Саморегулација као решење: Шта доноси нови Сет интерних аката за медије у Србији
(Извор: Медицентар Сарајево) Медијске реформе у Србији трају без престанка више од две деценије, практично од пада Слободана Милошевића и његовог злоћудног режима. Почетком двехиљадитих, са заостатком од десет година у односу на друге источноевропске државе, ова земља улази у дуг и до данас недовршен процес транзиције. Веома трауматичне, свакако неправичне и неправедне, са катастрофалним резултатима.
Деведесете су у овом погледу биле мање-више зацементиране. Додуше, дешавала се и тада динамична прерасподела капитала, што је хипокористик за енормну пљачку друштвених и државних ресурса, али њу нису пратили реформски процеси него управо одбијање било каквих промена, поготово реформе легислативе која би имала за циљ да приближи законодавне оквире тзв. западним, либералним правилима и вредностима. Да не кажемо, европским.
Можда је то било најочевидније управо у медијској сфери, којом су деведесетих доминантно владала гласила у државном власништву, која су се ем финансирала из буџета републике, покрајина и локалних самоуправа, ем су имала вишеструко привилегован приступ другим јавним новцима и тржишту оглашавања. У другој половини деведесетих се развијају и безбројни шунд-медији, који под строгом контролом државе имају за циљ да шире шунд-културу а која је комплементарна са вредностима које је тадашња власт пропагирала. Испоставило се да су последице кич-медијске империје из Србије биле далекосежније и од оних политичко пропагандних и хушкачких. Њихово деловање је оставило погубне последице по друштва не само Србије него и целог региона, а својим власницима донела су велика богатства. И државни и шунд-медији би се, када би чули реч етика, хватали за револвер.
Било је деведесетих и приватних, независних медија, који су постојали захваљујући западним фондовима. Практично једини „реформистички“ медијско-легислативни потез забележен је 1998. године, када је усвојен тзв. Шешељев и Вучићев (Александар Вучић је тада био министар информисања) Закон о јавном информисању, који је покушао да потпуно суспендује критичку мисао у медијима, драконски кажњавајући управо критичке медије и новинаре, у судским процесима који су трајали пар дана и подразумевали велике новчане казне и пленидбу имовине.
Како рекосмо, тема новинарског кодекса и професионалних и етичких стандарда није постојала у режимским и парарежимским медијима. Боља је ситуација била у независним медијима, од којих су неки имали интерна етичка правила.
Од двехиљадитих наовамо: Игра мачке и миша
Оно што се дешава од почетка двехиљадитих наовамо јесте игра мачке и миша у покушају да се успоставе јасна правила и укине дискриминација на медијском тржишту, те подстакне извештавање у складу са професионалним стандардима и јавним интересом. Претпостављате, миш је синоним за медијске стручњаке и поједине нережимске новинарске и медијске асоцијације, етици привржене, а мачка представља власт и њену разгранату медијску менажерију, искључиво пропаганди посвећену. Нови медијски закони и њихове измене од 2002. године, када је усвојен први реформистички Закон о радио-дифузији, до данас нису успели да уреде медијску сцену и утемеље јавно информисање које би у значајној мери било усклађено са интересима грађана. Такорећи, доживели су потпуну катастрофу. И то не због тога што нису били квалитетни и рецентни, уз одређене недостатке свакако, него због тога што никада нису заживели у стварности.
Наравно, треба разликовати два периода. Период од 2000. до 2012. године, уз бројне проблеме које подразумевају евидентан утицај ималаца моћи на медије, ипак се може посматрати као малтене Периклово доба: тада је у медијима, ако ништа, постојала јавна дебата, а осим у таблоидима, говор мржње је маргинализован. Од доласка Српске напредне странке на власт, пре 12 година, паралелно трају два процеса: интензивни процес медијских реформи и поробљавање већинске медијске сцене која постаје примитивно средство за обрачун са критичком мишљу и политичким противницима, уз експлозију дезинформација, спиновања и говора мржње. Потпуно се укида владавина закона и нестаје бар мало доброг укуса.
Иако су у потоњем периоду донесена два сета нових медијских закона и нова Медијска стратегија, све уз учешће међународних институција и организација – јавно-информативна сцена је у неким елементима чак и гора него деведесетих. Јавна дебата је нестала из србијанских медија, критичка мисао је у огромној већини гласила потпуно укинута. Јавна дебата не постоји чак ни у независним медијима, али због тога што представници власти дуго година већ одбијају да за њих дају изјаве, односно да учествују у програмима оно мало нережимских електронских медија. Стратегије и закони иду друмом, а медијска сцена – шумом којом владају разбојници!
Процес реформи подразумева исцрпљивање медијских и новинарских организација, које већ деценију и кусур главне своје ресурсе користе за проналажење и заговарање законских одредаба и других регула које остају мртво слово на папиру.
