ЋИРИЛИЦА | LATINICA | ENGLISH
Menu
LATINICA | ЋИРИЛИЦА | ENGLISH

sofija

About sofija

Posts by :

НЕМИЛОСРДНОСТ И ЛЕШИНАРСТВО

(Извор: ФоНет) БЕОГРАД – Чланица Савета за штампу Јелена Петковић данас је, коментаришући извештавање медија о нестанку двогодишње девојчице у Бору, рекла да су „немилосрдност и лешинарство дотакли ново дно у борби за кликове“.

klikФоНет/Лого

Она је на седници Савета за штампу навела да је било лажних вести да је девојчица пронађена жива и здрава, затим да су се у медијима појавиле и обмане да је пронађена у Аустралији, као и манипулације у насловима да је обустављена потрага.

Према њеним речима, новинари не престају да опседају чланове породице девојчице. (крај) вбр/кт/мк

Најава седнице Комисије за жалбе Савета за штампу 28.03.2024.

Седница Комисије за жалбе Савета за штампу биће одржана у четвртак, 28.марта у 18 сати у Прес центру УНС-а.

 

Комисија ће разматрати следеће жалбе:

1.Милан Четник – Aло/Aло.рс

2.Комора јавних извршитеља – портал Н1

 

Седница је отворена за јавност.

Анализа СЋФ: Критички медији 884 пута на мети таблоида током 2023.

(Извор: Цензоловка) Анализа напада на медије и новинаре на порталима Информера, Српског телеграфа, Алоа, Вечерњих новости и Курира, коју је радила Славко Ћурувија фондација, показала да су највише нападани Н1, Нова и Данас. Напади на медије и новинаре често резултат кампање коју воде истовремено и таблоиди и политичари

Илустрација: Мане Радмановић

Током 2023. пет таблоида – Информер, Ало, Српски телеграф, Вечерње новости и Курир, објавили су најмање 628 текстова који негативно представљају критичке медије или новинаре, показао је мониторинг Славко Ћурувија фондације.

У тим текстовима новинари или медији који извештавају критички о владајућем режиму били су на мети напада чак 884 пута. Најчешће су то били новинари из Јунајтед групе – 80 одсто напада односи се на њих, када се саберу све категорије. Најнападанији су телевизија и портал Н1 (225 пута), Нова портал (220 пута) и дневни лист Данас (178 пута).

Ових пет таблоида су, иначе, у прошлој години, према извештају Савета за штампу највише кршили Кодекс новинара Србије. У њима медији Јунајтед групе годинама носе епитет „тајкунских медија”. Родоначелница овог израза је тадашња премијерка Ана Брнабић, која је сама дефинисала „тајкунске медије” као медије у Шолаковом власништву. Таблоиди су током 2023. године најчешће извештавали о нападима управо премијерке Брнабић на критичке медије.

Игор Божић, програмски директор Н1, каже за Цензоловку да таргетирање, вређање и претње новинарима Н1 трају годинама.

„Као што се види из анализе Фондације Славко Ћурувија значајну улогу имају таблоиди, али не само они. Неретко терцирање стиже од посланика, министара, премијерке и самог председника. Када све то увежете са ботовима на друштвеним мрежама, добијате токсичну атмосферу и ненормалне услове у којима новинари раде“, напомиње Божић.

Подсетио је на језиве претње Ксенији Павков, новинарки Н1, због извештавања са протеста у Новом Саду.

„Новинари су постали лака мета свима, и властима, и таблоидима, али и групама које верују у своју истину и притом то испољавају агресивно. Наравно да очекујемо да држава заштити новинаре. Уосталом, посао државе је да заштити своје грађане. Истовремено, ми у Н1 не видимо да се то дешава. Штавише, број претњи се драматично увећава и нико ништа не ради тим поводом“, истиче програмски директор Н1.

ЗА ДВА ДАНА 27 НАПАДА НА МЕДИЈЕ ЈУНАЈТЕД ГРУПЕ

Током првих дана предизборне кампање, 2. и 3. новембра прошле године, таблоиди су објавили чак 27 текстова у којима су нападнути медији Јунајтед групе. За та два дана објављена је готово трећина текстова у којима су у новембру нападани критички медији, пише у анализи.

Поводи за ове текстове били су емисија на Н1 „Државни гамбит” и текст у Данасу о Фахрију Муслију, кога је у то време Александар Вучић без јасног повода поменуо као човека који му није отац.

У тим текстовима је цитирано било више од 10 различитих нападача на медије, пре свега државних функционера.

ПЕТРОВИЋ: КАМПАЊЕ ПРОТИВ КРИТИЧКИХ МЕДИЈА И НОВИНАРА ИДУ ИЗ ВРХА ВЛАСТИ

У анализираним текстовима критички медији најчешће су били на мети због своје уређивачке политике, али и због избора саговорника, гостију или колумниста, понашања њихових новинара, па чак и – објава са друштвених мрежа тих новинара.

Таблоиди их представљају као медије који раде у интересу одређених политичких актера или странака, или их поистовећују са њима и представљају их као „непријатеље” државе и владајуће странке, који „чине све како би дестабилизовали Србију“.

Уочена су четири наратива које таблоиди користе у нападачким текстовима. У многим текстовима се преплићу два или више наратива: одбрана култа личности Александра Вучића; демонизација и дехуманизација новинара; етикетирање новинара као издајника и плаћеника и дискредитација и ширење неповерења према медију.

Критички медији најчешће су били на мети таблоида због своје уређивачке политике, али и због избора саговорника, гостију или колумниста, понашања њихових новинара, па чак и – објава са друштвених мрежа тих новинара.

Дневни лист Данас је на редовном репертоару таблоида. Међу најбруталнијим нападима које је забележила ауторка анализе Даница Ђокић јесу текстови таблоида Ало, где су чланове редакције Данаса називали „класичним пацерима”, „гебелсовцима” и „усташама”.

На мети таблоида углавном су се нашле медијске куће, али има и текстова у којима се негативно помињу појединачни критички новинари или медијски радници.

То је најчешће био случај са директором вести ТВ Нова Слободаном Георгиевим (14) и главним и одговорним уредником листа Данас Драгољубом Дражом Петровићем (12).

Петровић за Цензоловку каже да напади на Данас и њега трају од 2015. године, и да су све бруталнији.

„Имамо свакодневне кампање у медијима против критичких новинара, а реторика се са годинама све више заоштрава и много је радикалнија. То је постао део амбијента у којем живимо. Круцијална ствар је да све те кампање иду из врха власти, да они координирају кога треба за шта напасти у тим медијима. Таблоиди заправо обављају прљав медијски посао за власт“, оцењује Петровић.

Он додаје да линч критичких новинара у таблоидима води нападима и у реалном животу.

