овој седници замени Вера Дидановић.
1-2. Комисија је водила обједињену расправу о две жалбе Тање Јанковић које се односе на текстове у којима се тврди да „ухваћена“ на аеродрому са 30 таблета Ксанакса и метком. У жалбама је навела да су објављене нетачне информације, као и увреде и инсинуације на њен рачун, као и да је нико није позвао да провери чињенице. У току расправе, Тамара Скрозза је рекла да је жалитељка потпуно у праву, а да су одговори које су обе редакције доставиле на жалбе потпуно поражавајући, посебно одговор „ОК радија“.Објашњења која су дали у вези са информацијама које су добили и о томе зашто нису могли да дођу до особе о којој пишу у најмању руку су забрињавајући са позиције стања новинарства у Србији. Оливера Милошевић је нагласила да је Комисија много пута имала овакве жалбе у вези са текстовима које су објавили таблоиди, који су водили хајке против колега које су биле критичне према власти, а да је ово обрнут случај, али написано по истој матрици, јер је реч о прогону једне особе. Из текстова није јасно шта је информација, ништа није проверено, жалитељки се приписују чак и кривична дела, иако не знамо ни да се води било какав поступак против ње. Рекла је и да не верује да је оно што је објављено тачно, јер да јесте појавило би се у још неком медију, није могуће да би „Директно“ био једини медиј који има „ексклузивну информацију“. „ОК радио“ се такође огрешио о колегиницу, посебно када се узме у обзир у којим оконостима они сада раде, док одговор портала „Директно“ вређа интелигенцију, рекла је. Надежда Будимовић је указала и на то да ово није први пут да Комисија одлучује о жалби на текст који је објавио портал „Директно“ и да поново шаљу исти одговор – да су само пренели инфомацију коју су добили од извора и да се од новинара не може очекивати да доказују истину као да су судски органи, иако је Комисија претходни пут већ закључила да је такво објашњење неприхватљиво. Вида Петровић Шкеро је истакла да се у текстовима чак тврди да је Тања Јанковић извршила кривична дела, што је апсолутно неприхватљво и прелази све границе пристојности и дозвољеног извештавања медија. Комисија је, након тога, једногласно одлучила да су оба медија прекршила тачке 1, 2, 3 и 4 поглавља I, тачку 3 поглавља IV, тачке 1 и 2 поглавља V и тачку 1 поглавља VII.
3.-6-. Комисија је обједињену расправу водила и о четири жалбе Немање Шаровића. Из распаве и одлучивања о жалби која се односи на „Новости“, била је изузета Оливера Милошевић, запослена у „Политици“, јер медији имају истог власника. Шаровић је навео у жалбама да су објављене неистините информације о томе да је он, пре неколико година, дао 200 евра социјалној радници како би написала налаз у спору који је водио са супругом око старатељства, као и да је могао да угрози живот свог сина, јер је одбио да се сагласи са његовом операцијом због правне борбе коју је водио са мајком. Јелка Јовановић је у току дискусије рекла да је реч о сличним прекршајима Кодекса као и у претходним жалбама и да то што је неко, из било ког разлога, некоме споран не значи да могу да се преносе клевете против њега, чак и кад оне долазе са високог места, као што је Сандра Божић. Владо Мареш је, међутим, био супротног мишљења – да Кодекс ни у једном случају није прекршен. Рекао је да је све ово нормално и да не види шта је требало да медији још ураде. Навео је да се свакодневно сусрећемо са оваквим тврдњама које је изнела посланица Божић, да се медији према томе односе различито – нешто објављују, нешто не. Овога пута су изабрали да објаве нешто што је већ јавно објављено, Шаровић је на то одговорио и то су коректно такође објавили. А на то што је наш политички амбијент препун оваквих „бисера“, више не можемо да утичемо. Не знамо да ли је то што је објављено тачно, нити је посао Комисије да то уврђује, новинари су слободни да објаве нечије ставове, једну политичку истину, али су такође дужни и да објаве одговор на то, другу политичку истину, што су и урадили. Шаровић је политички играч и има обавезу да