Записник са шездесет пете седнице Комисије за жалбе одржане 25.5.2017. са додатком
САВЕТ ЗА ШТАМПУ
Комисија за жалбе
Бр.66
25.5.2017.
Београд
ЗАПИСНИК
Са 65. седнице Комисије за жалбе, одржане 25.5.2017. године, са почетком у 18 сати у просторијама Савета за штампу
Присутни сви чланови Комисије: Златко Чобовић, Стојан Марковић, Тамара Скроза, Владо Мареш, Вера Баришић Поповић, Петар Јеремић, Ивана Стјеља, Невена Кривокапић, Вера Дидановић, Драган Ђорђевић и Љиљана Смајловић.
Остали присутни: Катарина Милићевић из Центра за ненасилну акцију, Милош Ивановић, полазник Новинарске школе УНС-с, Валерие Плеш, Chemonics и Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу
Дневни ред:
1. Разматрање жалбе Центра за ненасилну акцију на текст објављен у дневном листу „Ало“
2. Разматрање жалбе Тамаре Скроза на текст објављен у дневном листу „Српски телеграф“
3. Разматрање жалбе Тамаре Скроза на карикатуру објављену у дневном листу „Политика“
Чланови Комисије су пре седнице обавештени да је, одлуком Управе УНС-а, за нову чланицу Комисије изабрана Љиљана Смајловић. Она је заменила Владимира Радомировића, који је након избора за председника УНС-а постао члан УО Савета за штампу. Будући да је Радомировић у претходном периоду председавао Комисији, договорено је да председавајући до краја мандата (до краја јуна 2017. године) буде Петар Јеремић, такође представник УНС-а.
1. Центар за ненасилну акцију поднео је, уз сагласност Гентрита Бехрамаја, жалбу Савету за штампу због тога што је “Ало”, као је наведено, користећи фотографије са његовог приватног Фејсбук профила објавио текст који садржи низ неистина, у којем га означавају као „Тачијевог пулена“, који је дошао да „руши Вучића“. У току расправе, Владо Мареш је рекао да се све три жалбе које су на дневном реду односе на нешто о чему Комисија доста дуго није расправљала, а то је говор мржње, којег, иначе, у медијима има доста. Текст који је објавио „Ало“ је, како је рекао, гомила бесмислица, „мимо Кодекса и памети“. Ивана Стјеља је навела да су, осим одредби Кодекса, прекршена из правила из Смерница за примену Кодекса у онлајн медијима, које јасно прописују да се за објављивање фотографија са нечијег Фејсбук профила мора тражити дозвола те особе. Она је додала да се о Бехрамију пише само зато што је Албанац, јер да није нико не ни би ни поставио питање зашто је на демонстрацијама. По њеном мишљењу, ипак, нису прекршене све одредбе Кодекса на које је подносилац жалбе указао, као што су коришћење нечасних средстава или изазивање неоснованог страха код читалаца. Петар Јеремић је рекао да мисли да Бехрамију објављивањем фотографија није нарушена приватност, јер су снимњене на јавном месту, док је Тамара Скроза оценила да је проблем у контексту, јер је он екплицитно рекао новинарки да не жели да се слике користе. Она је додала да је Кодекс прекршен и отвореним политичким сврставањем које је утицало на необјективно извештавање, односно да је прекршена одредба Кодекса по којој економски и политички интереси издавача не смеју да утичу на уређивачку политику тако дато за последицу има нетачно и необјективно извештавање. Невена Кривокапић је указала да је Бехрамиј таргетиран искључиво зато што је Албанац и да у тексту не постоје никакве информације о томе на који начин је повезан са Хашимом Тачијем. Љиљана Смајловић је рекла да ће гласати да Кодекс није прекршен, те да ће накнадно доставити своје издвојено мишљење. Након расправе, Комисија је са десет гласова „за“ и једним „против“ одлучила да је „Ало“ прекршио Кодекс новинара и наложила листу да објави одлуку.
