Јавна дебата о пројектном суфинансирању медијског садржаја

(Извор: Боом93) Дебата под називом „Како заштитити јавни интерес у локалном јавном информисању?” одржана је јуче у Пожаревцу. Говорило се о проблемима који су уочени у досадашњем процесу суфинансирања и о томе које промене у овој области доносе измене Закона о јавном информисању и медијима.

Шта показује БИРН-ово истраживање?

Према истраживању које је БИРН спровео у сарадњи са Грађанским иницијативама, укупан број конкурса у 2022. години био је 149, а укупан број пројеката 2501. Медијима је прошле године укупно расподељено 1,8 милијарди динара. Број носилаца пројеката прошле године био је 948, од чега се 552 носиоца понављају из од 2019. до 2022. године.

Пројектно суфинансирање медија је механизам „који је у ствари за све ово време постао једно моћно средство и корупције и контроле медија”, рекла је на дебати Тања Максић, пројект координаторка БИРН-а

Пројекат „Јавно о јавним конкурсима” је пројекат БИРН-а, којим се од 2019. године прати потрошња у четири сектора која треба да раде у јавном интересу. То су медији, цивилно друштво, култура и омладина.

Цифра од 1,8 милијарди динара која је у 2022. години додељена медијима је, према речима Тање Максић, нешто виша него претходних година.

„Претпостављам да је узрок томе што је 2022, између осталог, била година када је престала корона, али и када су се одржавали избори. То је увек повод за неко мало издашније финансирање. Подаци показују да је износ од 1,5 милијарди или 1,3 три милијарде нешто што медији могу сваке године да очекују из буџета”, рекла је Максић.

На основу броја носилаца пројеката евидентно је да постоје медији који готово увек могу да очекују ову врсту подршке, казала је она.

„Они који увек могу да рачунају на новац од државе и на то да буду издашно финансирани јесу заправо локални и регионални електронски медији. Ту је апсолутни шампион Новопазарска телевизија, али, осим њих, ту је телевизија из Ниша, Сремска телевизија из Шида. Ту је Новосадска телевизија, која за годину добије 80 пројеката. Логика тог финансирања је да буду подржани са јако великим бројем пројеката, за разлику од Новопазарске телевизије која има један пројекат, али врло издашан”, наводи Максић.

У анализи БИРН-а посматрани су називи пројеката, на основу којих се може видети „да ту нема неке пројектне и тематске целине, већ да је то у ствари подршка финансирању највероватније редовног информативног садржаја”, рекла је Максић.

Стручне комисије један од кључних проблема пројектног суфинансирања
Један од кључних фактора због којих пројектно суфинансирање не функицонише онако како је замишљено јесу стручне комисије. Њихови чланови често долазе из гонго организација, паралелних новинарских и медијских удружења, која се, како каже Тања Максић, не појављују у јавности осим када треба да делегирају чланове у комисији.

„Имамо једну добру гарнитуру људи која се пребацује с једног краја Србије на други. Они су сад већ стекли и титуле искусних медијских експерата”, навела је Тамара Филиповић, генерална секретарка НУНС-а. Како објашњава, они нису ту од самог почетка, јер је у Закону било дефинисано да новинарско или медијско удружење може бити предлагач чланова комисије само уколико постоји минимум три године у тренутку расписивања конкурса. Када је 2015. године започело пројектно суфинансирање, створила су се нова удружења, која су 2018. стекла право да предлажу чланове, а постоје и самостални медијски стручњаци, који се могу сами предложити.

„Свака анализа је показала да кључну улогу у процесу пројектног суфинансирања имају управо те конкурсне комисије, које у великом броју случајева не испуњавају јавни интерес, односно не држе се критеријумима. Воде се неким другим интересима, а не јавним интересом”, казала је Филиповић.

