Лажне вести не постоје, нешто је или вест или лаж: Ауторски текст Гордане Новаковић из Савета за штампу

(Извор: Данас) “Вест” да је малолетни серијски убица покушао да побегне и да је у томе једва спречен која се нашла пред Комисијом за жалбе Савета за штампу на последњој седници, била је последња у дугом низу дезинформација, полуинформација, манипулација, па и потпуних измишљотина у вези са ужасном трагедијом у београдској основној школи “Владислав Рибникар”.

Почело је објављивањем “информација” да је рањена наставница преминула и да крв за повређену децу не могу дати они који су примили вакцине против ковида 19. Крај се, нажалост, ни после неколико месеци не назире. Вест о којој смо одлучивали објављена је на бар три портала, а након демантија МУП-а уклоњена само са једног – оног који је први објавио “ексклузиву”.

И у овом случају догодило се оно што је један од чланова Комисије дефинисао као стандардни образац ширења лажних вести у нашим медијима – преузимају текстове једни од других, позивају се једни на друге (по правилу некредибилне) медије и тако стварају привид да постоји неки релевантан извор и да је неко нешто проверио пре објављивања.

Припадам оној (старој) “школи новинарства” која верује да лажне вести не постоји. Нешто је или вест или лаж. Мотив за објављивање лажи (политички или економски интерес), мање ми је важан, као и то да ли су их медији преузели од политичара, теоретичара завера, наводних инсајдера, превараната или оних који само желе да буду духовити и забавни. Одговорност је на редакцијама које их преносе, а последице су увек погубне, по информисаност грађана о ономе што морају да знају и последично, по одлуке које донесе. И можда још и више, по поверење у новинаре и медије и последично, по будућност професије.

Истраживање које је крајем прошле године објавио Демостат показало је да грађани, учесници фокус групе, верују да знају одакле долазе лажне вести, који су канали и мотиви за њихово пласирање и ширење, међутим, нису увек способни да их препознају. Заслепљени огромном количином информација и немају времена да се посвете њиховој провери. Као најистакнутије актере креирања лажних вести означили су политичаре. Испитаници, такође, углавном верују да је Србија високо на лествици земаља у којима се неометано шире дезинформације. Према једном, нешто старијем истраживању ИРЕX-а у Србији једна лажна вест пренесе се чак 927 пута. Да све буде још горе, у томе претежно учествју мејнстрим медији.

Мониторинг Савета за штампу показује да је девет дневних новина са националном покривеношћу само у последња три месеца прошле године 538 пута прекршило прво поглавље Кодекса новинара Србије које се односи на – истинитост извештавања. Медији су чешће кршили само поглавље које се односи на одговорност новинара.

Лажне вести нису, наравно, локални феномен и велики број земаља је већ донео законе којима покушава да проблем реши или бар умањи. Неке подизањем нивоа медијске писмености, друге кажњавањем производње и ширења лажних вести. Увек се бојим ових других интервенција државе и сваког покушаја увођења реда у медији који долази од власти. Бар у овој земљи никоме није потребно објашњавати до чега могу да доведу репресивни медијски закони и колико је то погубно по слободу штампе и јавни интерес.

Још мање међутим, могу да подржим актуелну позицију српских власти, тачније Министарства информисања и телекомуникација, које, изгледа, верује да медије који не поштују професионалне стандарде треба наградити. Супротно свим настојањима Савета за штампу и већег дела медијске заједнице да се непрофесионалност, неетичност и неодговорност медија, објављивање и ширење лажи санкционишу тиме што ће им ускратити новац грађана Србије, Министарство покушава да озакони њихово право да те исте грађане лажу. Једноставно тако што ће рећи – не признајем новинарски кодекс, не признајем Савет за штампу и ништа ме не обавезује да поштујем било какве професионалне стандарде. И зато ћете ми платити сваку објављену лаж.

Ауторка: Гордана Новаковић