Медијска сцена у Србији: Неетичко извештавање, некажњивост убиства новинара, непостојање медијског плурализма

У октобру 2023. године усвојени су нови  Закон о јавном информисању и медијима (ЗЈИМ) и Закон о електронским медијима.

О томе шта би измене ових закона могле да донесу говорило се на дебати у организацији Центра за развој локалних медија „Медијска стратегија и медијско законодавство – какве нас промене очекују?”, одржаној у мају прошле године. Шта су о изменама рекли Саша Мирковић, професор Факултета за медије и комуникације Универзитета Сингидунум, бивши државни секретар и помоћник министра у Министарству културе и информисања Владе Републике Србије,  Милош Стојковић, адвокат и стручњак за медијско право, и Раде Вељановски, професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду, прочитајте на ЛИНКУ.

Једна од важних измена ЗЈИМ тиче се Савета за штампу. Наиме, један од услова за учешће медија на конкурсу за пројектно суфинансирање медијских садржаја од јавног интереса требало би да буде прихватање надлежности Савета за штампу, саморегулаторног тела за штампане и онлајн медије.

Нови Правилник о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања први пут је предвидео и обавезу стручне службе органа који је расписао конкурс да од Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) и Савета за штампу прибавља податке о мерама изреченим медијима због кршења професионалних и етичких стандарда.

Тамара Skrozza за Боом 93 каже да се од усвајања нових медијских закона не види никакав помак на боље када је медијска сцена у питању, али да то није ни очекивано.

“Ми смо и до сада имали пристојне медијске законе, који нису на прави начин имплементирани, у којима су проналажене рупе. Просто, ти су се закони кршили, као што се крше и ови, и ја мислим да је наша медијска ситуација таква да је законима њу немогуће поправити”, сматра Skrozza. 

Веран Матић рекао је како се наведени закони примењују спорадично и селективно, те да нисмо имали прилику да се уверимо у кориност за новинаре и медије нових решења закона.

“И даље касни практична примена Медијске стратегије. Побољшања везана за пројектно суфинансирање – изигравају се драстичним смањењењем буџета у бројним појединим локалним самуправама. Уз то, више од половине локалних самоуправа није ни расписало конкурсе иако су по закону били обавезни до првог маја. У протеклих годину дана, Министарство за информисање и телекомуникације, више од шест месеци радило је у техничком мандату”, каже Матић.

Тамара Skrozza не мисли да ће нова одредба у Правилнику о суфинансирању побољшати медијску сцену, већ, напротив, да ће направити проблеме Савету за штампу.

“Ја сам била против тога зато што су ти подаци већ некако узимани у обзир и у досадашњем раду Комисије за суфинансирање, уколико су то чланови желели. Дакле, они су могли да приложе и те податке – колико је и када и да ли уопште медиј био пред Саветом за штампу. Сада, када је то ушло у правилнике и ушло о у норме, то добио потпуно другу димензију и Савет за штампу је због тога већ био на мети силних удара”, рекла је Skrozza.

Како даље наводи, говорило се да се Правилником о суфинансирању узима у обзир и медијски мониторинг који ради Савет за штампу, што није тачно. Узимају се у обзир само одлуке Комисије за жалбе. 

“Осим тога имали смо у једном тренутку, а ја очекујем да ће тога бити још, повећање броја жалби оних који желе да одстране конкуренцију из суфинансирања, па су се, рецимо, медији међусобно тужили или је владајућа странка тужила медије, посебно на локалу, тако да ја очекујем да ће таквих случајева бити више. И то на неки начин само загађује медијску сцену, не побољшава ни на који начин”, каже Skrozza. 

Њено мишљење је да би кршење професионалних стандарда требало да се подразумева када се прича о суфинансирању, али, како каже, нажалост то није ситуација.

“Имали смо ону чувену причу да је један таблоид познат по томе што редовно крши професионалне стандарде, добио силан новац у једној локалној средини уз образложење да они знају да они крше стандарде, али да им дају новац како би се поправили”, наводи Skrozza. 

Годину за нама обележила су два масовна убиства, а почетак ове године нестанак и убиство девојчице Данке Илић. Када су у медији у питању, били смо сведоци неетичког извештавања. У одређеним моментима не само да је изостало поштовање Кодекса новинара Србије већ је изостала и људскост. 

“Ова два масакра и убиство девојчице заиста су нарушили углед новинарске професије, а ту пре свега мислим на овај други случај, дакле девојчице убијене недавно, јер је у том случају било прекршено заиста све што је могло да се прекрши”, истиче Skrozza. 

Када је у питању Кодекс, Skrozza наводи да је кршено право на достојанство жртве, право на приватност породице, разговарало се са људима који нису у емотивном и менталном стању које би подразумевало способност комуникације с медијима и свест о последицама свог деловања, претпоставке су третиране као чињенице, било је цурења из истраге, било је мноштво узнемирујућих детаља и изнад свега озбиљно су оптуживани родитељи девојчице без икаквих доказа. 

