Гордана Новаковић: Данас имамо две раздвојене групе медија које навијају за своје политичке опције

(Извор: Зумер) У времену када су информације доступније брже него икада, а њихова тачност се све чешће доводи у питање новинарска професија се суочава са озбиљним изазовима. У центру тих изазова је новинарска  етика – одговорност и улога медија у обликовању друштвене свести. Када поштовање професионалних стандарда изостане, а границе између слободе изражавања и говора мржње постану замагљене, последице се више не задржавају само на речима, говор мржње све чешће прелази из дигиталног у стварни свет. Физички напади на новинаре, активисте и грађане који се усуде да говоре другачије, најчешће су последње карике у ланцу који почиње дискриминацијом, претвара се у говор мржње умотан у медијске кампање које припремају терен за претње. У друштву у којем институције заказују, а санкције изостају, отвара се питање – ко је одговаран за свеприсутни говор мржње у медијима? Да ли одговорност лежи искључиво на ауторима садржаја, или на уредницима, власницима медија, политичким актерима који користе говор мржње као стратегију, али и на онима који на такав говор ћуте?

О различитим слојевима овог проблема разговарала сам са Горданом Новаковић, генералном секретарком Савета за штампу – саморегулаторног тела успостављеног да прати поштовање Кодекса новинара Србије у штампаним и онлајн медијима и решава жалбе појединаца и институција на објављене садржаје. Савет не може да санкционише медије који крше Кодекс новинара, већ изриче моралну санкцију у виду јавне опомене од стране колега. Грађани се могу обратити Комисији за жалбе ради утврђивања да ли је дошло до кршења Кодекса. Са вишегодишњим искуством у Савету од његовог оснивања 2009. године, Новаковић свакодневно прати медијску ситуацију и има увид у кључне трендове данас, као и како се они пореде са ранијим периодом.

Од почетка студентских протеста значајно је порастао број жалби које грађани подносе  Комисији за жалбе због начина на који медији извештавају о нијма. На шта се те жалбе најчешће односе, и ко их подноси и зашто?

У поређењу с претходним годинама, број жалби је ове године драстично већи — до краја априла већ смо имали 75, а просечно их годишње буде око 100. Готово 90% тих жалби повезано је с протестима. Најчешће их подносе гимназијски професори, посебно из мањих средина — не из Београда или Новог Сада. Ти људи пролазе кроз организовану медијску хајку — текстови пуни фраза без конкретног садржаја, који се истовремено објављују у више медија, са искључивом намером да их дискредитују. У питању је шаблон, користе се исти изрази, исти покушаји дисквалификације попут Ђиласов активиста, Шолакова мрежа, тврди да је у Сребреници био геноцид, плаћеници из иностранства, антисрпски оријентисани, организатори протеста – све то без икаквих доказа. 

Који је пример у последњих шест месеци био посебно забрињавајући? 

Најдрастичнији случај који смо имали је случај студената ФОН-а, браће чије је пасоше објавило неколико медија да би показали да имају хрватско држављанство. То је објављено на четири портала готово истовремено. Иначе, објављивање личних докумената је озбиљно кршење приватности.  

У питању је случај из јануара када су објављене фотографије пасоша браће Лазара и Луке Стојаковића у Вечерњим новостима… 

Да, и на још неколико портала која су у исто време објавили практично исте текстове, а касније уклонили фотографије пасоша. Штета је већ настала –  тенденција тог текста је била да се докаже да су они организатори протеста који су плаћени из иностранства, што је дискриминација на више нивоа: браћа Стојаковић су обележени као заговорници одређених идеологија и дискриминисани на основу тога, друго – дискриминисани су због тога што припадају групи побуњених студента, и треће – дискриминисани су због своје националности. Поставља се питање одакле међима уопште ови подаци, фотографије личних докумената. И што је најгоре – ово све је рађено с јасном намером да се два студента дискредитују, а не да се информише јавност.

Споменули сте професоре, али свакодневно смо изложени нападима таблоида на све који критикују власт. Узимајући у обзир искуство Савета за штампу, које су друге друштвене групе биле мете и како се овај тренд рефлектује у медијском простору генерално?

