Медији и права жртава – између правила и борбе за кликове (ВИДЕО)

(Извор: Инсајдер) Неповерење у медије је светски тренд са којим, руку под руку, иде проблем кредибилности и интегритета медија. То је на регионалном скупу саморегулаторних медијских тела из југоисточне Европе упозорио шеф Мисије ОЕБС-а у Србији, Јан Брату. А у борби за читаност, најпре страдају права жртава на приватност и достојанство. Имена, адресе, фотографије па и детаљи исказа жртава – све је то годинама на насловним странама појединих медија, упркос томе што је то забрањено и Кодексом новинара, али и законима Србије. Последњи мониторинг Савета за штампу, од октобра прошле до јануара ове године, само у девет дневних новина констатовао је око 2600 случајева кршења новинарског кодекса.

Дуже од деценије Србија има Савет за штампу – независно и саморегулаторно тело које води рачуна о поштовању Кодекса новинара у штампаним и онлајн медијима. Међутим, оно нема моћ да казни медије, већ само изриче јавне опомене. У бројним случајевима протеклих година, Савет је реаговао због заштите права жртава, њихове приватности и достојанства.

„Имали смо онај драстичан случај, оне девојчице у Миријеву коју је отац држао затворену. Она ће вероватно заувек остати запамћена као девојчице из каде, а откривен је њен идентитет на тај начин што чак није морало да се саопшти име, све смо знали – где живе, како се зову родитељи, отац, мајка, тако да су то ствари које су недопустиве, то не би смело да се дешава. Други случај је случај Малчанског берберина, односно те девојчице коју је он отео. Ми смо имали објављену фотографију девојчице у санитетском возилу, која је и даље проблематично како је доспела у медије, то нико не зна, па смо имали и исказ његов шта јој је радио док је водио около по селима“, рекла је Гордана Новаковић из Савета за штампу.

Док поштовање Кодекса није обавезно, поштовање Закона о информисању и медијима и Закона о електронским медијима јесте. На кршење закона може да реагује надлежно министарство – подношењем прекршајних пријава.

„Ја се сећам рецимо да је у случају Малчанског берберина да су биле поднете пријаве против неколико медија и да су онда се променио министар, односно министарка, дошла је нова министарка која је повукла те пријаве у знак ваљда добре воље шта год. И никада више нисмо добили никакву информацију о томе да је ишта поднето у било ком другом случају. Тако да, можда и јесте, али било би добро да знамо да ли јесте и шта се десило са тим“, додаје Новаковић.

Из Министарства информисања нису одговорили на питања Маркера, између осталог, о броју прекршајних пријава поднетих против медија и епилозима тих случајева. С друге стране, из Прекршајног суда у Београду наводе да је у претходних пет година, по више основа, против издавача и уредника медија покренут 21 поступак, од којих је осам завршило осуђујућим пресудама.

„Обавештавам Вас да је у седам предмета донето решење о обустави прекршајног поступка, да је у четири предмета донето решење о одбацивању захтева за покретање прекршајног поступка, као и да у два предмета до дана састављања овог обавештења није донета одлука“, наводи Прекршајни суд у одговору Маркеру.

Кажњавање медија за непоштовање Закона о електронским медијима, између осталог, посао је и Регулаторног тела за електронске медије. РЕМ је, међутим, годинама на мети критика стручне јавности.

„Ви имате тело које би то требало надзирати, које је у једној години добило 85 пријава, а поступили су по три. Зове се РЕМ, мислим не функционира ни код нас, одмах да вам кажем, али због тога постоје регулаторна тела која би требала бити независна и због тога постоје у неким земљама већа за медије која функционирају, јер врло је јасно да се не могу објављивати слике жртава, али неко треба казнити тај медиј који је објавио слику жртава“, рекла је гостујући у Маркер разговору председница Европске федерације новинара Маја Север.

Без едукације и казни, неки медији неће бирати средства зарад веће читаности и гледаности. Кршење права жртава – сагласни су стручњаци – не сме да буде једно од њих.