Отворено писмо Комисији за жалбе Савета за штампу, који није гласао о жалби коју сам поднео

 

На захтев Ивана Радовановића, одлучили смо да направимо изузетак из правила да не објављујемо реаговања на одлуке или рад Комисије и објавимо његово отворено писмо. Писмо објављујемо у целини и без икаквих интервенција.

 

 Зашто мајмун држи…?

 

 Наслов овог обраћања вероватно би био друкчији, да на седници Комисије за жалбе Савета за штампу, одржаној 27.5.2021. године, Златко Чобовић, члан комисије, реагујући на моју жалбу, коју сам поднео јер је лист Данас одбио да ми објави одговор у којем сам се послужио вицом, није рекао, цитирам: “Јесте Данас и раније објављивао вицеве, али на то се нико није жалио, нико одговарао (па ни другим вицом), па немамо ни ми шта о томе да причамо”.

 Супер, пошто се нико није жалио на, у Данасу више пута објављен, и доста чувен Басарин виц о мајмуну који држи ону ствар у супи, и пошто о томе нема шта да се прича, ево га у наслову, сасвим легитимно, без икаквих моралних или уредничких проблема.

 Поготово што је одговор на питање из вица: Зашто мајмун… исти као  и одговор на питање: Зашто већина вас седи у тој Комисији за  жалбе. И он гласи – нико жив не зна.

А не зна, због следећих чињеница, наводићу их редом, одмах пошто изразим искрено жаљење што ваша идеолошка шарада, комесарски  чин здушног осуђивања неистомишљеника, све уз коришћење  флоскула из књижице “Како осудити непријатеља, за комесаре идиоте,” није успела, те, на крају, после свих литературе достојних будаластих исказа, нисте чак ништа ни одлучили.

И није ту проблем само што ништа није одлучено због недостатка  квалификоване већине (неки се нису појавили на седници Комисије за жалбу), него, и у томе је суштина, што, после свега, о мојој жалби нисте чак ни одлучивали!?

И пажљиво сам погледао, више пута, снимак седнице, и она се, када  је о мојој жалби реч, завршава овако:

 Гласањем о томе да ли је у тексту Јасмине Лукач прекршен Кодекс  новинара!?

 По том питању није одлучено због недовољног броја присутних, а после никоме није пало на памет да на гласање стави и моју жалбу, једину коју сам поднео, жалбу због необјављивања мог одговора Јасмини Лукач у Данасу.

Па, браво! Не само да нема одлуке о мојој жалби, него нема ни гласања, о мојој жалби. Како сте то успели?

 При том, никада се, нигде, нисам жалио на сам текст Јасмине Лукач. Њој одговорим сваки пут, и то уз бескрајно уживање, тако да ми на памет не би пало да се жалим на то што она пише. Па то ми је  инспирација! Доживљавам је као неку смешну музу, отелотворење. Похвале лудости, она ми је доказ да не морам, за разлику од Диониса, да будем забринут за судбину трагедије, њен сам верни насмејани читалац, и жалио бих се само када би престала да пише, не бих имао с чим да се спрдам више, пошто су остали ликови на тој несрећној  сцени много мање занимљиви, јер се труде, попут Славише Лекића, или Георгиева, да буду озбиљно схваћени, и као аутори и као карактери(новински и политички и књижевни, јер они разлику и не знају), те бављење њима води у тупу досаду. Са Јасмином је  друкчије, она је иста само у недостатку  талента, све остало је код ње променљиво, од лудих тема до суманутих идеја, просто лепрша њено незнање, њена несварена реченица скакуће около,као оне гумене лоптице које лете на све стране, не можеш да ухватиш то еластично ништа, и ја је, ево, подржавам. И никада се нећу вама жалити, на њу.

 Зашто сте онда, о њеном тексту, уопште гласали?

Зашто нисте гласали о мојој жалби? Оној која је поднета јер Данас није објавио мој одговор.

 Зашто сте, да поновим, у Комисији за жалбе и у Савету за штампу?

 Зашто, када сте некомпетентни, до нивоа да не умете ни жалбу да прочитате? И показала је, ту лагодну некомпетентност, ту омразу према сопственом  послу која се приказује кроз лењост, пре свега духа, и свако одсуство  концентрације, већ на самом почетку седнице Гордана Новаковић, говорећи о мојој жалби.

Да ли је, госпођа, уопште прочитала? Како је прочитала? Било шта  разумела?

 Нисам сигуран, нарочито када неко успе да устврди нешто што нигде  нисам написао – да тражим да се Комисија изјасни о Јасминином тексту.  Ни у једној реченици, у мојој жалби, ништа, бар слично, не пише, није ни наговештено, а камоли експлицитно тражено.

