Веран Матић – (Само)регулаторни механизми

(Извор: Јавни сервис.нет) Недавно је објављен први Индекс приватности у медијима у Србији који рангира педесет медија са аспекта поштовања стандарда заштите приватности. Радује што је на високом, четвртом месту веб сајт новосадског Радија 021, истакнутог члана АНЕМ-а.
 
www.021.rs
 

Пише: Веран Матић

Заштита приватности је релативно нов концепт у Србији који потврђује да већина овдашњих медија не поседује знања нити има развијене процедуре у вези са испуњавањем стандарда које прописује Закон о заштити података о личности. Промене у области поштовања приватности корисника дешавају се у ходу и практично усклађивање са стандардима одвија се током медијске и технолошке транзиције. У том смислу, методологија истраживања СХАРЕ фондације базирана је на неколико параметара: стандардима глобалне техничке и грађанске заједнице, обавезама Закона о заштити података о личности, као и етичким начелима новинарске професије у домену заштите приватности.

Сензационалистичко извештавање уочљиво је када су у питању осетљиве теме међу којима се издваја суицид. Уместо да се фокусирају на превентиву, жеља за већим рејтинзима, читаношћу, тиражима и профитом утиче да медијска пажња постоји само онда када се десе трагедије. Тада је већ касно. Нажалост, и даље се теме о превенцији самоубистава означавају у смислу да су „незанимљиве, неће то нико гледати, треба одржати рејтинг да би се емисија одржала…“.

Овакав приступ није добар и он мора да се мења. Да би се променио, нужан је другачији третман одлука Савета за штампу као и доследна примена Закона о електронским медијима од стране РЕМ-а. Нажалост, није једно ни друго није на видику. Томе доприноси подељена медијска сцена у којој чак ни медији који се „труде да поштују све професионалне стандарде не могу до краја да испуне ту мисију, јер нема „друге стране“, података из државних служби, изјава, реакција и одговора државних званичника када се пише о њима или њиховом ресору“.

На ово се надовезује уређивачка политика таблоида, који су се током лета просто утркивали ко ће у већој мери прекршити новинарски Кодекс објављујући фотографије жртава. Савет за штампу је једногласно осудио овакве уређивачке потезе. Ове одлуке нису објављење у поменутим таблоидима, јер они не признају надлежност Савета за штампу. Слична врста оспоравања постоји и код оних медија који се противе наводима из Медијске стратегије који Савет за штампу треба да учине утицајнијим.

Ако је Кодекс новинара Србије неспоран, право питање је чему оспоравање одлука Савета за штампу базираних на непоштовању Кодекса? Разумео бих ове интенције ако би неки нови Савет за штампу свој рад заснивао на новокомпонованом новинарском Кодексу. Знајући да нема ничега новог што би могло да се измисли у домену новинарске етике, сигуран сам да нам не требају нови Кодекс и нови Савет за штампу. Као што нам не треба ни државни Савет за штампу који би доживео судбину Савета за борбу против корупције.

Дуго времена уназад саплићемо се на саморегулаторним медијским механизмима који у свету постижу неупоредиво бољи ефекат у односу на наметнуте професионалне обавезе. Потребно нам је да искористимо искуства саморегулаторних тела, интерних медијских кодекса, органа за реаговања по притужбама јавности, као и заштитника гледалаца и слушалаца.

Све то већ постоји у свету и може да се преслика код нас под условом да за то постоји искрена политичка воља. Пошто за сада то није случај, и даље ћемо се вртети у круг оспоравајући постојећи Савет за штампу, уз оправдану критику због недовољне регулације електронских медија. Докле и зашто? Немам одговор.