Закључци трибине “Где су границе приватности у медијском извештавању”

Организована је трибина “Где су границе приватности у медијском извештавању” 21.02.2023 у Медиа центар у Београду.

Догађај је конципиран да има две целине, прву СЛОБОДА ИЗРАЖАВАЊА, УЛОГА МЕДИЈА И ОДГОВОРНО НОВИНАРСТВО у којој су говориле чланице Комисија за жалбе Савета за штампу новинарка Тамара Скрозза и правница Вида Петровић Шкеро. Друга целина је имала наслов МОЋ МЕДИЈА, ЗЛОУПОТРЕБА ЕМОЦИЈА, ПОВРЕДА ДОСТОЈАНСТВА И ПРАВО НА ЗАБОРАВи у њој су говориле новинарка Анне Марие Алвес Ћурчић, испред иницијатива „За тебе# важно је“ и адвокатица Невена Мартиновић, из СХАРЕ фондације.

Тамара Скроза је рекла да су на основу мониторинга штампаних медија у Србији медији прекршили право на приватност у просеку у 354 случаја месечно у 2021. години. Она је рекла да је реч о подацима из последњег пресека, као и да је број кршења права на приватност доста већи него што је био, на пример, 2015. године, када су била у просеку 44 случаја месечно.

„Када је у питању право на приватност, имамо један константан проблем, ми против тога не знам ни како више да се боримо, изузев на овај начин, да објашњавамо и причамо, зато што људи реагују тек када их нешто лично погоди“, рекла је Скроза. Она је додала да медији користе сваку прилику да зађу у нечију приватност, и да се посебно крше права приватности када су у питању деца.

Вида Петровић Шкеро из Комисија за жалбе Савета за штампу рекла је да наши закони, када је у питању заштита права нису лоши и да добром применом могу да омогуће заштиту права.

„До 2003. године, имали смо судску праксу, која је у заштити политичких функционера, сматрала да медији немају слободу говора и не смеју ништа критички да кажу „, истакла је Шкеро. Она је додала да грађани имају право да сазнају информације важне за јавни интерес, али да се поставља питање шта је јавни интерес.

Ана Марија Алвес Ћурчић је испред иницијативе „За тебе важно је“ рекла да су спровели онлајн кампању „Стави се у моје ципеле“, и поставила питање да ли би новинари тако извештавали да се ради о њиховим најближима.

„Фрустрира ме наша научена бесмоћност, ако ти уредник каже куцај на врата, имаш право да кажеш не, реци уреднику не могу. Као новинари морамо бити свесни о последицама менталног здравља о онима о којима се извештава“, рекла је Алвез Ћурчић. Она је додала да није јавни интерес шта о неком догађају из црне хронике мисли комшија.

Невена Мартиновић из СХАРЕ фондације је рекла да приватност, нажалост, не можемо заштитити: „Онај ко није био погођен, не зна како је то. Ми који се бавимо тим послом, ми знамо. У онлајн медијима можемо да напишемо много више него у штампи, самим тим грађани се укључују, коментаришу, рекла је она.

Представница Пријатеља деце Србије Ива Ераковић је изнела лоша искуства своје органиације приликом покушаја заштите права на приватност детета које учествује у риалити програму. Нагласила је феномене страха и десензибилације када је реч заштити права деце приликом медијског извештавања.

Представница Коморе социјалне заштите Сандра Перићје говорила о могућим механизмима заштите права детета у медијском извештавању (обавештавање полиције и тужилаштва) као и о примерима и последицама таквих случајева.

Представница Београдског центра за људска права Сања Радивојевић је изнела идеју о стратешком заступању када је реч о кривичној одговорности новинара и медија за дела дискриминације.

Представница Аутономног женског центра Сања Павловић је рекла да је анализа медијског извештавања насиља према женама показује извесно побољшање када је у питању откривање идентитет жртве.

Овај догађај су пратили представници следећих организација: Новинска агенције Фонет, медиј Титаник, Адрија медиа гроуп, Повереник за информације до јавног значаја, Комора социјалне заштите, Институт за медије и различтост Западног Балкана, Асоцијација независних електронских медија, Озон радио Чачак, Аутономни женски центар, Београдски центар за људска права, Пријатељи деце Србије, Савет Европе, Новинска агенција Бета, Организација за европску безбедност и сарадњу и два народна посланика.

Из дискусије се могу извући следећи закључци:

Када говоримо о трендовима, кршење права на приватност по мониторингу Савета за штампу, у порасту је. Упркос томе што има флуктуација из године у годину, 2015.су бележена просечно месечно 84 оваква прекршаја, а 2021. чак 354. У осталим годинама закључно са 2022. било је између 105 и 252 прекршаја. Важније од бројева је оцена да медији искористе сваку ситуацију да објаве непотребне детаље из нечије приватности. Ово је посебно велики проблем кад је реч о деци, чији ће цео живот обележити неки овакав случај и неприхватљиво је објашњење медија да право да приватност крше из добре намере, рецимо кад нестане дете, јер је најчешће реч о озбиљној злоупотреби.

Наши закони, када је у питању заштита права на приватност, нису лоши и добром применом могу да омогуће заштиту права. Судска пракса је, такође, оцењена као доста добра.

Право на слободу изражавања и критику рада државног функционера не може бити оправдање за нарушавање њихове приватности. Ово право јесте сужено кад је реч о јавним личностима, али никако не значи да га уопште немају.

Приватност “обичних људи”, нарочито у онлајн сфери додато је нарушена и тиме што се у коментарима испод текстова, које могу сви да пишу, износе тачни или измишљени детаљи из њихових живота, веома често се на непримерен и увредљив начин коментарише нешто што су урадили или доживели.

Грађани могу да пријаве злоупотребу деце у медијима, али медији, као ни регулаторно тело, по правилу не реагују на то. Посебно драстични случајеви насиља над малолетницима забележени су у ријалити програмима, док у једном таквом програму већ неколико година живи дете, а ниједна надлежна служба није ништа предузела

Потребно је користити и друге механизме, пре свега кад је реч о заштити права и приватности деце, пријаве центрима за социљални рад, полицији и тужилаштву подношење тужби за заштиту права детета. Медији промовишу насиље, јер и починилац и жртва постају јавне личности, али никако нису једини одговорни за злоупотребу деце

Грађане треба едуковати да медијске садржаје којима се крши нечије право на приватност не треба да шерују и коментаришу, и читаоци, као и новинари морају имати свест о томе да и они сами или неко њима близак може доћи у такву ситуацију. Збот тога су јако важне грађанске иницијативе попут „Стави се у моје ципеле“

Новинари имају право и дужност да одбију налоге уредника који се косе са моралним принципима професије и да не прихватају задатке који подразумевају нарушавање приватности, повреду достојанства и злоупотребу емоција људи о којима пишу

Неопходна је и стална едукација новинара и подсећање у јавности на то шта се непримерено и неетично у извештавању, пре свега када је реч о несрећама и трагедијама Према подацима Аутономног женског центра ово је довело до малог позитивног помака кад је реч о скривању идентитета жртава у медијима

Искуство Београдског центра за људска пава показало је да се као најделотворније показало кажњавање, уколико би невладине органзације покренуле иницијативу која би заступала оштећене грађане пред судовима, то би могло да утиће на смањење броја случајевима у којима се крше њихова права

Државни органи би морали да престану да изу буџета финансирају медије који се не придржавају професионалних стандарда и не извештавају у складу са јавним интересом