Но, како госпођа Новаковић, оптерећена том тешком дужношћу, то  и да зна, када, на седници, о мојој жалби изговори, цитирам:

 “Радовановић се отприлике бави тиме”!?

 Стварно? Отприлике? До Ивањице? Упутиш жалбу, а неко је онда, у представљању, скарабуџи, јер му је тешко да и проба да се удуби,  да се посвети, да одради свој посао како треба, и сведе је на  “отприлике”?

 А “отприлике” сам се бавио питањима која су за професију не  “отприлике” важна, него изузетно важна, ако хоће да буде професија, а не бувља пијаца на којој купујеш “отприлике” кило стандарда, и  “отприлике” пола киле правила, и још, “отприлике” двеста грама Кодекса. Па шта ти продају, то ти је. Отприлике.

 И питао сам шта Комисија за жалбе, Савет за штампу, препоручују  као одбрану од етикета; и питао сам да ли одлуке Савета важе од случаја до случаја, или постоје и увек важе она правила која  одређују елементарне ствари попут права на одговор; питао сам и да ли  се медијска сцена заиста дели по том идеолошком кључу, да ли је неко за власт, или за опозицију, и да ли су, због идеологије, од сада Кодекс и сва правила, стандарди, и неупотребљиви и непотребни; питао сам и да ли новинари запослени у Јунајтед медији имају радну обавезу  или сами одлучују да вређају људе који критички пишу о раду медија који су део ове велике групације…

И све то је, “отприлике”?

 За чланове Комисије очигледно јесте, уопште нису хтели да се тиме баве, него су се, пази сада, још и наљутили што их ја ту нешто питам.

 И прва је то урадила Вида Петровић Шкеро, некадашња председница  Врховног суда, ево овако, цитирам:

 “Начин на који је написана жалба је прилично неприхватљив…”

 (Прилично? Да ли је то исто што и “отприлике”? И Вида Петровић не воли баш што је ту, што мора да се смара разним жалбама, па опали неписмену и нејасну флоскулу, “прилично неприхватљив”. Какве још неприхватљивости постоје, пошто је ова “прилична”. Неприличне?)

 Но, да наставим са цитатом:

 “Ово није жалба, ово је одређени захтев у односу на Савет, у којем Радовановић каже – Питам и молим вас да ми одговорите. А ми смо ту да утврдимо да ли је прекршен Кодекс, а не да одговарамо на питања”.

 Дивно! Да је Вида Петровић Шкеро, бивша председница Врховног суда(!), интелигентна бар трећину онога колико је безразложно арогантна, приметила би да је успела (бивши судија Врховног суда! Председница тог суда!), да, усред жалбеног поступка о нечијем Праву на Одговор,ономе ко то Право тражи, исто то Право одмах и ускрати.

 Шта имам ја да питам? И то када тражим Право на одговор, о којем баш она треба да одлучи.

Питања забрањена, за жену која је била на самом врху судске власти у овој земљи. Питања је узнемиравају, мора превише да се труди да на њих одговори, а и какве везе питања, о Праву на Одговор, имају са Правом на Одговор, о којем она одлучује, врло ефикасно, додуше, тако што ти то право, Право на Одговор, промптно, онако судијски, са пуни ауторитетом, не судије, него праведника самог, одмах одузме.

 Чланица тела које ради под мотом: Брзо, бесплатно, правично. Осим када нешто питаш. Тада, ваљда, неће баш брзо да буде, одговор се,  претпостављам плаћа, а о правичности ионако Бог одлучује, шта има Савет тиме да се бави.

 Тако мисли бивша председница Врховног суда. А зашто је она и то  била, на тој функцији, зна онај који зна одговор на питања о мајмуну и супи и Савету и папазјанији.

 Госпођа, довољно бахата и лења, лења у својој бахатости, да јој није чак пало на памет да погледа мало акте истог тог тела, или бар  Кодекс новинара, Закон о информисању, и пронађе тај члан, став, одредбу, правило, у којем пише да члановима Комисије за жалбе нико не сме ништа да пита.

 Ја сам погледао, и нисам, али нигде, видео такву одредбу, и то не зато  што нисам добро гледао, него зато што она заиста не постоји, јер би била бесмислена, глупа и неправична. Савет, Комисија су ваљда и створени, формирани, да би одговарали на питања, да би, у одговорима, на питања, формулисали нека правила понашања, стандарде, који, затим, читаву медијску сцену чине бољом.