„Имао сам неколико ситуација у којима су ме људи на улици псовали, и мислим да се то десило захваљући тим кампањама“, тврди Дража Петровић.

ГРУХОЊИЋ: ТАБЛОИДИ КОРИСТЕ МЕТОДЕ РАТНЕ ПРОПАГАНДЕ

Др Динко Грухоњић, програмски директор Независног друштва новинара Војводине и професор на Филозофском факултету у Новом Саду, који је често на мети разних напада, па и таблоида, каже за Цензоловку да данашњи таблоиди користе методе ратне пропаганде, и да има утисак да ће напади на новинаре бити још бруталнији.

„Режим постаје све нервознији и методе застрашивања су све горе. Као и деведесетих, и овом режиму су потребни унутрашњи непријатељи и домаћи издајници, а новинари су број један на тој топ-листи. Пре свега због тога што пишу истину и износе чињенице, а то власти не одговара“, објашњава Грухоњић.

НАГАЂАЊА, КЛЕВЕТЕ, УВРЕДЕ…

Највећи број напада потекао је од самих таблоида, али се у анализи указује да политичари и таблоиди „нападају“ у сагласју, јер користе идентичан наратив и речник. С обзиром на утицај и моћ коју ти политичари имају, може се закључити да су они ти који креирају негативну атмосферу према новинарима, а да се то потом прелива у таблоиде, наводи се у анализи.

У текстовима таблоида критички медији и новинари често су представљени као издајници и страни плаћеници који раде на дестабилизацији Србије. Исто тако их нападају и политичари.

Информер је такође оптужио „поједине медије” да у „бруталној кампањи и хибридном рату против своје земље не презају ни од чега – призивају грађански рат у Србији, ударају на све институције које имају префикс ’српско’…”

Често таблоиди у кампањи наступају заједнички. Забележено је 86 тема, у оквиру којих је објављено 199 текстова (31 одсто укупног броја), које су бар два, а некад и свих пет таблоида објављивали идентично или готово идентично. Истовремено је сваки као извор наводио – себе.

Највећи број текстова у којима се нападају медији су непотписани, што је према новом Закону о јавном информисању и медијима забрањено. Члан 152 поменутог закона предвиђа и новчане казне од 50.000 динара до 150.000 динара за главног уредника медија који објави текст, чланак, прилог и други медијски садржај који није потписан именом и презименом, иницијалима или псеудонимом аутора или групе аутора.

Таблоиди су највише писали о нападима Александра Вучића, Ане Брнабић и Горана Весића на новинаре и медије (фото: снимци екрана)

ИНФОРМЕР ШАМПИОНСКИ: КРИТИЧКИ МЕДИЈИ СУ ОЛОШИ

Убедљиво највише негативних текстова о критичким медијима и новинарима је у 2023. години објавио портал таблоида Информер – чак 268. Више него дупло у односу на другопласирани Ало, који је објавио 119.

Политичари који су највише нападали медије и новинаре су Ана Брнабић (77), Александар Вучић (37) и Горан Весић (14 пута). Уз њих троје, још око 20 државних функционера је нападало критичке медије у таблоидима током прошле године.

Поред медија Јунајтед групе, највише напада имао је портал Директно (21) и недељник Време (8). Таблоиди су негативно писали и о НИН-у, КРИК-у, БИРН-у, Kossevu и Цензоловки, затим о Ал Џазири, Пешчанику, Инсајдеру, агенцији Бета, новинарским удружењима НУНС и УНС…

Осим израза „тајкунски медији“ који је већ одомаћен, коришћени су и „мрзитељски настројени”, „канализациони”, „хејтерски” или „плаћенички медији”.

За Информер су критички медији „олоши”, „изједначавају џелате и жртве, оправдавајући рањену српску децу”, „релативизују злочине над недужним Србима на Косову”. Република (портал Српског телеграфа) тврди да им „ништа није свето”, а Курир их назива „независним сејачима мржње”.

ДИДАНОВИЋ: КАМПАЊЕ ТОКОМ КОЈИХ СЕ ИНТЕНЗИВНО КРШИ КОДЕКС НОВИНАРА

Новинарка Вера Дидановић, која годинама за Савет за штампу ради мониторинг кршења Кодекса новинара Србије (извештај о последњем мониторингу објављен је у фебруару), објашњава за Цензоловку да са сигурношћу може рећи да су постојале кампање против појединих новинара и медија током којих су интензивно кршене одредбе Кодекса.

У нападима на новинаре и медије најчешће се крше тачке поглавља 1, које се односи на истинитост извештавања, поглавља 2 (независност од притисака) и поглавља 4 (одговорност новинара). Постоје и случајеви кршења одредби из поглавља 7 (поштовање приватности).

„Веома често се у једном тексту прави више различитих прекршаја Кодекса. Приметно је да се износе неистините информације, нагађања и претпоставке које се представљају као чињенице и не консултује се више извора информација. У бројним текстовима објављује се ’запаљив’ наслов који не одговара садржини текста. Кодекс се крши и пласирањем бројних увреда, или тиме што се не поштује приватност, достојанство и интегритет личности о којој се пише“, наводи Дидановић.

Она је као посебно бруталну кампању истакла нападе на дневник Данас, који је у таблоидима оптужен за вређање породице Александра Вучића, уз кршење бројних одредби Кодекса.

РЕТОРИКУ ФУНКЦИОНЕРА ТАБЛОИДИ НАСТАВЉАЈУ КРОЗ ТЕКСТОВЕ

Осим што сами нападају критичке медије и новинаре, таблоиди често преносе нападе који долазе од високих државних званичника и других политичара или јавних личности. Потом реторику функционера настављају кроз своје текстове.

Република је објавила вест са седнице Главног одбора Српске напредне странке на којој је председник Србије Александар Вучић читао наводе из листа Данас, називајући их „бруталном кампањом мржње” и додајући како, када имате „овакве приче”, „хиљаду пута дневно морате да демантујете нешто”.

Издвајајући баш овакве изјаве функционера као посебне вести, таблоиди утичу на креирање односа неповерења према критичким медијима и урушавање њиховог кредибилитета као медија који се баве темама важним за све грађане и грађанке, наводи се у анализи.

Анализа показује да често неки политичар или политичарка јавно каже или напише нешто негативно о критичком медију или новинару, док таблоиди потом то кампањски шире. Тако циклус напада на новинаре заправо полази од највиших државних функционера, а потом прелази у прорежимске медије, одакле се слива међу грађане у онлајн и стварни простор.

ЈЕДИНИ ОСЛОНАЦ НОВИНАРИМА – ЈАВНОСТ

Уз помоћ овакве реторике чврсто се влада, оцењује Игор Божић. Уверен је да ако би функционери који су задужени за подизање тензија у друштву дали сигнал свима који раде пропаганду за њих да се утишају, то би се и догодило.

