Седница Комисије за жалбе на Филозофском факултету у Нишу

О ауторским правима и дискриминацији

Седница Комисија за жалбе Савета за штампу одржана је 25. марта 2015. године, први пут ван Београда, а по други пут пред студентима новинарства и права – на Филозофском факултету у Нишу. Комисија је, као и увек, разматрала жалбе пристигле у протеклих месец дана, а студенти, професори, као и представници медија и невладиног сектора, који су такође били позвани на седницу, могли су да постављају питања и коментаришу одлуке Комисије.

Комисија је разматрала шест жалби, од којих су се чак три односиле на кршење ауторских права, односно неовлашћено преузимање текстова и фотографија, а занимљиво је да су се све три жалбе поднете на садржаје медија са седиштем у Нишу. Чланови Комисије су у сва три случаја закључили да су прекршене одредбе Кодекса новинара Србије које се односе на поштовање ауторских права, а питање које је изазвало највише полемика међу присутнима било је да ли је дозвољено без навођења извора преузети фотографију која није потписана у медију из којег је преузета. Чланови Комсије су одговорили да то што аутор није потписан, не значи да не постоји и да, у сваком случају, нико нема права да се потпише ипод нечега што није његово дело. Иван цвејић је нагласио да ниједно дело не настаје само по себи, да увек мора да постоји аутор, а Стојан Марковић да то што “неко не зна од кога краде, не значи да није лопов”, односно да ако нема имена аутора испод фотографије, свако може да ради са њом шта хоће. “Ако нису знали име аутора, требало је да неведу име портала са којег су је преузели”, објаснио је. Тамара Скрозза је, као препоруку колегама, навела да заштите ауторска права на фотографије, како би се спречило њихово неовлашћено преузимање. Један од коментара из публике односио се и на то да је на телевизијама, у “живом програму” могуће да се нехотице прекршре одредбе које се односе на ауторска права јер није лако утврдити да ли је фотографија коју је доставио гледалац зауста његова или је од некога преузета.

Највише полемика изазвала је жалба која се односила на кршење одредби о забрани дискриминације, односно у овом конкретном случају о (не) дозвољеној употреби термина “Шипар”. Једно од питања било је зашто се употреба тог израза сматра увредљивом, када Албанци сами себе тако зову. Комисија је на претходној седници већ одлучивала о сличном случају и закључила да је веома битно да ли онај на кога се термин односи доживљава као увреду када то изговори припадник другог народа, као и да је веома важан контекст у којем се такви изрази употребљавају, па је одлука и овога пута донесена на основу тих принципа. Дебата међу самим члановима Комисије изазвала је и полемику у сали. Део професора указао је на то да треба водити рачуна о контекстуалном коришћењу термина, будући да сваки термин има денотативно (дословно) и конотативно (пренесено) значење. Конотативно значење је оно на шта одређени термин асоцира већинску популацију кроз историјски след коришћења тог термина. У овом случају, “Шиптар” асоцира на неког ко је неук, необразован, носи кече, прљав је и сече вам дрва и због тога је употреба овог термина увредљива за припаднике албанске националности. Студенте је занимало и да ли је кршење Кодекса када се напише да је, рецимо, изгорела беба у ромском насељу или је то само одговор на новинарско питање шта се десило. Чланови Комисије нагласили су да новинар мора бити посебно опрезан у таквим ситуацијама, будући да је реч о мањини која је, иначе, стигматизована у нашем друштву. Пошто је готово извесно да се ни на који начин не би истицала националност детета да је реч о Србима, када се то уради у оваквој ситуацији то изазива реакције – “циганска посла”, живе у картонским насељима, не воде рачуна о својој деци, а и како би кад су и родитељи вероватно још деца и сличне стереотипе који већ постоје о Ромима, што новинар свакако мора да избегне.

Присутни су поставили следећа питања које се односе на надлежност и рад Савета за штампу:

Да ли чланови Комисије за жалбе доносе одлуке само на основу текста на који је поднета жалба или приликом одлучивања узимају у обзир и укупну уређивачку политику тог медија?

-Увек се одлучује о жалби на конкретан текст и само се тај текст анализира. Међутим, ако одређени медиј понавља грешке на које је претходно већ упозорен, и то се може узети у обзир и поменути у одлуци..

Да ли постоји право жалбе на одлуке Комисије?

-Не, Савет за штампу нема другостепени орган који би могао да одлучује о таквим жалбама. Подносиоци жалбе су унапред упознати са тим.

Да ли одлуке Савета могу да се употребе за покретање судског поступка против медија?

-Идеја формисања Савета за штампу је да се избегну судске тужбе и дуготрајни и скупи процеси. Уколико оштећени добије моралну сатисфакцију објављивањем одлуке Комисије за жалбе, не би требало да има разлога да се обраћа суду. Ипак, Савет одлучује о поредама Кодекса, а не о кршењу закона, тако да је у основу реч о два одвојена проецеса.

Која је разлика између медија који су прихватили пуну надлежност Савета за штампу и оних који то нису?

-Савет за штампу прихвата жалбе на све штампане и онлајн медије и одлучује о њима. Медији који су прихватили пуну надлежност Савета за штампу, односно ушли у ситем саморегулације, имају обавезу да објаве одлуке Комисије за жалбе, уколико она утврди да су прекршили Кодекс новинара Србије. Медијима који нису прихватили пуну надлженост Савета, због кршења Кодекса, изричу се јавне опомене, али Комисија не може да их обавеже да их објаве.

Ко има право да поднесе жалбу Савету за штампу, да ли могу да се жале организације цивилног друштва. Да ли Савет планира неке измене у тим правилиама?

-Савету могу да се жале сви коју су лично оштећени нечим што је објављено, или неко други уз њихову сагласност. Комисија прихвата и жалбе невладиних организација уколико је реч о тексту који се односи на већи или неодређен број људи, припадника мањинске групе, чија права заступа та организација. До сада се у пракси дешавало да, упркос томе што је било очигледно да је реч о кршењу Кодекса, жалбе нису могле бити прихваћене из процедуралних разлога. Оснивачи Савета за штампу у наредном периоду размотриће могућности за проширење броја људи који имају право да се жале.

На крају седнице закључено је да су овакве јавне седнице врло корисне не само за студенте, који на конкретним примерима уче на који начин треба примењивати етичка правила прописана професионалним кодексом, већ и за чланове Комисије, који на основу коментара публике могу да закључе да ли су у одређеном случају исправно одлучили. Савет за штампу је младо тело које још изграђује критеријуме и због тога је врло важно да чује што више различитих мишљења о одрђеном етичком поблему. С друге стране, студенти морају да знају да без поштовања етичких стандарда нема одговорног и квалитетног новинарства.