sofija

(Извор: УНС) Осим о улози Савета за штампу и ослобађању од одговорности медија који не прихватају надлежност овог саморегулаторног тела, на јавној расправи о Нацрту закона о јавном информисању и медијима, одржаној у среду у Нишу, присутни су дискутовали и о томе да ли је укидање регионалних и локалних јавних сервиса у прошлости било добра одлука.

Генерални секретар Удружења новинара Србије (УНС) Нино Брајовић рекао је да ограничење да се саморегулација односи само на издаваче медија који прихватају надлежност Савета за штампу представља корак уназад у медијској регулативи.

„Они који прихватају надлежност Савета за штампу долазе на удар одлука, а они који не прихватају, немају тај терет. Истовремено, Чланом 24 прописано је и да се медијски пројекти оцењују по мери у којој су подесни да задовоље јавни интерес, али и по мери у којој су медији спремни да се придржавају професионалних стандарда. Шта ћемо са медијима који нису обухваћени саморегулацијом? Имамо празнину која мора да буде покривена“, истакао је Брајовић.

Он се позвао и на актуелни Правилник о пројектном суфинансирању медија, у коме се наводи да о учеснику конкурса коме су изречене мере од стране државних органа, регулаторних тела или тела за саморегулацију због кршења професионалних и етичких стандарда податке прибавља стручна служба Регулаторног тела за електронске медије и Савета за штампу.

„Постоји стандард у поџаконском акту који сада по решењу овог Закона напуштамо. Зато и кажем да то није корак унапред већ корак уназад“, рекао је Брајовић.

Увођење Савета за штампу, каже Брајовић, не подразумева да неко ко је прекршио Кодекс неће добити јавни новац, већ је то један од критеријума који комисије које одлучују о расподели новца морају да узму у обзир.

„Неко би, на пример, због кршења Кодекса добио два или три поена мање, али то је регуларна и професионално оправдана ситуација“, истакао је он.

У реду је, како је рекао, да постоји Савет за медије, као и друга саморегулаторна тела, али треба, имати у виду да Савет за штампу има најдужу традицију јер је годинама стрпљиво и упорно градио систем саморегулације.

Направио је паралелу са организацијом која је своје место нашла у Закону о ауторском и сродним правима, а Уставни суд је потврдио да није спорно да буде прихваћена Законом.

„Покренута је процена уставности којом се разматрало да ли ОФПС зато што је једина организација која штити права произвођача фонограма има монопол и тиме крши Устав. Овде се јасно и гласно одлуком Уставног суда говори да није. Тако и Савет за штампу треба да постоји зато што је општа оцена да медији све више крше професионалне и етичке стандарде“, објаснио је Брајовић.

Рекао је да је рок у Нацрту закона за организовање свих медијских конкурса до 31. јануара сувуше кратак и предложио да Република и Покрајина за текућу годину медијске конкурсе расписују у јануару, а локалне самоуправе у фебруару.

Истакао је да је добро решење увођење интерне и екстерне евалуације финансираних пројеката, јединствене платформе за праћење и спровођење медијских конкурса и бодовање предложених чланова комисија за пројектно суфинансирање.

Министар информисања и телекомуникација Михаило Јовановић је истакао ће се залагати за то да се рок за расписивање конкурса за медијске пројекте продужи до 15. фебруара. Трудиће се, како каже, да се уважи свако мишљење које би могло да унапреди Закон, али додаје да се нада да ће представници новинарских удружења доћи на јавну расправу у Новом Саду са предлогом да Савет за штампу буде инклузивнији.

Председница удружења Комнет Емилија Марић рекла је да представници Савета за медије не беже од сарадње са Саветом за штампу, али да су против тога да оно буде наведено у закону као једино саморегулаторно тело.

„Ми не бежимо од Кодекса, али од 2006. године постоји Кодекс и можемо заједно да сарађујемо да га ‘апдејтујемо“, додала је Марић.

Новинар и медијски стручњак Драган Кремер пак сматра да би Закон био мање ефективан са одредбом у којој би било наведено да постоји више саморегулаторних тела и кодекса.

