Насиље над женама – Како медији извештавају и нормализују ову друштвену појаву?

(Амплитуде) Насиље над женама је присутно у свим медијским форматима од традиционалних медија, преко филмског и серијског програма, до музике и уметности. Срећемо га у народним песмама и причама, митови и легендама. У годинама иза нас били смо сведоци различитих врста насиља емитованих на телевизијским каналима у опскурним ријалити форматима на телевизијама са националном фреквенцијом, али и признавању насиља у емисијама „48 сати свадба” и „Тренутак истине”. Сведочили смо изјави глумца Вука Костића у „Балканској улици” да би „убио девојку да га превари”. 

„Ниједан злочин нема оправдање. Када причамо о демократском друштву, које функционише по одређеним правилима, онда треба инсистирати на нултој толеранцији према насиљу. То значи да не треба да прихватамо, нити да легитимизујемо, нити да нормализујемо било који облик насиља”, објашњава Ана Мирковић, психолошкиња и суоснивачица Института за дигиталне комуникације.

Саговорница каже да постоје земље које су врло толерантне према насиљу и да то име везе са медијским извештавањем и са нивоом медијске писмености, наводећи пример наше земље.

„У Србији се уопште не обраћа пажња на психолошко, емоционално и социјално насиље. Код нас занемаривање скоро никада није тема док се не деси неки „Рибникар”, па почнемо да причамо о томе да ли је починилац био занемарен у породици. О насиљу се најчешће прича са аспекта сексуалног или физичког насиља. Све то доприноси да се гради једна култура насиља, да на њега не реагујемо.”

Ово је последица сензационалистичког медијског извештавања о насиљу и промоцији насилника, наглашава саговорница наводећи да су медији код нас од насилника направили звезде и ријалити учеснике „само зато што су вршили насиље, били кажњавани”.

Занимало нас је како извештавања медија о насиљу над женама изгледа и како изгледа у домаћим медијима и како утиче на преживеле жртве.

Насиље над женама: проблем свих култура

Насиље над женама је феномен свих култура и друштвених система. То је кршење људских права и дискриминација жена. Може да буде физичко, психичко, емоционално, сексуално, економско. Назива се и родно засновано насиље, како би се указало да је то насиље усмерено против жена зато што су жене. Иако се насиље над женама догађа свуда без обзира на материјалну ситуацију, образовање, место живљења, оно је чешће у традиционалним и патријархалним заједницама. Као и жртве, и насилници припадају свим слојевима друштва. Број пријављених случајева насиља, претпоставља се, нижи је од стварног броја.

Фемицид представља најтежи облик насиља над женама, односно убиство жене од стране мушкарца. Иако се фемициди дешавају свуда, доказано, најопасније место за жене и девојчице је дом.

Насиљу могу да допринесу културолошки, друштвени, економски, индивидуални и психолошки фактори. Овде спадају некажњивост и недостатак (адекватних) мера, схватања родних улога, само схватање насиља, част и верност која се очекује од жене, контрола над женским телом, религија, традиција, агресивност као одлика мушкости… 

Оно представља ризик за физичко, психичко и репродуктивно здравље жене. Често може да утиче и на однос између родитеља и деце. Уједињене нације (УН) процењују да ће једна од три жене током живота да доживи родно засновано насиље.

Шта каже статистика о новинарском извештавању о насиљу над женама?

Према подацима истраживања Агенције УН за родну равноправност и оснаживање жена (УН Women) и Канцеларије УН за дрогу и криминал (УНОДЦ) током 2022. године страдало је преко 89.000 жена и девојчица широм света – што је, како се наводи, највећи број у последњих 20 година. Преко 55 одсто страдалих (48.800) биле су жртве породично-партнерских односа. То значи да више од 133 жена и девојчица страда сваког дана од стране члана своје породице. 

Истраживање показује да је највише жена и девојчица страдало у Африци (40 одсто), као и да је женска популација на овом континенту највише изложена насиљу. Европа се по броју фемицида у 2022. години нашла на четвртом месту, са 2.300 жртава. 