„Био сам у више наврата члан комисија на републичком, на покрајинском и на општинским нивоима. Доста брзо сам схватио како све функционише и последњих 4-5 година уопште се не кандидујем, нити организација којој сам тада припадао, АНЕМ, делегира чланове комисија на локалу. У тренутку када је почело пројектно суфинансирање, формирање комисија на нивоу Министарства културе било је јако коректно. Ми заборављамо да су тада медијска и новинарска удружења имала право да предложе већинских 24 члана комисије од укупног броја чланова. Сва наша удружења прве године имала су 26 представника. С друге стране, веома важна ствар је да је други део чланова комисије долазио из канцеларије повереника, из канцеларије Шабића, тадашњег повереника за информације од јавног значаја, из канцеларије за родну равноправност. Био је међу њима и представник Пиштаљке, представник Транспарентности Србија, представници инвалида итд.”, рекао је Милорад Тадић испред Центра за развој локалних медија.

Формирање комисија тада се, како каже, веома разликује од формирања комисија данас.

„Урушавање је почело оног тренука, што сам и тада рекао, када је након две године државни секретар постао Нино Брајовић. Тада су почеле другачије да се формирају комисије, да би дебакл доживеле након три године од успостављања нових медијских закона, када су неке организације које су тада навршиле три године могле да шаљу своје представнике на конкурсе”, рекао је Тадић.

Као један од проблема у вези са члановима конкурсне комисије навео је и питање шта је данас уопште медијски експерт у Србији.

Како није до краја дефинисано на који начин се одлучује у комисијама, Тамара Филиповић каже да су Министарству предлагали да се уведу бодовне листе и јединствени формулар за биографије медијских експерата, али да су наилазили на отпор, јер то није прописано Правилником.

„Бодовне листе су нешто што не мора да буде прописано законом зато што је то најнормалнији могући начин евалуације било ког пројекта. Без тога не може да се ради, а то се не користи”, сматра Филиповић.

„Закони нису добри. Да су добри, не би била омогућена ситуација у којој се они избегавају. Морају бити резолутнији. Не може неко да каже да нечега нема у Правилнику. Ако закон није обавезао на правилник, можемо нешто да уведемо и не морамо да уведемо. Све што није забрањено може да се уради. То је неко правно начело. Ако закон нешто није прописао, то треба дефинисати што је могуће прецизније поџаконским актима. Оно што остане недефинисано, ван норме, дозвољено је осим ако није у директном сукобу са законом”, додао је Бобан Томић, директор Високе школе за комуникације.

Политички утицај на доделу средстава

Томић сматра да је циљ који треба да се постигне када је у питању пројектно суфинансирање тај „да се апсолутно елиминише доношење одлука мотивисано политичким разлозима. Где год буде политичка аругемнтација, воља или нека врста утицаја присутна и биће политичке природе, она ће бити у корист политичких субјеката. Све оно што се годинама уназад дешава су управо резултати тога.”

„Мислим да политички утицај треба да стане онда када се закони и прописи донесу. Људи у Министарству такође треба да буду људи из струке, да бране и раде за струку. Када то будемо имали, струка ће бити ослобођена страха од неког политичког утицаја и моћи ће да донесе одлуку како треба. Док се то не уради, уопште нећемо имати пројектно суфинансирање, као што га ни сада немамо на онај начин на који је виђен онда када је тај цео систем пројектован”, рекао је Томић.

Независни медији све више се повлаче из оваквог система финансирања.

„Медији који свој посао желе да раде објективно, непристрасно, професионално и желе да пођеднако буду окренути ка свим елементима стварности овог друштва, без обзира на то шта је политика, шта је власт, шта је опозиција, шта је мафија, шта је добро, а шта лоше – једноствано ту не виде простор за себе”, навео је Томић.

У садржају медија који пак учествују на пројектном суфинансирању нема критичког тона према власти.

„Мислим да ако се, професионални, мали медији на локалном нивоу, и јаве на неке конкурсе, њихови текстови који произађу као резултат тих пројеката нису претерано критички оријентисани и да се сви држе ’сејф’ зоне”, сматра Тамара Филиповић.

Да је тако сведоче поменути наслови, на основу којих се види да су теме тих пројеката везане за редовно информисање, туристичку понуду неког града, екологију, традицију и сл.

