Текстови из „једног центра“ – како функционишу кампање дискредитације у медијима

(Извор: НУНС) Кампање дискредитације у домаћим медијима карактеришу идентични или готово идентични текстови који се у кратком року појављују на више портала, а по правилу су усмерени на појединце који критикују власт. Такви садржаји постали су готово свакодневица, посебно од почетка протеста, а након пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, када је погинуло 16 људи. Реч је о садржајима препуним дезинформација и манипулативних навода, а овакве кампање су нарочито опасне у мањим срединама, где таргетирање може директно угрозити безбедност особа против којих се кампања води. Овај образац препознала је Комисија за жалбе Савета за штампу одлучујући по жалбама на таблоидне текстове, због чега је у Кодекс новинара и новинарки Србије уведена и нова одредба која забрањује овакав вид „новинарства“.

У Извештају о мониторингу поштовања Кодекса новинара и новинарки Србије у штампаним медијима за другу половину прошле године, који су радили новинарка Вера Дидановић и новинар Бојан Цвејић за потребе Савета за Штампу, такође су посебно издвојене ове кампање.

„Поново је приметна појава истовременог објављивања текстова потпуно истог садржаја у више медија, што указује на утицај на уређивачку политику из једног екстерног центра“, пише у Извештају. 

Аутор Извештаја, новинар и бивши члан Комисије за жалбе Савета за штампу Бојан Цвејић каже за НУНС да је за овакве текстове карактеристично то што углавном немају саговорнике, изворе, нису потписани и не могу се сврстати ни у једну новинарску форму које се изучавају у теорији новинарства.

“Реч је о својеврсним памфлетима у којима се или чињенице изврћу и стављају у негативни контекст или се наводе коментари и нагађања, што је све у супротности с Кодексом новинара и новинарки Србије, али и свим другим цивилизацијским стандардима. Оваквим текстовима се очигледно шири пропаганда, што позитивна према активностима власти и владајућим структурама, али тако и негативна према свима онима који другачије мисле и износе свој критички став у јавности”, објашњава Цвејић.

Управо због све учесталијих кампања које се воде против појединца у медијима, у нови Кодекс новинара и новинарки Србије уврштена је нова тачка (тачка 3 Поглавља 5) која каже да су новинари у обавези „да поштују принцип ненаношења штете угледу и достојанству личности и да не учествују у ширењу неистина или континуираном злонамерном нарушавању репутације особа о којима извештавају”, тј. кампањама дискредитације.

Генерална секретарка Савета за штампу Гордана Новаковић каже да је ова тачка уведена у Кодекс на основу искуства у раду Комисије за жалбе.

“Имали смо случајеве да се против одређених људи воде медијске кампање (објављиване су серије текстова практично увек истог садржаја), а да нисмо имали одредбу у Кодексу која би то регулисала. То је, наравно, могло да се подведе и под тада постојеће одредбе, али смо мислили да то није било довољно да се укаже на намерно нарушавање нечијег угледа и репутације, дакле на текстове који немају никакву информативну вредност већ им је једини циљ да некоме нанесу штету”, наводи Новаковић.

Више од половине прекршаја Кодекса због кршења нове одредбе

Комисија за жалбе регистровала је током прошле године 59 случаја, од укупно 110 прекршаја, у којима је повређена тачка 3 Поглавља 5 Кодекса, каже генерална секретарка Савета за штампу.

„Дакле, у више од 50 одсто случајева је прекшена управо та тачка. У највећем броју жалби које су се односиле, директно или посредно, на студентске и грађанске протесте који су трајали готово целе 2025. године, указује се и на то намерно ширење неистина ради наношења штете достојанству и угледу. То нису увек кампање, некада су у питању један или два текста, али је начин ’извештавања’ исти“, појашњава она.

Новаковић додаје да избор медија који ће објавити такав текст често зависи и од тога из које средине потиче особа на коју се текст односи.

