Записник са шездесет девет седнице Комисије за жалбе одржане 31.8.2017.

САВЕТ ЗА ШТАМПУ
Комисија за жалбе
Бр. 70
31.8.2017.
Београд

ЗАПИСНИК

Са 69. седнице Комисије за жалбе, одржане 31.8.2017. године, са почетком у 18 сати у просторијама Савета за штампу

Присутни сви чланови Комисије: Златко Чобовић, Стојан Марковић, Тамара Скроза, Владо Мареш, Љиљана Смајловић, Петар Јеремић, Невена Кривокапић, Вера Дидановић, Драган Ђорђевић, Вера Баришић Поповић и Ивана Стјеља.

Остали присутни: Славица Лазић, новинарка „Православља“ и Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу

Дневни ред:

Разматрање жалбе удружења Да се зна на текст објављен у магазину „Таблоид“
Разматрање жалбе удружења Да се зна на текст објављен у магазину „Афера“
Разматрање жалбе Пера Симића због необјављивања одговора у дневном листу „Данас“
Разматрање жалбе удружења Да се зна на текст објављен у дневном листу „Информер“
Разматрање жалбе удружења Да се зна на текст објављен у часопису „Православље“
Разматрање жалбе Андреаса Кауфмана због фотографије објављене у дневном листу „Политика“
Разматрање жалби Организације за људска права Једнакост на текст објављен у дневним лису „Информер“

1. Удружење Да се зна поднело је жалбу на три текста објављена истога дана у „Таблиоду“ у којима је употребљен погрдан израз „педер, и у којима су ЛГБТ особе описане као порочне. У току расправе Владо Мареш је рекао да је у овим текстовима „све како не треба“, јер аутори заступају хомофобичне ставове – да је хомосексуланост болест, настраност, јерес и слично. Драган Ђорђевић је оценио да је Кодекс новинара несумњиво прекршен, јер се користе увредљиви термини, чиме се додатно подстиче дискриминација. Тамара Скроза је указала да у тексту „Лепота порока“ има и дикриминаторних ставова који се не односе само на ЛГБТ особе, односно да има и мизогиније и антисемитизма. После расправе, Комисија је гласала одвојено о сваком тексту и у сва три случаја једногласно одлучила да су прекршене одредбе Кодекса које се односе на забрану дискриминације.

2. Удружење Да се зна поднело је жалбу сматрајући да су текстом прекршене одредбе Кодекса новинара које се односе на забрану дискриминације. У жалби је, између осталог, наведено да се сексуална оријентација ЛГБТ описује као “настрана”, а хомосексуалност проглашава идеологијом, те да се у више наврата употребљава хомофобични речник и преносе хомофобичне изјаве стручњака. У току дебате, Љиљана Смајловић је рекла да има проблем са наводима из жалбе, јер се не може забранити редакцијама да траже мишљење некога ко се не свиђа подносиоцу жалбе. Тамара Скроза је рекла да је сагласна да новинари имају право да пренесу мишљење, али да је у овом тексту проблем што недостају објашњења, односно битне информације које могу да утичу на став читалаца. Она је подсетила да је сличан проблем Комисија уочила и у раније разматраним текстовима који су се односили на образовни пакет за учење о сексуалном насиљу над децом, где је такође изостављано да је пакет намењен наставницима, а не деци. По њеном мишљењу, Кодекс је прекршен и тиме што наслов не одговара суштини текста. Златко Чобовић је такође рекао да Комисија не може да оцењује да ли је мишљење које су изнели саговорници у тексту у складу са Кодексом. Вера Баришић Поповић је нагласила да претрагом на интеренету није успела да пронађе никакве податке о једном од саговорника, који је представаљен као преседник Савета родитеља ученика основних школа, као и да јој није познато да такво тело уопште постоји, али је Златко Чобовић рекао да Комисија не може да проверава сваки текст да би утврдила да саговорници нису, којим случајем, измишљени. По окончању расправе, Комисија је једногласно одлучила да су прекршене одредбе које се односе на обавезу да наслов мора да одговара суштини текста, као и да је намерно изостављање чињеница које могу битно да утичу на став јавности једнако изношењу неистине. Кад је реч о одредбама Кодекса о забрани дискриминације и говора мржње, због чега је жалба и поднета, Комисија није успела да усагласи одлуку. „За“ одлуку да је „Афера“прекршила Кодекс гласало је пет чланова Комисије, три су била „против“, а три „уздржана“, па није било потребне већине од осам гласава.