„То су теме које не боду очи превише. То је, чини ми се, најелегантнији начин да прођете кроз то и добијете неки новац за функционисање, а да не укаљате свој образ и не отупите оштрицу. Стварно не могу да кажем да сад људи треба потпуно да одустану од тога. То је новац грађана и треба га искористити за информисање. Ако вама то помаже да ви одржите свој медиј у животу и, с друге стране, спроводите своју уређивачку политику и не мењате је због тога, то је онда неки модус операнди који је можда прихватљив. Чињеница јесте да су критички и врло критички оријентисани медији одустали од пројектног суфинансирања”, навела је Филиповић.

Како је и сам био члан стручних комисија, Томић је говорио о томе како су политички притисци видљиви у пракси:

„Има свих могућих пракси – од тога да локални шерифи не дају у комисије људе који не гарантују да ће бити оно што им се да на списку, па до неких софистицираних облика самоконтроле или самоцензуре, којима људи покушавају да избегну неке непријатне ситуације.”

На локалном нивоу као вид политичког притиска дешавају се и ситуације када локална власт уопште не жели да уважи ставове комисије, већ о томе ко ће добити средства одлучује према сопственом нахођењу.

„Локални председник општине да задатак некоме ко се бави невладиним организацијама, медијима, спортом да координира радом комисије преко секретара комисије, који је обично лице из општине. Онда долази до тога да, без обзира на одлуку комисије, општинско руководство промени записник и донесе одлуку како оно мисли да треба. Највећа бахатост се појавила чак и у неким великим општинама. То је да локална власт не жели уопште да распише конкурсе. Крагујевац годинама није расписивао конкурсе за медије”, објашњава Тадић.

Постоје и случајеви када се велике суме новца додељују једном медију, а међу њима су често и они који су јавности непознати.

„Фрапантан је податак да је Нови Пазар једне године дао 150 милиона динара локалној телевизији. На недавно завршеном конкурсу у Пожаревцу највећа средства добио је медиј који долази из Београда. То чак није ни медиј, него сарађује и своје садржаје емитује на једној од локалних београдских телевизија”, рекао је Тадић.

Пројектно суфинансирање пројеката без евалуације
Важан корак који недостаје садашњем концепту пројектног суфинансирања медијског садржаја јесте интерна и екстерна евалуација, која би помогла да се увиди шта је оно што је урађено добро, а шта су сегменти који се морају побољшати.

„У времену пре короне обилазили смо локалне самоуправе и тражили увид у пројектну документацију. То изгледа тако што ви уђете у архиву и они вама отворе један орман пун послагане пројектне документације, уговора који су запечаћени. Њих нико у суштини и не гледа. У једном тренутку чак није била ни обавеза да медији пошаљу садржај који су спровели. Било је довољно да пошаљу само обрасце који су прописани и кажу шта су урадили, без неког чврстог доказа. Мислим да то више није пракса”, објашњава Тања Максић.

Она сматра да евалуацију пројеката треба промовисати као један нормалан и пожељан корак у спровеђењу јавних конкурса.

„Мене брине једна ствар коју видим да се понавља као лоша пракса из године у годину. Пре короне сам могла да пошаљем захтев за увид у документацију и да добијем термин. У последње време не можемо чак ни то да добијемо. Не само да нема евалуације као такве него сад немате уопште ни могућност да видите те папире, јер би се из њих, уосталом, видело који је квалитет тога што је произведено и какав је крајњи резултат тих потрошених пара. Ту би се видео и политички утицај, који се јасно чита кроз садржај, и гомила других пракси које не треба да буду део конкурса – од тога да је новац ненаменски потрошен до тога да ти пројекти немају видљивост, да немају резултат”, примећује Максић.

Према речима Тамаре Филиповић, нови нацрт Закона предвиђа постојање информационе платформе, која би требало да обезбеди транспарентност процеса, у којој ће се регистровати чланови комисије, видеће се њихова биографија, сваки пројекат, цела пројектна пријава, буџет и извештај.

Оно што је Коалиција предлагала јесте да нацрт Закона предвиди и прављење анализе потреба.

