Записник са педесете седнице Комисије за жалбе одржане 26.2.2016.

САВЕТ ЗА ШТАМПУ
Комисија за жалбе
Бр. 51
26.2.2016. године
Београд

ЗАПИСНИК

Са 50. седнице Комисије за жалбе одржане 26.2.2016. са почетком у 18 сати у просторијама Савета за штампу.

Присутни чланови Комисије: Марија Кордић, Стојан Марковић, Тамара Скроза, Владо Мареш, Иван Цвејић, Петар Јеремић, Златко Чобовић, Владимир Радомировић, Невена Кривокапић, Ивана Стјеља и Драган Ђорђевић

Остали присутни: Немања Новокмет из адвокатске канцеларије „Тасић&Партнерс“, Дејана Укропина из адвокатске канцеларије „Стојковић“, новинари „Политике“: Вишња Аранђеловић, Јелена Попадић и Душан Телесковић и Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу

Дневни ред:

1. Разматрање жалбе Љиљане Милицановић на текстове објављене у „Блицу“

2. Разматрање жалбе Зорана Радовановића на текстове објављене у „Блицу“

3. Разматрање жалбе „Јужних вести“ на текст објављен у „Политици“

4. Разматрање жалбе Независног друштва новинара Војводине на текстове објављене у „Политици“

5. Разматрање жалбе Локал преса на текст објављен у „Политици“

6. Разматрање жалбе Александра Родића на текст објављен у „Политици“

1. Адвокати Љиљане Милицановић поднели су жалбу сматрајући да текстови садрже бројне, неутемељене и неистините информације којима се нарушава њен углед и част . У расправи о жалби, Марија Кордић је рекла да ће бити уздржана приликом гласања само зато што подносилац жалбе није тражио објављивање демантија, већ одмах материјалну надокнаду, што указује на то да ће се вероватно после одлуке Савета обратити и суду. Како сматра да то није добар начин да се медијима укаже на грешке не може да подржи подносиоца жалбе. Петар Јеремић је био сличног мишљења, наводећи да је „једна степеница прескочена“, односно да нису искористили све могућности које су имали. Супротно томе, Стојан Марковић је рекао да слање демантија није обавеза, већ право и свако ко је оштећен слободно одлучује да ли ће га искористити. Он је додао да Комисија не може да се бави мотивима подносиоца жалбе и да не види ништа лоше иако одлука Комисије буде употребљена на суду, јер је један од циљева Савета за штампу управо да својим одлукама допринесе бољој судској пракси. Тамара Скрозза је оценила да је текстовима несумњиво прекршен Кодекс, јер је изостала елементарна професионална пажња, док је Иван Цвејић истакао да за информације не постоје никакви извори, да је цела „конструкција“ изграђена на основу прича, те да није било ни покушаја новинара да контактира људе о којима пише.Сличног мишљења били су и остали чланови Комисије, па је тако Златко Чобовић истакао да јесте постојао јавни интерес да се о томе пише, али да он у тексту није обрађен у складу са Кодексом, док је Драган Ђорђевић указао да су нарушена права подносиоца жалбе, а да текстом ништа није истражено. Владо Мареш је рекао да мисли да је „Блиц“ хтео да укаже на „марифетлуке са амнестијама“ али да је узет један пример и од тога направљен непрофесионалан и некоректан текст. Владимир Радомировић је такође оценио да је Кодекс прекршен, да је тема лоше обрађена и да, супротно тврдњама у тексту, ничим није доказана веза између Љиљане Милицановић и пуштања њеног мужа на слободу. Комисија је, након расправе, са десет гласова „за“ и једним „уздржаним“ одлучила да је „Блиц“ прекршио Кодекс новинара.

2. Др Зоран Радовановић поднео је жалбу због, по њему, сензационалистичких наслова о вакцинама, којима се код читалаца изазива безразложан страх. У току расправе, Невена Кривокапић је рекла да повод за текстове судска пресуда о случају од пре 30 година, а да се насловом алудира да је реч о вакцинама које деца сада примају. То је веома актуелан проблем, многи родитељи су збуњени и не знају шта да раде, тако да овакви наслови заиста јесу проблематични. Владимир Радомировић је рекао да приступ теми јесте мало сензациналистички – рецимо не може се тврдити да је нешто скривано од јавности, ако се водио судски спор. Он је рекао и да разуме професора Радовановића који се целог живота бави вакцинама и бори се против лобија који заговара да се деца не вакцинишу, али да ипак не сматра да је насловима прекшен Кодекс. Сличан став изнела је и Тамара Скроза, које је рекла да је наслов „тачан, али кваран“, те да сасвим разуме фрустрацију некога ко се залаже за вакцинацију, али мисли да Кодекс није прекршен. Комисија је, по завршетку расправе, једногласно одлучила да „Блиц“ спорним насловима није прекршио Кодекс.

