(Извор: Цензоловка) – Пре него што је објављен извештај Савета за штампу, по којем је Политика прекршила Кодекс новинара Србије објављујући текст о медијима и НВО који добијају америчке донације, главна уредница Политике и председница Управног одбора Савета прозвала је своје колеге из Савета да су такав закључак донели управо они који су амерички плаћеници

Пише: Антонела Риха

Шта се, заправо, чуло са конференције за новинаре коју је Савет за штампу одржао у петак, 26. фебруара, с намером да саопшти нова правила рада? Судећи према медијским извештајима, догодио се наставак прозивки „плаћеника“ које је Политика започела 7. јануара текстом Како зарадити 45.000 долара прештампавањем старих текстова, наводећи податке о америчким парама које примају поједини медији и невладине организације.

Савету за штампу су се жалили: Јужне вести, Локал Пресс и Независно друштво новинара Војводине, тврдећи да су подаци у тексту нетачни, непроверени или злонамерно интерпретирани.

Дан пре конференције за новинаре, Комисија за жалбе Савета за штампу закључила је већином гласова (9:2) да је Политика у том тексту прекршила две одредбе Кодекса новинара Србије: ону која каже да би новинар требало да се консултује са што већим бројем извора, као и ону која упозорава на опасност од изостављања информација које би могле да утичу на став читалаца.

А како нова правила рада Комисије за жалбе Савета значе и то да више нема могућности „вета“ (раније није могла да буде донесена одлука за коју не гласа бар један представник сваког од оснивача и бар један представник јавности), двоје чланова Удружења новинара Србије (УНС), који су били против одлуке да је Политика прекршила Кодекс, нису могли да утичу на коначни закључак.

То је ипак покушала да уради Љиљана Смајловић, главна и одговорна уредница Политике, председница УНС-а, а и – што је за ову причу најважније – председница Управног одбора Савета за штампу. Бранећи своје новине, дезавуисала је рад Комисије Савета прозивком „америчких плаћеника“ у њеном саставу.

„Синоћ је Комисија Света за штампу одлучила, гласовима оних који су примаоци америчких донација и који су незадовољни што су те информације изашле у јавност, да је Политика прекршила Кодекс новинара. Ја, рецимо, мислим да то није тачно.“

Сасвим је могуће да новинари Политике нису читали Кодекс, као што га никада није видела ни већина колега, али су морали да науче бар основна правила заната. А она значе, да се пре него што се коментарише, извести шта се догодило и шта је ко све рекао

И ту није крај. Дан касније у Политици излази текст Мала осуда међу пријатељима у коме се не наводе аргументи Савета за штампу, већ се препричавају изјаве са конференције за новинаре и брани спорни текст Јелене Попадић.

„Начин одлучивања Савета за штампу више је личио на политичко-комесарску расправу у којој је требало одстрелити ’идеолошког непријатеља’, него на објективно утврђивање могућих прекршаја новинарског кодекса“, извештавају новинари Политике који су пратили конференцију за новинаре Савета.

Сасвим је могуће да новинари Политике нису читали Кодекс, као што га никада није видела ни већина колега, али су морали да науче бар основна правила заната. А она значе, да се пре него што се коментарише, извести шта се догодило и шта је ко све рекао. То из овог текста нисмо успели да сазнамо.

Као што ни из спорног текста нисмо разумели најпре – због чега је написан. То што неко добија стране донације није доказ ни корупције ни пристрасности, а није ни кривично дело. Напротив, у сваком министарству можете наћи пројекте финансиране од страних влада или Европске уније.

То што је новинарка открила један сајт на коме се наводе америчке донације српским медијима и невладиним организацијама, не значи да су те информације тачне, нити да су то све донације које они добијају. Политика се из непознатог разлога задржала само на америчким парама. Нисмо сазнали ни како се те паре троше. За то је био потребан мали напор окретања телефона прозваних медија и невладиних организација, али новинарки је то било неважно. Јужне вести, Локал Пресс и НВДН чак тврде да подаци који се односе на њих нису тачни.

Све су то разлози да искусна уредница попут Љиљане Смајловић не пусти текст пун озбиљних занатских пропуста. И да са искуством које има, а радила је у медијима чији су новинари прозивани као „страни плаћеници и домаћи издајници“, разуме узнемирење једног дела јавности које се присетило мучних деведесетих. Те да схвати да је добар део те јавности повезао текст који је објавила са разбијањем прозора на згради у којој су смештене невладине организације које је Политика прозвала као америчке плаћенике.

Уместо тога, од ње и Политике смо чули прозивање „девет повезаних лица“ у Савету за штампу, која су оценила да је текст прекршио одредбе Кодекса. Да ствар буде упечатљивија, она је своје оцене о одлуци Комисије Савета изнела пре него што су јавност, па чак и чланови Управног одбора, уопште могли да прочитај извештај и аргументе Комисије јер се они објављују и до недељу дана по доношењу одлука о жалбама.

И није неважно што је то урадила баш Љиљана Смајловић. Не само што је председница УНС-а, она је и председница Управног одбора Савета за штампу, једног од тако ретких независних, саморегулаторних тела које окупља репрезентативни број издавача, власника штампаних и онлајн медија и новинских агенција, а који већ годинама са више или мање одјека указује на непрофесионалне и неетичке садржаје у медијима. Било да су плаћени српским, америчким, руским парама или, попут Савета за штампу, парама Европске уније, једино што је важно у ономе што читамо јесте да су чињенице које се износе – тачне, свеобухватне и јасне.