„Као Коалиција смо причали о томе да мора да се направи једна анализа потреба пре расписивања конкурса да се види колико кошта један медијски садржај, шта је то што недостаје, које су то теме, да се узме у обзир оно што је урађено пре тога – да ли је то дало резултате или не. О тој анализи причали смо две године. На крају смо дошли до тога да се уведе обавезна финансијска ревизија пројеката чија вредност је већа од милион и двеста хиљада динара. Увели смо да после сваког спроведеног конкурса орган који је расписао конкурс мора да направи неку врсту извештаја. Једном у три године мора да се ради и екстерна евалуација. Постигнут је консензус да се направи нека анализа потреба, која ће и грађане укључити у одређивање тема од јавног интереса. Ту морају да постоје јавне дебате, анкете и све те врсте укључивања јавности у доношење одлука. Видећемо колико ће то бити измењено и да ли ће бити измењено. Питање је ко би радио те анализе. Дали смо предлог да то раде високошколске установе. На факултетима имате квалитетне људе који могу да направе једну свеобухватну анализу”, објашњава Максић.

Новац добијају медији који крше етичке стандарде
У анализи је примећено да из године у годину новац за пројекте добијају они медији који свакодневно крше етичке стандарде.

„Мислим да је њихово извештавање сада, у време ових трагичних догађаја, где су нам заиста требали медији да нас кроз ову ситуацију проведу најбоље могуће и да смање стрес и нервозу у друштву, показало колико они раде супротно. Е баш ти медији сваке године добијају новац из државне касе да раде нешто што је потпуно супротно јавном интересу”, навела је Максић.

У Нацрту ЗЈИМ нашао се и предлог да један од услова за учешће медија на конкурсу буде прихватање надлежности Савета за штампу. Ипак, и пре самог доношења измена Закона, већ су приметни покушаји злоупотребе овог предлога.

„Неки медији на дневном нивоу крше Кодекс десетине пута, и то је нешто што не сме да буде финансирано новцем грађана. Ако неки медиј случајно погреши и направи неки кикс, и онда се извини и објави одлуку Савета за штампу, то значи да то што је он прекршио Кодекс не треба да буде отежавајућа околност да он добије новац на пројектном конкурсу. Није поента да уведемо нешто што ће да сече иначе професионалне медије. Не постоји медиј који није прекршио Кодекс и не постоји човек који није направио грешку радећи било који други посао. Видимо да креће лавина тога да су професионални медији, који барем покушавају то да буду на локалу, врло често мета локалних политичара који их туже Савету за штампу како би их дискредитовали сутра на конкурсу”, приметила је Филиповић.

Ипак, Томић сматра да је за промену потребно више од промене закона.

„Ако ми немамо свест у струци, у власти, у грађанима, нема тог закона који може нешто да промени. Овај простор је све могуће правне системе променио и изиграо. Нема за шта ми нисмо смислили превару. Треба дебело да се запитамо да ли смо ми као друштво, као људи, као појединци спремни да носимо неки цивилизацијски терет одговорности. Ту онда падају све политике. Кад кажемо политички утицаји, то у 80% случајева није политички утицаји него су то чисти лични интереси премаскирани у страначке. Бојим се да смо понекад ми у струци сувише фокусирани на једну област проблема, која јесте реална, али не видимо неке друге”, рекао је Томић.

Један од главних проблема у процесу пројектног суфинансирања јесте стручна комисија, која или подлеже политичким притисцима или је чине представници гонго организација, као и недостатак евалуације пројеката, закључак је са дебате. Како је поглавље које се тиче пројектног суфинансирања највише обухваћено изменама ЗЈИМ, овај процес би у будућности требало да буде боље контролисан.

Пројекат се реализује у оквиру Програма малих медијских грантова који финансира Амбасада САД а администрира Медиа и Реформ Центар Ниш. Ставови, мишљења и закључци изнесени у пројекту нужно не изражавају ставове МРЦН и Амбасаде САД већ искључиво аутора.

Ауторка текста: Анђела Степановић