Резултати рада Комисије за жалбе Савета за штампу у првих шест месеци 2014. године

(представљени на трибини 17. јула у Прес центру УНС-а)

У првих шест месеци 2014. године Савету за штампу поднете су 33 жалбе, што је за 12 више него у истом пероду прошле године. Од овог броја, 25 жалби упутили су грађани, пет инситуције или невладине организације, док су у три случајева подносиоци жалби били медији.

Пет жалби је још у процедури, девет је одбачено из формалних разлога, док је само један жалба решена медијацијом.

Комисија за жалбе је одлучивала о 15 случајева, одбила је шест жалби, док је седам прихватила, закључивши да у овим случајевима Кодекс новинара Србије јесте прекршен. Реч је о текстовима које су објавили „Курир“, „Политика“  и портал „Телеграф.рс“, док су четири јавне опомене изречене медијима који нису прихватили пуну надлежност Савета: „Таблоиду“, „Печату“, франкфуртским „Вестима“ и порталу „Гроцка инфо“.

Чланови Комисије за жалбе у два случаја нису успели да усагласе одлуку. У два случаја Комисија је одлучила да се огласи саопштењем, једном на захтев агенције Тањуг да позове медије да прекину са учесталом праском недозвољеног „копирања“ текстова, док је други пут, на молбу читаоца, жтрве насиља, од медија затражила да из вести објављених на порталима избаце његове личне податке.

И у овом периоду, медји су често једним текстом кршили више тачака Кодекса новинара, а и даље су најчешће кршене одредбе садржане у првом поглављу – Истинитост извештавања, чак у осам случајева. Новинари углавном нису консултовали више извора, износили су неосноване оптужбе, клевете и гласине и нису правили резлику између чињеница, коментара, претпоставки и нагађања. У два случаја прекршене су одбредбе које се односе на забрану дискриминације, а у друга два на обавезу неговања културе и етике јавне речи.

Редакција „Бечејског мозаика“ сама је затражила од Комиисје за жалбе да оцени да ли је лист прекршио Кодекс објављивањем писма читатељке, због којег се, против тог медија води судски спор. Комисија је одлучила да повреде етичких правила професије није било.

Жалба председника Србије

Случајеви који су у протеклом периоду изазвали највише полемика и пажње јавности јесу две жалбе које је крајем маја председник Србије Томислав Николић поднео на текстове објављене у дневним листовима „Блиц“ и „Ало“, верујући да су те новине, „нетачно, необјективно, и непотпуно извештавале о његовим активностима и понашању током поплава, негативно  утицале на његов „лични и професионални интегритет, као и на стварање негативне климе у друштву по питању имиџа и кредибилитета председника Републике“.

Након што је Комисија за жалбе одлучила да „Блиц“ и „Ало“ нису прекршили одредбе Кодекса новинара Србије, Станислава Пак Станковић, саветница председника за медије,  упутила је оштро отворено писмо Љиљани Смајловић, председници Управног одбора Савета за штампу, протестујући против овакве одлуке Савета. Она је Љиљану Смајловић оптужила за кампању коју су „Блиц” и „Ало” „повели против председника, његове породице и сарадника”, у текстовима у којима су изнесене тврдње „Николић пекао ракију док се Србија давила, као и за то да се „баш уживела у улогу судије који је на лажи осудио председника Републике“.

Смајловићева је одговорила да они који не желе да руше Савет за штампу, као „саморегулаторно тело (у ком седе представници Удружења новинара Србије, али и Независног удружења новинара Србије, Асоцијације медија, Локал преса и јавности), морају да се придржавају правила и када им се одлуке свиђају – али и када им се не свиђају“. Преписка је објављена у великом броју медија,међу којима је и „Политика“

Кабинет, медији и вране

Станислава Пак: Могли сте „Блиц” да упознате с правим новинарством, али врана врани очи не вади. – Љиљана Смајловић: За жаљење је што је меморандум председника Србије изгледа искоришћен за приватни испад

Станислава Пак; Љиљана Смајловић Фото Фонет

Писмо Станиславе Пак

Председник није пекао ракију док се Србија давила

Госпођо председнице,

Пишем Вам поводом недавне „пресуде” Савета за штампу, на чијем сте Ви челу, а у вези са жалбом на кампању коју против председника Републике, његове породице и сарадника воде дневни листови „Блиц” и „Ало”, у којој сте се Ви очигледно уживели у улогу судије и „пресудили” да председник лаже, односно да заиста пече ракију док се Србија дави.