Тамара Скрозза, чланица Комисије за жалбе Савета за штампу:

Чињенице тачне, контекст накарадан, порука злонамерна 

Тамара Скрозза

„Како би чланови Комисије требало да се понашају када им се на седници идући пут појаве новинари Политике?  Да ли да ћуте, да се и не поздраве, да не дискутују, да не сучељавају аргументе (па и емоције), све да би избегли да им ови „репортери“ не извуку реченице из контекста и представе их као будале/циркусанте/политичке комесаре, већ по потреби?“, пита се Тамара Скрозза, која за Цензоловку сведочи о догађањима на седници Комисије за жалбе

„Текст у Политици Мала осуда међу пријатељима, у којем се наводно описују догађаји на седници Комисије, заправо је покушај да се потпуно обесмисли и деградира одлука тог тела и руглу извргну његови чланови (пре свега, представници НУНС-а). Занимљиво је да је овај текст заправо врло налик првобитном писанију о оних 45.000 долара, од којег је све и почело: чињенице су углавном тачне, контекст потпуно накарадан, а порука у потпуности злонамерна“, каже за Цензоловку Тамара Скрозза, чланица Комисије за жалбе.

Она је за наш портал описала догађања на седници Комисије и то како су она касније интерпретирана у Политици.

– Троје новинара Политике, који су били присутни на седници Комисије, врло су пригодно „заборавили“ да наведу потпуну аргументацију која је била изнета, врло пригодно цитирали само троје учесника у расправи и више него пригодно злоупотребили интерне шале између чланова као један од кључних аргумената у прилог тези да је одлука донета између „девет повезаних чланова Савета“.

Нису цитирани аргументи чланова, није заправо цитирана ни трећина чланова који су гласали за коначну одлуку, а и оно што је цитирано, није имало везе с главном темом – зашто је на крају донета одлука која је донета.

„Троје новинара Политике, који су били присутни на седници Комисије, врло су пригодно ‘заборавили’ да наведу потпуну аргументацију која је била изнета. Није заправо цитирана ни трећина чланова који су гласали за коначну одлуку, а и оно што је цитирано, није имало везе с главном темом – зашто је на крају донета одлука која је донета“ (Тамара Скрозза)

Пре свега, изостављено је да су чланови Комисије највише примедаба имали на чињеницу да у спорном тексту није контактирано с представницима ниједне организације којима се текст бави, као и да не постоје информације о начину на који је новац потрошен, о ефектима пројеката који су спроведени итд. Да се, као што и Кодекс новинара каже, прећуткују „чињенице које могу битно да утичу на став јавности о неком догађају“, што је „једнако њиховом намерном искривљавању или изношењу лажи“.

Наравно, сад се поставља питање да ли би овај и овакав текст требало демантовати.

Непотпуни цитати и увредљиве квалификације, човека свакако инспиришу на тај потез, али је засад став дела чланова Комисије да на овакав новински прилог не би требало да се реагује – с једне стране, прави одговор Комисије биће званична одлука, образложење, па и записник са седнице; с друге, сваки одговор значио би даље расправе и сукобе с Политиком.

Што се индивидуалних демантија тиче, јасно је да ту има обиље материјала за њих. И не само за демантије – материјала би чак и за неку тужбицу довољно било.

Али, све би то и те како утицало на даљи рад Комисије за жалбе. Која је – шта год ко о томе мислио – већа и дугорочно неупоредиво важнија и од једног тенденциозног текста, и од сваког члана Комисије појединачно.

Чак и без тога, у овом тренутку велико је питање како би чланови Комисије требало да се понашају када им се на седници идући пут појаве новинари Политике.

Да ли да ћуте, да се и не поздраве, да не дискутују, да не сучељавају аргументе (па и емоције), све да би избегли да им ови „репортери“ не извуку реченице из контекста и представе их као будале/циркусанте/политичке комесаре, већ по потреби?

Да ли да само дигну руку и гласају за ову или ону опцију, како сутрадан не би били разапети у новинама?

Делује радикално, али дисонантност између текста објављеног у Политици и онога што се заиста догађало у просторијама Савета за штампу таква је и толика, да се овакав сценарио намеће као једино рационално решење. А ако је то тако, како би се заправо могао оценити текст о „малој осуди међу пријатељима“? У најмању руку као притисак на прво и једино саморегулаторно тело које је до сада „на ногама“ преживело много тога.

Ипак, баш због свега што је преживела током последњих пет година (и то углавном захваљујући раду и залагању својих чланова и генералне секретарке Савета), Комисија за жалбе једноставно мора да настави даље, ма какву медијску цену морала да плати.

Упркос чињеници да у јавности још није добила статус какав де фацто заслужује, упркос чињеници да се преко ње често воде политичко-медијски ратови, упркос повременој инструментализацији и злоупотребама њених одлука и – коначно – упркос чињеници да је особа која би требало да је промовише и штити њен рад од сваке врсте притиска, јавно означава као (већински) плаћеничку – каже за Цензоловку Тамара Скрозза.