Када је у питању Србија, Аутономни женски центар (АЖЦ) од 2010. сваке године прати случајеве фемицида, анализира и објављује извештаје и саопштења о фемицидима. Према њиховим извештајима од 1. јануара 2010. до 31. децембра 2023. догодило се 411 фемицида (404 жена, шест девојчица и једна трансдевојка). Највећи број фемицида (43) догодио се 2013. године, док је 2021. било најмање случајева (21). 

У овом периоду највише страдалих жена било је у узрасту од 46 до 55 година (93), док је њих шест било малолетно. За 112 жена се зна да су претходно пријављивале насиље некој од институција, а 297 страдало је од бившег или садашњег партнера/супруга. Као најчешће место убиства појављује се заједнички животни простор.

У селу Раковац код Беочина 14. фебруара догодио се двоструки фемицид, убиство мајке (75) и ћерке (47). Мушкарац је усмртио своју бившу супругу и ташту у кући у којој су живеле. Убица је, према писању медија, пријављиван за насиље и имао је забрану приласка жртвама. У Бачком Градишту, код Бечеја, 27. фебруара убијена је још једна жена (30). Убица је њен невенчани супруг.  Ово су уједно и прва три фемицида у 2024. години.

Новинарски Кодекс: 5.551 прекршаја за шест месеци 

Кодексом новинара Србије уређено је извештавање штампаних медија и портала, а примену Кодекса прати Савет за штампу (СЗШ). Овом телу могуће је упутити жалбе поводом кршење Кодекса, али као саморегулаторно тело, оно нема могућност да изриче санкције. Медији који прекрше Кодекс имају обавезу да објаве исправку и извињење.

У новом Закону о јавном информисању и медијима, који се примењује од 4. Новембра 2023. године, додељивање средстава за пројекте зависи између осталог и од тога колико се медиј придржава професионалних и етичких стандарда. Ово значи да органи који додељују средства треба да набаве податке СЗШ и Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) о томе да ли су у претходној години медији кршили закон. Ипак, то не гарантује да медији неће добити средства на медијским конкурсима. Институције које одлучују о додели средстава неретко се рекламирају у медијима који крше Кодекс.

Дневни листови Ало, Блиц, Вечерње новости, Информер, Курир, Српски телеграф и Политика прошле године путем јавних набавки добили су уговоре у вредности од најмање 108 милиона динара, саопштило је Независно удружење новинара Србије (НУНС). СЗШ прошле године објавио је податке да су ови медији прекршили Кодекс 2.579 пута.

У најновијем извештају мониторинга поштовања Кодекса новинара Србије у дневним новинама у периоду од 1. јула 2023. до 31. децембра 2023. године, који је спровео СЗШ, утврђено је да је у укупно 4.141 текстова било кршења бар једне тачке Кодекса, односно укупно 5.551 прекршај. Највише су се кршила истинитост извештавања и новинарска одговорност. Ало! је имао највише текстова (1065) у којима је било прекршаја, док је дневни лист Данас имао најмање (15).

Новинарка Тамара Skrozza, која је са колегиницом Вером Дидановић спровела овај шестомесечни мониторинг, представљајући резултате на трибини „Колико медији поштују Кодекс новинара Србије”, је рекла да су медији у овом периоду прекршили „сва могућа правила” када су извештавали о убиству Ное Миливојев, трансродне девојке из Ковиља која је пронађена мртва, три недеље након нестанка, у стану у центру Београда.

Када је у питању кршење Кодекса приликом извештавања о насиљу према женама од Гордане Новаковић, генералне секретарке Савета за штампу, добили смо одговор да се крше исте одредбе као и у већини текстова у рубрикама црне хронике, „будући да се о томе углавном пише у тим рубрикама”.

Како све медији крше Кодекс Новинара Србије?

„Пре свега, открива се идентитет жртве, било директно, било тако што се она изношењем разних детаља (о њој или починиоцу) учини потпуно препознатљивом, тако да најчешће говоримо о кршењу права на приватност и достојанство особе о којој се пише”, каже Новаковић.

Одговорност новинара, заштита права и достојанства жртава злочина, однос према изворима информацијама и злоупотреба емоција људи су делови Кодекса који се углавном крше, наводи Новаковић, додајући да су новинари злоупотребљавали и жртве „да говоре о веома интимним стварима, без свести да би то могло да им додатно нашкоди”.