3. Жалбе против „Политике“ због истог текста поднели су „Јужне вести“, Независно друштво новинара Војводине и Локал прес. Комисија је о свакој жалби расправљала и одлучивала одвојено. У расправи о жалби „Јужних вести“, Марија Кордић је рекла да је Кодекс прекршен, јер текст обилује нетачним подацима који су тенденциозно бирани и пласирани. Она је навела да је изостала дужна новинарска пажња, односно да је коришћен само један извор (који се испоставио као недовољно поуздан) и да никоме од оних на које се текст односи није дата прилика да нешто каже. Да је Кодекс прекршен тиме што није консултовано више извора оценио је и Златко Чобовић, који је рекао да је, с обзиром да је реч о серијалу, било простора и времена да се позову невладине организације из текста. Он је додао и да је новинарка „Политике“ у одговору на жалбу Локал преса навела да је могуће да неки од података на сајту са којег су преузети нису тачни, па је утолико пре требало да их додатно провери. Осим тога, изнет је само низ података са сајта, без тврдњи, а све као да указује на то да новац можда није коришћен за то за шта је добијен. Тамара Скрозза је рекла да су текстови „мајсторски урађени за циљ којем су намењени“, те да је реч о „школском примеру циљаног новинарства“, јер је прећутано 90 чињеница које могу пресудно да утичу на став јавности. Нигде није речено које су функцијецивилног друштва, докле сежу ингереницје донатора, само су набројане неке тзв. издајничке организације које примају стране паре, које су све стрпане у исти кош и све подједнако деградиране. Додала је и да је и сам наслов „катастрофално злонамеран“ и да је у свему томе мање битно да ли се подаци које је „Политика“ навела поклапају са подацима невладиних организација, него како се тим подацима баратало. Владимир Радомировић је упитао да ли она у тај текст „учитава“ нешто чега у њему нема. Он је рекао да је истраживање могло да се уради озбиљније, али да треба имати у виду и да је реч о серијалу текстова, а да Комисија разматра само један. „У прва два текста су објављени и ставови корисника донација и жао ми је што та пракса није настављена, али подаци су преузети са једног заиста респектабилног сајта, који сви у САД користе. Евентуалне грешке су исправљене тиме што су објављени одговори“, рекао је. Нагласио је да је тема могла да се обради боље, али да мисли да Кодекс није прекршен.Тамара Скрозза је одговорила да нема шта да учитава – у тексту фале информације и објашњења, а кад су информације ове тежине то што фали изазива страшно лоше ствари. „Суштина кварности текстова је што нема никаквог објашњења да донације нису ништа незаконито“, рекла је. По мишљењу Влада Мареша, текст је написан перфидно, тако да се нигде не помињу речи „издајник“ или „страни плаћеник“, али је тако написано да читалац схвати да је априори ужасно добити паре из Америке. Зато се, по њему, не може говорити о кршењу Кодекса у детаљима, јер нас овакви текстови „све праве будалама“. Додао је да нигде у тексту нема шта су све невладине организације урадиле за ово друштво страним парама, због чега треба да смо захвални тим донаторима. Петар Јеремић је, међутим, рекао да Комисија за жалбе не треба да буде идеолошка комисија и да, иако је било неких грешака у тексту, оне су исправљене тиме што је свима објављено реаговање. Тамара Скроза је одговорила да „Политику“ не амнестира то што је накнадно објавила одговоре .Златко Чобовић је додао да је проблем што у самом тексту нема става оних на које се текст односи, а који су садржајем текста накнадно били принуђени да на њега реагују и одговарају.Ивана Стјеља је истакла да је у тексту превише чињеница прећутано – да се из истих тих донација осим цивилног сектора и медија финансира и држава и да је много тога од донација урађено, из њих се финансирају и школе и болнице, не само у Србији већ је тако у свим земљама, а да све то није уопште објашњено. Такође, и сам наслов је проблематичан, извучен је из контекса и не одговара садржају текста, стиче се утисак да је неко само за прештампавање добио средства, а не да се радило о активностима које су су биле усмерене на утврђивање одговорности медија у сукобима деведесетих, а да те активности подразумевају доста истраживачких активности, бирања текства итд. Невена Кривокапић је нагласила да је несумњиво реч о веома важној теми, о којој треба писати, јер нису све невладине организације исте, неке су много урадиле, неке и нису, неке су оправдале сваки динар који су добиле, друге нису. На сајту Фондације центар се, рецимо, наводи и анонимни прималац донације који је добио велики и новац и о томе свакако треба писати. Проблем је, међутим, како је рекла, што тема није обрађена добро, пре свега због тога што је коришћен само један извор. Комисија је, по завршетку расправе, са девет гласова „за“ и два „против“ одлучила да је „Политика“ прекршила Кодекс.

