„Крвави пир“ – некима кликови, некима трауме. Где су све медији грешили ове недеље?

(Извор: Раскрикавање) Сликају мрље крви, узимају изјаве од комшија, не знам да ли је остао још неко у Дубони или Малом Орашју ко није дао изјаву“, описује новинарка Јована Глигоријевић „акције“ медија ових дана након масовног убиства у околини Младеновца. Сличан утисак јој је оставило и извештавање о убиству у основној школи. „Не постоји реч да се опише колико је потресно то што је убијено осморо деце, али нема јавног интереса у томе што ћемо да фотографишемо сироте родитеље као да су животиње у кавезу“. Да се извештавало по Кодексу, сматрају поједини саговорници Раскрикавања, јавност данас не би знала већину детаља које ипак зна, а који не информишу већ застрашују, починиоце, жртве и њихове породице излажу ризицима и додатном траумирању, а неке потенцијално могу да инспиришу на сличне злочине. О медијским аспектима ових трагедија, осим са Јованом Глигоријевић, разговарали смо и са новинаркама Тамаром Скрозза и Анне Марие Ћурчић и дечијим психијатром Робертом Грујичићем.

Неколико дана након масовног убиства у Основној школи „Владислав Рибникар“ готово да знамо све о осумњиченом за ово дело, дечаку К. К. и његовој породици. Медији су преплављени детаљима о њему – од тога да је био „тих и повучен“, преко медицинских података и информација о члановима породице, до фотографија зграде у којој живи. На сличан начин се извештава и о другом масовном убиству које се у околини Младеновца десило у ноћи између четвртка и петка.

Саговорници Раскрикавања – новинарке Тамара Скрозза, Јована Глигоријевић, Анне Марие Ћурчић и дечији психијатар Роберто Грујичић – сагласни су у томе да су медији у Србији и овога пута заказали.

Право на приватност у рукама медија
Непуна два сата након што је у среду убијено осморо ученика у београдској школи и радник обезбеђења, медији су открили идентитет осумњиченог К. К, а на порталима је објављена његова фотографија. Истог дана је детаље о медицинском стању дечака и податке о његовој породици открио и сам Александар Вучић.

Новинарка агенције Фонет и чланица Савета за штампу, Тамара Скрозза, каже за Раскрикавање да је објављивање података о осумњиченом „пар екселанс радикални напад на право на приватност и на елементарна људска права, шта год ми мислили о осумњиченом, о његовим родитељима и његовом окружењу“.

Скрозза наглашава да је приватност целе породице осумњиченог „дата на тацни“, што није смело да се деси не само због њега – сада је читаво окружење малолетника, каже она, „стављено на стуб срама“.

Да идентитет ни једне малолетне особе било да је жртва или починилац није смео да исцури у јавност за Раскрикавање наводи и новинарка недељника Време и чланица организације „Новинарке против насиља“ Јована Глигоријевић. Она се посебно осврнула на списак деце коју је К. К. планирао да усмрти, а који је на конференцији за медије показао начелник београдске полиције, Веселин Милић, након чега је списак почео да кружи и у медијима.

„Ми сви причамо о томе шта све медији не треба да раде, а онда начелник полиције, министар просвете и председник Србије ураде све оно што ми причамо у медијима да не сме да се ради, а то је објављивање идентитета, објављивање поверљивих информација, објављивање информација из здравственог картона“, каже Глигоријевић.

Кодекс новинара Србије предвиђа да чак и у ситуацијама када државни органи објаве податке који нарушавају приватност, новинари не би требало да их објаве. „Не разумем која је уредничка одлука омогућила да тај списак деце оде у медије“, каже Тамара Скрозза и додаје да и деца са списка сада могу бити потенцијално у опасности.

„Ово је малигнитет посебне врсте: објавите листу за одстрел, имате читаве кругове на интернету који аплаудирају нападачу и кажу „браво мајсторе“, а упркос томе објавите имена људи које је он желео да стреља“, наглашава Скрозза.

Анне Марие Ћурчић, новинарка и председница иницијативе „За тебе – важно је“, која едукује јавност о менталном здрављу, оцењује за Раскрикавање да су „новинари пали на испиту, не само на пољу професионалног извештавања о трагичном догађају, већ и на пољу елементарне људскости и емпатије“.

Последице сензационализма у ситуацији трагедија
Какве последице таблоидно и сензационалистичко извештавање о овим догађајима може да има по жртве и читаоце?

Дечији психијатар Роберто Грујичић са Института за ментално здравље за Раскрикавање објашњава да код жртава може да доведе до поновне трауматизације, а код публике до панике, јер сензационализам у читавој јавности ствара осећај угрожене безбедности.

„Људи се не осећају безбедно, па долази до колективног страха, анксиозности, узнемирености, повлачења“.

Осим ефеката на емоције и психу људи, Грујичић скреће пажњу на још једну појаву до које може довести сензационалистичко извештавање о оваквим трагедијама – инспирисање других да копирају, односно имитирају злочин.

„Видели смо да су се већ дан након самог инцидента (у основној школи, прим. аут) десиле сличне ситуације где деца ваде пластичне пиштоље и причају којекакве застрашујуће ствари. Мислим да са њима мора да се разговара“, каже Грујичић.

Овај феномен – да један злочин инспирише други – потврђују и разне студије. Рецимо, једну такву студију су 2015. спровели истраживачи са неколико америчких универзитета, и она је показала да масовна убиства значајно повећавају вероватноћу да се слични догађаји понове наредних дана.