У међувремену је од релевантних удружења усвојен Кодекс новинара Србије и формирано тело за његово спровођење Савет за штампу, али саморегулатива веома је ограниченог домета. Она је успела у томе да у одређеној мери унапреди професионалне стандарде извештавања у медијима који су и иначе држали до медијске етике. Савет за штампу је у својим истраживањима успео да квалификује и квантификује безбројна кршења Кодекса новинара Србије у штампаним и интернетским медијима, али то није довело до смањења опасних девијација. Напротив.
Драматична злоупотреба медија у Србији је ствар позната у међународним оквирима и третира се у свим релевантним документима ЕУ и интернационалних организација који се баве компаративним истраживањима нивоа медијских слобода. Већ су и тек ће бити предмет феноменолошких студија и истраживања.
Медијски професионалци незаинтересовани за медијске реформе
Узевши речено у обзир, нису уопште необични резултати истраживања које је организација Локал прес спровела 2023. године, а које носи назив „Стратегија развоја медијског система Србије (2020-2025) и њена имплементација: Сазнања, ставови и предлози медијских радника“. У истраживању које је Локал прес реализовао у име коалиције релевантних медијских и новинарских организација, констатује се да су медијски професионалци – у комплексној анкети учествовало је чак 255 новинара и других медијских радника – незаинтересовани за медијске реформе, стога јер су убеђени да стратешки документи и из њих проистекле промене закона и подзаконских аката, те њихова имплементација, а у контексту непостојања владавине права, не могу да унапреде медијску сцену. Приметан је и логичан, висок степен неповерења медијских радника у државне и медијске институције, чији је рад вреднован изузетно ниским оценама.
Медијски професионалци много боље оцењују саморегулаторне механизме предвиђене Медијском стратегијом, у чијој изради су учествовали и медијске и новинарске организације. Саморегулатива се посматра у ширем значењу речи, укључује и рад Савета за штампу, и интерне етичке акте, али и професионалну едукацију. Но, и ово се односи на медије који не припадају корпусу тзв. режимских. Односно, нико не верује да саморегулатива може да допринесе квалитетнијем извештавању медија блиских власти. Верује се, заправо, да би суштински помак на медијској сцени могао бити остварен једино уколико би дошло до промене власти у Србији.
Стратегија, а потом и нови Закон о јавном информисању и медијима из 2023. године, предвиђа и обавезу медија да усвоје интерне акте, мере и процедуре које се односе на заштиту уређивачке политике, поштовање родне равноправности, положај особа са инвалидитетом и безбедност новинара и медијских радника. Обавеза медија је да ове документе приложе Регистратору (Агенција за привредне регистре) од почетка 2025. године надаље. Из неког разлога није предвиђен крајњи рок за предају докумената, а нису предвиђени ни механизми који би на било који начин барем истражили да ли се регистровани медији придржавају својих аката. Сасвим се оправдано сумња да ће они, када је реч о већинском корпусу режимских медија, бити помало комични списи. А да ће можда бити злоупотребљени за додатну дифамацију критичких медија.
Асоцијација онлајн медија израдила Сет интерних докумената
У жељи да помогне медијима, поготово оним мањим независним који за то немају довољно капацитета, у изради захтеваних докумената, Асоцијација онлајн медија (АОМ) је у сарадњи са медијским и правним експертима, те уз консултације са медијским актерима, дефинисала и комплетирала Сет интерних аката. Сет је израђен у оквиру пројекта “Јачање капацитета медија за реформу медијског сектора у Србији”, који подржава Европска комисија а спроводе поред АОМ-а – и Локал прес, Независно удружење новинара Србије и Асоцијација медија. Коначно комплетиран у децембру, Сет медијима оставља могућност да га додатно прилагоде својим потребама и специфичностима, усвоје и проследе Регистратору.
„Сет аката усклађен је са Кодексом новинара Србије и другим актима Савета за штампу, као и са највишим, рецентним интернационалним стандардима професије, слободе изражавања и поштовања људских права. Они су у директној корелацији и са медијским законима Србије, али и међународним конвенцијама и другим правним актима којима се директно или индиректно уређује сфера јавног информисања“, пише у преамбули документа.
Усклађен је, како рекосмо, и са захтевима Медијске стратегије и Закона о јавном информисању и медијима, односно састављен је од: (И) општег интерног етичког акта који предвиђа највише рецентне професионалне стандарде и заштиту уређивачке политике; (ИИ) акта који третира унутрашње механизме који доприносе бољој безбедности новинара и медијских радника; (ИИИ) документа који обезбеђује родну равноправност у медијима, али и у извештавању, као и (В) положај особа са инвалидитетом у редакцији и начин њиховог медијског третмана.
Додатно, у сету аката је и документ (ИВ) који онемогућава, односно санкционише сексуално узнемиравање и злостављање унутар редакције, што је заштита основних људских права. Одељак је у складу са европским политикама и међународним механизмима превенције и заштите од сексуалног узнемиравања и експлоатације на радном месту и приликом обављања радних дужности.