“То су отприлике све тачке које су и могле да буду прекршене у том случају. И то је извештавање које ни у једном тренутку није било у складу са професионалним кодексима и које је заправо показало у каквом стању су домаћи медији”, рекла је Skrozza. 

Она даље наводи да је ситуација другачија када је у питању у Рибникару и у Малом Орашју и Дубони. И ту је, према њеним, било кршења Кодекса током целе године, али да да су у том случају заправо најодговорнији државни органи који су имали озбиљне пропусте и које су онда медији даље обрађивали, што се претворило у професионалне грешке. 

“Рецимо, првог дана злочина у Рибникару, полиција је сатима чекала да објави имена убијене деце. Родитељи су ишли улицама, то из њихових сведочења знамо, тражили спас, тражили информацију, а ту су се са њима на улици налазили и новинари, тако да је било обиља разговора са родитељима који не знају да ли су им деца жива или нису, обиља разговора с децом. Ја лично знам уреднике који су слали новинаре да хватају породице и да разговарају с њима. Дакле, то је био пропуст полиције”, каже Skrozza. 

Пропусте су имале и социјалне службе, будући да је било одливања података из установа у којој је смештен малолетни убица. 

“Имамо годину дана извештавања о томе како он фризуру носи, шта му фали од хране, да ли се спрема за нову годину, како је провео рођендан и тако даље, то је недопустиво”, истиче Skrozza. 

Даље је навела ситуацију са сукобом између савета родитеља и родитеља стрељане деце, до кога, како каже, у старту не би дошло да је влада радила свој посао, да се неко бавио одговорношћу за оно што се догодило и да је ситуација у школи била нормална.

“Сваки део извештавања о рибникару је заправо био извештавање о рупама у систему и о пропустима у систему”, каже Skrozza.

Ипак, наводи да то не аболира медије за све што су радили. 

“С друге стране, ја мислим да је извештавање, знајући како наши медији извештавају, могло да буде и горе. Да су медији извештавали о Рибникару, Дубони и Малом Орашју као што извештавају о Данки Илић, па ја не не знам како бисмо ми то сви преживели. Тако да није никако било добро, али могло је да буде и горе. Што се тиче Данке Илић, то је катастрофа. Прекршена је независност Кодекса, прекршено је правило да новинар мора да буде емпатичан, да мора да буде човек”, сматра Skrozza.

Одређене информације које су одавали државни функционери представљале су проблем у оба ова случаја.

“Државни функционери нису надлежни да дају информације на конференцијама за новинаре, када су у питању кривична дела. Трећег маја имали смо прво начелника полиције, који јесте надлежан да даје информације, али који је претерао у давању информација, па је чак и сам рекао: ’Ја знам да ми сад кршимо закон, али…’ Е па нема ’али’. Не може начелник београдске полиције да даје те податке које је он дао, а одмах после њега говорио је Александар Вучић, који је опет са своје стране дао информације које је било недопустиво да да. Медији су директно преносили те конференције за новинаре и ту се није могло ништа”, рекла је Skrozza.

Међутим, касније није требало да медији преносе оно што су функционери изговорили. 

“Н1 није преносио оно што је рекао Александар Вучић, уз образложење да то није у складу са стандардима, а сви остали су пренели све. И онда смо дошли чак и до имена деце које су била, наводно, на списку оних који би требало да буду убијени. Тако да, мислим, то је једно правило које се у тој ситуацији показало као битно, а које медији уопште не поштују, а то је да не објављујемо ствари које изговарају државни функционери уколико оне нису у складу са професионалним стандардима. Дакле, ако Вучић изговори нешто што није у складу са професионалним стандардом медија, ти то не објављујеш“, објашњава Skrozza. 

Александар Вучић био је тај који је у случају Данке Илић саопштио да је она убијена.

“Ми нисмо могли да избегнемо да кажемо да је он рекао то, али требало се позабавити с којим покрићем је он такву изјаву дао – ко је то њему рекао, зашто је баш њему рекао, како је његова надлежност била, како је он и на који начин прекршио устав у том случају”, сматра Skrozza.

Након 25 година од убиства новинара Славка Ћурувије Апелациони суд у Београду објавио је пресуду по којој су окривљени за његово убиство, Радомир Марковић, Милан Радоњић, Мирослав Курак и Ратко Ромић, ослобођени кривице.

“Двадесет пет година после убиства, десет година после почетка суђења за убиство и после две првостепене пресуде на 100 година затвора, Апелационо веће је донело ослобађајућу пресуду. Порука је директна и јасна. Убиства новинара остаће и даље у потпуности некажњива”, каже Веран Матић. 

