Записник са сто четрнаесте седнице одржане 29.07.2021

САВЕТ ЗА ШТАМПУ
Комисија за жалбе
Бр.115
29.7.2021.
Зрењанин

ЗАПИСНИК

Са 114. седнице Комисије за жалбе, одржане 29.7.2021. године у 14 сати у Културном центру Зрењанина
Присутни чланови Комисије: Зорица Вишњић,Владо Мареш, Драган Ђорђевић, Вида Петровић Шкеро, Јелка Јовановић, Оливера Милошевић, Јелена Спасич, Марија Бабић, Вера Дидановић и Момир Турудић
Одсутни чланови Комисије: Снежана Андрејевић
Остали присутни: Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу

Дневни ред:

1.Разматрање жалбе Бојана Цвејића на текст објављен у дневном листу „Информер“ 2.Разматрање жалбе Јована Ћирића на текст објављен у недељнику „Панчевац“
3.Разматрање друге жалбе Јована Ћирића на текст објављен у недељнику „Панчевац“
4.Разматрање жалбе Градског центра за социјални рад Београд на текстове објављене у дневном листу „Блиц“ и на порталу „Блиц.рс“
5.Разматрање жалбе Коморе социјалне заштите на текст објављен у дневном листу „Блиц“ и на порталу „Блиц.рс
6.Разматрање жалбе Игора Велимировића на текст објављен на порталу „Објектив.рс“
7.Разматрање друге жалбе Игора Велимировића на текст објављен на порталу „Објектив.рс“
8.Разматрање жалбе Игора Велимировића на текст објављен у дневном листу „Објектив“
9.Разматрање жалбе Игора Велимировића на текст објављен на порталу „Република.рс“
10.Разматрање друге жалбе Игора Велимировића на текст објављен на порталу „Република.рс“
11.Разматрање жалбе Игора Велимировића да текст објављен у дневном листу „Српски телеграф“
12.Разматрање друге жалбе Игора Велимировића на текст објављен у дневном листу „Српски телеграф“
13.Разматрање жалбе Игора Велимировића на текст објављен у дневном листу „Информер“

