Како власт новцем грађана плаћа таблоидне лажи

(Извор: Данас) Таблоиди који најчешће крше Кодекс и плаћају највише накнада штета у судским споровима које због тога губе, истовремено су они чији издавачи добијају највише новца на медијским конкурсима у Србији. С друге стране, чак 63, 3 одсто редакција према чијим новинарима су учињена кривична дела су истраживачки или медији критички оријентисани према власти.

Наведени подаци су налаз истраживања “Слобода говора у правосудном систему Србије” које су радили Фондација Славко Ћурувија и Центар за правна истраживања (ЦЕПРИС), а које је обухватило период 2018. и 2019. године.

Суме додељиване на медијским конкурсима управо таквим медијима, супротно правилима пројектног суфинансирања, некада су, као у случају Српског телеграфа, чак 25 пута веће него оне које ти медији исплаћују као казну за изгубљени судски спор. Тако, уместо да истински буду кажњени, власт новцем грађана награђује те, по правилу провладине таблоиде.

Током две истражене године, први на листи је Информер, који је на конкурсима однео више од 35 милиона динара, док је одштете платио у износу нешто већем од пет милиона. Следи Српски Телеграф, који је на пројектима добио скоро 25 милиона динара, а на одштетама изгубио свега милион.

Трећи је таблоид Ало, са 17,9 милиона добијених на медијским конкурсима, док је на досуђене трошкове исплатио 3,8 милиона динара. Курир је добио нешто мање на конкурсима, а за одштете је исплатио више од осам милиона динара.

Блиц је за пројекте награђен са два милиона динара, а за трошкове услед изгубљених парница платипо је готово четвороструко више, чак 7,2 милиона динара.

Новинарка Тамара Скроза, узимајући у обзир природу медијских конкурса у Србији, који су се претворили у механизам финансирања пропаганде подобних медија окренутих власти, каже да ова појава није нова.

– Медији који су у врху ове листе, не само да најчешће крше Кодекс, већ су и отворени „навијачи“ актуелне власти и њено најубојитије оружје против оних који се усуде да ту власт критикују. Новац који добијају, посматрам као награду за све оно чиме се свакодневно баве и „медијске услуге“ које пружају. Трагично је, наравно, што тај новац потиче из џепова грађана, као и то што се њиме не помажу професионални медији који су на измаку снаге. Али, тако очигледно мора да буде у држави у којој се буџетом располаже као личном имовином, а већина новинараје већ заборавила шта им је заправо посао, закључује Скроза.

Адвокатица Круна Савовић, која је и једна од аутора истраживања, напомиње да је већина судских поступака која је вођена због заштите безбедности новинара окончана ефикасно, али да је та ефикасност била условна.

– Она је најдиректније зависила од чињенице да окривљени, у највећем броју случајева, извршење кривичног дела које им је стављено на терет, нису оспорили. Од укупно 20 правноснажно окончаних судских поступака обухваћених анализом, девет је решено тако што је суд прихватио споразум о признању кривичног дела (у питању је споразум који окривљени закључује са тужилаштвом), док су три предмета решена тако што су окривљени, током судског поступка, признали извршење кривичног дел, наводи податке Савовић.

Она додаје да је анализа правноснажних одлука показала тенденцију да се приликом доношења одлука о кривичним санкцијама успоставио одређени аутоматизам, “а он је такав да се инклинира блажој казненој политици”.

Како Савовић сматра, у поступку заштите медијских радника (ова препорука односи се на све органе у систему њихове заштите), било би неопходно детаљно размотрити све специфичности конкретног случаја.

– Од квалификација дела и прикупљања доказа, преко утврђивања свих чињеница релевантних за доношење правилне и законите одлуке; до навода који ће се наћи у одлукама надлежних органа који одлучују о заштити њихових права. На тај начин, избегао би се аутоматизам у поступању, као и све негативне последице истог, наводи Савовић за Данас.

Председник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Жељко Бодрожић подсећа да се последњих година кроз пројектно суфинансирање новац прелива из буџета у џепове партијских гласила.

– Ово, одлично истраживање Фондације “Славко Ћурувија” и ЦЕПРИС-а потврђује наше извештаје и коментаре из последњих неколико година да је пројектно суфинансирање великим делом криминална и коруптивна работа, односно, да се систематски државни новац прелива на рачуне партијских фирми и гласила. Зато смо ми из новинарских удружења и медијских асоцијација све мање власни да се бавимо том темом, а све више је то посао за Јавно тужилаштво и Службу за борбу против организанованог криминала. Надам се да ће се ускоро државни органи коначно бавити тим питањем и сугуран сам да ће у том случају имати пуне руке посла, каже Бодрожић за наш лист.

Просечна казна 80 хиљада динара

Истраживање је показало и да, када је у питању ефикасност суђења, због повреде угледа и части, заштите малолетника и говора мржње у медијима, просечно трајање читавог судског поступка је две године. Рочишта се у просеку заказују на 3,8 месеци, а просечно досуђена накнада штете износи 82.600 динара.

Kako vlast novcem građana plaća tabloidne laži