Улогу медија у том процесу испитивали су неки други научници – студија истраживача са универзитета у Мемфису и универзитета у Пенсилванији из 2017. констатовала је да „када се деси масовно убиство, медији о њему обично детаљно извештавају“. Ово, међутим, носи извесне опасности.

„Овакво извештавање често подразумева приказивање слике нападача, објављивање манифеста (записа у коме објашњава своје мотиве, циљеве и слично, прим. аут), његову животну причу и детаље догађаја. Све то може директно утицати на појаву имитације“, пише у студији „Масовна убиства: Улога медија у промовисању генерализоване имитације“.

У студији се то и сликовито објашњава. Медијски приказ нападача који држи уперено оружје у камеру гради о њему слику као о опасном и чврстом. Детаљни извештаји о његовом животу могу довести до тога да се и други са њиме поистовете. Инсистирање на његовом манифесту и испуњеним циљевима, као и броју људи које је успео да убије остављају дојам да је нападач ефикасан и вешт. Сви ови детаљи могу заправо да „промовишу“ злочинца и створе модел са којим ће се неки људи идентификовати те бити инспирисани да његове акције понове.

Како медији да извештавају о трагичним догађајима?
Препоруке медијима како да извештавају у ситуацијама масовних убистава могу се пронаћи пре свега у бројним публикацијама објављеним у САД где су масовна убиства значајно чешћа појава.

На пример, аутори горепоменуте студије указују да медији треба да избегавају да детаљишу о активностима нападача пре, током и после догађаја.

„Детаљно описивање његових акција може да пружи додатне информације које би могле да подстакну имитацију, уместо тога треба пружити само неопходне детаље који су битни за догађај“.

Такође се сугерише медијима да избегавају спекулисање о разлозима због којих је нападач извршио кривично дело.

„На пример, тврдња да се убица осветио након што је годинама трпео малтретирање, може приказати масовно убиство као једну могуц́у опцију за појединце који су и сами жртве злостављања или имају сличне животне околности као нападач“.

Разумевање мотива је несумњиво важно, како констатују, „али исцрпна образложења не служе само информисању већ повећавају вероватноћу да се догоди имитирање“.

Медијма се препоручује да – ма колико то било досадно – износе само чињенице без драматизације, дигиталних реконструкција догађаја и без сензационализма.

Идеја ових стратегија које аутори студије предлажу јесте да се интересовање публике за догађај ограничава, уместо да се распирује, будући да се тиме нападачу и самом чину даје мањи публицитет.

Управо на тој идеји почива и кампања „Не именујте их“ (Дон’т наме тхем, енг.) коју је 2015. покренуо Универзитет у Тексасу. Неки починиоци у масовне злочине, истичу из ове иницијативе, крећу мотивисани управо жељом да буду препознати или славни, што и добију уколико се медији превише фокусирају на њих и дају им пажњу и публицитет и градећи њихов култ личности.

„Не делите нападачеве манифесте, писма, објаве на Фејсбуку. Будите изнад сензационализма. Испричајте праве приче – приче о жртвама, херојима и заједници која се окупља како би помогла породицама да се исцеле“.

Ипак, и фокусирање на жртве треба да има своја ограничења. Кодекс новинара Србије прецизира да не треба откривати идентитет жртве, а посебно не давати друге приватне детаље. „Новинар поштује приватност, достојанство и интегритет људи о којима пише“, наводи се у Кодексу.

Међутим, нигде таксативно нису наведене све ситуације у којима се један новинар може наћи, нити постоје дефинитивни одговори који ће важити у случају свих етичких дилема. Ипак, генерална смерница за новинаре, слажу се саговорници Раскрикавања, јесте да размишљају о последицама тога што објављују, да се воде тиме шта је у јавном интересу и да ли неком угрожавају егзистенцију, здравље или живот.

„Укључиш вијуге, укључиш новинарско искуство, емпатију“, каже Тамара Скрозза.

Поред поштовања Кодекса и закона и консултација са колегама, новинари и уредници увек треба да се запитају „како би се осећали да је реч о њиховим ближњима“, поручује Анне Марие Ћурчић.

Један од принципа којим треба да се воде јесте и да не начине додатну штету, како се то констатује у смерницама Дарт центра за новинарство и трауму, због чега треба опрезно да извештавају о жртвама, са тактом и осећајношћу према њима и њиховим породицама..

„Када су деца жртве, новинари имају одговорност да извештавају истинито, са саосећањем и сензитивисано. Деца нису мини-одрасли, они заслужују нарочити обзир ако се нађу у вестима“, пише у приручнику за извештавање о деци приликом трауматичних догађаја какви су масовне пуцњаве. Као генерално правило новинарима се поручује – пишите о другој деци онако како бисте волели да новинар пише о вашем детету.

Јована Глигоријевић закључује да је „у било којој врсти кризе је најбитније да медији остану смирени“.

“Треба да се држе искључиво потврђених информација, да не јуре ексклузиве, да не јуре за зарадом и профитом, а исто се односи и на политичаре и власт јер су и они заштитници јавног интереса“.

На питање како да се читаоци и гледаоци заштите ових дана од сензационалног извештавања, Роберто Грујичић саветује да би требало да ограниче излагање медијима, да критички читају медијске извештаје и да не верују свему што чују.

Ментално здравље деце је најугроженије ових дана, сматра овај психијатар и саветује родитеље да буду уз децу и да се, уколико примете било какве нагле промене у њиховом понашању, обрате стручном лицу.

Сви којима је потребна стручна психолошка помоћ услед ових трагичних догађаја могу се обратити Институту за ментално здравље који је отворио две телефонске линије. Такође, сви новинари који су извештавали о трагичним догађајима протеклих дана могу затражити психолошку подршку коју нуди НУНС.