Етички принципи заборављени зарад профита
(Извор: Media&Reform) – Скандалозне, незапамћене, спектакуларне и нећете-веровати вести, део су свакодневних насловница, које извештавају о монструмима, лажовима, криминалцима, и то уз мноштво језивих детаља и сведочења анонимних, поузданих, извора. Правила да треба чути и другу страну, поштовати приватност особа о којима се извештава, не објављивати неосноване оптужбе и клевете, често остају заборављена у уџбеницима новинарске етике.
Савету за штампу је у току 2016. године упућено 126 жалби, а Комисија је до краја године одлучивала о 82, с обзиром да су неке решене медијацијом, а неке одбачене из формалних разлога. Прекршај Кодекса новинара Србије утврђен је у 62 случаја, односно у 75.6% анализираних жалби. “Медији различито реагују на одлуке Савета. Понекад врло критички и, рекла бих, „неспортски“ приме одлуке Комисије да су прекршили Кодекс, љуте се и оспоравају одлуку, а некад и кредибилитет чланова Комисије,” објашњава Гордана Новаковић, генерални секретар Савета за штампу.
На основу одлука Комисије, најчешће, тачније у 86.58% анализираних случајева кршене су одредбе из поглавља Истинитост извештавања, и то углавном тачке 1, 4 и 5. Тачка 1 дефинише обавезу новинара да “тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије,” док тачка 4 констатује дужност новинара да “када је то неопходно, консултује што више извора и да им омогући да изнесу свој став.” У тачки 5 поглавља Истинитост извештавања наводи се да су “са новинарством неспојиви објављивање неоснованих оптужби, клевета, гласина, као и измишљених писама или писама чији аутор није познат или његов идентитет није проверљив.”
Кршење појединих начела кодекса представља и кршење Закона, као што је на пример непоштовање претпоставке невиности, које је Комисија у току 2016. уочила у 8 жалби. До нарушавања приватности дошло је у 26 случајева, док је нарушавање етике и културе јавне речи, као и дискриминација, уочена у 11 случајева.
Професор др Зоран Арацки објашњава да смо као друштво још увек незрели и немамо критеријуме према којима можемо да будемо толерантни за другачије мишљење и ставове, и додаје: “Новинари врло често посежу за стереотипним извештавањем, које може да води у предрасуде, а предрасуде могу да доведу до катастрофалних догађаја, какве смо, рецимо имали, током ратних сукоба на овим просторима. По мом мишљењу, изузетно су осетљиве теме о верској толеранцији. То јесте проблем за Србију, нарочито за Нови Пазар, Рашку, Војводину, где је неопходан далеко већи степен толеранције него што данас постоји.“ Арацки такође истиче да догађаје који су провокативни новинари не треба да претварају у тенденције, већ да о њима извештавају као о појединачним случајевима, без пренаглашавања, које би могло да изазове додатне друштвене проблеме.
Годишњи мониторинг Савета за штампу показује да је у 2016. години осам дневних листова прекршило Кодекс новинара Србије у 5.477 текстова, што је за око 38% више него у 2015.
“Оно сто је посебан изазов јесте то што и даље не видимо да се медији руководе одлукама Комисије, тачније да их узимају у обзир у даљем раду, што је једна од основних идеја саморегулације – да се медијима укаже на грешку, да би је убудуће избегли. Наши медији, нажалост, грешке понављају, чак и у случајевима када им Комисија више пута укаже на проблем,” објашњава Новаковић.
Највише прекршаја у 2016, према одлукама Комисије Савета за штампу имао је лист Информер. Информер је Кодекс новинара Србије прекршио у 12 анализираних жалби.
“Медији који нису прихватили пуну надлежност Савета, одлуке најцешће игноришу, док су медији који прихватају надлежност и даље склони да повремено „забораве“ да треба да објаве ту одлуку, па морамо да их подсећамо, а некада је и то без резултата,” објашњава Гордана Новаковић.
Осим “заборавних”, постоје и случајеви где уредници сматрају да је довољно уклонити спорни садржај. Никола Панић, главни и одговорни уредник нишког Градског Портала 018, медија који је по одлуци Комисије у 2016. прекршио Кодекс, наводи: “Ми сматрамо да нисмо прекршили ни један кодекс. Склонили смо текст са портала, а што се тиче одлуке Савета за штампу, нисмо ништа објављивали. Савет за штампу је једно радно тело које није званично, него је удружење, и ту би могао свако да донесе неку одлуку. Ми смо испоштовали њих, уклонили смо текст, нисмо хтели да објављујемо никакву одлуку и да дајемо неком на популаризацији,” и додаје: “То је наша једина притужба од оснивања, осим једне од Јужних Вести за непотписану фотографију, коју смо након тога потписали. Нисмо имали ни једне друге притужбе, за разлику од других медија.”
Такође, Арацки уочава да се чак и они који су основали Савет и утврдили правила рада тог тела често не придржавају одредби. Ипак, истиче да је “постојање Савета за штампу изузетно драгоцено, и добро је да постоји као један облик саморегулације новинарске професије.”
У тексту Непрофесионално понашање новинара и медија (Људска права у Србији 2016, Београдски центар за људска права) Иван Протић, дугогодишњи новинар и предавач медијске етике, наводи да су и телевизије често кршиле професионални кодекс емитујући ријалити програме, и истиче да електронски медији у Србији најћешће не поштују важећи закон и правилнике и не обележавају садржаје који су адекватни за одређени узраст. Протић такође наводи и пример телевизија из Ниша, које су у априлу 2016. десетак пута директно преносиле скупове Српске напредне странке, без ознака да је то плаћени или предизборни програм, а на шта су обавезани правилима Регулаторног тела за електронске медије – РЕМ.
Арацки објашњава да “до кршења Кодекса долази због жеље за већим тиражем, али је присутно и незнање новинара. То је последица убрзане приватизације медија. Власници медија, од којих је највећи број медијски необразован, често диктирају одређена неетичка понашања, а незаштићени новинари то морају да испуњавају, јер је данас тешко преживети са новинарском платом, али је још теже без ње. Због тога новинари пристају да испуне одређене захтеве, који се косе са етичким принципима, мада има и необразованих новинара који Кодекс крше услед незнања,” и закључује: “Суштина је да је медијско образовање неопходно свима, и медијским радницима, и новинарима, и уредницима, ради стварања једне климе у којој би етика поново била афирмисана. Ми смо због профита, због жеље да се одржимо у животу, заборавили многе етичке принципе, заборавили смо да смо људи уопште, него се претварамо у неке машине, испуниоце туђих воља и жеља.“
Аутор: Татјана Ђукић