Значајну улогу имају таблоиди, али не само они. Неретко терцирање стиже од посланика, министара, премијерке и председника. Када то увежете са ботовима на мрежама, добијате токсичну атмосферу и ненормалне услове у којима новинари раде (Игор Божић, Н1)

„Кључни проблем је што због реторике власти може да се нађе неки усамљени јахач који ће помислити да је исправно преузети ’правду’ у своје руке. Ко ће онда бити одговоран за напад на новинаре – онај који је изазвао то или сам нападач?“, пита се Божић.

Дража Петровић каже да тужбе могу да буду један од начина борбе против напада на новинаре у таблоидима, али сматра да једино Вучић може да реши тај проблем.

„Он је уредник свих таблоида. Довољно је да каже уредницима таблоида да престану да врше хајку на критичке медије“, каже Петровић.

Вера Дидановић из Савета за штампу наглашава да оптужбе на рачун критичких медија и новинара, попут тврдњи да раде против интереса државе, доводе до тога да новинари постају покретне мете, које нигде нису сигурне.

„У земљи у којој се закони не поштују и институције не раде свој посао, тешко је говорити о системском начину заштите новинара и медија. Оснивање регулаторног тела, по узору на РЕМ, у теорији је добра идеја, али пракса каже да ни РЕМ не користи своја овлашћења и не кажњава медије који непрофесионалним извештавањем доводе људе у опасност. Досадашње искуство показало је да постојећи Кодекс новинара не покрива многе неетичке поступке медија и сада је у току рад на његовим изменама. Али, шта очекивати као резултат ако медији који највише крше Кодекс потпуно игноришу опомене које добијају од Савета за штампу? У постојећим околностима, новинари и медији могу да се ослоне једино на јавност – али и она најчешће делује незаинтересовано и прилично ’зомбирано’. Изгледа да ћемо морати да чекамо тренутак буђења друштва и да се надамо да ћемо га дочекати“, закључује Дидановић.

Ауторка: Ивана Предић

Петровић: Савет за штампу ЈАВНО ОПОМЕНУО МЕДИЈСКЕ куће у Врању због СНС саопштења

(Извор: Инфо Врањске) Одборник и Народни посланик, Слободан Петровић обратио се грађанима Врања путем друштвених мрежа због реакције Савета за штампу.

САВЕТ ЗА ШТАМПУ изрекао је ПО 3 ЈАВНЕ ОПОМЕНЕ медијским кућама РТВ ВРАЊЕ и ВРАЊСКОЈ ПЛУС ТЕЛЕВИЗИЈИ, због преношења саопштења за јавност које је објављивао ГрО СНС Врање, а која садрже НЕИСТИНЕ О МЕНИ, написао је Петровић.

Он је додао да су поменути медији у неколико наврата пренели саопштење Савета за информисање Градског одбора Српске напредне странке у којима су се „износе неосноване оптужбе, клевете и гласине“.

Саопштења имају за циљ да нанесу штету мојој части и угледу и дискредитује моје политичко деловање, рекао је Петровић.



Подсећамо, у саопштењу Српске напредне странке, Петровић је био називан „доказаним лоповом“, „потурицом“ и „пљачкашем“, као и „политичким изаслаником Хрвата Поноша“.

НИВ

Насиље над женама – Како медији извештавају и нормализују ову друштвену појаву?

(Амплитуде) Насиље над женама је присутно у свим медијским форматима од традиционалних медија, преко филмског и серијског програма, до музике и уметности. Срећемо га у народним песмама и причама, митови и легендама. У годинама иза нас били смо сведоци различитих врста насиља емитованих на телевизијским каналима у опскурним ријалити форматима на телевизијама са националном фреквенцијом, али и признавању насиља у емисијама „48 сати свадба” и „Тренутак истине”. Сведочили смо изјави глумца Вука Костића у „Балканској улици” да би „убио девојку да га превари”. 

„Ниједан злочин нема оправдање. Када причамо о демократском друштву, које функционише по одређеним правилима, онда треба инсистирати на нултој толеранцији према насиљу. То значи да не треба да прихватамо, нити да легитимизујемо, нити да нормализујемо било који облик насиља”, објашњава Ана Мирковић, психолошкиња и суоснивачица Института за дигиталне комуникације.

Саговорница каже да постоје земље које су врло толерантне према насиљу и да то име везе са медијским извештавањем и са нивоом медијске писмености, наводећи пример наше земље.

„У Србији се уопште не обраћа пажња на психолошко, емоционално и социјално насиље. Код нас занемаривање скоро никада није тема док се не деси неки „Рибникар”, па почнемо да причамо о томе да ли је починилац био занемарен у породици. О насиљу се најчешће прича са аспекта сексуалног или физичког насиља. Све то доприноси да се гради једна култура насиља, да на њега не реагујемо.”

Ово је последица сензационалистичког медијског извештавања о насиљу и промоцији насилника, наглашава саговорница наводећи да су медији код нас од насилника направили звезде и ријалити учеснике „само зато што су вршили насиље, били кажњавани”.

Занимало нас је како извештавања медија о насиљу над женама изгледа и како изгледа у домаћим медијима и како утиче на преживеле жртве.

Насиље над женама: проблем свих култура

Насиље над женама је феномен свих култура и друштвених система. То је кршење људских права и дискриминација жена. Може да буде физичко, психичко, емоционално, сексуално, економско. Назива се и родно засновано насиље, како би се указало да је то насиље усмерено против жена зато што су жене. Иако се насиље над женама догађа свуда без обзира на материјалну ситуацију, образовање, место живљења, оно је чешће у традиционалним и патријархалним заједницама. Као и жртве, и насилници припадају свим слојевима друштва. Број пријављених случајева насиља, претпоставља се, нижи је од стварног броја.

Фемицид представља најтежи облик насиља над женама, односно убиство жене од стране мушкарца. Иако се фемициди дешавају свуда, доказано, најопасније место за жене и девојчице је дом.

Насиљу могу да допринесу културолошки, друштвени, економски, индивидуални и психолошки фактори. Овде спадају некажњивост и недостатак (адекватних) мера, схватања родних улога, само схватање насиља, част и верност која се очекује од жене, контрола над женским телом, религија, традиција, агресивност као одлика мушкости… 

Оно представља ризик за физичко, психичко и репродуктивно здравље жене. Често може да утиче и на однос између родитеља и деце. Уједињене нације (УН) процењују да ће једна од три жене током живота да доживи родно засновано насиље.

Шта каже статистика о новинарском извештавању о насиљу над женама?

Према подацима истраживања Агенције УН за родну равноправност и оснаживање жена (УН Women) и Канцеларије УН за дрогу и криминал (УНОДЦ) током 2022. године страдало је преко 89.000 жена и девојчица широм света – што је, како се наводи, највећи број у последњих 20 година. Преко 55 одсто страдалих (48.800) биле су жртве породично-партнерских односа. То значи да више од 133 жена и девојчица страда сваког дана од стране члана своје породице. 