Наводи да се често крши и део Кодекса који се односи на обавезу новинара да приступа послу са дужном професионалном пажњом – да се износе спекулације и нагађања о мотивима насиља, а да се изјаве узимају од рођака и комшија који нису сведоци, а то „доприноси ширењу предрасуда и стереотипа, што је, иначе, веома изражено у извештавањима о овим случајевима”. Додаје и да се кроз такве изјаве неретко тражи оправдање за насиље над женама или окривљује жртва.

Ко и како реагује на прекршаје Кодекса?

Од 18 жалби које је Аутономни женски центар упутио Комисији за жалбе Савету за штампу због медијског извештавања о насиљу према женама, од 2016. до 2023, за по шест је утврђено да крше односно да не крше Кодекс новинара Србије. Договором је решено пет жалби, док за једну Комисија није успела да усагласи одлуку. Највише жалби поднете су за извештавање онлајн медија.

Жене жртве насиља не подносе жалбе Комисији због медијског извештавања о њиховим случајевима, а како сматра Новаковић због тога што не желе да се њихов случај поново „провлачи по медијима”. 

Саговорница напомиње и да жалбе углавном подносе удружења, попут АЖЦ, „када је реч о непрофесионалном извештавању који повређује права жртава насиља генерално, а не о појединачним случајевима”. Наводећи пример да је то урађено када је Информер објавио интервјуа са осуђиваним силоватељем.

Сања Павловић, новинарка и чланица Аутономног женског центра, каже да никада до сада нису радиле истраживање зашто се жене жртве не жале Савету за штампу.

„Могу само да нагађам, надајући се да сам у праву, а мислим да је разлог пре свега то што када се налазите у ситуацији насиља, када вас развлаче по медијима, последње што желите је да сада пишете жалбу неком телу.” Она додаје и да можда део њих ни не зна за Савет за штампу, да нису упознате са његовим радом.

Анализе и реакције РЕМа на кршење Кодекса

Када су у питању електронски медији, надзори, праћење и санкционисање је у надлежности Регулаторног тела за електронске медије. Иако су бројни примери кршења закона, РЕМ се ретко оглашава.

Последња доступна анализа РЕМ-а о извештавању медија о насиљу над женама објављена је у мају 2019. године. Предмет анализе од марта до маја 2018. године био је РТС и ТВ Прва, а анализирани су прилози (вести, извештаји и репортаже). Укупан број прилога о насиљу над женама је 84 – Прва 69 и РТС 15 прилога. Време које је РТС посветио овој теми је 14 минута и 30 секунди, док је Прва имала 90 минута четири секунде.

Анализа је показала да су на комерцијалној телевизији заступљени сензационалистички елементи (попут крупног плана, зумирања, звучни елементи и израза/фраза новинара, откривање личних података), док су на јавном сервису прилози несензационалистички презентовани. Закључак истраживања је да анализирани медији не извештавају о насиљу као друштвеном проблему, већ извештавају о њему када се оно деси.

У Анализи ефеката рада РЕМ-а 2017-2020. „Фондације Славко Ћурувија” се наводи да је ово тело 2018. године изрекло најблажу могућу казну телевизији Happy због емитовања унапред изрежираног насиља у ријалитију „Парови”, као и због вербалног и физичког насиља над једним учесником у јуну 2019. године. Ова анализа показала је и да је 2020. било 78 пријава грађана, исто толико решења које су све пријаве због узнемирујућег садржаја у ријалитима одбачене. 

Од укупно 952 пријаве због насиља, говора мржње и других прекршаја, у овом периоду, РЕМ је донео по седам упозорења и опомена и шест решења о обустави поступака за изрицање мера. Једна од пријава односила се на осуђиваног криминалца Кристијана Голубовића који је на Пинку претио убиством старлети Станији Добројевић, као и на насиље над малолетницом у ријалитију „Задруга” на истој телевизији.

У тексту Иване Предић, новинарке Цензоловке, под називом „Упркос сталном порасту насиља и пропаганде, РЕМ кажњава само локалне медије, ниједну националну телевизију”, пише да Аутономни женски центар, који је поднео три пријаве за насиље над женама у „Задрузи”, није добио ниједну одлуку те да су морале да претражују записнике како би нешто сазнале, као и да су неке одлуке донете након годину дана.

