За клевету пред комисију, уместо на суд

Izvor: Шумадијапрес 4.11.2011.

Комисија ће спорове решавати брже и јефтиније од суда

Новоосновани Савет за штампу оформио је комисију за жалбе, којој ће сви који осећају да су им новине нарушиле углед и част или нанеле душевни бол моћи да упуте жалбу и изборе се за истините информације о себи.

Сведоци смо модерне трговине угледом и душевним болом, чуло се на промоцији Савета за штампу и комисије за жалбе. Многи су успели да за клевету наплате велике суме. Међутим, није свима циљ новац, већ истина о њима. За некога је и исправљање неистинитих чињеница о себи довољна сатисфакција.

Клевета је најтеже кривично дело у Србији, јер га третирају чак два закона, каже Стојан Марковић, члан комисије за жалбе. Савет за штампу залаже се за „декриминализацију“ клевете и да се, уместо покретања тужби, незадовољни грађани обраћају комисији.

Комисија је независно, саморегулаторно тело које нуди брзу и бесплатну сатисфакцију. Она одлучује по кодексу новинара, а не по закону. Бави се моралом, а не правом. Не доноси пресуде, већ одлуке о томе да ли је или није прекршен кодекс новинара. Комисија прати поштовање кодекса новинара у штампаним медијима, њиховим веб издањима, као и искључиво интернет медијима, који су чланови Савета. Представници Савета процењују да је око 85 одсто штампаних или интернет медија већ у Савету и да се очекује да ће и други приступити. Деловање Савета и комисије за жалбе не односи се на радио и телевизију.

Комисија има 11 чланова – осам из струке и троје из јавности. Њихови мандати трају четири године. У почетном сазиву су Филип Шварм, Небојша Спаић, Александар Ђивуљскиј (сви из Асоцијације медија), Љиљана Смајловић и Петар Јеремић као представници УНС-а, Тамара Скроза и Славиша Лекић из НУНС-а, Стојан Марковић из удружења „Локал прес“, адвокати Божа Прелевић и Зоран Ивошевић и директор НВО „Грађанске иницијативе“ Миљенко Дерета.

Образац за жалбе на писање оних медија који су чланови Савета налази се на сајту Савета, а жалба се може послати поштом или електронским путем. Када жалба стигне позива се главни уредник медија на који се она односи и пита да ли би у року од седам дана одговорио на њу на било који начин  извињењем, демантијем и сл. Уколико реакција уредника изостане, заседа комисија и у року од 45 дана доноси одлуку о томе да ли је лист прекршио кодекс новинара или није. Ако јесте, дужан је да објави одлуку о томе. Међутим, уколико је не објави, не сноси никакве последице нити постоји било каква могућност принуде да то учини. У том случају, подносилац жалбе се може обратити и суду. Чланови Савета су уверени да ће у том случају суд сигурно пресудити у корист подносиоца жалбе.

Иако Савет за штампу постоји тек два месеца, до сада је пристигло осам жалби од којих су две решене. О преосталих шест жалби комисија није расправљала, јер нису испуњавале формалне услове – да се односе на текстове објављене у периоду од три месеца пре подношења жалбе и у медијима који су чланови Савета.

У случају жалбе бившег министра здравља Томице Милосављевића против недељника „НИН“, комисија је донела одлуку да „НИН“ није прекршио кодекс новинара. У свом образложењу, комисија наводи да се чланак на који се Милосављевић жали односи на аферу „вакцина“ која се догодила у време његовог министарског мандата, као и да се тиче његове политичке, а не грађанске личности. Комисија подсећа да информације о политичарима и другим носиоцима јавних функција не подлежу ограничењима која важе за информације о приватним лицима. Права политичара у домену јавног информисања су сужена, сразмерно оправданом интересу јавности да зна како се остварују поверене функције власти, наводи се у образложењу. Чланови комисије рекли су на промоцији, одржаној у Крагујевцу, да је бивши министар одустао од судског поступка.

У другом случају, дневни лист „Прес“ је према мишљењу комисије прекршио одредбе кодекса новинара, јер је жртву породичног насиља учинио препознатљвом, односно открио је њен идентитет.

Без обзира на ове прве видљиве резултате на самом почетку рада, прави резултати комисије биће видљиви за четири или пет година, сматра члан Управног одбора Савета Димитрије Боаров.

– Да би неко саморегулаторно тело стекло ауторитет, потребно је поштовати принцип свеобухватности, да свака редакција буде мотивисана да буде у чланству, у систему саморегулативе. У свету би то био показатељ ауторитета, док је код нас афирмативно ако сте изван система – сматра он.

Постојање и рад Савета и комисије обезбеђени су за најмање годину дана, колико траје пројекат који финансира норвешко Министарство спољних послова. Иначе, за формирање Савета и комисије коришћен је норвешки модел „права на одговор“.

У Савету верују да ће пракса вансудског решавања спорова између физичких и правних лица и новина донети користи и једној и другој страни. Грађани или институције који се жале на писање новина моћи ће да добију сатисфакцију без судских или било којих других трошкова и за време које је знатно краће од судског поступка. Новинари ће преко конкретних случајева које буде решавала комисија моћи да отклоне пропусте у самом кодексу, да поправе своје компетенције и раде на кредибилитету своје професије.