Чланови Комисије су пре седнице обавештени да је Асоцијација медија за заменике на овој седници изабрала Веру Дидановић и Момира Турудића, а НУНС Марију Бабић, уместо одсутних Бојана Цвејића, Златка Чобовића и Тамаре Скрозза, док је УНС за ову седницу одредио Јелену Спасић уместо Љиљане Смајловић, која је у међувремену поднела оставку.
1.Бојан Цвејић, директор листа „Данас“ поднео је жалбу, верујући да је спорним текстом прекршена тачка 1 поглавља Истинитост извештавања, јер је „Информер“ нетачно навео да је „Данас“ под пуном Ђиласовом контролом, као и да је објавио „сраман текст у којем се цео српски народ означава као геноцидна нација“. Из расправе и одлучивања о овој жалби била је изузета Јелка Јовановић, запослена у листу „Данас“. У току расправе, Владо Мареш је указао да оваквих случајева потпуно погрешне интерпретације нечега што је објављено има много, посебно кад је реч о „Информеру“ и да је јасно да наслов уопште не одговара тексту, односно да је прекршен Кодекс новинара. Додао је и да Комисија не би требало да се бави тиме да ли је „Данас“ под Ђиласовом контролом, јер нема никакве информације о томе, а да би на медије требало примењивати „право на претпоставку невиности“ – да нису ни под чијом контролом док се не утврди другачије. Вида Петровић Шкеро се сагласила са тим да је реч о прекршају Кодекса у тачки која се односи на истинитост извештавања, као и да наслов не одговара суштини текста, већ представља чисту злоупотребу, а упитала је и да ли је реч и о узнемиравању јавности, јер се оваквим текстом подстиче атмосфера линча, а садржина текста уопште не проистиче из онога што је „Данас“ објавио. Кад је реч о томе да ли су тачни наводи да је „Данас“ под Ђиласовом контролом, мисли да увек треба поћи од претпоставке да је медиј независан, а да би се утврдило другачије морају да постоје докази, којих нема, као и да Комисија није надлежна да се изјашњава о томе да ли је неки медиј под нечијом контролом. Зато је добар предлог да се Комисија о томе не изјашњава, јер свако има свој мишљење, а доказа нема ни са једне ни са друге стране. Оливера Милошевић је истакла да је „Информер“ објавио острашћену и злонамерну интрепретацију теме којом се „Данас“ бавио, као и да Комисија није меродавна и не треба да се бави тиме ко има утицај у којем медију. Након расправе, Комисија је једногласно одлучила да су прекршене тачка 1 поглавља 1. и тачка 1 поглавља 2., тачније смерница у оквиру те тачке по којој наслов не сме да се разликује од суштине текста.
2.и 3. Комисија је о две жалбе Јована Ћирића водила обједињену расправу. Адвокат Ћирић је поново указао на то да „Панчевац“, из броја у број, објављује о њему неистине и вређа његову личност и достојанство. Комисија је, у краћој дискусији, подсетила да је реч о текстовима који се објављују већ месецима и да нема никаквих нових детаља, те да би требало донети исте одлуке као и по претходним жалбама. Вера Дидановић је истакла да је кампања која се води мотивисана личним разлогом, али да овакви случајеви указују и на неке проблеме са Кодексом јер их је тешко подвести под неку одређену тачку. Чланови Комисије су једногласно одлучили да су у оба текста прекршене тачке 2 и 5 поглавља 1., тачка 2 поглавља 2. и тачка 1 поглавља 7.
4.и 5. Комисија је водила обједињену расправу, будући да се жалба Коморе социјалне заштите односи на један из серије текстова на коју је жалбу поднео и београдски Центар за социјални рад. У обе жалбе је указано да је повређено право на приватност детета, као и да су изнете нетачне и непроверене информације у вези са радом Цента за социјални рад, засноване искључиво на тврдњама мајке. Из расправе и одлучивања била је изузета Вера Дидановић, запослена у компанији Рингиер Аxел Спригер, која је издавач „Блица“. Вида Петровић Шкеро је рекла да је, као грађанка, пратлила овај случај, те да јој се чини интересантним то што је о томе писао само један медиј и то тако да објави 15 текстова о томе, што наводи на помисао да је реч о извештавању у корист нечијих личних интереса, који могу бити и исправни, али је питање да ли је то дозвољено. Рекла је да у овом случају говоримо о томе да, са једне стране, стоји право на слободу говора – да се јавности нешто саопшти, а са друге – право на приватност, о којем се посебно мора водити рачуна кад је реч о детету. Овде су главни актери родитељи, који воде спор око детета, које се третира као „брачна тековина“, што није допуштено, јер се мора водити рачуна о најбољем интересу детета. Могуће је да су неки наводи из текстова тачни, рекла је, али у новинама имамо причу која се прави само на основу навода једног родитеља. Поставила је и питање – шта у овом случају јавност има право да зна? Јавност се укључује у приватан однос двоје одраслих, детета и споредних ликова, попут стрица…У текстовима се чак довољно не објашњавају ни основне ствари: ко је донео одлуку о одузимању детета мајци, да ли је коначна, да ли постоје поступци по жалбама, а посебно треба водити рачуна и о томе да је из оваквих спорова јавност искључена. Зато је, по њеном мишљењу, Кодекс грубо прекршен, јер је новинар о овоме требало да пише на другачији начин, без повреде права на приватност. Јелка Јовановић се сагласила са овим оценама и додала да су наши медији у извештавању давно прешли границу између онога што је приватно и онога што је јавно и у овом случају је то потпуно очигледно. Чини се и да постоји неки лични