“Углавном то буду два или три медија са националном покривеношћу (најчешће Информер, Ало и Новости) и два, три локална. Некада нам се ни не жале на све медије који су нешто објавили, можда нису видели све или им не наносе сви исту штету”, наводи она.

Кампање дискредитације на локалу су још опасније

На последњој седници Комисија за жалбе одлучивала је о жалбама које је Дејан Спасић поднео против пет медија. Информер, НС уживо, 025 Инфо, Градске инфо и портал Новосадске ТВ су 15. децембра прошле године објавили текст потпуно истог садржаја.

„Дејан је пропали студент који има 29 година и који се од почетка наметнуо као вођа студентских протеста у Кули. Као и сви њему слични и Дејан редовно гостује на тајкунским телевизијама. Јер како другачије… Када имају исти циљ и интерес, а то је уништити државу и згрнути новац”, пише у објавама ових медија.

Даље се наводи да је Спасић „син и унук хапшених криминалаца који су опљачкали пензионере”, а “када су потрошили те паре које су украли „гурнули“ су Дејана да преко студентских протеста уђе у политику, да би могли опет да пљачкају” – без икаквих доказа.

Медијска машинерија се упрегла јер ће се у Кули ускоро одржати локални избори, и то је управо један од разлога зашто се овакве кампање интензивирају на локалу. Други је, по правилу, дискредитација студентских протеста.

Епилог – прекршај више поглавља Кодекса новинара и новинарки Србије.

У образложењу Комисије за жалбе пише да су „чланови Комисије оценили да овакви текстови представљају наставак обрачуна са грађанима који учествују у протестима против власти и да им је једини циљ дискредитација жалитеља, који се, и преко чланова породице, без икаквих доказа, доводи у везу са одређеним кривичним делима”. Додаје се и да је реч “о садржају који више личи на политички памфлет него на новинарски текст”. 

Кампање дискредитације у медијима утичу на јавно мњење, али и на појединце који су таргетирани и њихове породице.

Бојан Цвејић наглашава да је медијска писменост у Србији на ниском нивоу, односно да значајан део публике не проматра критички све што им се пласира.

“Када се нешто емитује и публикује у великом броју мејнстрим медија који имају велики досег, одређени део публике то прихвата као чињенице. А пошто је углавном циљ да се спинује и злонамерно нарушава репутација одређених особа чија мишљења не одговарају појединим структурама, то не само да нарушава њихов углед већ и угрожава њихову безбедност. Ако некога проглашавате државним непријатељем, страним плаћеником, кривцем за све лоше што се дешава у држави, то код дела публике која то прихвата као истину може да изазове различите видове агресије”, објашњава Цвејић.

“Посебно је то опасно и забрињавајуће када је реч о особама из мањих средина, односно на локалу, где последице таквог наратива који се шири организованом медијском машинеријом се могу прелити и на њихове породице и људе из њиховог окружења, што додатно појачава осећај угроженост и несигурности”, додаје он. 

Кампање против јавних тужилаца, студената, професора, новинара…

„Једна од уочљивијих кампања тог типа вођена је против главног јавног тужиоца за организовани криминал Младена Ненадића, ректора Београдског универзитета Владана Ђокића, проректора и бившег председника Скупштине Инфраструктура Железнице Србије Небојше Бојовића, који је на тој функцији био у време пада надстрешнице и након пада поднео оставку, и бившег извршног директора Инфраструктура Железнице Србије Милутина Милошевића. Чињеница да су они фотографисани заједно у ресторану окарактерисана је као ’скандал’ без икаквог образложења, баш као што никакви аргументи нису понуђени за оптужбе које су, потом, данима понављане, а односиле су се на одговорност за пад новосадске надстрешнице. Никоме од таргетираних није понуђена могућност да изнесу своју верзију догађаја.“ – пише у новом Извештају о мониторингу поштовања Кодекса у штампаним медијима.

На седницама Комисије за жалбе више пута се расправљало о текстовима ове врсте који таргетирају јавне тужиоце, поједине студенате у блокади, новинаре и друге критичаре режима. 