3. Перо Симић, саветник председника Републике Српске жалио се Савету јер „Данас“ није објавио његов одговор на колимну новинарке тог листа. Главни уредник му је одговорио да је реаговање увредљиво за новинарку и да није у складу са Кодексом новинара. Стојан Марковић је рекао да, по његовом мишљењу, Кодекс није прекршен јер је уредник упутио Симића да треба да преради своје реаговање, да би могло да буде објављено, што он није урадио, већ је, уместо тога, звао „тату“ (Милорада Додика) да сад он пише редакцији. Љиљана Смајловић је истакла да је ово принципијелно питање, да је право на одговор јако важна ствар и да се никоме не би смело ускратити. У овом случају, како је рекла, уредник необјављивање одговора објашњава тиме да садржи увреде и инсунуације, а у самом тексту на који је послат одговор новинарка изности увреде на рачун Симића и Додика. Насупрот овоме, Владо Мареш је оценио да је необјављивање текста Пера Симића „пример добре новинарске пажње“, јер његов садржај нема никакве везе са текстом који се бави геноцидом у Сребреници, већ садржи личне дисквалификације новинарке. Симић, како је рекао, не тражи исправку, већ реагује на текст насиљем, сасвим у маниру бројних политичара да са новинарима комуницирају кроз наређења и дисквалификације. Тамара Скроза је рекла да се слаже са Владом да реаговање нема баш много везе са текстом, али да сматра да је није постојао никакав разлог да се не објави, јер није у супротности са Кодексом, који предвиђа обавезу објављивања одговора. Такође, то би и новинарски био добар потез, јер би, како је рекла, његов аутор тако најбоље сам о себи све рекао. Мареш је, међутим, оценио да би објављивање такве „бљувотине“ од текста, било једнако тексту „Ћурувија дочекао бомбе“, својевремено објављеном у Политици експрес. На ово је реаговала Љиљана Смајловић, која је нагласила да Савет за штампу не може да каже да је одговор на текст „бљувотина“ и нагласила да и новинарка Снежана Чонградин вређа Симића и Додика, називајући их, рецимо, „генеоцидним манијацима“, због чега им се мора омогућити да одговоре. Уз то, и коментари на касније објављен Додиков текст пуни су увреда, па је објашњење уредника да је Симићев текст увредљив неприхватљиво. Мареш је потом оценио да је текст Снежане Чонградин добар, а да је текст Пера Симића политички памфлет, којим он, и касније Додик, покушавају да дисциплинују новинаре, те да је зато уредник био у право што то није објавио. А, иначе, како је рекао, није ни никакав проблем „пришити“ им да су „геноцидини манијаци“, јер, како је рекао, воде пост геноцидну политику, а новинарка се бавила геноцидом у Сребреници. Изнете оцене, зато, по њему нису увреде, јер се о геноциду мора говорити. Додао је да он мисли да је у Сребреници било геноцида, да Љиљана Смајловић можда мисли није, али да се о томе мора писати. Она је на то одговорила да мисли да Симић и Додик нису учествовали у геноциду, јер у то време нису ни били у власти и да није у реду да их новинарка вређа, а да на то не могу да одговоре. Истакла је да је реч о принципу, а не о томе са чијим се ставима ко од чланова Комисије слаже и да ли му је симпатичније оно што пише новинарка или Симић. Право на одговор је, како је нагласила, кардинални закон у новинарству, а овде се право да се на тај начин брани ускраћује човеку који је у тексту оптужен за најтежа кривична дела. Стојан Марковић је поновио да му то право није ускраћено, јер му је објашњено под којим условима редакција може да објави одговор (што је у складу са законом) и нагласио да постоји велика разлика између Симића и новинарке, пошто она у тексту критикује његову политику, што он као јавни функционермора да поднесе, док он њу напада лично. Златко Чобовић је оценио да су и Чонградин и Симић учесници у јавном дијалогу и да чак и да је он фукционер (што као саветник није), то уопште није важно. Он, како је рекао, не би објавио ни текст ни одговор, јер гледано кроз призму Кодекса, колико текст новинарке није добар, толико је лош и одговор на тај текст, али да је питање за Комисију да ли је Кодекс прекршен тиме што није објављен одговор. Гласао би, истакао је, да јесте да је све завршено тиме што је уредник обавестио Симића да не може да објави његов одговор. Како је, међутим, лист након тога објавио Додиково писмо које садржи и то да није објављен Симићев одговор, може се рећи да су се делимично искупили. Сличну дилему изнела је и Невена Кривокапић, која је рекла да је редакција, објављивањем Додиковог писма, како јој се чини, ипак признала грешку. Она је такође рекла да јој се Симићев одговор чини проблематичним јер се односи више на новнарку лично, а мање на текст који је написала. Тамара Скроза је рекла да сматра да уредници треба да штите новинаре од увреда, али да у овом случају за то није било разлога и да не мисли да би тиме била угрожена њена новинарска права. Петар Јеремић је нагласио да овде није реч о извештају или вести, па да се одговором демантују чињенице, већ се полемише са мишљењем које је изнела новинарка. Она сама је оштрим текстом испровоцирала и исти такав тон одговора, тако да Симићева реакција у овом случају, по његовом мишљењу, није непримерена. Након дискусије, „за“ одлуку да је прекршен Кодекс гласлао је пет чланова Комисије, три су била „против“, а три „уздржана“, тако да није било потребне већине од осам гласова. Љиљана Смајловић је затражила да у записник уђе и њена оцена да је саморегулаторно тело начинило озбиљан пропуст показујући да није у стању да заштити право на одговор. Тиме оно само себе маргинализује и поручује јавности да се не бави принципима, већ да брани своје ставове. Да се не бави суштинским питањем има ли право човек оптужен за најтежа кривична дела да се брани, већ се више бави само собом.Стојан Марковић је на то рекао да је и он бранио принцип – да је подносиоцу жалбе указано на то да одговор није у складу са законом и да треба да га поправи, што он није урадио. Истакао је да не жели да га било ко оптужује за пристрасност, јер нема никакав лични однос ни према ауторки текста, ни према подносиоцу жалбе. Вера Дидановић је рекла да она има личан однос, јер јој је главни уредник листа „Данас“ добар пријатељ, али да је то није спречило да гласа да је Кодекс прекршен, јер сматра да је он, ипак, погрешио.По њеном мишљењу, гласање показује да чланови Комисије нису гласали пристрасно, већ само да имају разлицита мишљења, сто је легитимно.