Због насиља које се догађало у ријалитијима више пута су реаговале медијске и невладине организације, новинарска удружења, али телевизије са националном фреквенцијом нису сносиле последице због тога.

Како је за Цензоловку рекла Оливера Зекић, председница Савета РЕМ-а, приказивање насилних медијских садржаја мора да буде санкционисано, те да Пинк и Happy нису кажњени због прекршаја јер „није било потребне већине гласова”. Са друге стране пак, одлуку да Радио Плус добије меру забране емитовања програма 15 дана због тога што је власник радија вређао бивше сараднике, РЕМ донео једногласно.

Ивана Милосављевић, новинарка Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС), у тексту „Како је РЕМ жмурио на насиље на телевизија”, пише да на насиље над женама у Пинковом ријалитију није изречена ниједна мера против ове телевизије у последњих пет година.

Поред физичког и секусалног насиља над женама у ријалити програмима, мете вербалног насиља у телевизијским емисијама су и жене из јавног живота, попут новинарке Жаклине Таталовић или политичарке Маринике Тепић, а водитељи и коментатори су у већини случајева мушкарци.

Иако је председник Србије Александар Вучић, након масовног убиства у ОШ „Владислав Рибникар” 3. маја 2023. године, најавио да ће медији који промовишу насиље бити кажњени, то се није десило.

Оно што се може видети је да две исте телевизије, Пинк и Happy, готово свакодневно чине озбиљне прекршаје, а РЕМ им до сада није изрекао меру прекида емитовања програма, нити одузео дозволу за национално емитовање (добили су дозволе и на последњем конкурсу 2022. године).

Стереотипи у извештавању о насиљу према женама

АЖЦ је 2015. године спровео истраживање под називом „Како вас жене читају”, у којем је учествовало 163 жена које су преживеле неку врсту насиља. Њима су истраживачице показале примере добре и примере лоше праксе медијског извештавања о насиљу над женама.

На примере лоше праксе преко 60 посто учесница је рекло да их такво  извештавање не мотивише да потраже подршку и помоћ, те да их пратеће фотографије, када их виде, асоцирају на лично искуство и да се због тога осећају узнемирено и беспомоћно. Више од 77 одсто, ипак, сматра да медији могу да допринесу разумевању овог проблема.

Истраживање је почело од идеје да жене које су преживеле неку врсту насиља прате медије, као и извештавања о теми насиља над женама. Истраживањем је то и доказано – жене прате медије, тј. штампу јер су се у истраживању бавиле само штампаним медијима, и начин на који се извештава. Сања Павловић додаје да то утиче на то да ли ће пријавити насиље или не, као и да их наслови који оправдавају насиље или траже разлоге у самој жени жртви насиља демотивишу да потраже помоћ и подршку.

„Колико се ситуација променила у међувремену нисам сигурна – након овог није било ниједног новог истраживања које је имало за циљ да пита жене жртве насиља како виде медијско извештавање. Али оно што знамо јесте да се само извештавање, нажалост, није много променило.”

Новинарка недељника Време и чланица Групе „Новинарке против насиља према женама” Јована Глигоријевић каже да се извештавање у рубрикама црне хронике, нажалост, „није померило са мртве тачке” од када је почела новинарску каријеру 2002. године.

„Оно што је добро, јесте чињеница да [извештавање о] насиље над женама данас у медијима много чешће иде у рубрику „Друштво”, а ту се поправило драстично. Главни проблем са „Хроником” је откривање идентитета жртве или преживеле, и то се готово ништа није променило. У рубрици „Друштво”, међутим, чак и у најгорим таблоидима, данас нема онога што је кад сам ја почињала било уобичајено: окривљавање жртве, правдање насилника, исмевање или умањивање насиља. То је, кад боље размислим, данас и незамисливо да се деси, а некад се подразумевало да видимо наслов „Комшије нису изненађене: Убио непокретну мајку јер га је психички кињила”, или „Људи ме подржавају јер сам ударио Ана Марију” (некада познати водитељ Владимир Станојевић је претукао тадашњу партнерку)”, каже Глигоријевић.

