Лажне вести постају главне вести

У ЦАРСТВУ СПИН ДОКТОРА

(Извор: НИН) – Приличан је број медија који опстају и расту на лажним информацијама и задовољавању интереса појединих центара моћи, углавном из политике. Поново имамо типичне режимске медије који знају да имају јаку залеђину и не презају од објављивања неистина и надувавања афера

Тешко је замислити већу књижевну идилу, дакле нешто невиније и кичастије од извора. А пошто прича мора да има унутрашњу логику, ако су у некој земљи речни извори контаминирани, у њој и из новинарских морају да теку лажи. Да би се човек у то уверио, довољно му је да прелиста жалбене поступке пред Саветом за штампу. Дневни лист баш близак власти добио је јавну опомену због кршења Кодекса новинара Србије у мају прошле године „јер није проверио податке које је добио, због чега је објављена нетачна информација“. У јуну исте године исти лист добија исту опомену због текста у коме се „позива искључиво на неименоване изворе, упознате са случајем, чије тврдње даље није проверавао“. Овог септембра, погодили сте, лист је исти, пресуда је идентична, разлог истоветан. Притом ваља имати на уму да ове новине имају жестоку конкуренцију у дисциплини блискости власти и другим изворима загађења, као и да нема свако стрпљења да покреће поступке због тога што је поливен… загађењем. 

„Последњих година се и у новинарској пракси и у теорији све чешће чује да новинари више не треба да трагају за информацијама и да проналазе чињенице које су од јавног интереса, јер се, захваљујући друштвеним мрежама и новим технологијама, информације могу наћи на многим местима и само их треба преузети. То је променило и однос према изворима информација, јер се све узима као прихватљив извор без обзира на релевантност, објективност, проверљивост. Информације се преузимају свесно и од оних извора за које се зна да нису добронамерни, да сервирају неистините информације у себичном, а не у јавном интересу. Када се једном тако крене, онда такви извори успостављају моћ над медијима и медији настављају да им трајно служе“, каже Раде Вељановски, редовни професор београдског Факултета политичких наука, који је својевремено председавао групи за израду закона о информисању и радиодифузији. 

Невладина организација Партнери за демократско друштво 2015. је две недеље пратила рад четрнаест дневних новина, телевизија и портала, и резултате објавила прошле године у раду под именом „Заштита приватности и претпоставке невиности у медијима“. Нашла је, између осталог, да се анализирани радови на неименоване изворе информација позивају у скоро шездесет одсто случајева, и да се, када се саберу именовани и неименовани извори, са полицијом по бројности могу мерити само комшије, извор објективан ван сваке сумње. Занимљиво је такође да се по овој анализи полиција као незваничан извор помиње пет пута чешће него званичан. Анонимне изјаве јесу елемент новинарства колико и оловка и бележница, али оваква доминација „рекла-казала“ информација ипак је прикладнија у школском него у медијском дворишту. 

„Већина мејнстрим медија се нажалост ослања на неименоване изворе или на изворе који имају очигледан интерес у теми о којој се ради. По правилу, ти , неименовани извори’ су извори из Владе или полиције, док су ,заинтересовани’ они извори који би номинално требало да буду објективни и непристрасни, дакле аналитичари и стручњаци у разним областима. Политички аналитичари се деле на режимске и антирежимске, психолози на десничаре и левичаре, адвокати на оне ,обичне’ и оне надлежне за високи криминал, итд. У односу на то њихово ,усмерење’, овај или онај медиј протежира овај или онај извор”, објашњава новинарка Времена Тамара Скроза. 

Да ли је могуће замислити да „извор из Владе“ информације новинару дотура са добрим намерама? Јесте, онолико колико је могуће замислити да тај извор генерално ради за добробит народа, дакле мрка капа. Да ли је новинару могуће да буде пријатељ са полицајцем, адвокатом или лекаром Ургентног центра? Јесте, али пријатељство и посао са разлогом се не мешају. 