Осим професора, који су најтеже прошли, таргетирани су и студенти — мада мање директно — као и представници невладиних организација, поједини тужиоци, судије и новинари. Сви који су нападани су, на овај или онај начин, повезани с протестима или су их подржали. Уочавамо јасан образац: континуирано објављивање текстова који немају информативну вредност већ служе за урушавање нечије репутације. То је управо оно што смо покушали да решимо изменама Кодекса новинара Србије крајем прошле године, у који је, рецимо, унета и одредба о забрани вођења медијских кампања против људи.

Због чега мислите да долази до оваквих кршења Кодекса?

Верујем да се она дешавају врло свесно и намерно — и управо је то највећи проблем. Медији који објављују такве садржаје врло добро знају шта раде. Реч је о феномену који смо и раније виђали, али не у овом обиму: идентични текстови, често са потпуно истим насловима, појављују се готово истовремено на више различитих портала. Ти портали чак немају истог власника, што указује да су текстови настали ван самих редакција. Изгледа да се садржаји припремају на једном месту, а затим дистрибуирају различитим медијима који их објављују без много размишљања. То је заправо оркестрирана кампања, а не аутономна уредничка одлука. 

Како данас видите улогу медија као коректива власти, посебно у контексту када су под утицајем политичких центара моћи?

Проблем је што јавни интерес постаје подређен интересима одређених политичких или економских структура моћи. И управо је то озбиљан прекршај — јер новинарство никада не би смело да служи приватним интересима. Нажалост, све је израженија подела на медије који отворено подржавају власт — који су често више налик пропагандним сервисима него професионалним редакцијама — и оних других, који би, бар начелно, требало да се понашају као коректив власти. Међутим, чак и у тој другој групи, која није наклоњена власти, све чешће примећујемо појаве антипропаганде, па се и тамо губи потребна професионална дистанца. Данас имамо две јасно раздвојене групе медија које, метафорички речено, навијају за своје политичке опције. И то само по себи не мора бити спорно — медији имају право да заступају одређене вредности или ставове. Оно што немају право јесте да лажу: ни у корист власти, ни на штету политичких противника. И ту долазимо до кључног проблема — код већине медија који функционишу као продужена рука власти, систематски се објављују садржаји који служе дискредитацији сваког ко критикује режим, док се истовремено глорификују потези власти, без икаквог критичког осврта. У таквом окружењу, не можемо ни говорити о медијима као корективу власти. 

Где нас, грађане Србије, то оставља?

Постоји један мали број редакција који још покушава да ради професионално, али раде у веома отежаним условима — суочени су са притисцима, претњама и финансијским проблемима. Имамо и неколико истраживачких медија који се баве темама од јавног интереса: корупцијом, аферама, злоупотребама. Али, све је теже опстати у тој борби, јер медији који подржавају власт имају практично неограничене ресурсе — било из државног буџета, било из јавних предузећа. Ситуација није нимало охрабрујућа, и искрено, када упоредим тренутну ситуацију са периодом од пре петнаестак година, када је Савет за штампу основан, бојим се да је стање у медијима данас знатно горе.

Ко све сноси одговорност за ширење говора мржње, посебно у случајевима када тај говор пређе из дигиталног простора у физичко насиље?

На последњој седници Комисије за жалбе расправљали смо о једном интересантном случају — да ли медији треба да преносе изјаве политичара, конкретно председника државе, које садрже увреде, претње или дискриминаторне ставове, чак и ако није реч о говору мржње? И нећу рећи ништа ново – сва истраживања показују да говор мржње у Србији, а и у региону, најчешће генеришу политичари а онда га медији преносе. Други значајан канал су друштвене мреже, где појединци, укључујући и оне врло утицајне, често поступају без икакве одговорности. Проблем настаје када медији некритички преносе те поруке — јер медији преузимају одговорност за садржај који даље пласирају. Изјаве политичких функционера је тешко не пренети јер су део документовања и јавног интереса, али медији би требало да се ограде од изјава политичара које садрже говор мржње, а не да их преносе као подршку једној страни. Друштвена клима тренутно подстиче говор мржње и ретко се санкционише, што додатно нормализује такво понашање. 

