Екранизована агресија
(Извор: Media&Reform Niš) – Натписи да је неко неког претукао, избо ножем, пуцао или убио у последње време „нападају“ са насловних страна, из ударних вести, са екрана рачунара и телефона. Од вербалног насиља готово је немогуће одбранити се, јер га има у гледаним ријалити програмима, филмовима и серијама, али и у емисијама о „озбиљнијим“ темама.
ВИДЕО: youtu.be/euwFUIIYJXI
Заседање Скупштине Србије готово да не прође без вербалног окршаја између политичких опонената, а деси се да се те свађе заврше и физичким обрачуном, и све то уз директан пренос на националној телевизији. На сличан начин функционишу и ријалити програми, талк схоw и политичке емисије, па су медијски конзументи томе константно изложени.
Наслилничко понашање је део свакодневице
Свако понашање постаје прихваћено уколико му медији дају легитимитет, па је тако и са насиљем, сматра Јелена Петровић, новинарка Телевизије Н1.
„Што га више има, ми смо мање сензибилни на насиље. Људи су огуглали, насиље им више није страно, за насилницима на улици се више нико ни не окреће, немају потребу да интервенишу, када га виде на телевизији, сматрају да је то нормално. Тако се насиље постепено увуче у систем вредности, начин размишљања и понашања и то постаје велики проблем“, каже Петровић.
Гледање насиља постаје опасније уколико се у медијима не прикаже да је насилник одговарао за насилничко дело или уколико нису приказане последице тог насилничког понашања, што може подстаћи на имитирање и прихватање таквог понашања као нормалног.
Истраживање које је Факултет политичких наука недавно радио, анализирајући осам портала у Србији, показало је да се ту насиље преноси нецензурисано из електронских медија и неких ријалити формата.
„То нису само ријалити програми, за које ми мислимо да постоји, већ то могу бити и емисије које угрожавају приватност и моралну свест деце, али и да их доведу у непријатан положај. На пример, РЕМ је реаговао на емисију ДНК“, рекла нам је Јелена Сурчулија Милојевић, доценткиња Факултета политичких наука у Београду.
Насиље у медијима кажњава се много мање него што би требало
Када је реч о насиљу у медијима, у Савету за штампу кажу да они добијају много мање жалби по овој тачки Кодекса новинара, него што би требало да их буде.
„Постоји једна објективно ограничавајућа околност, а то је да нама могу да се жале само они који су директно погођени. Најчешће жртвама у том тренутку није стало да се обраћају Савету за штампу. Често неки од њих чекају да што пре забораве и не желе да се повлаче по медијима. Мислим да медији, управо у црним хроникама крше кодекс, посебно када су у те догађаје укључена и деца, онда су кршења драстична“, каже Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу.
Код нас је насиље у медијима почело да буде нешто што се подразумева, сматра она и каже да да наша земља има врло добар правни оквир, који забрањује сцене насиља током дана, када је тај садржај доступан деци, а и Регулаторно тело за електронске медије има свој правилник о обележавању садржаја по годишту деце којој је садржај намењен.
„Међутим, проблем је примена, као и код свега што се тиче медијског права. Оно на чему треба радимо јесте подизање свести грађана да ми имамо право на програме прилагођене нашој деци, који се емитује онда када деца гледају“, каже Новаковић.
МИЛИЦА БРАНКОВИЋ