Нисам се превише надала да ће Савет за штампу донети одлуку коју би донео свако ко има макар зрнце објективности. Ипак, председник је први (а и последњи) пут у животу, одлучио да се жали Савету за штампу и омогући вам да „Блиц” упознате са правим новинарством. Мислили смо – ко зна, можда нас изненадите. Као што нисте. Врана врани очи не вади, каже наш народ.

У вези са текстом објављеним у „Блицу”, под називом „Док се Србија давила Николић пекао ракију”, који је наведен као пример, али није једини у коме се оличава непрофесионалан однос који је „Блиц” имао према Томиславу Николићу и пре 20. маја 2012, а поготово после одлуке грађана да буде председник Републике, Савет за штампу, коме сте Ви на челу, бавио се разматрањем дилеме да ли у мају може или не може да се пече ракија? Та чињеница, госпођо председнице, мени само говори о томе колико сте озбиљно приступили разматрању суштине поступка на који је изјављена жалба и колико сте и Ви лично допринели да расправа има озбиљан карактер.

Каже ми „поуздан и добро обавештен извор” из дневног листа „Блиц” у тексту под називом „Николић против Блица 1:7”, објављеном у прошлу суботу: „Тражили смо одговор од сарадника председника Николића где је тачно био и шта је председник радио током спорног викенда, али добили смо само одговор шта је радио, али не и где је био”… па ето, добили су одговор шта је радио, па су свеједно написали да је пекао ракију. И очигледно им је то било најбитније у целом тексту, пошто су ту измишљотину ставили и у наслов. Да су председникови сарадници рекли да је тих дана био на Марсу, они би вероватно написали да је и тамо пекао ракију.

На страну то што је очигледно, по мишљењу господе из „Блица”, а рекло би се и Вашем, госпођо председнице, да председник Републике осим својих уставних обавеза има још једну – да о свом кретању и поступцима уредно, више пута дневно подноси извештаје листовима „Блиц” и „Ало”.

И то све је код Вас прошло на Савету за штампу, госпођо председнице. Да сте другачије оценили жалбу, послали бисте јавности поруку да у српском новинарству мора да постоји принцип одговорности према грађанима, одговорност према оном што се каже или напише. Управо оно што новинари траже од политичара, али изгледа да нису спремни и сами да пруже. Бар не један део новинара. Ви сте свесно заменили тезе, односно крајње злонамерно и бедно исфабрикован наслов да председник пече ракију док се Србија дави, тумачили сте као неиспуњавање председникове „обавезе” да „Блицу” одговори где је био и шта је радио. Дајте нам савет, да ли да новинама унапред достављамо ту врсту података или да чекамо формални захтев, обавезу коју, по Вама, морамо да испунимо.

Укратко, председник није пекао ракију, као што није омогућио ташти да добије дипломатски пасош, није постављао своје другове на директорска места, подржао корупцију, сменио Виду Узелац, рекетирао привреднике да изгради цркву, није окружен криминалцима и није у оковима корупције, што су само неки од наслова над измишљотинама и клеветама написаним за последњих неколико година.

Узгред, не одлучује ни о томе са колико новца држава, на разне начине, финансира поједине медије и не плаћа никога да о њему макар не пише лоше. И када има вишка новца, када га прикупи у земљи или иностранству, донира га сиротињи Србије. У то рачунам и породилишта у којима мајке доносе на свет највећу драгоценост у условима који су гори од штала у развијеном свету.