Истраживање показује да је највише жена и девојчица страдало у Африци (40 одсто), као и да је женска популација на овом континенту највише изложена насиљу. Европа се по броју фемицида у 2022. години нашла на четвртом месту, са 2.300 жртава. 

Када је у питању Србија, Аутономни женски центар (АЖЦ) од 2010. сваке године прати случајеве фемицида, анализира и објављује извештаје и саопштења о фемицидима. Према њиховим извештајима од 1. јануара 2010. до 31. децембра 2023. догодило се 411 фемицида (404 жена, шест девојчица и једна трансдевојка). Највећи број фемицида (43) догодио се 2013. године, док је 2021. било најмање случајева (21). 

У овом периоду највише страдалих жена било је у узрасту од 46 до 55 година (93), док је њих шест било малолетно. За 112 жена се зна да су претходно пријављивале насиље некој од институција, а 297 страдало је од бившег или садашњег партнера/супруга. Као најчешће место убиства појављује се заједнички животни простор.

У селу Раковац код Беочина 14. фебруара догодио се двоструки фемицид, убиство мајке (75) и ћерке (47). Мушкарац је усмртио своју бившу супругу и ташту у кући у којој су живеле. Убица је, према писању медија, пријављиван за насиље и имао је забрану приласка жртвама. У Бачком Градишту, код Бечеја, 27. фебруара убијена је још једна жена (30). Убица је њен невенчани супруг.  Ово су уједно и прва три фемицида у 2024. години.

Новинарски Кодекс: 5.551 прекршаја за шест месеци 

Кодексом новинара Србије уређено је извештавање штампаних медија и портала, а примену Кодекса прати Савет за штампу (СЗШ). Овом телу могуће је упутити жалбе поводом кршење Кодекса, али као саморегулаторно тело, оно нема могућност да изриче санкције. Медији који прекрше Кодекс имају обавезу да објаве исправку и извињење.

У новом Закону о јавном информисању и медијима, који се примењује од 4. Новембра 2023. године, додељивање средстава за пројекте зависи између осталог и од тога колико се медиј придржава професионалних и етичких стандарда. Ово значи да органи који додељују средства треба да набаве податке СЗШ и Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) о томе да ли су у претходној години медији кршили закон. Ипак, то не гарантује да медији неће добити средства на медијским конкурсима. Институције које одлучују о додели средстава неретко се рекламирају у медијима који крше Кодекс.

Дневни листови Ало, Блиц, Вечерње новости, Информер, Курир, Српски телеграф и Политика прошле године путем јавних набавки добили су уговоре у вредности од најмање 108 милиона динара, саопштило је Независно удружење новинара Србије (НУНС). СЗШ прошле године објавио је податке да су ови медији прекршили Кодекс 2.579 пута.

У најновијем извештају мониторинга поштовања Кодекса новинара Србије у дневним новинама у периоду од 1. јула 2023. до 31. децембра 2023. године, који је спровео СЗШ, утврђено је да је у укупно 4.141 текстова било кршења бар једне тачке Кодекса, односно укупно 5.551 прекршај. Највише су се кршила истинитост извештавања и новинарска одговорност. Ало! је имао највише текстова (1065) у којима је било прекршаја, док је дневни лист Данас имао најмање (15).

Новинарка Тамара Skrozza, која је са колегиницом Вером Дидановић спровела овај шестомесечни мониторинг, представљајући резултате на трибини „Колико медији поштују Кодекс новинара Србије”, је рекла да су медији у овом периоду прекршили „сва могућа правила” када су извештавали о убиству Ное Миливојев, трансродне девојке из Ковиља која је пронађена мртва, три недеље након нестанка, у стану у центру Београда.

Када је у питању кршење Кодекса приликом извештавања о насиљу према женама од Гордане Новаковић, генералне секретарке Савета за штампу, добили смо одговор да се крше исте одредбе као и у већини текстова у рубрикама црне хронике, „будући да се о томе углавном пише у тим рубрикама”.

Како све медији крше Кодекс Новинара Србије?

„Пре свега, открива се идентитет жртве, било директно, било тако што се она изношењем разних детаља (о њој или починиоцу) учини потпуно препознатљивом, тако да најчешће говоримо о кршењу права на приватност и достојанство особе о којој се пише”, каже Новаковић.

Одговорност новинара, заштита права и достојанства жртава злочина, однос према изворима информацијама и злоупотреба емоција људи су делови Кодекса који се углавном крше, наводи Новаковић, додајући да су новинари злоупотребљавали и жртве „да говоре о веома интимним стварима, без свести да би то могло да им додатно нашкоди”.

Наводи да се често крши и део Кодекса који се односи на обавезу новинара да приступа послу са дужном професионалном пажњом – да се износе спекулације и нагађања о мотивима насиља, а да се изјаве узимају од рођака и комшија који нису сведоци, а то „доприноси ширењу предрасуда и стереотипа, што је, иначе, веома изражено у извештавањима о овим случајевима”. Додаје и да се кроз такве изјаве неретко тражи оправдање за насиље над женама или окривљује жртва.

Ко и како реагује на прекршаје Кодекса?

Од 18 жалби које је Аутономни женски центар упутио Комисији за жалбе Савету за штампу због медијског извештавања о насиљу према женама, од 2016. до 2023, за по шест је утврђено да крше односно да не крше Кодекс новинара Србије. Договором је решено пет жалби, док за једну Комисија није успела да усагласи одлуку. Највише жалби поднете су за извештавање онлајн медија.

Жене жртве насиља не подносе жалбе Комисији због медијског извештавања о њиховим случајевима, а како сматра Новаковић због тога што не желе да се њихов случај поново „провлачи по медијима”. 

Саговорница напомиње и да жалбе углавном подносе удружења, попут АЖЦ, „када је реч о непрофесионалном извештавању који повређује права жртава насиља генерално, а не о појединачним случајевима”. Наводећи пример да је то урађено када је Информер објавио интервјуа са осуђиваним силоватељем.

Сања Павловић, новинарка и чланица Аутономног женског центра, каже да никада до сада нису радиле истраживање зашто се жене жртве не жале Савету за штампу.

„Могу само да нагађам, надајући се да сам у праву, а мислим да је разлог пре свега то што када се налазите у ситуацији насиља, када вас развлаче по медијима, последње што желите је да сада пишете жалбу неком телу.” Она додаје и да можда део њих ни не зна за Савет за штампу, да нису упознате са његовим радом.

Анализе и реакције РЕМа на кршење Кодекса

Када су у питању електронски медији, надзори, праћење и санкционисање је у надлежности Регулаторног тела за електронске медије. Иако су бројни примери кршења закона, РЕМ се ретко оглашава.

