Подкаст са Јеленом Петковић: Новинарска етика као темељна одговорност – поштовање кодекса сваког дана без обзира на тему и прилику

(Извор: Радио Контакт Плус) Нови извештај Савета за штампу Србије, етничка дистанца када су у питању медији на Косову, те питање киднапованих, несталих и убијених новинара на Косову – теме су о којима смо  разговарали са новинарком Јеленом Петковић – чланицом Међународног pressinstituta, али и Комисије за жалбе Савета за штампу Србије.

Према најновијем извештају Савета за штампу Србије, од 1. јула 2023. године до краја прошле године Савет је забележио да је Кодекс новинара Србије прекршен укупно 5.551 пут, да су медији у већини прећуткивали оно што је негативно за власт, да су се у блаћењу опозиције као изворима служили анонимним налозима на друштвеним мрежама, као и да се писање о естради проширило на круг људи за које не знамо уопште чиме се баве, док је шампион по броју прекршаја током године био лист Ало.

На питање шта нам говори податак да је забележено готово 6.000 прекршаја новинарског кодекса, Петковић појашњава да се то може тумачити и као добра и као лоша вест.

“Добра је да тај број није значајно порастао. Лоша, наравно, јесте да је и даље висок, односно да нема смањења” – казала је Петковић, подсећајући да се ради о извештају који је рађен на основу мониторинга медија током изборне кампање.

Додаје да је у највећој мери кршено прво поглавље кодекса – истинитост у извештавању:

“Међу негативне примере извештавања колегинице су истакле текстове о масовном убиству у београдској основној школи Владислав Рибникар које се догодило у мају прошле године и да су се у медијима појављивали читави серијали о малолетном убици са темама које нису биле јавни интереси и које су узнемиравале велики број грађана”.

Управо лист Ало и према нашем мониторинг предњачи када је у питању дезинформисање по питању Косова, са друге стране, дезинформсање је посебно опасно у време тензија.

“То заиста може довести до перцепције јавности која може да да подршку погрешним и опасним политикама” – коментарисала је Петковић.

“Дезинформације такође могу да шире страх и мржњу и у неким ситуацијама могу чак и да наведу неке појединце да почине насиље што може негативно да утиче на целу заједницу”.

Осврнули смо се и на недавни текст наше саговорнице “Етничка пристрасност у медијима – сипање бензина на жар” у којем наводи да су медијска магла и селективно извештавање добро позната маинстреам матрица обавештавања о трагедијама и кризама на Косову.

Како медији на Косову, посебно они који извештавају на албанском језику, доприносе етничкој пристрасности кроз селективно извештавање и стварање стереотипа о српској заједници?

Петковић појашњава да када се говори о етничкој пристрасности у медијском извештавању да се ту говори о ситуацији “ми против њих – они против нас”.

“Заузимамо став да је легитимно да на тај начин извештавамо, а наравно да није. И једна ствар коју сам радећи годинама на Косову приметила јесте да су одређени медији на албанском језику, а мислим да је сада, нажалост, то постало доминантно – они систематски занемарују проблеме српске заједнице, а онда и стигматизују” – казала је Петковић, наводећи и конкретне примере.

“Један од примјера јесте и начин извештавања о имовини манастира Високи Дечани где се често преносе коментари, садржај који је неки политичар написао и напао и таргетирао манастир. И онда се то тако преноси без резерве, други портали преузимају, а нигде се не објављује деманти, нема ни оног златног новинарског правила – друге стране”.

На коментар да смо кроз наш мониторинг медија уочили идентичну ситуацију када је у питању уредба Централне банке Косова, односно да се медији и косовски политичари баве како ће уредбом бити повећана транспарентност финансирања, али не како ће ова уредба утицати на обичне грађане, Петковић каже:

“Немамо разговор, о томе причамо ти и ја у једној теми која се односи на медије, али ми немамо разговор у медијима о тој ситуацији, што би било потпуно логично. Значи то је требало да ми понуди неки новинарски текст. А тога нема“.

На питање шта онда новинари треба да ураде, Петковић истиче да је прва и једина ствар – поштовање етичког кодекса новинара сваког дана.

“Без обзира на тему, без обзира на прилику у којој се налазимо, ми то морамо да радимо. И то је једино решење, једино исправно. Наравно и наши уредници и власници медија – они такође морају бити посвећени овим вредностима и да омогуће новинарима да следе те професионалне стандарде”.

Петковић је и ауторка читавог низа текстова, али и истраживања у вези са киднапованим, убијеним и несталим новинарима на Косову.

Сва убиства и отмице десили су се између 1998. и 2005. године. За ове случајеве нико није одговарао.  

На питање ко је заправо заказао и зашто и даље имамо нерасветљене случајеве, Петковић истиче да је свако нерсветљавање убиства или киднаповања новинара неприхватљиво, те да има утицаја на читаво друштво:

“Оно је опасно за друштво и то на неколико нивоа. Пре свега то је трагедија породице и пријатеља особе над којом је злочин почињен. То је опасно за друштво зато што шаље поруку да неком можете да одузмете живот и да ћете проћи некажњено, а опасно је и за новинарску професију и за шири контекст информисања зато што ако се све то догоди и такво једно убиство остане некажњено, новинари могу да дођу у ситуацију и да бирају о чему ће писати, јер не желе да буду мете”.

Она истиче да су заказали сви они који су на Косову преузели одговорност на себе да се баве владавином права.

“Борба против некажњивости злочина није само да исправимо грешке из прошлости, то је спречавање да се слични злочини догоде и у садашњости и у будућности. Нажалост, до сада је само један случај решен као део предмета пред Трибуналом у Хагу, ниједан од осталих није нити прописно истражен, нити судски гоњен” – појашњава наша саговорница.

“Они су жртве злочинаца и жртве су неадекватне истраге”.

На питање зашто је та солидарност важна у овим случајевима, Петковић истиче да је то зато што морамо да разумемо да је напад на једног новинара – напад на све новинаре.

“Ако ћутимо – да ли ми онда озбиљно схватамо своју професију? Да ли разумемо одговорност коју носи наша професија и етичке стандарде и професионално извештавање које све то подразумева? Да ли ми разумемо да смо сви у истом тиму и да радимо и на објективном информисању да би наша јавност на крају могла да сазна шта су праве информације и шта се заиста дешава. Ми смо сви у овоме. На крају заиста нам остаје да се ослонимо сами на себе, ми као новинарска заједница”.

“Сваки пут када се догоди неки напад на новинара и дан данас – ми знамо да је то зато што је новинар рекао оно што је истина или зато што је написао оно што је чињеница. Ми бранећи њега, бранимо нашу професију и себе као људе који раде у јавном интересу” – закључила је Петковић.