Изузетно важан сегмент Сета, кажу у АОМ-у, јесте последњи одељак, који уводи гаранције за спровођење интерних аката. Наиме, медијски експерти АОМ-а дошли су до закључка да поједини медији у Србији већ имају интерна етичка акта, али да су она по правилуи усвајана под утицајем међународних организација и фондова, те да никада нису заживела у пракси. Један од разлога за то је што су рађени по copy-paste принципу, без уважавања специфичности медија и легислативног, друштвеног и политичког окружења. У питању су обимни и комплексни документи, за чије спровођење не постоје никакве гаранције. А често и нису примењиви у пракси. Некада је мање – више, кажу у АОМ-у. Боље имати мање захтевне акте која ће се поштовати него стотине страница које нико неће ни прочитати, а камоли их се придржавати.
Кључне карактеристике Сета аката
Први акт – општи акт који предвиђа високе професионалне страндарде и заштиту уређивачке политике – у корелацији је са Кодексом новинара Србије, али и другим општим етичким актима иза којих стоје новинарске и медијске организације диљем Европе. Разлика ипак постоји: у документу се предвиђају унутрашњи механизми како етички стандарди функционишу у пракси, рецимо ко унутар медија сноси одговорност за спровођење појединих сегмената кодекса, а ко то спровођење контролише и вреднује. Осим тога, у овом акту се налази и дефинисан вредносни оквир медија, а треира се и етичко коришћење вештачке интелигенције (ВИ), што представља актуелно, свакако не само медијско питање. Инсистира се на транспарентости коришћења ВИ, механизмима контроле, едукацији и одговорности.
Одељак који се бави безбедношћу новинара и других медијских радника успоставља принцип солидарности и сарадње са надлежним институцијама (у Србији постоји Стална радна група за безбедност новинара), као и едукацију упослених за безбедносне ризике професије. Дефинисани су и механизми самозаштите. Предвиђа се и психолошка подршка угроженим члановима колектива, што је изузетно важна тема.
Када је реч о акту који третира родну равноправност, приступ је двојак. Са једне стране се успоставља највиши степен поштовања и промовисања родне равноправности и адекватна заступљеност жена у медијским садржајима, укључујући и употребу родно сензитивног језика. Са друге, одређују се механизми који обезбеђују родну равноправност унутар редакције. Слично се дефинише и однос медија према особама са инвалидитетом (ОСИ). Не само што се прецизно дефинишу правила професионалног недискриминаторног извештавања о њима већ се подстиче и њихово запошљавање у медију, које треба да прати пуна равноправност и када је реч о и ангажовању, и када је реч о условима рада.
Гаранције за спровођење сета интерних аката предвиђају, пре свега, транспарентност. Они ће бити доступни не само упосленима него и целокупној јавности. Изузетак су само делови аката који могу угрозити пословне тајне оснивача/медија или неповољно утицати на безбедност новинара и других сарадника. Из јавности документа произилази право свих запослених и ангажованих, али и читалаца/слушалаца/гледалаца, да достављају пријаву у случају претпостављеног кршења Сета интерних аката, али по јасним правилима и процедурама.
Предвиђа се и формирање Тела за имплементацију Сета аката, којег ће – у складу са специфичностима и могућностима медија – чинити и представници оснивача медија, и представници редакције, али и екстерни чиноци, релевантне особе из цивилног сектора и/или струковног удружења. Тело би имало обавезу да се састаје најмање једном годишње, а по потреби и чешће. Сматрало се да би захтев за чешће састанке био нереалан. Дефинисана је и улога главног уредника, који не може бити члан Тела за имплементацију али је дужан да присуствује састанцима и подноси извештај о спровођењу интерних аката у претходном периоду, као и о евентуалним пристиглим пријавама. Главни уредник је дужан да у свом раду уважава ставове овог тела.
Консултације
Нацрт Сета интерних аката презентован је у јуну прошле године, а медији, новинари и медијски експерти позвани су да шаљу примедбе и сугестије, како би био побољшан. Пристигле примедбе и сугестије углавном су уважене, односно уврштене у верзију документа који је прошао процес консултација са представницима медијима. Консултације су одржане током октобра и новембра у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Новом Пазару, те је на основу отворених разговора додатно разрађен и измењен.
Позив за консултације је достављен свим медијима, али су се на њих – на жалост и очекивано – одазвали само медији који већ држе до етичких стандарда и који не припадају корпусу режимских. И тако се враћамо на почетак наше приче.
У Србији постоје две групе медија, уз ретке изузетке: они који држе до етичког кодекса и који се – како правила професије и налажу – критички односе према свим политичким и друштвеним феноменима, обављајући у име грађана и контролу власти. И они други, који су услужно, пропагандно средство. Ове друге етички стандарди интересују таман колико снег с почетка XX века. И док се професионални медији, удружења, новинарске катедре и медијски стручњаци труде да изнађу савремене методе који подразумевају хируршки прецизна медијска правила и регуле, режимски медији секу секиром и лопатом.
Аутор: Недим Сејдиновић