Он је навео да је у периоду када је објављена коначна и ослобађајућа пресуда и Тужилаштво за организовани криминал вратило предмет убиства Милана Пантића Вишем тужилаштву у Јагодини, чиме се, како каже, смањују шансе да се ово убиство разреши кроз ефикасну и брзу истрагу и да добије судски епилог. 

“Некажњивост убиства у Србији је на жалост стопостотна. То је, наравно, лоша порука новинарима и медијима, али већ је тешка ситуација па су овакве поруке, очекиване”, сматра Матић.

Како је Удружење новинара Србије саопштило у Прогласу поводом Светског дана слободе медија, у години између два Светска дана слободе медија навршило се и 30 година од нерасветљене смрти новинарке „Дуге“ Радиславе Даде Вујасиновић. После 30 година наступила је апсолутна застарелост гоњења за кривично дело убиства.

Како се наводи у прогласу УНС, у 2023. години евидентирали су укупно 140 случајева претњи, притисака и напада на новинаре, а негативан тренд наставио се и у 2024. години. У прва три месеца УНС је забележио 33 случаја угрожавања новинара и медија. Према НУНС-овој Бази напада на новинаре, у 2023. години забележено је 183 напада, а од почетка ове године 36.

Многи новинари нападе не пријављују. 

“По случајевима које знам сигуран сам да има пуно случајева који се не пријаве: све мање са тим разлогом да неће институције радити свој посао, али има и других разлога. Компликован систем пријављивања у тужилаштву и полицији, осећај да ће се изгубити пуно времена у судском процесу, узнемиреност која прати остваривање правде. Има случајева у којима се не пријављују претње па и оне драстично да се не би додатно узнемиравала породица јер је тешко сачувати анонимност у оквиру процеса пријављивања и евентуалног суђења”, наводи Матић.

Истиче да је због свега тога јако важна подршка медијске заједнице, снажна солидарност и практична помоћ, уз сагласност новинарки и новинара који су изложени претњама.

Верана Матића питали смо колики је изазов новинарима у Србији да у оваквој атмосфери извештавају професионално и независно и колико оваква атмосфера одвраћа људе од новинарства.

“Новинарство у Србији годинама већ губи супстанцу, иако је све више медија, све је мање оних који професионално извештавају, који се баве програмима везаним за јавни интерес. Исто тако, све је мање новинара који професионално раде свој посао. Професија је ризична, потплаћена, са пуно несигурности везаних за посао. Притисци су нешто што је постало нормалност. Друштвене мреже препуне лажних вести, полуинформација, симулирају медијску сферу и публика је све више збуњена, све се више препушта тој симулацији као извору”, каже Матић. 

Он наводи да новинарке и новинари којима се прети не одустају, али верује да њихове судбине новим генерацијама новинара сугеришу да је боље да своје знање које су стекли и вештине искористе на другим радним местима а не у медијима.

“Тај губитак супстанце биће скупо плаћен, јер ће се потпуно редефинисати медијска сфера, а од заштите јавног интереса неће остати ништа”, сматра Матић.

Новинарима је 24 часа доступнабесплатна СОС линија. Развијен је и механизам контакт тачака у полицији, које су задужене за комуникацију са новинарима чија је безбедност угрожена.

“Бесплатна СОС линија 0800 100 115 заживела је и везана је за рад Сталне радне групе за безбедност новинара, иако је води АНЕМ. И ја сам оператер, мада ме још увек више новинара којима се прети или су нападнути зову на приватни број телефона који имам тридесетак година па га сви имају”, наводи Матић. 

Према његовим речима, како би повећали степен поверења између новинара и медија и тужилаца и полиције, АНЕМ организује сваког месеца састанак СРГ у другом граду, обично тамо где је већи број пријава претњи или нерешених случајева и паралелно радимо тренинге за безбедно извештавање.

“Такви састанци врло су корисни јер у сваком месту постоје посебности када је реч о положају медија и новинара, и онда нам је лакше да разумемо и решавамо проблеме”, каже Матић.

Наводи да је јако уочљиво да често новинари не познају правни систем и процедуре, а да тужилаштво и полиција не разумеју начин функционисања медија и новинарски посао. 

“Ова комуникација показала се као врло корисна. Било је случајева да тужиоци остају на тренинзима за безбедно извештавања јер су на тај начин добили нова знања и информације. Јако је важно унапређивати овај систем, чинити га још ефикаснијим. Посебно када је реч о стварању механизама за превенцију, да институције реагују онда када се назире могући проблем, претње и напади”, рекао је Матић.

Апелациони суд донео је осуђујућу пресуду у случају паљења куће Милана Јовановића, што пружа наду да напади на новинаре ипак могу да буду кажњиви.