 Плашим се да су ми очекивања, ипак, погрешна. Савет је, Комисија,  и доказали су њени драги чланови то, само једна мала умазана  кухиња, у којој некомпетентни, незаинтересовани и надасве набеђени  комесари –  несрећни, о парадокса, због прљавог посла којим морају  да се (а као чистунци су) баве – с досадом и крајње мрзовољно  кувају чорбу идеолошких фраза, бахатих пресуда пре самог суђења, клин чорбу подметања, папазјанију интелектуалне смушености и бедног просека са тенденцијом на доле, коју зачињавају незнањем и на  брзину склепаним одлукама, које никакве везе са Кодексом, законима и  правилима немају.

 Златко Чобовић. Шта рећи о члану Комисије чија се бит, суштина, читав проседе садрже у само пар речи – Ignoramus et ignorabimus..

 И стварно, нити зна, нити ће икада знати. Чобовић. Како друкчије описати онога који изговара, цитирам, уз наду да ће и ови цитати, баш као и његов први који сам навео, завршити у уџбеницима:

 “Није ово одговор, јер ништа није демантовао (нисам демантовао да сам  макро)”.

 “Ово је реаговање, више је за рубрику Лични став”. Како то  Чобовић замишља! Немаш ти шта да одговараш на текст у којим си  назван макроом, него напишеш реаговање, Лични став,за рубрику Лични став, која можда постоји, можда не, и у којој се твоји Лични  ставови можда објављују, а можда не, поготову када Личним ставом одговараш не неки текст. Можете ли да се не насмејете? На Чобовићеву верзију слободне штампе и Права на Одговор.

 “Зашто се позива на претходну жалбу (жалио сам се јер ми Данас већ  једном није објавио одговор, пардон, цензурисао га је, избацивши  четири петине текста), када је једина подударност, необјављивање одговора”. Па стварно зашто би се неко, коме не објаве одговор, позвао на ту чињеницу, када му поново не објаве одговор. Урнебес.

 “Хајде сви да пишемо масне вицеве и да шаљемо новинама као наше мишљење… онда се спуштамо у подземље”.

 Па ви сте већ у подземљу Чобовићу, и то масном. У оном подземљу,  у којем госпођа Новаковић још једном бриљира, истим атрибутима као  и на почетку седнице, нехајним незнањем дакле, па на Чобовићеву гротеску додаје, да су, прошли пут када сам се жалио на Данас због  необјављивања одговора: “упутили уредника Данаса да ми каже да сам  скратим, или, не знам (ово ‘не знам’, на сред седнице изговара госпођа Новаковић), изменим одговор”.

 Савет за штампу, Комисија за жалбе, упућује уреднике да онима чије одговоре неће да објаве кажу да “сами измене одговор”.

 Заиста? Шта је следеће? Да замолим уредника Данаса да ми он напише  одговор? Можда и Јасмина да ми напише одговор?

 Осим што ни уредник ни она не би то умели, извините, чланови Комисије, где сте, у ком Кодексу, Закону, нашли то? Да уредник некоме  тражи да измени одговор? Право на Одговор, по вама, подразумева Право уредника да тражи да Одговор буде измењен?!

 Па какво је онда то моје Право када неко може да ми га уређује,  захтева да одговор изменим? Шта сте тачно побркали, пошто у Закону  јасно пише, у члану 97: “Одговор, односно исправка, објављују се  без измена, изостављања и допуна”.

 Одмах затим:

 “Дозвољене су најнеопходније лекторске измене које не мењају  смисао”.

 А једина дозвољена интервенција уредника, далеко од сваке помисли да од мене тражи да изменим одговор (Закон му забрањује да то тражи),  јесте она из члана 98, која говори о оправданим разлозима необјављивања одговора:

 “Ако је одговор непримерено дужи од информације, а подносилац га не скрати у року за подношење одговора”.

 Треба ли вам превод, госпође и господо из Комисије? Ово значи да уредник може само да тражи да скратим одговор, а не да га Изменим!

 А ви упућујете уредника, да од подносиоца жалбе (!?), тражи да “одговор измени”. И, ако га не изменим, онда, шта, он не мора да га објави?!

 Тако тумачите и примењујете Закон и Кодекс?!

 Тако радите свој посао? Као да сте на њега натерани, као најдосаднију  ствар на свету, коју само што пре треба завршити, није битно како, као лоше плаћена спремачица која обрише само сто, а не и испод  стола, и само тамо где би неко могао да јој замери, неко важан.