Медијским извештавањем о насиљу над женама могу да се стварају и одржавају стереотипи и предрасуде о женама, да се оправдава злочин и кривица свајује на жртву и/или преживелу, односно да се одговорност за мушко насиље над женом преписује насилнику, али и жртви. А стереотипно и мизогено приказивање жена, нарочито када се извештава о насиљу, није ретко. Жене су и даље мајке, домаћице, секс-симболи, лепотице, супруге чије је место у кући, крај свог мушкарца о којем треба да брину и којег треба да поштују…

У зависности од тога који тип насиља је у питању медији, сматра Ана Мирковић, неретко се имплицира  да је жена сама испровоцирала насиље. Као пример наводи силовање и окривљивање жртве због начина облачења, због тога што је била сама, и одређеном делу града. Када постављамо таква питања ми на неки начин легитимизујемо процес насиља, каже Мирковић. То не сме да се дешава.

Она наводи и породично насиље као пример у којем се  опет јављају питања попут „Зашто се удала? Зашто је остала у браку? Да ли је раније пријавила насиље?”, што такође говори „о  недостатку разумевања у каквој позицији се налази жртва у једном односу, који би требало да буде најблискији однос који можемо да изградимо у свом животу, а то је породични однос”.

Јована Глигоријевић сматра да већина зна да жена не може никада да буде крива, истиче Глигоријевић, а они малобројни гласнији „али нису специфични за Србију”. Додаје да сада живимо „једну пост #MeToo фазу у којој јача инцелски и мизогини покрет, јер се патријархат копрца и бори да опстане”.

На питање колико медији доприносе томе да јавност сваљује кривицу на жртву, тј. да је својим понашањем и облачењем испровоцирала мушкарца, те да је због тога „заслужиле насиље”, као и да траже оправдање за насиље над женама, Павловић и Мирковић одговарају да дефинитиво доприносе, док Павловић истиче да на то у великој мери утичу наслови.

Иако наслове текстова често дају уредници, а не новинари који су писали текст, Павловић каже да су наслови неретко проблематични.

„Нажалост, некад неки текстови могу да буду јако добри али сам наслов уме да буде проблематичан, а људи често, поготову сада у доба друштвених мрежа, виде само наслов и не кликну на сам текст. Тако да сви ти наслови који дају информацију „Убио ју је јер га је преварила” или „Убио ју је јер је отишла од њега”, на неки начин оправдавају, што јесте проблематично”.

О насилности и нетолеранцији нашег друштва, одсуству емпатије за жене које трпе насиље, говори чињеница од неколико десетина фемицида сваке године, каже Мирковић, али да проблем пораста броја фемицида и даље није тема којом се медији озбиљно баве.

Иако то јесте тема „у сензационалистичком смислу”, каже саговорница, медији не пишу о томе како да се насиље над женама спречи, како да се жена оснажи, колико је жена дискриминисама у друштву и систему, како се може променити њен положај, као и како насилници могу да се ослободе фрустрације, беса, комплекса и агресије. 

О случајевима насиља према женама на појединим приватним телевизијама неретко говоре астролози и приватни детективи, а Глигоријевић то сматра „опскурностима које треба санкционисати и забранити”.

Медијски линч: Суровост према познатим женама

Када се догоди насиље над женама које су јавне личности, попут случајева убиства певачица Јелене Марјановић и Ксеније Пајчин или изласци глумица Данијеле Штајнфелд, Милене Радуловић и Иве Илинчић у јавност да су преживеле сексуално насиље, вести о њима углавном заврше у забавним рубрикама. 

Када је у питању рубрицирање Глигоријевић каже да има другачији став у односу на већину колега те да су рубрике које у светским медијима носе назив „Show биз” код нас су преведене као „Забава” и да је то више техничка него вредносна подела. Наводи пример Гардијана који за вест о смрти глумца Робина Вилијамса објавио „да је то најтужнија вест из света шоу бизниса и забаве”. Ипак, наглашава да би јој било драже да овакве вести види у рубрици „Друштво”.