„Новинар по правилу не би требало да буде на било који начин повезан с извором. То је, међутим, правило које се у нашим условима тешко поштује. Ово је мала средина, свако је у некаквој вези са сваким, али би новинари ипак требало да се у највећој могућој мери дистанцирају од тог концепта. Препоручљиво је да се са изворима одржавају добри односи, да се извор повремено контактира, али је контрапродуктивно да са изворима временом постајемо пријатељи и ,блиски сарадници’. То се нажалост овде често дешава, па новинари изгубе из вида да такви извори увек имају своју ,агенду’, неки свој циљ или интерес који остварују науштрб медија, односно јавног интереса. Иза свих лажних вести, иза сваке конструисане афере, сваког залуђивања јавности, стајао је и стоји некакав спин доктор, некакав мешетар информацијама, или пак особа с јасним личним, политичким или економским циљем“, сматра Тамара Скроза. 

О томе како однос новинара са изворима може да се уреди, нешто доцније. Сада, сагласни су саговорници, треба повући црту између истраживачког и „дотур“ новинарства. 

„Право истраживачко новинарство, оно за које су наше истраживачке новинарске мреже добиле све могуће међународне награде, никако се не ослања само на тврдње извора – оно је свесно заинтересованости извора за ову или ону тему, па те изворе и њихове наводе детаљно проверава, подупире документацијом коју такође проверава, а ниједну тезу не износи док је с више страна није аргументовало и доказало. Мислим да је то јако важна разлика коју не смемо да изгубимо из вида. Прави новинари који истражују разликују се од новокомпонованих ,новинара-истраживача’ баш онолико колико се разликују неки светски признати кардиохирург или онколог од надрилекара и самозваног експерта који лечи содом бикарбоном или пестицидима. Овом другом можемо да поверујемо, његове тезе понекад звуче логично, али нам у том случају не гине још тежа болест или врло болна смрт“, сликовито описује Тамара Скроза. 

Професор Вељановски узгред подсећа да је истраживачко новинарство у Србији протерано на маргине, да њиме има ко да се бави – ЦИНС, БИРН, КРИК, Аутономија примери су које Вељановски наводи – али да их „већи“ медији ретко преузимају или никако то не чине. 

„Приличан је број медија који опстају и расту на лажним информацијама и задовољавању интереса појединих центара моћи, углавном из политике. Поново имамо типичне режимске медије који знају да имају јаку залеђину и не презају од објављивања неистина и надувавања афера.“ 

За епохалан проналазак, међутим, медијима није потребан загађен извор. Није заправо потребан никакав, о чему сведочи бројни примери у којима је Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, покушавајући да открије одакле су у медије процурили детаљи неког злочина, откривао да су капали из бујне маште новинара. 

„Лажна вест би у пристојној редакцији, какве су данас у приличној мањини, подразумевала озбиљне санкције, вероватно и отказ. У осталима, које данас господаре јавним мњењем, скоро све је лажна вест: оне се штанцују без размишљања о дугорочним последицама, без икаквог осврта на професионалне стандарде, само за тренутни ефекат. Постојале су одувек, не само у ово наше време, када тај назив тако радо користимо. Проблем је, међутим, што су раније биле скоро неприметне, заступљене у малом броју медија, па и у њима спорадично. Данас се, међутим, чини да су лажне вести завладале медијским простором, не само у Србији“, додаје Тамара Скроза. 

Када је већ тако, може ли бити неке вајде од саморегулисања медија? Не можемо да знамо, јер га ни нема. „Колико је мени познато, наши медији, чак и они највећи, немају интерне професионалне и етичке кодексе“, каже Раде Вељановски. То даље, закључује професор, значи да не постоји свест новинара о нужности да сами себи поставе ограничења. 

