ИМАШ ПРАВО (7) – Новинарство није беспризорно трачарење

“После трагедије рођаци открили умало радосне вести: Недавно се удала, али то није оно најгоре” – овај наслов са једног портала сачуван у архиви ЛН као пример таблоидног бешчашћа објављен је пре три године и односи се на младу жену из Лознице чије смо име изоставили из цитираног наслова. На страну то што је наслов чист оксиморон и што по њему читаоци не би могли ништа да наслуте, осим да се нешто страшно догодило некој младој жени (трудница погинула у саобраћајној несрећи), ни остатак текста не нуди ниједно логично објашњење ни за једну ни за другу тврдњу, а још мање зашто је то све заједно важно за било кога другог на овој планети, осим за унесрећену породицу.  И тако, неколико дана заредом крцкала се та несрећа у очекивању неке нове која би могла измамити нечију сузу и подићи читаност листа и портала. Невоља је тим већа што се и данас тај срамни текст са  фотографијама  може наћи преко интернета и изнова потрести породицу и сваког ко је познавао несрећну младу жену.

Ово је само један од многобројних примера како медији злоупотребљавају приватност грађана  кршећи и закон и етички кодекс с нечасним намерама.

Јавни интерес није изговор

У разговору за ЛН, Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу, истиче да од укупно десет поглавља Кодекса новинара Србије, чак шест се готово у потпуности односи на питања етичког односа медија према грађанима, а још једно делимично – кроз заштиту ауторских права.

– Кодекс, не само да штити право свих грађана на тачно, објективно, потпуно и благовремено информисање, него се и прилично детаљно бави заштитом људи о којима медији извештавају. И то пре свега “обичним грађанима”, онима који нису јавне личности, јер је, по Кодексу, право на приватност јавних личности  мало сужено и у одређеним ситуацијама ће га потиснути јавни интерес. Баланс између јавног интереса и права на приватност појединца вечна је новинарска дилема и некад је заиста тешко повући јасну границу. Редакције се у својим одбранама пред Саветом за штампу готово увек позивају на јавни интерес, рецимо, објавили смо да је радница у вртићу оболела од ковида, јер је јавни интерес да се зна да су деца можда угрожена, или објавили смо имена професора за које сумњамо да „воле да се друже са ученицима“. Нажалост, врло често нема оправдања да се некоме, без икаквих стварних доказа, објави име и да им се тиме упропасти живот. Још мање се било каквим јавним интересом могу правдати безбројни детаљи убистава, силовања, породичног насиља и трагедија, којих су пуне црне хронике, пре свега дневних новина (таблоида). Они се увек правдају тиме да њихове читаоце то највише занима и сасвим је могуће да су у праву и да већина не види ништа лоше у објављивању обдукционих записника убијене деце, детаљних исказа силоватеља, сликању сахрана и „пропитивању“ породице жртве… Све док се то не деси некоме ко им је близак. Срећом, све више грађана зна да може да има право на заштиту од лошег и неетичног „новинарства“ и због тога Савет добија све више жалби – оцењује Новаковићева.

Према њеним речима, грађани се најчешће  жале на неистините инфомације, клевете, гласине, недоказане оптужбе које су против њих изнете, да им је ускраћено право да се чује и њихова верзија догађаја, да  им је нарушена приватност.

Медијско лешинарење

Тамара Скроза, новинарка Времена и агенције Фонет, чланица је Комисије за жалбе Савета за штампу од њеног оснивања. Као новинарки која се бави медијском етиком, каже да је највише погађа када колеге крше тачку Кодекса новинара Србије која упозорава на злоупотребу менталног, емотивног и интелектуалног статуса саговорника, као и његове-њене свести о моћи медија и последицама које може да има због тога што говори.

– Делује сувопарно, али примери су више него илустративни. Пре петнаестак година, новинари су пред камером, без прикривања идентитета, с пуним именом и презименом разговарали са женом осумњиченом да је више пута извршила чедоморство – жена која је очигледно имала некакав интелектуални дефицит или ментално обољење испричала је да су јој ноћу долазиле комшије с којима је имала сексуалне односе, да би затим до у детаље објаснила како се порађала и како је потом убијала и закопавала своју децу.

Пре десетак година, силована је и убијена трогодишња девојчица. Данима су новинари разговарали с њеном мајком и родбином, преносили најгнусније детаље, да би на крају снимили и интервјуисали баку и мајку како припремају оделце које ће обући детету за покоп.