Последња доступна анализа РЕМ-а о извештавању медија о насиљу над женама објављена је у мају 2019. године. Предмет анализе од марта до маја 2018. године био је РТС и ТВ Прва, а анализирани су прилози (вести, извештаји и репортаже). Укупан број прилога о насиљу над женама је 84 – Прва 69 и РТС 15 прилога. Време које је РТС посветио овој теми је 14 минута и 30 секунди, док је Прва имала 90 минута четири секунде.

Анализа је показала да су на комерцијалној телевизији заступљени сензационалистички елементи (попут крупног плана, зумирања, звучни елементи и израза/фраза новинара, откривање личних података), док су на јавном сервису прилози несензационалистички презентовани. Закључак истраживања је да анализирани медији не извештавају о насиљу као друштвеном проблему, већ извештавају о њему када се оно деси.

У Анализи ефеката рада РЕМ-а 2017-2020. „Фондације Славко Ћурувија” се наводи да је ово тело 2018. године изрекло најблажу могућу казну телевизији Happy због емитовања унапред изрежираног насиља у ријалитију „Парови”, као и због вербалног и физичког насиља над једним учесником у јуну 2019. године. Ова анализа показала је и да је 2020. било 78 пријава грађана, исто толико решења које су све пријаве због узнемирујућег садржаја у ријалитима одбачене. 

Од укупно 952 пријаве због насиља, говора мржње и других прекршаја, у овом периоду, РЕМ је донео по седам упозорења и опомена и шест решења о обустави поступака за изрицање мера. Једна од пријава односила се на осуђиваног криминалца Кристијана Голубовића који је на Пинку претио убиством старлети Станији Добројевић, као и на насиље над малолетницом у ријалитију „Задруга” на истој телевизији.

У тексту Иване Предић, новинарке Цензоловке, под називом „Упркос сталном порасту насиља и пропаганде, РЕМ кажњава само локалне медије, ниједну националну телевизију”, пише да Аутономни женски центар, који је поднео три пријаве за насиље над женама у „Задрузи”, није добио ниједну одлуку те да су морале да претражују записнике како би нешто сазнале, као и да су неке одлуке донете након годину дана.

Због насиља које се догађало у ријалитијима више пута су реаговале медијске и невладине организације, новинарска удружења, али телевизије са националном фреквенцијом нису сносиле последице због тога.

Како је за Цензоловку рекла Оливера Зекић, председница Савета РЕМ-а, приказивање насилних медијских садржаја мора да буде санкционисано, те да Пинк и Happy нису кажњени због прекршаја јер „није било потребне већине гласова”. Са друге стране пак, одлуку да Радио Плус добије меру забране емитовања програма 15 дана због тога што је власник радија вређао бивше сараднике, РЕМ донео једногласно.

Ивана Милосављевић, новинарка Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС), у тексту „Како је РЕМ жмурио на насиље на телевизија”, пише да на насиље над женама у Пинковом ријалитију није изречена ниједна мера против ове телевизије у последњих пет година.

Поред физичког и секусалног насиља над женама у ријалити програмима, мете вербалног насиља у телевизијским емисијама су и жене из јавног живота, попут новинарке Жаклине Таталовић или политичарке Маринике Тепић, а водитељи и коментатори су у већини случајева мушкарци.

Иако је председник Србије Александар Вучић, након масовног убиства у ОШ „Владислав Рибникар” 3. маја 2023. године, најавио да ће медији који промовишу насиље бити кажњени, то се није десило.

Оно што се може видети је да две исте телевизије, Пинк и Happy, готово свакодневно чине озбиљне прекршаје, а РЕМ им до сада није изрекао меру прекида емитовања програма, нити одузео дозволу за национално емитовање (добили су дозволе и на последњем конкурсу 2022. године).

Стереотипи у извештавању о насиљу према женама

АЖЦ је 2015. године спровео истраживање под називом „Како вас жене читају”, у којем је учествовало 163 жена које су преживеле неку врсту насиља. Њима су истраживачице показале примере добре и примере лоше праксе медијског извештавања о насиљу над женама.

На примере лоше праксе преко 60 посто учесница је рекло да их такво  извештавање не мотивише да потраже подршку и помоћ, те да их пратеће фотографије, када их виде, асоцирају на лично искуство и да се због тога осећају узнемирено и беспомоћно. Више од 77 одсто, ипак, сматра да медији могу да допринесу разумевању овог проблема.

Истраживање је почело од идеје да жене које су преживеле неку врсту насиља прате медије, као и извештавања о теми насиља над женама. Истраживањем је то и доказано – жене прате медије, тј. штампу јер су се у истраживању бавиле само штампаним медијима, и начин на који се извештава. Сања Павловић додаје да то утиче на то да ли ће пријавити насиље или не, као и да их наслови који оправдавају насиље или траже разлоге у самој жени жртви насиља демотивишу да потраже помоћ и подршку.

„Колико се ситуација променила у међувремену нисам сигурна – након овог није било ниједног новог истраживања које је имало за циљ да пита жене жртве насиља како виде медијско извештавање. Али оно што знамо јесте да се само извештавање, нажалост, није много променило.”

Новинарка недељника Време и чланица Групе „Новинарке против насиља према женама” Јована Глигоријевић каже да се извештавање у рубрикама црне хронике, нажалост, „није померило са мртве тачке” од када је почела новинарску каријеру 2002. године.

„Оно што је добро, јесте чињеница да [извештавање о] насиље над женама данас у медијима много чешће иде у рубрику „Друштво”, а ту се поправило драстично. Главни проблем са „Хроником” је откривање идентитета жртве или преживеле, и то се готово ништа није променило. У рубрици „Друштво”, међутим, чак и у најгорим таблоидима, данас нема онога што је кад сам ја почињала било уобичајено: окривљавање жртве, правдање насилника, исмевање или умањивање насиља. То је, кад боље размислим, данас и незамисливо да се деси, а некад се подразумевало да видимо наслов „Комшије нису изненађене: Убио непокретну мајку јер га је психички кињила”, или „Људи ме подржавају јер сам ударио Ана Марију” (некада познати водитељ Владимир Станојевић је претукао тадашњу партнерку)”, каже Глигоријевић.

Медијским извештавањем о насиљу над женама могу да се стварају и одржавају стереотипи и предрасуде о женама, да се оправдава злочин и кривица свајује на жртву и/или преживелу, односно да се одговорност за мушко насиље над женом преписује насилнику, али и жртви. А стереотипно и мизогено приказивање жена, нарочито када се извештава о насиљу, није ретко. Жене су и даље мајке, домаћице, секс-симболи, лепотице, супруге чије је место у кући, крај свог мушкарца о којем треба да брину и којег треба да поштују…

У зависности од тога који тип насиља је у питању медији, сматра Ана Мирковић, неретко се имплицира  да је жена сама испровоцирала насиље. Као пример наводи силовање и окривљивање жртве због начина облачења, због тога што је била сама, и одређеном делу града. Када постављамо таква питања ми на неки начин легитимизујемо процес насиља, каже Мирковић. То не сме да се дешава.

