Ко управља оним што видимо онлајн?

(Извор: Новинарска новосадска школа) У данашњем медијском окружењу најмоћнији уредници више не седе у редакцијама. Они су алгоритми.

Од Фејсбук објава до Тик Ток видео-снимака, од Јутјуб препорука до резултата Гугл претраге, информације које конзумирамо све више обликују системи које не можемо да видимо, у потпуности разумемо или суштински преиспитамо.

За новинаре, креаторе јавних политика и грађане ово отвара хитно питање: ко управља дигиталном јавном сфером?

Нова регионална студија „Управљање платформама друштвених мрежа и регулација онлајн медија у Албанији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној Македонији, Србији и Турској“ пружа један од најсвеобухватнијих прегледа до сада у југоисточној Европи о томе како се регулишу друштвене мреже и онлајн медији — и шта то значи за информације од јавног значаја, слободу изражавања, као и будућност новинарства и демократије.

Регион на дигиталној прекретници

Широм југоисточне Европе, дигиталне платформе постале су централно место за приступ вестима. Традиционални медији нису више примарни чувари капија; уместо тога, делују у екосистему којим доминирају глобалне технолошке компаније.

Студија показује да је ова промена трансформисала новинарство из темеља. Медијске организације су сада у великој мери зависне од друштвених мрежа како би досегле публику, често се ослањајући на њих када је реч о значајном броју посета и видљивости. У исто време, ове платформе—путем нетранспарентних алгоритама—одређују који ће садржаји бити виђени, а који ће остати у сенци.

То ствара парадокс. Друштвене мреже проширују приступ информацијама и пружају простор различитим актерима. Међутим, оне истовремено концентришу моћ у рукама неколицине глобалних компанија, чије одлуке могу преобликовати читава медијска тржишта преко ноћи.

Фрагментисана регулација, концентрисана моћ платформи

Један од кључних налаза студије је недостатак кохерентних регулаторних оквира широм региона.

У већини земаља Западног Балкана, не постоје свеобухватни закони који посебно уређују друштвене мреже. Уместо тога, регулација је парцијална, посредна или још увек у развоју. Неке земље су увеле правила за шеровање видео-садржаја или онлајн медије, често инспирисане директивама Европске уније, али њихов обухват и делотворност су и даље ограничени.

Истовремено, расте притисак за регулацију штетног садржаја — нарочито дезинформација, говора мржње и садржаја који негативно утиче на децу. Међутим, такви напори често носе ризик од прекомерне регулације, посебно када су правни оквири нејасни или под политичким утицајем.

Турска представља екстрем у том спектру. Студија је описује као пример централизованог и високо рестриктивног регулаторног модела, у ком власти могу наложити уклањање садржаја, блокирати платформе и наметати стриктне захтеве за усклађивање технолошким компанијама.

Контраст је изразит: док се неке земље суочавају са слабом регулацијом и ограниченим спровођењем прописа, друге показују како се регулација може користити као инструмент контроле над дигиталним простором.

Алгоритамско чување капија изван законских оквира

Мимо формалних законских оквира, студија указује на још дубљи проблем: неформалну моћ самих платформи.

Компаније које управљају друштвеним мрежама одлучују који садржај ће бити промовисан, потиснут или уклоњен. Ове одлуке често се доносе путем аутоматизованих система који нису довољно транспарентни и који не узимају у обзир локалне језике, контекст или новинарске стандарде.

Новинари широм света пријављују:

• необјашњена уклањања садржаја
• потешкоће приликом улагања жалби на одлуке платформи
• смањену видљивост садржаја од јавног значаја
• изазове у комуникацији са представницима платформи

У појединим случајевима, чак се и веривиковани новинарски садржаји означавају као и проблематични или уклањају, док штетни или обмањујући садржаји остају доступни онлајн.

Ова неравнотежа има реалне последице. она утиче не само на појединачне медијске куће, већ и на квалитет јавне расправе и функционисање демократских процеса.

Када алгоритми обликују уређивачке одлуке

Студија пружа ретко виђен увид у то како се медијске организације прилагођавању овом окружењу.

Редакције све више обликују садржаје према платформским алгоритмима, дајући предност форматима и темама које остварују највећи ангажман публике. Видео-садржај, емотивни наслови и убрзани ритам објављивања постају ново правило.

Међутим, то има своју цену.

Многи новинари описују растућу тензију између видљивости и уређивачкој интегритета. Садржаји који су сензационалистички, поларизујући или забавни често остварују боље резултате од нијансираног novinarrstva који се бави темама од јавног интереса.