4. Удружење Да се зна навело је у жалби Савету за штампу да се текстом у „Информеру“, између осталог.“оспорава право ЛГБТ особа на слободу окупљања, сваљује кривица за трошкове заштите учеснике Параде поноса на ЛГБТ особе и употребљавају увредљиви термини као што су „педер“ или „педер – бал“. Владо Мареш је, у току дискусије, оценио да је и у „Информеру“ приметан напредак кад је реч о овој врсти текстова, па тако овде има и више саговорника и представника организатора Параде поноса и мање увредљивих израза. Он је рекао да се нада да ће се медији ускоро „издувати“ кад је реч о ширење хомофобије и да ће оваквих текстова бити све мање. Вера Баришић Поповић је, међутим, истакла да не мисли да је лист ишта напредовао, напротив, да је овакав текст можда и опаснији од оних у којима се отворено дискриминишу ЛГБТ особе. Она је објаснила да је скуп, који текст најављује, организован због неколико напада на ЛГБТ особе, а у тексту нема ни представника МУП-а, ни Тужилаштва, већ оцене о томе износе Заветници и Владимир Глишић. Тамара Скроза је нагласила да, иако то није предмет жалбе, проблем је што се у тексту понавља, више пута демантован, податак да обезбеђење Параде поноса кошта између 800 хиљада и милион евра, а да се притом изоставља битна информација да је такво обезбеђење потребно због процене да је учесницима параде угрожена безбедност. Оваквим извештавањем се они практично окривљују за трошкове и тиме додатно подстиче мржња према њима. По завршетку расправе, Комисија је једногласно одлучила да лист прекршио Кодекс и изрекла јавну опомену.