2. Тамара Скроза, чланица Комисије за жалбе поднела је жалбу јер су, по њеном мишљењу, спорним текстом прекршене одредбе које се односе на забрану дискриминације, као и смерница по којој наслов мора да одговара суштини текста. Скроза је била изузета из расправе и одлучивања о овој жалби. Владо Мареш је оценио да је жалба основана и да су прекршене све одредбе Кодекса на које је Тамара Скроза указала. Додао је да су у наслову навели да су „усташе кољачи“, то би још и било у реду, али написати да су то „Хрвати“ је апсолутно неприхватљиво. Вера Баришић Поповић је рекла да је лист унапред поставио тезу, по којој – ако су усташе клале, онда се и деца која су обучена у усташке уноформе обучавају да кољу, и онда кроз изјаве неколико саговорника покушавају да докажу ту почетну тезу. Златко Чобовић је истакао да оно што је у наслову не постоји у тексту и да је Кодекс прекршен већ тиме. Он је указао и на то да редакција у одговору на жалбу замењује тезе и покушава да представи да подносиоцу жалбе смета то што су написали да су усташе клале. Мишљење је и овога пута издвојила Љиљана Смајловић. По окончању расправе, Комисија је са девет гласова „за“ и једним „против“ одлучила да „Српском телеграфу“ изрекне јавну опомену због кршења Кодекса новинара Србије.
3. Тамара Скроза поднела је жалбу, сматрајући да су, спорном карукатуром која приказујенаоружаног Албанца како “шмрче” државну границу, представљену као кокаинску или хероинску “црту”, прекршене одредбе Кодекса новинара које се односе на забрану дискриминације и говора мржње. Скроза је била изузета из дискусије и одлучивања о овој жалби. Будућу да је ово први пут да се пред Комисијом нађе жалба на карикатуру, чланови Комисије су најпре одлучивали о томе да ли се одредбе Кодекса новинара уопште односе и на ову, превенствено уметничку форму. Стојан Марковић је рекао да сматра да Комисија треба да одлучује о овој жалби, јер треба да се бави свиме што је у неком штампаном или онлајн медију објављено, односно да Комисије треба да утврди да ли је уредник направио грешку одлуком да објави такав садржај. Златко Чобовић је рекао да верује да ако Комисија може да одлучује о фотографијама, може и о карикатурама, јер обе форме могу бити и уметничке, али када су у новинама имају другачију функцију. Вера Баришић Поповић је рекла да, према подели новинарских жанрова, карикатура и стрип спадају у илустративне новинарске жанрове, за разлику од рецимо, огласа и укрштеница који су неновинарски жанрови. Петар Јеремић је, међутим, рекао да је он ближи одлуци да Комисија не треба о овоме да одлучује, јер је реч о уметничком изражавању, односно сатири. Чланови Комисије су са осам гласова „за“, једним „против“ и једним „уздржаним“ одлучили да разматрају жалбу. У току расправе о садржају карикатуре, Стојан Марковић је рекао да мисли да Кодекс није прекршен, јер је карикатура заправо коментар неке појаве и подразумева уметничку слободу. У овом случају, како је оценио, то јесте на граници, сведочи о нашим предрасудама али на такве стереотипе и треба да се указује. Владо Мареш је рекао да се уопште не слаже са овом оценом и да би то могао да прихвати као уметничку критику да је карикатуром представљен, рецимо, неки албански политичар, али овде је реч о „обичном Албанцу“, односно о томе да постоји стереотип да су сви они „ружни, прљави и зли и да нам краду границе“, због чега је ово „нацртана предрасуда“. Драган Ђорђевић и Вера Дидановић су такође оценили да је Кодекс прекршен, јер се цео један народ генерализује. За“ одлуку да је Кодекс прекршен, након расправе, гласало је пет чланова Комисије, „против“ су била два члана, док су три остала „уздржана“, тако да за одлуку није било потребне већине од осам гласова.
Седница је завршена у 18.45 сати.
Записник водила
Гордана Новаковић
Председавајући
Петар Јеремић
Додатак записнику са седнице Комисије за жалбе одржане 25.5.2017.
