Сви председникови људи

Док Обреновчани падају у заборав, медији у злато окивају Новаково венчање, а фудбалски фанатици не могу да се начуде бламажи Бразила од седам голова, саветница председника Србије показује радни елан и у врелим летњим данима, када се просечном смртнику само излежава у дебелом ладу. Станислава Пак Станковић, међутим, није просечна и на тридесет и кусур степени ситно слово пише, и то ником другом до главној уредници “Политике”.

Председник се жалио Савету за штампу да му “Блиц” својим нетачним и тенденциозним писањем подрива углед и интегритет шефа државе. Повод је текст објављен у јеку поплава када се београдски дневник упитао где је то председник док водена неман плави градове по Србији? Позивајући се на поуздане изворе из СНС-а, новине су објавиле да је Николић тог најгорег викенда био у својој Бајчетини где је првог дана пекао ракију, да би сутрадан са печењем угостио једног од Вучићевих великих арапских пријатеља, који је том приликом обећао 10 милиона долара за поплављене.

Да скратимо, Савет је одбацио жалбу шефа државе и његову тврдњу да је прекршен Кодекс новинара Србије, али се Станислава Пак ухватила у коштац са Љиљаном Смајловић, председницом Управног одбора ове независне институције.

Не треба бити адвокат Политиком глодуру, она то ради одлично, али је запањујуће одсуство за реалност председникове саветнице. Опонашајући њен стил, могли би малициозно рећи: “Видела жаба да се коњи поткивају, па и она дигла ногу”.

Пакова се сукобила и са логиком и са етиком. Не види зашто би Љиљана Смајловић имала оправдање то што у одлуци Савета није учествовала, јер је претходно изузела себе зато што је и лист који уређује тог дана такође био на тапету Савета за штампу. Ваљда саветница иде инерцијом функционисања у високој политици где се не обазире на сукоб интереса већ се гледа колику политичку моћ неко има да може да врши притисак и на такозване независне институције.

Пакова је притом користила језик и изразе непримерене институцији председника, јавно омаловажавајући прозвану уредницу. Па отуд изрази “врана врани очи не вади”, да би се у другом јавном обраћању “извинила” констатацијом “према свецу и тропар”. Да скратимо, суштина је да ни дан данас ми не знамо одговор где је председник био у та два дана поплавног викенда, већ се прича свела на то да ли се у мају пече ракија?!

И ако та два дана није био на терену, међу грађанима, председник је касније и то већ сутрадан показао агилност, па је обилазио и Крупањ и друге уништене вароши од клизишта и водене стихије. На страну што је једном приликом имао реторички испад да су појединци сами криви јер нису хтели да се на време евакуишу, али зар нисмо и у телевизијским преносима видели људе који су упорно одбијали да напусте своје домове. Једном речју, Николић је мање грешио у ванредној ситуацији него приликом избора својих сарадника на Андрићевом венцу.

Када подвучете црту испада да је Томислав Николић најбољи део председничког кабинета. Он јесте непосредни изабрани шеф државе и ту институцију са највише легитимитета свако мора да уважава. Али мудри људи углавном се окруже далековидијим, писменијим, паметнијим, образованијим, шарамантнијим од себе, а онда као добар организатор “краде” од сваког по нешто од поменутих знања и талената и – доноси праве одлуке. Са Станиславом Пак се није усрећио, као ни са Оливером Антићем, ни са оним Вуком Фатићем што је сина “покривао” Хитлеровим књигом. Као ни са Предрагом Микићем који је притискао директорку Агенције за приватизацију да прода “Радничко прихватилиште” његовом сину.

По том моделу, чијег је виновника председник узео у заштиту, ваљда је и Љиља Смајловић требало да притиска колеге из Савета за штампу да се председникова жалба уважи.

10. јул 2014. године; Извор: vesti-online.com; Аутор: Јелена Арсеновић