„Неколико медија има нека званична правила понашања, али она се првенствено односе на обавезе новинара према послодавцу, а не на медијски садржај. Немамо кодексе попут оних које потписују новинари Монда, Ројтерса, Вашингтон поста, Асошијејтед преса, који обухватају мноштво ситуација у којима новинар може да се нађе, проблеме с којима би могао да се суочи, етичке дилеме. То су документи који новинарима – и то не само тих конкретних редакција, већ и свима онима који их проуче како би решили неки свој проблем – помажу у свакодневном раду, олакшавају им да извештавају у јавном интересу. Они, на пример, новинарима саветују или прописују шта да раде када их извор позове на ручак, када на некој промоцији добију скупоцени поклон, када нека политичка партија покуша да их врбује, итд. Код нас је мало новина- 

У пристојној редакцији лажна вест би подразумевала озбиљне санкције, вероватно и отказ. У осталима, које господаре јавним мњењем, скоро све је лажна вест: оне се штанцују без размишљања о последицама и без осврта на професионалне стандарде ра који читају чак и Кодекс новинара Србије – иако је далеко краћи и ,лакши за читање’. Уместо да га доживе као своју обавезу, па и помоћ, тему за размишљање и лични напредак, имам утисак да га многе колеге третирају као празно слово на папиру или некакво тренутно помодарство. Уредник и власник једног од најтиражнијих дневних листова једном је чак констатовао како су кодекси свуда у свету ,старомодни’“, објашњава Тамара Скроза. Када смо га већ поменули, занимљиво је и погледати како Ројтерс покушава да се уреди. Њихов новинарски приручник почиње „апсолутним“ заповестима за новинаре. Има их десет, а вероватно намерна сличност са десет божјих заповести не исцрпљује се у бројци. 

„Увек сматрај тачност највећом светињом; Увек грешку исправљај јавно; Увек стреми равнотежи и слободи од пристрасности; Увек откриј сукоб интереса надређеном; Увек поштуј поверљиве информације; Увек чувај њихове изворе од власти; Увек се чувај наметања њиховог мишљења у причи; Не измишљај и не плагирај; Никад не мењај слику или покретну слику више него што то захтева нормална обрада; Никад не плаћај за причу и никад не прихватај мито“, тако рече Ројтерс и виде да је то добро. Било би бескрајно забавно оваква начела убацити у српске медијске воде. Како чувати изворе поверљивих информација од власти ако ти поверљиве информације дотура власт? Изазов за логичаре достојан доктората на Филозофском факултету. Зашто саопштавати сукоб интереса надређеном када ти је прави надређени баш онај због кога си у сукобу интереса? Зашто плаћати за одређену причу када теби за ту одређену причу плаћају? Но Ројтерс иде и даље. Приручник подсећа да је у реду „гајити изворе“, али да се од новинара очекује да од извора „задржи отклон“. Што се тиче интернета као извора, о чему је раније у тексту говорио професор Вељановски, Ројтерс подвлачи да се не сме узети ништа за шта се не може поуздано утврдити извор. Не само да се информације не добијају „у присуству власти“, већ се властима не предају добровољно, а о томе се, као и о било чему другом што новинара мучи, старају адвокати. У одељку посвећеном новинарској независности пододељак је, као што каже Тамара Скроза, посвећен „даровима и забави“. 

„Кодекс понашања подсећа новинаре да не смеју да прихватају никакве исплате, дарове, услуге или привилегије које им нуде извор или контакт… Не прихватамо позиве на догађаје који имају мало или немају нимало вредности за наш рад, као што су позиви на бесплатна летовања или спортске догађаје на рачун извора. Прихватање таквих љубазности, када немају новинских вредности, могло би да се схвати као успостављање неприкладних обавеза према извору.“ 

Кодекс понашања, то јест „Кодекс пословног понашања и етике“, посебан је Ројтерсов документ који обавезује све запослене, не само новинаре, и који им налаже шта да раде ако их пословни партнер (дословно) „позове на голф, вечеру и пиће у ресторану“. Шта од свега тога може да се примени тамо где је комшија главни извор информација у црној хроници, а службеник Владе Србије у политичкој рубрици, можете видети већ у сутрашњим новинама. 

МАРКО ЛОВРИЋ 

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства 

Већина мејнстрим медија се нажалост ослања на неименоване изворе или на изворе који имају очигледан интерес у теми о којој се ради. По правилу, ти „неименовани извори“ су извори из Владе или полиције