Коначно, ево и једног свежијег примера. Младу жену је њен партнер више дана држао заточену и злостављао на потпуно незамисливе начине: терао је да једе сопствени измет, измет њиховог детета из пелене, уринирао је по њој, премлаћивао је и на крају жигосао на челу усијаним металом. У том стању, она је пристала да новинарима „отвори душу“, да исприча све што јој се догодило под пуним именом и презименом, да се фотографише, чак и да се слика с децом. Када је партнер пуштен из притвора, исти ти медији објавили су да се она плаши за свој живот, да би после тога нестала из медија. Не знам шта се с њом догодило, али слободно се може рећи да је она била двоструко злостављана – најпре је то учинио насилник, а после насилни медиј, оба с дугорочним, судбинским последицама. Јер, какав живот њу очекује када је читава Србија читала њену најдубљу трауму и јад? Када је то остало заувек „записано“ на интернету, на фотографијама?  

Сваког дана, буквално сваког, новинари разговарају са људима који су тек изгубили децу, који су сахранили неког ближњег, који су жртве најгнуснијих кривичних дела – заборављајући притом да је то најгоре медијско „лешинарење“, да то пристојан свет не ради, да је то ЗАБРАЊЕНО. Ти и такви људи не знају какве могу бити последице тога што чине, не знају вероватно ни са ким ни зашто разговарају. У том стању, они могу открити нешто чиме откривају сопствену приватност, крше право на достојанство жртве, понекад буквално уништавају свој и живот људи око себе – указује Тамара Скрозза.

Све ово указује на неопходност да  медијска писменост коначно уђе у образовни систем, јер оно што је скаредно не сме постати уобичајено. Новинарство је нешто сасвим друго.

Статистика жалби

Укупан број жалби о којима је до сада одлучивала Комисија: 588, од тога је у 399 случајева одлучила да Кодекс јесте прекршен, у 126  да није. Решено медијацијом – 71 жалба.

Највише су се жалили грађани (појединци) – 485 жалби, затим невладине организације – 185.

Најчешће су кршене одредбе из Поглавља I – Iстинитост извештавања – 229 пута, IV -Одговорност новинара – 196, па V – Новинарска пажња – 181, с тим што су веома ретки текстови у којима је прекршена само једна одредба.

Највише жалби поднето је на Курир (73), Iнформер (62) и Блиц (59).

Претпоставка невиности

У циљу заштите људског достојанства, као и независности, угледа и непристрасности суда или другог надлежног органа, нико се у медију не сме означити учиниоцем кажњивог дела, односно огласити кривим или одговорним пре правноснажности одлуке суда – стоји у чл. 73 Закона о јавном информисању и медијима. У поглављу IV Кодекса новинара Србије које се односи на одговорност новинара стоји: “Новинар је дужан да поштује правило претпоставке невиности и не сме никога прогласити кривим до изрицања судске пресуде”. А у смерницама, између осталог,  ближе је појашњено да уколико извештава о почињеном кривичном делу, новинар мора да буде на опрезу да, у разговору с евентуалним сведоцима, не обелодани идентитет жртве, односно идентитет и право на претпоставку невиности осумњиченог чак и у случају признавања кривице.

Ко има право да поднесе жалбу СЗШ?

Сваки појединац, организација или институција, који су директно погођени објављеним садржајем на који се жале. Уколико подносите приговор у нечије име, морате обезбедити писану сагласност те особе. Жалбу у име малолетног детета могу поднети родитељи или старатељи  или неко трећи уз њихову писану сагласност. Уколико објављени садржај повређује права одређене групе људи, жалбу може поднети организација која се бави заштитом људских права. Vажно је знати да се прихватају само жалбе које се односе на садржаје штампаних медија од чијег је објављивања није прошло више од три месеца, док се жалбе на садржаје онлајн медија могу поднети све док су ти садржаји доступни јавности.

Жалбе морају бити потписане, поднете у писаном облику или послате поштом  на адресе: Савет за штампу, Краљице Наталије 28, 11000 Београд, [email protected] или [email protected] или попуњавањем обрасца на веб-сајту: savetzastampu.rs

Уколико желите, СЗШ може и посредовати између вас и медија на који се жалите тако да можете предложити да медиј објави ваш одговор, исправку, да вам се извини или нешто сасвим друго.

Услуге СЗШ су бесплатне, а медиј који је начинио прекршај Кодекса дужан је да објави одлуку Комисије за жалбе.