Она наводи и породично насиље као пример у којем се  опет јављају питања попут „Зашто се удала? Зашто је остала у браку? Да ли је раније пријавила насиље?”, што такође говори „о  недостатку разумевања у каквој позицији се налази жртва у једном односу, који би требало да буде најблискији однос који можемо да изградимо у свом животу, а то је породични однос”.

Јована Глигоријевић сматра да већина зна да жена не може никада да буде крива, истиче Глигоријевић, а они малобројни гласнији „али нису специфични за Србију”. Додаје да сада живимо „једну пост #MeToo фазу у којој јача инцелски и мизогини покрет, јер се патријархат копрца и бори да опстане”.

Поменути инцели су мушкарци који су у „принудном целибату”, због чега су фрустирани па кажњавају жене, најчешће убиством. До недавно су имали свој сајт, као и сабредит на Редиту. Ипак, налазе начине да се спајају на интернету како би (путем анонимности) ширили мизогинију, гнев и договарали планове освете. Све повезује исти став – да су жене криве јер они немају секс и да треба да им плате како би га имали. Имају свој речник и жаргон, а жене посматрају као сексуалне објекте и као мете. Статистике показују да се све више мушкараца убраја у ову поткултуру, као и да је до сада било стотине њихових жртава. Иако је термин инцел 1997. године осмислила жена, како би се путем интернета спојила са женама у истој ситуацији невољног целибата као она, пре неколико година тај термин су преузели мушкарци.

На питање колико медији доприносе томе да јавност сваљује кривицу на жртву, тј. да је својим понашањем и облачењем испровоцирала мушкарца, те да је због тога „заслужиле насиље”, као и да траже оправдање за насиље над женама, Павловић и Мирковић одговарају да дефинитиво доприносе, док Павловић истиче да на то у великој мери утичу наслови.

Иако наслове текстова често дају уредници, а не новинари који су писали текст, Павловић каже да су наслови неретко проблематични.

„Нажалост, некад неки текстови могу да буду јако добри али сам наслов уме да буде проблематичан, а људи често, поготову сада у доба друштвених мрежа, виде само наслов и не кликну на сам текст. Тако да сви ти наслови који дају информацију „Убио ју је јер га је преварила” или „Убио ју је јер је отишла од њега”, на неки начин оправдавају, што јесте проблематично”.

О насилности и нетолеранцији нашег друштва, одсуству емпатије за жене које трпе насиље, говори чињеница од неколико десетина фемицида сваке године, каже Мирковић, али да проблем пораста броја фемицида и даље није тема којом се медији озбиљно баве.

Иако то јесте тема „у сензационалистичком смислу”, каже саговорница, медији не пишу о томе како да се насиље над женама спречи, како да се жена оснажи, колико је жена дискриминисама у друштву и систему, како се може променити њен положај, као и како насилници могу да се ослободе фрустрације, беса, комплекса и агресије. 

О случајевима насиља према женама на појединим приватним телевизијама неретко говоре астролози и приватни детективи, а Глигоријевић то сматра „опскурностима које треба санкционисати и забранити”.

Медијски линч: Суровост према познатим женама

Izvor: Lična arhiva.

Када се догоди насиље над женама које су јавне личности, попут случајева убиства певачица Јелене Марјановић и Ксеније Пајчин или изласци глумица Данијеле Штајнфелд, Милене Радуловић и Иве Илинчић у јавност да су преживеле сексуално насиље, вести о њима углавном заврше у забавним рубрикама. 

Када је у питању рубрицирање Глигоријевић каже да има другачији став у односу на већину колега те да су рубрике које у светским медијима носе назив „Show биз” код нас су преведене као „Забава” и да је то више техничка него вредносна подела. Наводи пример Гардијана који за вест о смрти глумца Робина Вилијамса објавио „да је то најтужнија вест из света шоу бизниса и забаве”. Ипак, наглашава да би јој било драже да овакве вести види у рубрици „Друштво”.

„Суровост медија зависи од слике коју жена претходно има у јавности, а опет, ту слику медији граде. И онда имамо Наташу Беквалац коју таблоиди стандардно малтретирају, граде о њој једну језиву слику, њу партнер физички злоставља и они настављају по старом. С друге стране, Јелена Марјановић за живота уопште и није била позната, па је постхумно постала „мртва певачица”. Таблоиди су играли на карту најнижих побуда и фасцинације публике, направили од свега пакао у ком није поштеђено ни њено дете”, каже саговорница.

Она сматра и да је такво вишегодишње скандалозно извештавање о убиству певачице Јелене Марјановић довело и „до колапса истраге и суђења, које је недавно поново враћено на почетак”. 

„И можда најважнија ствар: кад у неком медију видите садржај који стаје на страну насилника ког наводи жена из јавног живота, увек се запитајте да ли је реч о плаћеном тексту који су састављали његови адвокати. Поготово ако је и он познат јавности.”

Како пишу страни медији о насиљу према женама?

Када је у питању праћење извештавања регионалих и светских медија о овој теми Глигоријевић каже да већ две године ради са медијима , као и годину дана са полицијским службеницима у региону.

„На иницијативу Групе „Новинарке против насиља” и Агенције за спречавање злоупотребе ватреног оружја СЕЕСАЦ урађена је анализа садржаја о родно заснованом насиљу на целом Западном Балкану и слично је свуда. Србија ту дође као нека „мала Британија”: од нас долазе убедљиво најгори и убедљиво најбољи примери извештавања.”

Павловић делимично прати извештавање о овој тему из регионалних и страних медија.

Поред тога, учестовала у регионалној анализи медијског извештавања о насиљу према женама коришћењем ватреног оружја, додајући да ће ово истраживање бити ускоро објављено. 

„Истраживање је показало да је ситуација врло слична  широм региона. Нема великих разлика. Највише о тим случајевима пишу онлајн портали и они највише крше етичке стандарде. Врло је слична ситуација и у погледу тога што је сензационализам превише заступље, док едукативног садржаја има врло мало. Мислим да су сензационализам и откривање идентитета жртве су најчешће заступљени проблеми, када је реч о овим темема у медијима.” 

У односу на регион Србија, као највећа земља, има највише медија, тако да је у овдашњим медијима било највише текстова о том проблему. „Чињеница је да медији пишу о томе, да им то јесте занимљива тема, да јавност очигледно жели да чита о томе. Само тај квантитет, нажалост, није увек праћен квалитетом”, истиче Павловић.

Иза тастатуре: Подршка је оснажујућа

Ана Мирковић таблоиде не сматра правим медијима, јер, како наводи, оно што је написано најчешће није поткрепљено чињеницама већ је написано да би заинтригирало публику да купи новину или кликне на одређени текст. 