истрпи критику, он је био љут, одговорио је на то и, како је рекао Мареш, не види зашто се жали Савету, сем што тражи начин да се даље надгорњава и у јавности промовише своју политику. Додао је и да ово није ништа горе од осталих сличних ствари које имамо сваки дан у медијима и на које су се грађани већ навикли. Тамара Скрозза је одговорила да, без обзира на то што су се грађани можда навикли, Комисија не сме да каже „па шта“, јер онда губи смисао свог постојања. Медији могу да преносе шта хоће, али не и лажи. Рекла је да се већ дешавало да се и о неким члановима Комисије објављују лажи и да не може да прихвати да се са тим сада помире. Они морају да се боре за базичне вредности професије, а прва тачка првог поглавља Кодекса каже да је то, пре свега, истинито информисање. „Ако неко објави лаж о мени, имам право да се жалим, ма о ком медију да је реч, ма колико да су грађани навикнути на то, ма какав да је политички амбијент, ма о чему да је реч“. Мареш је одговорио да није рекао да Шаровић нема право да се жали, већ да је поставио питање зашто то ради. Поновио је да је он политичар и да је, пошто је ушао у ту арену, дужан да трпи оно што мора да трпи. Поставио је и питање како новинари да раде свој посао, а да избегну да преносе верно оно што говоре политички актери. Новинари морају да известе о томе и мимо своје савести, а не да се згражавају над изјавама политичара. Надежда Будимовић је мислила да Кодекс јесте прекршен и да треба узети у обзир да постоји разлика између „друге стране“ и демантија, као и чињеницу да је то колико је сужена приватност политичара одређено тиме колико то утиче на њихов политички ангажман и оно што они у јавности раде. У овом случају, потпуно је непримерено улазити у толико личне ствари једног човека који је политичар и то је нека врста политичке некултуре. Додала је да је сагласна са тим да су грађани навикли на овакве ствари, али да су новинари ти који их на то навикавају, те да је ово могло бити пренето на другачији начин, а да ли ће Шаровић то искористити за политичку промоцију – вероватно да хоће јер му је дата прилика за то. Филип Шварм је рекао да нема проблем да препозна кршење Кодекса, јер ово није никакво новинарство, већ таргетирање једног човека, типична хајка, што је недопустиво без обзира о коме је реч. Навео је да су „Новости“ поступиле донекле другачије, јер су само пренеле изјаву Сандре Божић, док су остали то представили као своју причу, али да није сигуран да ли то треба уважити и одлучити другачије у односу на остале три жалбе. Поставио је и питање да ли треба преносити и легитимизовати увреде које представници власти свакодневно износе против одређених људи. Вида Петровић Шкеро је истакла да се не слаже са тим да новинар не мора да мисли да ли ће или неће нешто објавити, нарочито ако је то везано за приватност, породицу, децу. Овде се користи нешто што се наводно десило пре неколиико година, што апсолутно није у складу са Кодексом, јер је реч о злоупотреби приватности особе која мора да буде спремна да отрпи кад је реч о послу којим се бави. Такође, питање је да ли је то што је објављен одговор решило проблем, јер је на неке ствари немогуће одговорити, шта може да каже – нисам хтео да ми дете умре, на пример. Комисија је потом са девет гласова за и једним против одлучила да су „Република.рс“, „Пинк.рс“ и „Информер.рс“ прекршили тачке 1, 2, 4 и 5 поглавља I, тачке 1, 3 и 6 поглавља OV и тачка 1 поглавља VII. Иста одлука донета је и за портал „Новости.рс“, са осам гласова за и једним против, након што је Тамара Скрозза указала на то да случај није решен медијацијом, јер жалилац није пристао на предлог да уклоне текст. Рекла је да разуме да је био незадовољан тиме и да ништа не значи уклонити текст након толико времена, те да мисли да њихова понуда у овом случају нема значаја и да Кодекс, без обзира на то, јесте прекршен. Са тиме се сагласила и већина осталих чланова Комисије.
Седница је завршена у 18.40 сати.
Записник водила Председавајућа
Гордана Новаковић Вида Петровић Шкеро