„Закон може да буде бољи само јачањем регулације и саморегулације. Чињеница да се Савет за штампу појављује у Закону не значи да ће бити зависан од државе, већ да познаје само резултате његовог рада“, рекао је.

Некадашњи члан Комисије за жалбе Савета за штампу и председник Одбора за људска права у Нишу Драган Ђорђевић питао је представнике Савета за медије како да се грађани обрате овом новом саморегулаторном телу јер је јавности потпуно непознато како функционише њихов рад.

Ђорђевић се осврнуо на одредбу којом се прописује да ће приликом одлучивања о расподели јавног новца на конкурисма за пројектно суфинансирање медија бити узети у обзир само прекршаји Кодекса новинара Србије оних медија који прихватају надлежност Савета за штампу.

„У предлогу Закона имамо рупу која потпуно недефинисано оставља простор да неравноправни буду медији који се труде да раде у складу са професионалним стандардима и они који то не чине. С обзиром да се на конкурсима пријавлује много кандидата, комисије треба да питају неког и за мишљење о поштвовању професионалних стандарда. Савет за штампу који квалитетно ради више од једне деценије свакако завређује ту саветодавну улогу“, рекао је Ђорђевић.

Са њим је био сагласан и правник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Раде Ђурић.

„Одредбе праве дискриминацију оних који прихватају надлежност Савета за штампу. На овај начин се легализује даље награђивање медија који неетички поступају. Суштинска идеја је била да се уведе Савет за штампу у Закон како би се то предупредило“, рекао је Ђурић.

Ђурић је додао да формирање других савета и техничких тела није противуставно, али да Савет за штампу дуго постоји и у документима Републике Србије, због чега завређује легитимитет.

Професор Раде Вељановски је рекао да суштина помињања Савета за штампу у Закону није ко ће чије ингеренције уважавати. Суштина је, како каже, да они који крше Кодекс не могу да добијају средства.

Као примедбу на Нацрт закона истакао је и то што је забрана монопола прописана, али нема ниједне одредбе која објашњава како се то остварује. Ако се, како истиче, уочи да велики број медија пропагира исту идеологију, и то се може сматрати видом монопола који је занемарен.

Иначе, професор Вељановски је учествовао у изради Медијске стратегије за претходни Закон о јавном информисању и медијима, а новинар Милан Петковић је изнео незадовољство што су њиме укинути регионални и локални медијски сервиси.

Професор Вељановски рекао је да се оваквој одлуци изричито противио и да ње није било у Медијској стратегији.

„Хтео сам да јавни сервис буде у саставу главног јавног сервиса, као што је пример са Би-Би-Сијем или са јавним сервисима које имају Шведска и Румунија“, рекао је Вељановски.

Оснивање локалних и регионалних јавних медијских сервиса су и на данашњој јавној расправи о Закону о јавном информисању и медијима предложили представници Синдиката новинара Србије (СИНОС), а председница СИНОС-а Драгана Чабаркапа је истакла да је увек „упозоравала да ће приватизација уништити медије“.

Поред тога Чабаркапа је тражила и регулисање радних права новинара. Утемељење за предлоге се, како је истакла, налази у анализи др Мариа Рељановића.

Радна група је, како каже, прихватила само део поглавља који се тиче радног времена.

„СИНОС инсистира да сви послодавци који не могу да обезбеде достојанствене услове рада у медијима, затворе медијске куће, а посебно у Нишу који је синдикално мртав град“, рекла је Чабаркапа.

Неким њеним предлозима се противио власник „Банкер радија“ Марио Радојковић.

Он је предложио да се Законом пропише да се у случају хитне потребе може испланирати активност и радно време за наредни дан јер је, како је истакао, пуно непредвидивости у новинарском послу. Он је тражио и да се одредба према којој запослени има право да не одговара на позив послодавца у току годишњег одмора потпуно ревидира.

Немања Ненадић је рекао да Министарство треба да јасно назначи у чему се у Нацрту одступа у односу на Медијску стратегију.

Аутор: А. Ничић