На порталима и друштвеним мрежама медија испод вести о насиљу над женама увек се могу наћи различити коментари. Мирковић наводи да они могу да буду под‌једнако штетни као и таблоидно извештавање „зато што жртва насиља очекује правду и жели да у том процесу, у ком ће се насилник казнити, покаже да она насиљу није ничим допринела и да њена патња није узалудна, да ће њен случај да произведе некакву промену атмосфере, политку јавног извештавања, медијског извештавања”. 

Коментари служе да нам покажу каква је слика у јавности – наставља Мирковић, уколико су то коментари подршке, жртви ће много значити, због тога што се особе које се носе са насиљем врло често осећају усамљено, а неретко их и сама породица осуђује.Уколико су коментари негативни по жртву и/или подржавају насилника, они могу да буду оптерећујући, каже Мирковић, „јер се дешава процес преиспитивања свега што се десило. „Зашто нисам била промишљенија? Зашто сам се нашла у том тренутку на том месту? Како је могуће да се то не дешава и другим људима, већ само мени?” То може трауму да учини већом, а психолошку патњу да интезивира и појача”, завршава Мирковић.

 

*Текст је настао у оквиру Тренинга за тренере медијске писмености. Текст је објављен у целости без било какве новчане или материјалне накнаде, док је пројекат Тренинг за тренере медијске писмености подржан од стране Министарства информисања и телекомуникација, као и Европске Уније. Ставови изнети у тексту не изражавају нужно и ставове редакције.

 

Аутор: Алекса Анђелић

Савет за штампу: Извештавање о смрти породице у Новом Саду супротно Кодексу

То су: преношење непроверених информација и гласина, повреда права детета и права припадника националних мањина, као и озбиљно узнемиравање јавности, између осталог и спекулацијама да је реч о припадницима сатанистичког култа.

Новинари и уредници, по Кодексу, треба да избегавају спекулације и преношење недовољно проверљивих ставова у извештавању о несрећама у којима има погинулих или су тешко погођени материјални и други интереси грађана.

Новинари морају да поштују и штите права и достојанство деце и жртава злочина и не смеју да користе непримерене и узнемирујуће садржаје, који могу имати штетан уицај на децу и указао је Савет.

Посебно забрињава то што су поједини медији злоупотребили смрт породице у Петроварадину да подсете на сличан случај од пре десетак година, потпуно откривајући идентитет дечака који је тада био жртва, укључујући и објављивање адресе где сада живи.

„Упозоравамо да је и истицање националне припадности мајке дискриминаторно извештавање, јер је потпуно сувишна информација да је припадница националне мањине у Србији и да овакво извештавање има као последицу продубљивање стереотипа о читавој тој заједници“ – поручио је Савет.

Савет је подсетио новинаре да је „Кодекс јасан: припадност одређеној етничкој, политичкој, идеолошкој, или некој другој групи, као и брачно стање, верско опредељење, друштвено порекло, наводи се само у случајевима када је тај податак неопходан за пуно разумевање контекста догађаја о којем се извештава“ – пише у саопштењу.

Низ се наставља: Вршац, Бајина Башта, Пожега и Бачка Топола издвојили десет пута мање новца за суфинансирање медијских пројеката него лане

(Извор: УНС) Град Вршац и општине Бајина Башта и Пожега су на конкурсима за суфинансирање медијских пројеката издвојили десет пута мање новца него прошле године. Оваква пракса уочена је баш у години када се суфинансирање медијских пројеката спроводи по новом Закону о јавном информисању и медијима и тек усвојеном Правилнику о суфинансирању медијских пројеката.

Фото: pexels.com Фото: pexels.com

Док је Град Вршац прошле године за суфинансирање медијских пројеката издвојио 22.2 милиона динара, ове године је на конкурсу за медијске пројекте опредељено 2.2 милиона динара. Буџетом је, са друге стране, у одељку за јавно информисање предвиђено 2.2 милиона динара за приватне субвенције и још 2.2 милиона за услуге по уговору.

И у Пожеги и Бајиној Башти је слична ситуација. Општина Пожега ове године издвојила је 850 хиљада динара за медијске пројекте, док је лане за ову намену опредељено десет пута више новца. Одлуком о буџету коју је донела ова општина, за унапређивање и остваривање јавног интереса предвиђено је 2.75 милиона динара, од чега је 2.25 милиона представљају субвенције приватним предузећима, а 500 хиљада динара услуге по уговору.

Општина Бајина Башта је на конкурсу за суфинансирање медијских пројеката издвојила 800 хиљада динара, док је прошле године да ову намену определила чак 8 милиона динара. По Одлуци о буџету Бајине Баште, ове године је за унапређење и остваривање јавног интереса у области јавног информисања у тој општини издвојено укупно 8.140.000 динара – и то осам милиона за приватна предузећа, 100 по уговору и 40 хиљада динара за порезе, обавезне таксе, пенале и камате.

Иначе, како је писао „Маглочистач“, Општина Бачка Топола је на конкурсу за суфинансирање медијских пројеката издвојила 14 пута мањи износ новца него прошле године.

Ове године се конкурси за пројектно суфинансирање први пут спроводе по новом Закону о јавном информисању и медијима. По овом Закону, за суфинансирање медијских пројеката важан критеријум су одлуке Савета за штампу и Регулаторног тела за електоронске медије.

Подсетимо, слична ситуација је и у општинама Бечеј и Шид. Општина Бечеј је за медијске пројекте издвојила десет пута, а Општина Шид девет пута мањи износ од оног који је предвиђен одлукама о буџету ових општина. Остатак ће бити расподељен преко директних уговора, односно јавних набавки, а у том случају одлуке Савета за штампу о кршењу Кодекса новинара Србије нису критеријум за расподелу средстава.

Аутор: А. Ничић

Саопштење за јавност

ИЗВЕШТАВАЊЕ О СМРТИ ПОРОДИЦЕ ИЗ ПЕТРОВАРАДИНА СУПРОТНО КОДЕКСУ 

Савет за штампу упозорава медије да је приликом извештавања бројних медија о смрти породице у Петроварадину, дошло до озбиљних прекршаја Кодекса новинара Србије, преношења бројних непроверених информација и гласина, повреда права детета и права припадника националних мањина, као и озбиљног узнемиравања јавности, између осталог и спекулацијама да је реч о припадницима сатанистичког култа. 

Новинари и уредници, по Кодексу, нарочито треба да избегавају спекулације и преношење недовољно проверљивих ставова у извештавању о несрећама и трагедијама у којима има страдалих или су тешко погођени материјални и други интереси грађана. 

Такође, новинари морају да поштују и штите права и достојанство деце и жртава злочина и не смеју да користе непримерене и узнемирујуће садржаје, који могу имати штетан утицај на децу.