Као резултат, медији се суочавају са тешким одлукама:

• Да ли оптимизовати садржај због већег броја кликова или ради квалитета?
• Да ли партити алгоритамске трендове или новинарске вредности?
• Могу ли себи уопште да приуште да то не раде?

За мање или независне медије, притисак је још већи. Ограничени ресурси отежавају улагања у стратегије за друштвене мреже, анализу података или промоцију садржаја — што их додатно ставља у неповољан положај у већ постојећем неравноправном систему.

Регулисање штетног садржаја и заштита слободе изражавања

Дезинформације и говор мржње и даље представљају озбиљан проблем широм региона, али студија показује да су правни одговори чешће проблематични.

Већина земаља има законе који се односе на говор мржње, али је њихова примена недоследна. У појединим случајевима одредбе су преуско дефинисане, док су у другим превише широке и подложне злоупотреби.

Слично томе, закони који таргетирају „лажне информације“ или „изазивање панике“ могу се примењивати на начин који има одвраћајући ефекат на слободу изражавања, нарочито када предвиђају кривичне санкције.

У Турској, на пример, законодавство усмерено против „обмањујућих информација“ довело је до хапшења и санкционисања новинара и критичара. На другим местима, сличне одредбе биле су коришћене током кризних ситуација, попут пандемије COVID-19.

Студија јасно показује да заштита друштва од штетних садржаја и заштита слободе изражавања нису међусобно искључиви — али је успостављање равнотеже између њих захтевно.

Саморегулација: Неопходна, али не и довољна

У одсуству снажне формалне регулације, механизми саморегулације — попут савета за штампу — играју важну улогу.

Широм југоисточне Европе, ова тела промовишу етичке стандарде, разматрају притужбе и доприносе одговорности медија. Међутим, њихов утица ограничавају:

• недостатак извршних овлашћења
• финансијска ограничења
• низак ниво информисаности јавности

Иако саморегулација остаје неопходна, она не може у потпуности одговорити на изазове које постављају глобалне платформе и брзо променљиви дигитални екосистеми.

Ка дигиталном окружењу заснованом на правима

Студија не нуди једноставна решења — али указује на правац којим би требало ићи.

Она наглашава потребу за:

• регулацијом заснованом на људским правима, усклађеном са међународним стандардима
• већом транспарентношћу и одговорношћу платформи
• јачим институционалним капацитетима националних регулатора
• подршком независном новинарству и одрживости медија
• приступима који укључују више актера (владе, цивилно друштво, медије и технолошке компаније)

Изнад свега, студија истиче да управљање дигиталним платформама није само техничко питање —  већ суштинско демократско питање.

Зашто су ови докази важни сада

Док се широм Европе и света интензивирају расправе о друштвеним мрежама, дезинформацијама и регулацији дигиталног протоста, разумевање стварног стања на терену је много важније него икада.

Ова студија пружа управо то: детаљну, слојевиту и правовремену анализу начина на који је дигитална јавна сфера уређена у југоисточној Европи — и шта је на коцки.

Оно што је чини посебно вредном јесте њен регионални и компаративни приступ.

Анализирајући шест земаља упоредо, студија открива и заједничке изазове и различите приступе. Она показује како:

• глобална динамика платформи долази у интеракцију са локалним политичким контекстима
• регулаторне празнине коегзистирају са рестриктивним праксама
• медијски системи различито одговарају на исте технолошке притиске.

Такође, студија заснива своје закључке на стварним искуствима новинара и медијских организација, нудећи увиде који превазилазе легалне оквире и јавне дебате.

Унутар студије: од анализе до препорука

Студија мапира постојеће законе, регулаторне и саморегулаторне оквире, као и механизме попут фектчекинга, оцењујући како они третирају незаконит и штетан садржај и какав је њихов утицај на слободу изражавања, слободу медија и приступ информацијама.

Такође, приказује и на који начин се новинарски садржај — посебно новинарство у јавном интересу — модерира и уређује на друштвеним мрежама, на основу искустава медија и новинара, укључујући случајеве означеног или уклоњеног садржаја.

Студија се завршава детаљним препорукама усклађеним са међународним стандардима људских права, организованим по релевантним групама актера:

• надлежни органи
• платформе друштвених мрежа
• међувладине организације
• медији
• цивилно друштво и академска заједница.

Цео извештај можете преузети на линку.