Љиљана Смајловић је, као што је најавила на седници, накнадно доставила своје мишљење о жалбама које је Комисија разматрала.
1. Жалба Центра за ненасилну акцију на текст објављен у дневном листу „Ало“
Моје неслагање са одлуком већине у случају дневног листа Ало је начелне природе. Не видим разлог да се решава жалба Центра за ненасилну акцију ако је оштећени пунолетан и у прилици да се сам жали. Ако оштећени жели да потпише жалбу, ту жалбу треба решавати као жалбу Гентрита Бехрамаја, а не Центра за ненасилну акцију.
Гентрит Бехрамај је учествовао на политичким демонстрацијама у Београду и о томе обавестио јавност помоћу друштвених мрежа, те не стоји примедба да је Ало повредио његову приватност, као што не постоји ни професионално начело по ком се о Гентриту Бехрамају не сме писати уколико се Гентрит не сложи да се о њему пише.
Центар за ненасилну акцију о себи има лепше мишљење него новинари Ало и има право да то мишљење о себи понуди и листу Ало у контексту права на одговор. Начелно би било добро да подносилац жалбе увек објасни да ли је, и зашто није, искористио право да одговори на нетачне информације у листу који је нанео штету његовој или њеној репутацији. Комисија за жалбе је у овом случају дала за право и вредносним и чињеничним тврдњама Центра за ненасилну акцију, а да те тврдње нико није проверавао. Не мора нешто да буде тачно самим тим што подносилац жалбе тако тврди, чак ни када жалбу поднесе неко ко тврди да се искључиво бори за мир у свету и најлепше хуманистичке вредности.
2. Жалба Тамаре Скроза на текст објављен у листу „Српски телеграф“
Српски телеграф је на себи својствен, таблоидан и сензационалистички начин, обрадио причу као створену за таблоиде: хрватски екстремни десничари су у Блајбург довели групу дечице обучене у црне усташке униформе. Призор јесте језив, злоупотреба деце је језива, а језив је и наслов: Хрвати уче децу да буду кољачи!
Савет за штампу решава жалбе грађана оштећених у медијима. Он постоји пре свега да заштити обичног грађанина од лажи и клевета – лако, брзо, бесплатно и на фер начин. Мислим да хрватском народу овде није потребна заштита Комисије јер Српски телеграф није ни писао о хрватском народу већ о конкретним Хрватима, симпатизерима усташа у Блајбургу који беспризорно политички манипулишу децом. У наслову постоји реч Хрвати, али је из контекста сасвим јасно да се наслов односи на конкретне Хрвате који су усликани у Блајбургу и приказани на фотографији у Српском телеграфу.
Сматрам да је Комисија морала да одбаци ову жалбу и без расправе о њој.
3. Жалба Тамаре Скроза на карикатуру у листу „Политика“
Чланови Комисије за жалбе Савета за штампу слободни су, као и сви други грађани, да изразе своје мишљење о нечијем новинарском или уређивачком раду. Медијска критика је код нас недовољно заступљена форма па би вешто артикулисана и добро аргументована мишљења била веома добродошла. Потребно је охрабрити све који желе да критикују медије да то чине.
Медијска критика је једно, али није посао Савета за штампу да тражи корекције нечије уређивачке политике. Карикатура је по правилу хипербола, генерализација, преувеличавање, претеривање, заоштравање до бола: бесмислено је тражити од карикатуре да не представља генерализацију, да не уопштава, да не претерује, па чак и да не вређа. Не сме Савет за штампу да намеће политичку коректност карикатуристима, то је кршење слободе говора.
Осуда политичке поруке карикатуре из Политике подразумевала би да се не би смела објавити ни чувена карикатура из данског Јилендс постена, која муслиманску вероисповест представља као терористичку. Говорим о карикатури пророка Мухамеда са бомбом на глави уместо турбана. То је претеривање, то је политички некоректно, то је бездушно уопштавање, али то је и слобода говора, коју Савета за штампу и његова Комисија за жалбе не смеју да нападају или осуђују.