интерес да се извештава на овакав начин, што је неспојиво са Кодексом. Момир Турудић је рекао да је несумњиво реч о кршењу Кодекса и моралних начела, те да би грубо кршење Кодекса представљало и да је само један текст објављен, а не 15, а да у њима нема основних информација. Зато ово личи и на мини кампању против једне институције, без основних информација о случају. Будући да је реч о детету и посебно осетљивој теми, прекршај је утолико драстичнији, јер може имати озбиљне последице на дете. Сличног мишљења кад је реч о последицама по дете била је и Јелена Спасић, која је навела и да је потпуно прихватљиво да медији указују на лош рад институција, али да то не могу да раде на овакав начин. Уколико постоји јавни интерес, то што Центар за социјални рад не може да се изјашњава не сме бити разлог да се медији одређеном темом не баве, али то треба да раде тако да не прекрше право на приватност детета и да пруже све инфомације о случају, а не да једини извор и саговорник буде мајка. Владо Мареш је, међутим, рекао да „му срце не да да гласа да је Кодекс прекршен“. Рекао је да је сагласан са Весном Станојевић и министарком Зораном Михајловић (чије су изјаве пренете у текстовима) да дете треба да се врати мајци и да, ако има икакве истине у томе што мајка говори, поступак мора да се понови, те да је, у том контексту, прича о прекршајима Кодекса, нагађање о последицама, измишљање секундарне виктимизације „цепање длаке на два дела“ и затварање очију пред злостављањем детета које се сада дешава. Додао је и да новинари, из искуства са социјалним службама, знају да се они, кад год се покрене сличан случај, потруде да ставе до знања да је новинарима „прилично забрањено“ да се баве њиховим радом, те да, имајући то на уму, мисли да новинарка ништа не би постигла и да је непрекидно од њих тражила информације. Оливера Милошевић је нагласила да су симпатије свих у Комисији несумњиво на страни детета и мајке, али да Комисија не одлучује о томе коме треба да припадне дете, већ о новинарском поступању, а јасно је да је Кодекс прекршен и да је детету тиме нанета штета. Марија Бабић је навела да је неспорно да је детету начињена штета и да би то требало да буде кључна ствар. Ако је било доказа, новинари је требало да пишу о овом случају, о раду надлежнх служби, али не само на основу исказа мајке која износи веома озбиљне оптужбе на рачун оца. Драган Ђорђевић је указао на то да је кључни проблем повреда приватности детета и додао да не може да се отме утиску да иза свега стоји нечији лични интерес. Зорица Вишњић је рекла да је реч о тешкој причи, која је свакога у Комисији ганула, али да је њен утисак да је новинарка водила кампању, не против институција, него у корист мајке и да је, желећи да исправи неправду, починила низ нових, пре свега према детету, износећи приватне детаље из живота породице, за које не постоји никакав интерес јавности да зна, што може довести и до трајног погоршавања односа између оца и ћерке. Комисија је, потом, са осам гласова за и једним против одлучила да су прекршене тачке 1 и 4 поглавља 7 и тачке 1 и 2 поглавља 5. Вида Петровић Шкеро је потом истакла да би у образложењу одлуке требало указати подносиоцима жалбе да би било веома добро да су реаговали не текстове и обавестили јавност шта је њихов посао и на који начин раде, шта је њихова надлежност, а шта судска, односно да упознају јавност са законом, јер је то јавни интерес. „Блиц“ то није у текстовима написао, нити је показао жељу да одговори на жалбу и да објасни који је то јавни интерес који их је навео да овако пишу, само о два родитеља и једном детету и ништа даље од тога.
6.-13. Комисија за жалбе водила је обједињену расправу и о жалбама Игрора Велимировића, главног уредника портала „Директно“, који се жалио због тога што је више медија нетачно навело да је тај портал позивао на убиство сина председника Вучића, као и због тога што су навели да је реч о медију под Ђиласовом контролом. Такође, сем „Републике.рс“, медији нису објавили ни одговор који им је послат. Јелка Јовановић је мислила да Комисија не треба да расправља о томе да ли је портал под Ђиласовом контролом, односно да ли су том тврдњом медији прекршили одредбу која се односи на истинитост извештавања. Указала је на то да је читава медијска сцена таква да су чланови Комсија за жалбе, као медијски професионалци, доведени у ужасну ситуацију да оцењују да ли је неко више или мање у праву када крши Кодекс и законе и да ли је некоме то допуштено, а другоме није и да се, тиме, практично сврстава на једну или другу страну. Случај о којем. Комисија расправља је део, истина блажи, али има везе са актуелном истрагом о Беливуку и свим што је о томе објављено, као и у вези са фотографијама осакаћених лешева, јер ни једно ни друго није смело да буде објављено. Тешко јој је што о овоме уопште мора да одлучује, али нема дилему да је прекршен Кодекс, као и да је дошло и до узнемиравања јавности наводима да неко хоће да убије председниковог сина. Вида Петровић Шкеро је рекла да сада већ морамо да говоримо о појави, као и да се, ни у овом случају, не треба бавити питањем ко је под чијим утицајем, јер је право питање под чијим су утицајем медији на које је поднета жалба, а који су сви објавили скоро идентичне наводе. Зато, не само да Комисија не треба да се бави питањем ко има какав политички утицај, него треба рећи да не жели ни да буде мета за такво поткусуривање.