 Па за тог неког онда у убрљаној кухињици, док мућкате зачине за бућкуриш, још, од досаде, изигравате и жири. Баш тако, јер нико од вас није пропустио да примети да му се мој одговор не свиђа, да је непримерен, сексистички, да није за објављивање…

 Одмах да вас обавестим. Нисам се ја пријавио за такмичење Најбољи одговор, па да оцењујете квалитет или естетску вредност онога што сам писао. За то ем нисте квалификовани (Чобовић и Мареш и Оља Милошевић и Гордана Новаковић и остали, који не умеју пристојну  реченицу да изговоре, нису ти који би, у било ком, па и замишљеном свету, могли да оцењују како ја пишем), ем вам то није посао.

 Посао вам је моја жалба! О којој нисте гласали!

 Уместо тога, неупућени у чињенице, не знајући чак ништа о теми, о подносиоцу жалбе, мирно сте пустили једног од чланова “жирија”, да лаже.

 Владо Мареш је, између осталог, рекао:

 “Иван Радовановић је државни службеник, јавни службеник. Он је на платном списку господара живота и смрти и шиканира оне који су  противници господара. Може, зато, мало и да истрпи. И када каже неко да је он макро који оцењује часне сестре, то није страшно, али слати, као одговор на то, један виц, то показује једну бирократску безобзирност”.

 Бирократска безобзирност јавног службеника? Тачно, али је овде реч о Марешу и осталим члановима Савета, јер су они много више јавни службеници, него ја. И пошто смо кренули од мојих незгодних питања, стигли смо и до одговора. Овде, захваљујући оваквом Савету за штампу, овакво  бирократски, идеолошки безобзирној Комисији за жалбе, нема никакве одбране од етикета и лажи, а ја, наиван, питао њих – да ли има.

 Све што је Влада Мареш изговорио јесте лаж, и он то најбоље зна, био је запослен у мојој агенцији. Никада нисам био, нити сам, ни државни службеник, ни јавни службеник, нити сам на било ком платном списку. Власник сам ПР агенције, последњих 19 година, и тренутно, чак ни међу њеним клијентима, нема политичара, странака, нити било кога ко има везе са државом. Никога, колико се сећам, у животу нисам ни шиканирао (шиканирати значи – злонамерно понижавати, злостављати, кињити…), пошто никакву злу намеру немам, чак ни када Јасмини одговарам. Управо супротно, и у тим одговорима се, као што се види, шалим, и причам чак и вицеве. И огромна је разлика између тих вицева, у којима ничег експлицитног нема о часним сестрама, нити о Јасмини, а што Данас, и ви му то одобравате, неће да објави, и оних текстова које Данас објављује, а ви се не буните, у којима, на пример, Славиша Лекић пише, на исту тему (морал), овако:

 “Зашто свака проститутка носи крст”.

 Али, није то више ни важно.

 Него нешто друго.

Шта ћемо сада, када се цео подухват тражења Права на Одговор (на лаж), завршио тако што се они од којих сам тај одговор тражио,најпре љуте што их питам, затим се стровале у провалију бесмислица,  незнања и кршења закона, па изигравају жири, и, на крају, и сами  лажу, о мени.

Пардон, крај је био после, када се о мојој жалби није одлучивало, него о оној непостојећој, да ни о њој, јадној, ништа не буде одлучено.

 Свеједно, папазјанија је папазјанија, неразумна, и бљутава, тако да остаје исто питање, на згражавање Виде Петровић Шкеро.

Шта ћемо сада?

 Искрено, не знам шта ћете ви, тако лењи, безобзирни, бахати, празни, мрзовољни, недовољно упознати чак и са Кодексом и Законом;  не знам ни шта ће јадна професија коју ви, такви,штитите, пазећи на стандарде и правила која и не познајете; не знам ни шта ће они јадни грађани који се вама, некомпетентним, арогантним и лењим попут свих незналица, обрате.

Једино знам шта ћу ја.

 Прецртаћу вас, као адресу, пошто, суштински, и не постојите.

 Нећу вам се више обраћати, а своје одговоре, и своја питања, свакако ћу да објавим, није Данас, хвала Богу, једини лист на овом свету.

 Опет, неки од тих одговора, на нека питања, заувек ће остати мистерија. Они с почетка. Зашто мајмун држи…

 И зашто сте ви у Савету и у Комисији.

Нико то не зна. Па ни ви.

 

 С поштовањем (што је, у овом случају, погрешна реч),

 

 Иван Радовановић

 

 П.С. Захваљујем се Љиљи Смајловић, јер се једина, у читавој овој причи, бавила принципима. Осталима се захваљујем јер су ми показали какви су.