Твит политичарке не може да буде једини извор за медије нити доказ када се њиме угрожавају нечија права

(Извор: Цензоловка) Чињеница да живимо у земљи у којој институције не раде, не подразумева право медија да суде и пресуђују, стављају на стуб срама или опраштају, па ни у случају оптужби против неког ко ради на Пинку

Жао ми је што многима рушим Снешка, али нешто мора да се каже:

• Кодекс новинара, као и професионални стандарди, важе за све медије и исти су како за оне који их примењују у 90 одсто свог садржаја, тако и за оне који се о њих углавном оглушују; за медије које не сматрамо медијима, и за оне из којих се редовно информишемо.
• Твитер налог овог или оног политичара није релевантан извор за информације из свих области живота – посебно ако се тиме директно угрожавају нечија права.
• Чак и јавне личности имају људска права, што се односи и на њихово – иако ограничено – право на приватност.
• Децу, нажалост, аутомобилима газе и убијају не само запослени на ТВ Пинк, већ запослени у свим могућим фирмама и медијима.
• То што неко ради на ТВ Пинк проблематично је на много нивоа, али не и у контексту људских права: та особа, као и сви други људи, има право на претпоставку невиности, на заштиту права на приватност, па и право да се о његовим/њеним потезима не износе насумичне тврдње, засноване на туђим искуствима.
• Ако је син власника ТВ Пинк аутомобилом усмртио једну девојчицу и потом утекао с лица места, то не значи да би сви запослени на ТВ Пинк могли да учине исто.

Можда је ипак најважније рећи да чињеница да живимо у земљи у којој институције не раде, не подразумева право медија да суде и пресуђују, стављају на стуб срама или опраштају.

ИДЕНТИТЕТ НИЈЕ СМЕО ДА БУДЕ ОБЈАВЉЕН БЕЗ ДОКАЗА

Све ово заправо значи да у јутарњим сатима 27. јуна медији нису смели да објаве идентитет особе која је наводно аутомобилом оборила девојчицу.

Нису смели дозволити да им једини извор за такву информацију буде твитер налог једне политичарке.

Чак и уколико се утврди да је запослена на ТВ Пинк заиста крива, то медије не ослобађа примарне одговорности, како год се ти медији звали и колико год иначе професионални били.

КРШЕЊЕ ПРАВА НА ПРЕТПОСТАВКУ НЕВИНОСТИ

У последњих неколико месеци, ово је трећи озбиљни случај кршења права на претпоставку невиности: пре било какве пресуде, показаће се и без икаквих доказа, откривен је идентитет двојице осумњичених за убиство Данке Илић, а потом је откривено и све о жени која је у школи претукла наставницу свог сина.

Без обзира што је у јавности било готово прећутно прихваћено да је то у реду пошто, јел’те, немамо институције, пошто кривци „морају бити стављени на стуб срама” и „јавно осрамоћени”, наше се друштво после тога није ни за педаљ померило набоље. Напротив. Делимично и заслугом председника државе, случај Данке Илић додатно се искомпликовао: ништа ту више није јасно, а уништени су многи животи.

Случај школске насилнице већ је практично заборављен, а она ће се – у то можемо и да се кладимо – брзо вратити свом регуларном животу, нимало осрамоћена (за разлику од свог малолетног детета, о коме нико није ни мислио).

Ипак, медији су и после свега тога одлучили да буду судије, да глуме институције којих нема, да селективно поштују законе и правила, и да – потпомогнути хистеријом с друштвених мрежа – имплицитно захтевају одмазду, позивајући се на земаљску и небеску правду.

****

Жао ми је што многима рушим Снешка, али то не само да није посао медија, већ је сасвим супротно ономе што би медији требало да буду.

А ви како хоћете.

Ауторка: Тамара Скрозза