Ракију пече када је време за то, али сваки прави домаћин у Србији то ради сам или заједно са потомцима који живе у граду.

Волела бих да сте жалбу узели озбиљније у разматрање. Било би коректно да сте поред једне стране саслушали и другу, што је постојало чак и у доба инквизиције. Било би добро да сте председника обавестили о одлуци, уместо што смо је сви прочитали у новинама, које су га „победиле”.

Користећи замену теза да председникова служба није одговорила где се он налазио, а не знам да ли постоји нормална држава у свету у којој се на такво питање одговара, донели сте „пресуду” засновану на лажима измишљених извора из врха СНС да је председник безосећајни, хедоностички лажов. Та пресуда је помпезно дочекана у поменутим новинама и служи за наставак омаловажавања заснованог на измишљотинама. Госпођо председнице, извор лажи уопште није битан. Лист сноси одговорност ако објави лаж, чак и ако каже ко је ту лаж изрекао. Томе служи проверавање вести из извора. Лист „Блиц” је од Председништва добио информацију шта је председник радио, а објавио је лаж. То где је председник био, је у овој ствари ИРЕЛЕВАНТНО, а захтев да се то сазна скопчан је са жељом да буде праћен, као да је естрадна звезда.

Да ли овакво писање треба да покаже свету да је Србија прљава балканска земља у којој ништа није светиња? У којој је дозвољено вређати и износити неистине о изабраном председнику?

Било би ме срамота да тело које водим, и коме је циљ да уреди информативни простор, учествује у таквој работи. Знам да и председник мисли да многи у тој струци одавно не знају за срамоту, али то не изговара јавно. Можда због тога имате осећај да га треба извргавати руглу, пошто никоме не прети, обавља свој посао у складу са Уставом, у жељи да грађани Србије живе боље.

Да ли размишљате о томе како би тек била заштићена част грађанина кога остали грађани нису изабрали на функцију председника? Или их можда убеђујете да су погрешили када су га, у немогућим условима харанге и ниподаштавања изабрали? Када би новине могле све што желе они који их плаћају, он можда не би ни био жив.

Ви сте се баш уживели у улогу судије који је на лажи осудио председника Републике. Ја бих рекла да је написан лош сценарио и да сте и сами одиграли улогу у бурлески, која не би била посећена ни у најзабаченијем уличном позоришту.

Искрено, желела бих да верујем, негде у дубини душе, да у председници и даље имамо новинара кога сам познавала.

Станислава Пак

———————————————————–

Одговор Љиљане Смајловић

Непрофесионални лични тон Николићеве саветнице

Саветница председника Републике за сарадњу са медијима Станислава Пак обратила ми се отвореним писмом негодујући због недавне одлуке Комисије за жалбе Савета за штампу да листови „Блиц” и „Ало” нису прекршили Кодекс новинара у текстовима због којих се Томислав Николић жалио Савету за штампу (www.саветзастампу.рс).

Као што на сајту Савета за штампу пише, Савет је независно саморегулаторно тело које окупља издаваче, власнике штампаних и онлајн медија и новинских агенција и професионалне новинаре. Основан је да би пратио поштовање Кодекса новинара.

Као што се може уверити свако ко посети сајт Савета, све одлуке о томе да ли је Кодекс новинара прекршен доноси Комисија за жалбе, чији рад је доступан јавности. Поред Комисије постоји и Управни одбор Савета за штампу, који нема право да разматра жалбе грађана. Председник Комисије за жалбе Савета за штампу је Стојан Марковић, новинар из Чачка.

Нисам присуствовала седници Комисије за жалбе која је решавала притужбу председника Републике, јер је на тој седници, поред жалбе Томислава Николића, разматрана и жалба на „Политику”. Изузела сам се из одлучивања, као што правила Савета и налажу.