Уосталом, на чијој год да су новинари страни, требало би да раде као професионалци, што овде уопште није случај, а ови медији су, уз објављивање потпуно нетачних интерпретација, своју непрофесионалност показали и тиме што нису објавили одговоре на текстове. Посебно је истакла да су медији заборавили, не само шта каже Кодекс, него и шта каже закон – неке ствари из неких фаза кривичног поступка не могу се објављивати и претпоставка невиности се не сме кршити. Ако је у овим текстовима мета на чело стављена председниковом сину, чија се претпоставка невиности крши? Кланова, позиција или опозије. То све, како је рекла, потпуно превазилази домен нормалног медијског функцинисања и улази се у домен права, а новинари не смеју да не знају да се не може унапред судити и да се не могу објављивати докази из истражног поступка, јер до суђења јавност мора да буде искључена из тог поступка, Рекла је и да, по њеном мишљењу, писање о томе да неко хоће да убије председниковог сина представаља узнемиравање јавности, мада с обзиром на то шта се све у нашим медијима појављује, ово свакако и није најгоре. У сваком случају, чланови Комисије би требало принципијело да се договоре да ли ће сваки пут да констатују да има узнемиравања јавности у оваквим ситуацијама или ће рећи да тога толико има, да ни не треба о томе одлучивати, те да је њено мишљење да треба сваки пут утврдити такав прекршај Кодекса. Зорица Вишњић је такође рекла да, без обзира на то што насилничко понашање и насилнички говор код нас стичу право грађанства, Комисија мора да штити Кодекс и право пристојног дела грађана Србије, који не пристаје на насилничко понашање. Оливера Милошевић је истакла да, кад се већ говори о цртању мете на нечије чело, треба рећи и да су медији на које се жалбе односе, својом интерпретацијом текста објављеног на порталу „Директно.рс“ нацтрали мету на челу колегама у том медију и додала да овакви ратови медија имају несагледиве последице по медијску сцену. Марија Бабић је додала да се и њој у провм моменту учинило да нема узнемиравања јавности, јер то слушамо сваки дан и да је тек накнадно закључила да то не би смело да буде нормално и да Комисија треба да закључи да ово јесте узнемиравање јавности. Комисија је на крају једногласно одлучила да су прекршене тачке 1,2 и 5 поглавља 1, тачка 8 поглавља 6, а у свим медијима, сем на порталу „Република.рс“ и тачка 6 поглавља 4 због необјављивања одговора.
Седница је завршена у 15.10 сати.

Записник водила Председавајућа

Гордана Новаковић Зорица Вишњић