5. Удружење Да се зна поднело је жалбу Савету за штампу сматрајући да је “Православље”објављивањем интервјуа са Жарком Требјешанином прекршило одредбе Кодекса које се односе на забрану дискриминације и говора мржње. Стојан Марковић је рекао да невиди чиме је у том тексту прекршен Кодекс. Оценио је да је текст добро написан и са добрим саговорником. Рекао је и да не разуме примедбе подносиоца жалбе на употребе појединих термина, да је постало тешко одредити који су термини дозвољени, а који, како се наводи у једној од жалби „застарели“. Ивана Стјеља је рекла да је претеривање рећи да се овим текстом позива на линч ЛГБТ особа. Додала је да су неки термини добро познати онима који се баве људским правима, али често нису и осталима, па ни новинарима. Такав је случај са термином „лезбијка“ који је увредљив, али овде, по њеном мишљењу, није употребљен са лошом намером и не представља говор мржње. Додала је да је првим делом текста добро и доста аналитично објашњена ситуација са приручником о сексуалном насиљу, као и да су два питања новинарке на неки начин проблематична, али да не представљају повреду Кодекса.Тамара Скроза је рекла да је реч о специјализованом часопису, који тему обрађује у складу са својом уређивачком политиком. Додала је и да је небитно што се подносилаци жалбе, а ни она лично, не слажу са изнетим ставовима, будући да Кодекс ничим није прекршен. Сличног мишљења били су и Златко Чобовић и Љиљана Смајловић. „За“ одлуку да је Кодекс прекршен, после расправе, није гласао ниједан члан Комисије, осам је било „против“, а три „уздржана“, па је Комисије одлучила да нема повреде Кодекса.

6. Адвокати Андреаса Кауфмана поднели су жалбу тврдећи да је „Политика“ неовлашћено објавила његову фотографију уз текст извесног др Петра Величковића, лажно га представивши као аутора веома спорних ставова, чиме је нарушио његово достојанство и приватност.Чланови Комисије подестили су да су на претходној седници разматрали жалбу која се односила на текст и када је закључено да је објављен текст, по свему судећи измишљеног аутора и уз лажну фотографју. Тада је закључено да редакција није поступила у складу на начелом професионалне пажње, јер није уопште проверила извор. У овом случају, како је речено, повређен је и интегритет и достојанство Андреаса Кауфмана, чија ће се фотографија и убудуће појављивати уз споран текст. Комисија је зато једногласно одлучила да је „Политика“ прекршила Кодекс.

7. Организација за људска права “Једнакост” поднела је жалбу сматрајући да је прекршена одредба Кодекса новинара Србије која се односи на забрану дискриминације и говора мржње јер је у тексту наведена националност починилаца кривичног дела. Тамара Скроза и Ивана Стјеља су подсетиле на досадашњу праксу Комисије кад је о оваквим случајевима реч и истакле да ни у овом тексту није било никаквог разлога да се наводи како су потенцијални починиоци Роми, јер кривично дело за које су осумњичени ни на који начин није повезано са њиховом етничком припадношћу, као и да нема никаквих долаза да је то што је у тексту наведено тачно. Комисија је потом једногласно одлучила да Кодекс прекршен и изрекла јавну опомену „Информеру“

Седница је завршена у 20. 15 сати.

Записник водила
Гордана Новаковић

Председавајући
Златко Чобовић