Посебно забрињава то што су поједини медији злоупотребили ову трагедију да подсете на сличан случај од пре десетак година, потпуно откривајући идентитет дечака који је тада био жртва, укључујући и објављивање адресе на којој сада живи. 

Упозоравамо да је и истицање националне припадности мајке дискриминаторно извештавање, јер је потпуно сувишна информација да је припадница националне мањине у Србији и да овакво извештавање има као последицу продубљивање стереотипа о читавој тој заједници. Подсећамо колеге да је Кодекс јасан – припадност одређеној етничкој, политичкој, идеолошкој, или некој другој групи, као и брачно стање, верско опредељење, друштвено порекло, наводи се само у случајевима када је тај податак неопходан за пуно разумевање контекста догађаја о којем се извештава.

Савет за штампу као саморегулаторно тело установљено ради праћења примене Кодекса новинара Србије има обавезу да скрене пажњу штампаним и онлајн медијима да је овакво извештавање изузетно штетно, неетично и може да произведе озбиљне последице по породице страдалих, као и читаво друштво. Због тога, молимо медије да се уздрже од сензационалистичког извештавања у црној хроници, поштују достојанство и покажу пијетет према жртвама.

 

Београд, 8.3. 2024.

Шта то беше приватност, а шта достојанство?

(Извор: НУНС) Право појединца на приватност, достојанство, част и углед требало би да ограничава слободу медија. Међутим, како би привукли публику, медији често у извештајима о кривичним делима или извештајима са суђења објављују детаље из приватног живота жртве и(ли) починилаца злочина, детаље о начину на који је извршено кривично дело и обавезно питају комшије за мишљење. На тај начин настављају да копају по ранама жртава и њихових најближих под паролом „то народ хоће да чита/гледа“, иако никако није од интереса за јавност. 

Према Кодексу новинара Србије новинар је дужан да поштује приватност, достојанство и интегритет људи о којима пише, посебно када се ради о осетљивим групама, а нарочито деци. Ипак јавне личности, функционери и постављена лица морају бити унапред свесни да им је право на приватност донекле ограничено, те морају да трпе критику у вези свог рада. Док се подаци из приватног живота јавних личности објављују само уколико је то у интересу јавности.

Сва наведена правила важе и када се извештава о поступцима покренутим пред надлежним органима, односно, о истрази, подизању оптужнице или извештавању са суђења.

А Кодекс новинара Србије додатно прецизира: „Чак и уколико надлежни државни органи објаве податке који спадају у домен приватности починиоца или жртве, медији ту информацију не смеју да преносе. Грешка државних органа не подразумева „дозволу“за кршење етичких принципа професије“.

Преношење детаљног сведочења о силовању није у интересу јавности

Суђење бившем учитељу глуме Мирославу Алексићу за силовање и злостављање више његових некадашњих ученица изазива велико интересовање медија и јавности. Међутим, иако је суђење отворено за јавност, преношење детаљних исказа учесника у поступку није у складу са професионалним стандардима.

Генерална секретарка Савета за штампу Гордана Новаковић каже да је преношење сведочења Милене Радуловић са суђења Алексићу проблематично и без довољно професионалне пажње.

“Истина је да је суђење отворено за јавност и да је сведокиња са тим упозната, па медији можда и не крше њено право на приватност преношењем свих детаља тог исказа, али скакако угрожавају право на достојанство жртве. Она је суочена са бескрајним испитивањем адвоката отпуженог и мора да више пута понаваља најситиније детаље свог трауматичног искуства и медији би заиста требало да воде рачуна о томе да се о суђењу може извештавати и без тих мучних детаља. Јер, то није ретрауматизујуће само за њу, већ вероватно и за друге жене које имају таква искуства, али и потенцијално обесхрабрујуће за оне које се плаше да пријаве сексуално насиље”, објашњава Гордана Новаковић.

Она додаје и да медији пишу о детаљима који немају везе са суђењем.

“Медији се баве тиме ко је од колегиница/колега дошао у суд, како се понашао Миленин дечко, ко је он, како је ко био обучен и сличне ствари, које скрећу пажњу са суштине на ствари које нису ни од каквог значаја”, наводи генерална секретарка Савета за штампу.

Медији/лешинари

Када је убијена трансродна девојка Н.М. прошле године у Београду, медији су некако долазили до детаља из истраге. Данима се са сензационализмом писало на који начин је девојка убијена и како је убица скрнавио њено тело. Поред тога, спекулисало се о мотивима злочина, извештавало се са сахране, изношени су детаљи из приватног живота жртве који нису ни од каквог јавног значаја, интервјуисана је мајка, као и чланови шире породице, комшије, цимерка… Неколико месеци касније, када је оптужница подигнута, међи су поново пренели детаље из оптужнице.

„Оваквим писањем прекршене су бројне тачке Кодекса које се односе на поштовање приватности и достојанства жртве, изношење спекулација и непроверених инфромација приликом извештавања о трагедијама, злоупотребу емоција људи који су у стању шока и не могу рационално да размишјају, као и одредбе које забрањују употребу узнемирујућих садражаја и уношење страха међу људе“, објашњава Гордана Новаковић.

Такође, како каже, одмах је откривен и идентитет осумјиченог и њему је све време у медијима кршено право на претпоствку невиности.

Она примећује да је у медијима веома потенцирано да се ради о трансродној особи иако није било доказа да је убиство у вези са родним идентитетом жртве.

„Неретко, ови текстови су били праћени и ужасним коментарима читалаца, којима се дискриминишу и вређају трансродне особе. Још док се за девојком трагало, поједни медији су објавили њене фотографије пре транзиције, за шта не постоји никакав разлог, јер она више тако не изгледа. Такође, не постоји никакав јавни интерес да се, кроз изјаве комшија или познаника, инсистира на томе да ли су је доживљали као мушкарца или као жену“, закључује она.

Политички функционери, изабрани и постављени носиоци јавних функција морају да трпе критику у вези свог рада

Политичари су јавне личности са најнижим очекивањима у погледу приватности. Вршење јавне функције или тежња ка политичкој функцији нужно излажу појединца пажњи јавности, укључујући и приватни живот.

Закон о јавном информисању и медијима каже да „изабран, постављен, односно именован носилац јавне и политичке функције дужан је да трпи изношење критичких мишљења, која се односе на резултате његовог рада, односно политику коју спроводи, а у вези је са обављањем његове функције без обзира на то да ли се осећа лично повређеним изношењем тих мишљења“.

Јавност има право да зна о злоупотребама јавних функција, ненаменском коришћењу државног новца, заштити јавног здравља, безбедности и животној средини, заштити националне безбедности, криминалу и сличним темама.

Ауторка: Ивана Крагуљ

«‹ 10 11 12 13›»