Комисија је иначе одлучила да је „Политика” прекршила Кодекс, чиме уредници „Политике” нису били одушевљени. „Политика” је пре три дана свеједно објавила да је Комисија за жалбе гласала да је лист прекршио Кодекс новинара. Таква су правила. Они који не желе да руше то саморегулаторно тело (у ком седе представници Удружења новинара Србије, али и Независног удружења новинара Србије, Асоцијације медија, Локал преса и јавности), морају да се придржавају правила и када им се одлуке свиђају – али и када им се не свиђају.

Тако ја барем схватам демократију и грађење независних установа.

На крају, необјашњив је непрофесионални, лични тон којим ми се обраћа саветница председника Републике. Мислим да је за жаљење што је меморандум председника Србије изгледа искоришћен за приватни испад.

Само се по себи разуме да нећу дозволити да тај непримерени начин комуникације утиче на мој професионални однос према институцији председника Републике, за коју гајим дубоко поштовање.

Представници Савета за штампу о овом случају говорили су приликом представљања резултата рада Комисије за жалбе на трибини одржаној 17.јула 2014. године у Прес центру УНС-а. Председавајући Комисије за жалбе Савета за штампу Стојан Марковић оценио је да су жалбе председника Србије Томислава Николића на писање појединих медија упућене Савету велико признање за саморегулаторно тело и подстицај за медијску регулативу. „Никад нисам чуо да се председник једне земље жали Савету за штампу. Ово је врло битно и велико признање и подстицај медијској регулативи. Чини ми се да смо доказали да смо праведнији него правосуђе“, казао је Марковић и додао да је сенку на то ставила накнадан реакција његове саветнице на одлуку Комисије. Представник јавности Комисије за жалбе Божо Прелевић истакао је да поштује одлуку Комисије за коју је гласала већина, као и да сматра „добрим духом Комисије да се можете озбиљно неслагати са већином“, као што се он овога пута није сагласио.јер је сматрао да новинари нису имали никаквих доказа за тврдње да је Николић пекао ракију у време поплава.

Текст Иштвана Каића

Други случај о којем се доста говорило био је ауторски текст Иштвана Каића, сарадника Института за јавну политику,“Трећи метак Бранке Прпе“, објављен у листу „Политика“ почеком априла. Жалбу Савету за штампу поднели су: Весна Пешић, Никола Томић, Весна Малишић, Тамара Спаић, Бранка Михајловић, Бранка Прпа и Вукашин Обрадовић, верујући да је “Политика”, објављивањем спорног текста у штампаном и онлајн издању листа, прекршила Кодекс. новинара Србије. Истог мишљења била је и већина чланова Комисије за жалбе, па је „за“ одлуку да је “Политика” прекршила одредбе Кодекса гласало седморо чланова, док су тројица била против. За одлуку је било потребне двотрећинске већине, али није испуњен други услов прописан правилима рада Комисије – да “за” мора да гласа најмање један представник сваког од четири оснивача Савета и бар један представник јавности, због чега Комисија за жалбе није могла да донесе одлуку. На ово је Независно удружење новинара Србије реаговало најпре саопштењем у којем је указало да „оваква одлука битно нарушава кредибилност Савета и доводи у питање начин на који се доносе одлуке у том телу“.  „Став већине није могао да буде преточен у решење, јер је представник Удружења новинара Србије искористио ову одредбу и практично блокирао доношење одлуке. Не спорећи право на сопствено мишљење и став према објављеном тексту, НУНС сматра да је УНС, овом приликом, не поштујући вољу већине чланова Комисије за жалбе, заправо заштитио лист “Политика” чија је главна и одговорна уредница Љиљана Смајловић уједно и председница овог удружења, председница Управног одбора Савета за штампу и чланица Комисије за жалбе.“,наведено је, између осталог, у саопштењу. НУНС је убрзо потом покренуо и поступак измене Статута Савета за штампу и Пословника о раду Комисије за жалбе, предлажући укидање одредбе по којој „за“ сваку одлуку у Управном одбору и Комисији за жалбе мора да гласа најмање по један представник сваког оснивача. На овај предлог је на скупу 17. јула подсетио Вукашин Обрадовић, председник НУНС-а, након чега је уследила полемика са Љиљаном Смајловић, председницом УНС-а.