4. У расправи о жалби Независног друштва новинара Војводине, Марија Кордић је рекла да текст тенденциозан и направљен тако да му се учита значење – у овом случају НДНВ се имплицитно прозива за сепаратизам. По мишљењу Ивана Цвејића, ово је најутемељенија од три поднете жалбе, посебно због прећуткивања важних чињеница. Он је додао да је и жалба „под високом температуром и политизацијом“ под којима су иначе текстови тог удружења, али иако се пола тога одбаци, ипак је жалба сасвим основана. Подсетио је и да је „Политика“ објавила одговор НДНВ-а који је већ садржао све што и жалба поднета Савету за штампу. Део жалбе НДНВ-а односио се и на коментар Слободана Антонића, који се такође позива на податке из спорног текста, па је Комсија раправљала и о овом тексту. Тамара Скрозза је оценила да је коментар базиран на нечему за шта је утврђено да је прекршај Кодекса, односно да он само додатно образлаже нешто што је већ базирано на погрешним или чињеницама извученим из контекста. Петар Јеремић је рекао да Комисија није утврдила да су подаци које је користио нетачни, а да у тексту већим делом цитирано нешто што је рекао неко други, те да ако у тексту има говора мржње, има га у тим цитатима. Иван Цвејић је рекао да је Антонић изнео вредносне ставове, у којима нема увреда. „Не слажем се уопште са њим, али реч је о коментару и не мислим да има има места за причу о кршењу Кодекса“, рекао је и додао да аутор није ставове извео из количине новца коју су добили из Америке (да би ставови били засновани на нетачним подацима), него на уређивачкој политици медија о којем пише и раду НДНВ. Након расправе, Комисија је са девет гласова „за“ и два „против“ одлучила да је Кодекс прекршен текстовима „Како зарадити 45.000 долара прештампавањем старих текстова“ и „На ваше увреде могу да одговорим само бројкама“. Кад је реч о трећем тексту, Комисија није могла да усагласи одлуку, пошто су по три члана Комисије гласала „за“ и „против“ одлуке да је Кодекс прекршен, а пет чланова је остало уздржано.

5. Из расправе о жалби Локал преса био је изузет Стојан Марковић, представник те организације у Савету за штампу. Тамара Скроза је рекла да јој је било јако тешко и да чита жалбу, јер је Локал прес стваљен у позицију да мора да се правда, тачније да објашњава шта је све урађено за добијени новац. Она је навела да је то тужно и непоштено, јер чим си у позицији да се правдаш – испада да си за нешто крив. Петар Јеремић је подсетио да је „Политика“ поднудила Локал пресу објављивање одговора, што су они одбили. „Политика“ је пристајањем на то да се проблем реши медијацијом показала да жели да исправи евентуалну грешку, али је питање зашто Локал прес то није желео, рекао је. Марија Кордић је рекла да јој је разумљиво и да неко одбије да пошаље деманти, те да то не треба да буде важно за одлучивање о кршењу Кодекса. Комисија је, након тога, са девет гласова „за“ и два „против“ одлучила да је Кодекс прекршен и у овом случају.

6. Адвокати Александра Родића поднели су жалбу због објављивања Родићеве адресе у уговору који је објављен, као и због нетачних информација у тексту. Из расправе и одлучивања била је изузета Марија Кордић, која је, по сопственом признању, учествовала у писању жалбе. У току расправе, Златко Чобовић је рекао да су сви аргументи на страни аутора текста. Једино проблематично је објављивање адресе, али с обзиром на то да се редакција одмах извинила верује да је заиста у питању техничка грешка. Владо Мареш је рекао да мисли да је текст злонамерно написан и да је њиме прекршен Кодекс. „Наводи се да је фирма које је гарант имала приходе 112 хиљада, а не каже се шта је све заложено да би се добио кредит“. Петар Јеремић је поставио питање шта је злонамерно – то што сте уопште пише о Родићевим пословима? Објављен је, рекао је, уговор који је предат АПР-у и из којег се види да је тачно то што новинар пише. Иван Цвејић је рекао да је нејасно на основу чега адвокат тврди да је заложено нешто чега нема у уговору, а сличан став је имала и Невена Кривокапић. Она је рекла да ни текст ни жалба нису до краја јасни кад је реч о залогу за кредит. „Адвокати тврде да је залог дала фирма, а не Родић, колико знам то не може да уради фирма, мора физичко лице, иако је фирма добила кредит залог мора да потпише власник удела“, рекла је и додала да и она верује да је објављивање адресе била ненамерна грешка и да је коректно од редакције што се извинила. “ Тамара Скроза је рекла да ће бити уздржана јер не разуме сасвим ни текст ни жалбу. Како је „за“ одлуку да је Кодекс прекршен гласао један члан Комсије, да Кодекс није прекршен пет чланова, док су четири члана била уздржана, није било потребне већине од осам гласова, тако да Комисија није успела да донесе одлуку.

Седница је завршена у 20.20 сати.

Записник водила
Гордана Новаковић                                                                                                                                                             

Председавајућа
Невена Кривокапић