Да ли је било било каквих позитивних помака у начину извештавања?

Има. На пример, раније су постојале бруталне кампање мржње против LGBTQ+ заједнице. Кроз жалбе И судске поступке дошло је до значајног смањења таквих медијских садржаја, бар на неко време. Сада се оне спорадично поново појављују, јер су актери схватили да могу да делују скоро без последица. Говор мржње данас је често вишеслојан и усмерен пре свега према идеолошким противницима, а додатно су таргетиране особе на основу пола, националности или припадности мањинским групама. То је дубоко забрињавајуће и захтева пажњу.

Споменули сте судске поступке. Како оцењујете улогу државе и постојећих механизама заштите у борби против говора мржње у таквим ситуацијама? 

Долазим из света медијске саморегулације и не залажем се за драстичне казне, нарочито и због тога што имамо лоша искуства са законима о информисању из прошлости. Наравно, закон мора бити примењиван и они који шире говор мржње морају бити санкционисани јер је то противзаконито. Ипак, када је реч о медијима, верујем да постоје и други механизми. Више верујем у едукацију — не само новинара, већ и грађана. Људи морају бити информисани о својим правима и начину на који могу реаговати, попут слања жалби Савету за штампу или кроз комуникацију са уредницима. Уредници често кажу да објављују сензационалне садржаје јер они доносе највише кликова, то јест да публика то тражи. Зато сматрам да одговорност није само на институцијама већ и на грађанима — потребна је шира друштвена акција, да се грађани побуне против садржаја које не желе да конзумирају, да не кликћу, да не читају и да не купују медије који шире говор мржње.

Доминантни медији утичу на формирање јавног мњења, Како појединци и заједнице могу да се супротставе говору мржње, посебно када га пласирају доминантни медији? Како то утиче на формирање јавног мњења?

Први корак јесте да људи постану свесни да је одређени садржај — недозвољен. Да умеју да препознају говор мржње и да разумеју да конзумирањем и дељењем таквих садржаја постају део тог ланца. Нажалост, често из најбоље намере, људи заправо објављују оно што желе да осуде. На пример, виде ужасан наслов или текст, па га поделе уз коментар погледајте какви су ови. У том тренутку они су већ помогли да тај садржај допре до још већег броја људи. Старије генерације то нарочито раде у доброј вери — желе да укажу на нешто лоше, али несвесно доприносе његовој видљивости. Дакле, људи морају да буду информисани о томе шта је недозвољен садржај и морају да  знају како се против таквог садржаја ефикасно и одговорно бори. Добра намера може имати погрешан ефекат ако није исправно усмерена. Друштвена моћ појединаца и заједница не мора да се своди само на протесте, иако је протест важан алат. Много тога почиње од свакодневног избора: не читати, не делити, не кликати, не куповати оно што промовише говор мржње. То је порука и медијима — ако им садржај више не доноси кликове, престаће да га објављују. Велики проблем је и у начину на који људи данас формирају мишљење. Медији често служе не да информишу, већ да потврде оно што људи већ мисле. Када неко има изграђен став, он у медијима не тражи нове чињенице, већ потврду сопственог уверења. Све што му не одговара, игнорише. Тако се јавни простор затвара — нема размене мишљења, нема полемике, нема дијалога. А то је оно што нашем друштву озбиљно недостаје: дебата. Уместо да разговарамо, ми се позиционирамо. Свако остаје затворен у свом информационом мехуру, уверен да је управо он у праву, и да је онај други — не само у криву, већ је и противник, непријатељ. И то, наравно, долази и од медија и од политичара. Они обликују тај дискурс, а јавност га преузима и умножава. Зато сматрам да борба против говора мржње мора укључивати едукацију, критичко мишљење и активно одбацивање садржаја који нас дели, уместо да га беспоговорно конзумирамо и умножавамо.

Ауторка: Наталија Величковић
Насловна фотографија: Медија центар