Слобода медија и заштита грађана – где је граница?

(Извор: Данас) Када у медијима доминантну улогу има тзв. жута штампа, склона сензационализму и претеривању, посебно је важно знати које су границе слободе извештавања, односно докле медији могу да задиру у личну сферу појединаца.

Није упитно да би у демократском друштву требало тежити новинарској слободи и идеји да се чује туђе мишљење и став, али та слобода није неограничена.

Не могу се зарад слободе медија, кршити основна људска права као што су право на углед, част, пијетет, приватност и право на претпоставку невиности.

И међународни и домаћи извори права предност дају неотуђивим, основним људским правима, на уштрб слободе медија.

Међутим, упркос обавези медија да поштују ова права и да приликом свог извештавања поступају са дужном новинарском пажњом, у свету тзв. жуте штампе, ситуација је неретко потпуно другачија.

Наравно, нису само жуте новине те које често не поштују правила новинарства, али оне ипак предњаче. Међу њима посебно се истичу штампана издања новина и интернет издања – портали.

Правила која уређују материју медијског права прописана су Законом о јавном информисању и медијима и Кодексом новинара.

Ови акти настоје да пронађу баланс између права грађана да буду информисани и слободе новинарског изражавања, док са друге стране штите лична права појединаца.

Поред традиционалне судске заштите, у нашем систему као надзорно тело, основан је и Савет за штампу.

Савет за штампу је независно, саморегулаторно тело које прати примену и поштовање Кодекса новинара Србије у штампаним и онлајн медијима.

Надлежност савета је спровођење медијације између оштећене стране и редакције, као и изношење јавних опомена редакцији за кршење стандарда који су утврђени кодексом.

Када појединац, односно институција сматра да је објављивањем текста прекршен Кодекс новинара, може Савету изјавити жалбу.

Жалба се подноси у року од 90 дана од дана када је спорни садржај објављен у штампаном издању, а за интернет издања може се поднети све време док је такав садржај и даље јавно доступан.

По пријему жалбе, иста се најпре доставља одговорном уреднику медија на изјашњење.

Ако је подносилац жалбе предложио поравнање, медиј (одговорни уредник) треба да се изјасни о таквом предлогу.

У случају да се медиј не изјасни, или не пристане на поравнање, коначну одлуку поводом жалбе ће донети Комисија за жалбе-орган у склопу Савета за штампу.

Ако је жалба основана, Комисија доноси одлуку којом жалбу усваја или медију за који је утврдила да је прекршио правила Кодекса, изриче јавну опомену.

Медиј који је поступао супротно правилима Кодекса има обавезу да објави одлуку о усвајању жалбе.

Као што се може приметити, санкције Савета за штампу могу се оценити као благе и по природи корективне.

Идеја је да се на исти начин како је повреда права учињена (путем медија), упути јавни прекор медију који није поштовао Кодекс.

Заштита права и интереса пред судом иницира се подношењем тужбе Вишем суду у Београду који је искључиво надлежан у овим поступцима.

Тужилац може да захтева да се утврди да је објављивањем информације повређено његово право или интерес, забрану поновног објављивања информације, те обавезу објављивања одговора на информацију или њене исправке.

Може се тражити и накнада претрпљене материјалне и нематеријалне штете.

Тужени је одговорни уредник, а у случају да се тужба подноси због накнаде штете, могу се тужити издавач медија, одговорни уредник и новинар-аутор спорне информације.

Поступак је хитан, па су због тога рокови за предузимање процесних радни краћи него у уобичајеним грађанско-правним споровима.

У циљу хитности, Закон предлаже и да се све радње – саслушање странака, испитивање сведока итд. предузму на једном рочишту.

У овим споровима, неформално названим „штампаркама“, најчешће су тужени медији жуте штампе, као издавачи дневних новина и интернет портала, а тужиоци углавном захтевају накнаду нематеријалне штете.

Као основ за накнаду нематеријалне штете наводи се повреда угледа и части – када се објављују неистините информације, односно повреда права на приватност – у случају да су без пристанка тужиоца, објављене информације из његовог приватног живота.

Такође, чест основ је и повреда претпоставке невиности, будући да медији неретко пресуде – окриве потенцијалног учиниоца кривичног дела и пре него што је започет или довршен кривични поступак.

Дакле, када медији објављују информације којима некога приказују у лажном светлу или ако превише задиру у личну сферу појединца (рецимо објављују фотографије особе без њеног пристанка и информације из породичног живота), као и када неког пре окончања кривичног поступка етикетирају као учиониоца кривичног дела, грађани могу захтевати накнаду нематеријалне штете.

У пракси наших судова, досуђена накнада креће се од 30.000 динара до стотину-две хиљада динара.

Најбројније су усвајајуће пресуде ближе доњој граници износа.

Приликом одлучивања у сваком конкретном случају, судови цене начин на који је учињена спорна објава, њену садржину – изразе и појмове који су коришћени.

Кроз саслушање тужиоца утврђује се какве последице је утужени садржај по њега оставио, односно по његов приватни, професионални живот и њему блиска лица.

Посебно се узима у обзир да ли је тужилац јавна личност и носилац јавне функције, јер ако јесте, од њега се на писања медија захтева већи степен толеранције.

Приликом одлучивања о висини накнаде, судови утврђују да ли је тужилац предузео одређене радње не би ли утицао да причињена штета буде мања.

Стога се тужилац пита да ли је поводом утужене информације тражио да одговорни уредник издавача објави његов одговор или исправку – деманти.

Поставља се питање сврсисходности захтева за демантијем када се недозвољене информације могу данима и изнова објављивати.

У том случају појам демантија потпуно је обесмишљен.

Због искључиве надлежности Вишег суда у Београду суђења за накнаду штете у просеку трају око три године.

Имајући у виду симболичне вредности досуђених износа, као и дужину трајања поступка, ефикасност заштите права и сатисфакција тужиоца није задовољена.

Са друге стране медиј који објављује недозвољене информације није мотивисан да престане са њиховом објавом.

Ипак, за овакво стање ствари нису одговорни само судови, јер постоје и други ентитети чији је примарни задатак контрола медија и медијског садржаја, те предузимање одговарајућих мера у случају да се Закон и остали прописи не поштују.

Стога би се, рецимо, пре теме судске интервенције, требало позабавити одговором на питање која је улога Регулаторног тела за електронске медије, која су његова овлашћења и да ли и на који начин те своје функције остварује.

Ако би вансудска контрола медија радила свој посао како треба, судска контрола не би ни била потребна.

Зато, пре него што се уопште приступи вредновању рада суда у медијским споровима, нужно је имати у виду да ли су нека друга тела исправно и ефикасно вршила своја овлашћења.

Ауторка је адвокатица и сарадница Центра за правосудна истраживања ЦЕПРИС

Sloboda medija i zaštita građana – gde je granica?