“Дакле, људи који су учествовали или су повезивани са протестима. Мада је било и оних који нису учесници протеста – јавни тужиоци, на пример – али су такође представаљани као актери обојене револуције. Појединачно, највише жалби су нам поднеле тужитељке Бојана Савовић и Јасмина Пауновић и студенти ФОН-а браћа Лука и Лазар Стојаковић”, каже генерална секретарка Савета за штампу.

На првој наредној седници Комисија за жалбе одлучиваће о жалби коју је Веран Матић поднео против 25 интернет портала. Сви они наставили су кампању коју је против Матића покренула омиљена Владина невладина организација, Центар за друштвену стабилност, износећи низ неистина и оптужби у тзв. документарцу „Зло доба 2“, који је емитован на више телевизија, међу којима су и оне са националном фреквенцијом.

Поводом ове кампање дискредитације реаговала су бројна домаћа и међународна медијска и новинарска удружења и институције.

„Немамо никакву сумњу да иза дехуманизујуће кампање против Матића стоји сам државни врх… Да је реч о организованој и циљаној кампањи, показује чињеница да је филм (Зло доба 2) емитован на великом броју телевизија блиских властима, и да је најављен на сва звона. У њему се на примитиван и сензационалистички начин Матић проглашава непријатељем државе и друштва, чиме се фактички позива на његов линч. Проглашава се ‘страним агентом’ који деценијама ради против Србије”, пише у саопштењу Коалиције за слободу медија поводом ове кампање. 

И Међународни институт за штампу (ИПИ) из Беча осудио је ову кампању.

„Филм, који је направила опскурна организација повезана са државом, садржи бројне нетачне и сензационалистичке оптужбе и користи опасну реторику„, саопштио је ИПИ.

Председница Европске федерације новинара Маја Север оценила је да је филм о Верану Матићу и све што се дешава у Србији у последње време опасно, док је директор бироа Репортера без граница у Прагу Павол Салаи позвао председника Србије Александра Вучића „да се јасно дистанцира од кампање“. 

„У супротном, ако се Верану Матићу било шта догоди, сматраћемо председника Србије одговорним“, рекао је Салаи.

И поред свега наведеног, кампања се наставила саопштењем Центра за друштвену стабилност у којем се Матић оптужује да делује „против државних интереса Србије“, уз најаву да ће „убрзо изаћи и тематски специјал посвећен његовом преданом раду на појединим антидржавним пројектима“

Такође, на друштвеним мрежама Центра за друштвену стабилност најављено још опскурног садржаја у продукцији ове организације који таргетирају 45 новинара, медијских радника и сарадника независних медија и новинара.

Поставља се питање: Ко уређује ове медије?

Када се у размаку од свега неколико сати, или чак минута, у више различитих редакција појаве готово идентични текстови, често непотписани и без јасног извора, тешко је поверовати да је реч о случајности или “коинциденцији уредничких процена”.

Гордана Новаковић каже да све указује на то да су они написани и пласирани из једног центра.

„Да ли настају у некој од редакција или ван њих не можемо да знамо. Могуће је и да текст који настане у једној редакцији, уредник шаље другим медијима, мада је таква сарадња са конкуренцијом заиста чудна. У сваком случају, како год да функционише тај механизам, оваква пракса је јако лоша и нема везе са озбиљним и одговорним новинарством, па ни са основним задатком новинара – да информишу у складу са јавним интересом“, наводи Новаковић.

Она подсећа уреднике да су одговорни за садржај који објављују.

“Одлука о томе шта ће објавити у свом медију искључиво је њихова. Њихова је и одговорност за све што су објавили, без обзира како је одређени садржај настао. Објашњење ’ми смо само пренели’ или ’ми смо верно пренели и навели смо извор’, која добијамо од појединих редакција, једоставно нису прихватљива”, закључује Новаковић.

Ауторка: Ивана Крагуљ