„Суровост медија зависи од слике коју жена претходно има у јавности, а опет, ту слику медији граде. И онда имамо Наташу Беквалац коју таблоиди стандардно малтретирају, граде о њој једну језиву слику, њу партнер физички злоставља и они настављају по старом. С друге стране, Јелена Марјановић за живота уопште и није била позната, па је постхумно постала „мртва певачица”. Таблоиди су играли на карту најнижих побуда и фасцинације публике, направили од свега пакао у ком није поштеђено ни њено дете”, каже саговорница.

Она сматра и да је такво вишегодишње скандалозно извештавање о убиству певачице Јелене Марјановић довело и „до колапса истраге и суђења, које је недавно поново враћено на почетак”. 

„И можда најважнија ствар: кад у неком медију видите садржај који стаје на страну насилника ког наводи жена из јавног живота, увек се запитајте да ли је реч о плаћеном тексту који су састављали његови адвокати. Поготово ако је и он познат јавности.”

Како пишу страни медији о насиљу према женама?

Када је у питању праћење извештавања регионалих и светских медија о овој теми Глигоријевић каже да већ две године ради са медијима , као и годину дана са полицијским службеницима у региону.

„На иницијативу Групе „Новинарке против насиља” и Агенције за спречавање злоупотребе ватреног оружја СЕЕСАЦ урађена је анализа садржаја о родно заснованом насиљу на целом Западном Балкану и слично је свуда. Србија ту дође као нека „мала Британија”: од нас долазе убедљиво најгори и убедљиво најбољи примери извештавања.”

Павловић делимично прати извештавање о овој тему из регионалних и страних медија.

Поред тога, учестовала у регионалној анализи медијског извештавања о насиљу према женама коришћењем ватреног оружја, додајући да ће ово истраживање бити ускоро објављено. 

„Истраживање је показало да је ситуација врло слична  широм региона. Нема великих разлика. Највише о тим случајевима пишу онлајн портали и они највише крше етичке стандарде. Врло је слична ситуација и у погледу тога што је сензационализам превише заступље, док едукативног садржаја има врло мало. Мислим да су сензационализам и откривање идентитета жртве су најчешће заступљени проблеми, када је реч о овим темема у медијима.” 

У односу на регион Србија, као највећа земља, има највише медија, тако да је у овдашњим медијима било највише текстова о том проблему. „Чињеница је да медији пишу о томе, да им то јесте занимљива тема, да јавност очигледно жели да чита о томе. Само тај квантитет, нажалост, није увек праћен квалитетом”, истиче Павловић.

Иза тастатуре: Подршка је оснажујућа

Ана Мирковић таблоиде не сматра правим медијима, јер, како наводи, оно што је написано најчешће није поткрепљено чињеницама већ је написано да би заинтригирало публику да купи новину или кликне на одређени текст. 

На порталима и друштвеним мрежама медија испод вести о насиљу над женама увек се могу наћи различити коментари. Мирковић наводи да они могу да буду под‌једнако штетни као и таблоидно извештавање „зато што жртва насиља очекује правду и жели да у том процесу, у ком ће се насилник казнити, покаже да она насиљу није ничим допринела и да њена патња није узалудна, да ће њен случај да произведе некакву промену атмосфере, политку јавног извештавања, медијског извештавања”. 

Коментари служе да нам покажу каква је слика у јавности – наставља Мирковић, уколико су то коментари подршке, жртви ће много значити, због тога што се особе које се носе са насиљем врло често осећају усамљено, а неретко их и сама породица осуђује.Уколико су коментари негативни по жртву и/или подржавају насилника, они могу да буду оптерећујући, каже Мирковић, „јер се дешава процес преиспитивања свега што се десило. „Зашто нисам била промишљенија? Зашто сам се нашла у том тренутку на том месту? Како је могуће да се то не дешава и другим људима, већ само мени?” То може трауму да учини већом, а психолошку патњу да интезивира и појача”, завршава Мирковић.

*Текст је настао у оквиру Тренинга за тренере медијске писмености. Текст је објављен у целости без било какве новчане или материјалне накнаде, док је пројекат Тренинг за тренере медијске писмености подржан од стране Министарства информисања и телекомуникација, као и Европске Уније. Ставови изнети у тексту не изражавају нужно и ставове редакције.

Аутор: Алекса Анђелић