“Када се догодио овај напад на животе Јеле Дељанин и Милана Јовановића, Стална радна група је захтевала скоро свакодневно извештавање о раду полиције и тужилаштва, подстичући их да што пре разреше овај драстичан случај јер су паљевине веома тешке за решавање управо због тога што се ватром уништавају и докази. Паралелно смо се окупили око акција солидарности, за привремен смештај, а потом и за прикупљање новца за обнову куће. Тада је скупљено половина неопходна за основне радове како би могли да се врате у кућу а накнадно друга половина која је помогла да се целокупна кућа и гаража реновирају. Били смо увек ту за породицу”, наводи Матић.

Како каже, тужилаштво и полиција су брзо разрешили случај, подигнута је оптужница, а почетком суђења почеле су и опструкције због чега је тек после пет и по година се дошло до правоснажне пресуде. 

“Медијска заједница је пратила ово суђење за повећаном пажњом. Тужилац Миловановић је био врло проактиван и са адвокатицом Аном Матић заступали су са сигурношћу оптужницу. Присуство медија је изузетно важно. Истинито, широко и објективно информисање, надгледање процеса и реаговање на опструкције важан је део суђења. Показало се то као веома важно у случају пресуда које су постигнуте у Врању, у случају ОК радија. Две осуђујуће пресуде на казну затвора, такође су део управо те активности и Сталне радне групе за безбедност новинара и солидарности”, наводи Матић. 

Закључује да онолико колико се сами потрудимо, будемо солидарни и доследни у подршци, свима –  и савесним полицајцима и тужиоцима, судијама, и нашим колегиницама и колегама – успећемо и у савладавању некажњивости претњи и напада на новинаре.

Дужност пружаоца медијских услуга прописана Законом о електронским медијима јесте да “допринесу подизању општег културног и образовног нивоа грађана”.

Ипак, како је Цензоловка писала када је нацрт  Правилника РЕМ-а био на  јавној расправи, из њега је избачена обавеза телевизија да петину њиховог садржаја чине дечји, научно-образовни, документарни и културно-уметнички програм.
Како каже Тамара Skrozza, за њу је то само озваничење већ постојећег стања.

“Ми имамо већ годинама телевизију Happy, која је регистрована као телевизија за емитовање дечијег програма, а која има само ријалитије и језиве информативне програме, тако да та прича о петини садржаја дечијег, научно-образовног, документарно-културно-уметничког – то ми немамо већ годинама. Ово је само озваничање стања. Ја мислим да чак нису морали ни да озваниче то стање, али  ето озваничени суНе знам зашто се људи толико чуде свему овоме. Понашање РЕМ-а је иначе скандалозно и ово је само једна у низу скандалозних одлука. Наравно, да не говорим да то има фаталне последице по нашу медијску сцену, по наш образовни систем, по нашу писменост и по наше друштво уопште”, каже Skrozza. 

У Србији је регистровано више од 2000 медија. Ипак, велики број медија не значи и медијски плурализам. 

“Овај број не значи медијски плурализам, овој број значи медијско бесмишљавање. Дакле, ако имате више од 2000 медија, а није вам потребно више од 500, то значи да неко циљано прави медије да би потпуно девалвирао њихов значај, оно што они изговоре, кажу, сматрају, указују, емитују, праве и тако даље. Наш рад је апсолутно обесмишљен и стављен у контекст политичког и разних других деловања, тако да мислим да то нема везе са медијским плурализмом. Имамо једну дубоко подељену медијску сцену као што имамо дубоко подељено медијско друштво. Ту свако има своје новине, своје телевизије, медије које прати”, каже Skrozza.

Како истиче, плурализма нема ни у медијском смислу, ни у друштвеном смислу, ни у смислу свакодневице. 

“Дакле, ми смо заборавили да разговарамо, заборавили смо на чињеницу да разни људи имају разна мишљења о разним стварима, врло смо искључиви и мислим да ова ситуација са 2000 бесмишљених медија само то поспешује”, сматра Skrozza.

Медији су обезвређени и обесмишљени, а идеја је, према њеним речима, да се грађани, бирачи, учине још медијски неписменијима него што јесте. 

“Када ви имате једну огромну понуду бесмисла, што је углавном у нашим медијима, огромну понуду нечега што је примитивизам, што није у јавном интересу, ви онда заправо немате медије у правом смислу те речи. Ако имате такве медије, онда имате грађане који су медијски неписмени, ако су медијски неписмени, онда су и политички неписмени, и онда ви врло лако можете да их обмањујете свакодневно са ТВ екрана, опсервирајући неистине, полуистине и своје конструкције, делузије, визије, идеје, снове и све остало што нема никакве везе са бољитком њиховог живота и што заправо назађује квалитет њиховог живота”, закључује Skrozza.

Ауторка: Јелена Миленковић