Са трибине Савета за штампу (Фото Прес центар УНС-а)

Обрадовић је истакао да НУНС верује да би измене начина одлучивања побољшале ефикасност и правичност у одлучивању.“До сада се већина оснивача позитивно изјаснила о нашој иницијативи у целини или делимично и очекујемо да у неком догледном периоду председница Управног одбора закаже седницу на којој ће се одлучивати о тој иницијативи. Понављам, НУНС пружа пуну подршку Савету за штампу, мислимо да је ово саморегулаторно тело веома значајно за нашу медијску сцену и овом иницијативном само желимо да његов рад учинимо ефикаснијим и бољим“, рекао је. Љиљана Смајловић је одговорила да УНС нема ништа против предложених измена, али је подсетила и да је то „право вета“ унето у Статут управо на захтев НУНС-а, а да га УНС никада није користио ни у Комисији, ни у Управном одбору.

Божо Прелевич је указао да текст Иштвана Каића, међутим, не отвара само питање начина одлучивања у Комисији за жалбе већ и питање – где је граница ауторског текста, односно шта уредник сме, а шта не сме да објави.Савет за штампу је, како је рекао, у сличним ситуацијама раније доносио одлуке да, пошто није реч о тексту који је написао новинар, уопште не утврђује да ли је прекршен Кодекс новинара.“Овде је отворена суштинска дилема – да ли за ауторски текст одговара само аутор или је, ипак, одговоран и уредник који га је објавио“, нагласио је.

Љиљана Смајлович је рекла да су примери ова два текста управо суштина дилема у новинарству и оно због чега Савет за штампу и треба да постоји: „Суштина новог, независног, саморегулаторног тела јесте у томе да се окупимо и да пробамо да заједнички избрусимо критеријуме, да утврдимо шта данас у Србији сматрамо етичким, а шта не сматрамо. То су ствари које се мењају, данас је могуће нешто рећи што би пре неколико година изазвало саблазан. И није ништа страшно ако се разликујемо, ако се некад донесе одлука коју ја сматрам врло неправедном или је Вукашин сматра врло погрешном и неправедном,битно је да радимо заједно, да упоређујемо своје ставове и да не рушимо тај Савет пре него што смо га подигли као грађевину, а то подразумева да поштујемо једни друге чак и када се не слажемо, ни професионано ни етички“.

Божо Прелевић је на крају истакао и да је важна чињеница да они који су се жалили Савету нису касније покретали и судске спрове, јер указује да су оштећени имали довољну сатисфакцију одлуком Комисије за жалбе, односно да су веровали у ауторитет људи који у њој седе, због чега су медији и новинари уштедели знатна средства.

Закључци:

1.Број жалби у првих шест месеци 2014. године за 12 ј већи него у истом периоду прошле године

2.Медји и даље често једним текстом крше више тачака Кодекса новинара

3.Најчешће су кршене одредбе садржане у првом поглављу Кодекса – Истинитост извештавања

4.Савет за штампу сматра великим признањем и доказом поверења у његов рад то што је жалбу Савету поднео и председник Републике, и истовремено подржава одлуку свих државних функционера да се жале Савету, умето да туже медије суду.

5.Комисија за жалбе би требало да заузме јасан и принципијелан став о томе на који начин ће се односити према аутоским текстовима

6.Оснивачи Савета сагласни су да треба променити Статут Савета за штампу и Пословник о раду Комисије за жалбе, којима би се укинуло право вета оснивача, које сада практично постоји, а чиме би се омогућио ефикаснији рад Савета за штампу

7.Комисија за жалбе и убудуће ће одржавати седнице ван седишта са Савета, попут оне одржане крајем маја на Факултету политичких наука, како би свој рад приближила што већем броју заинтересованих грађана