ЋИРИЛИЦА | LATINICA | ENGLISH
Menu
LATINICA | ЋИРИЛИЦА | ENGLISH

sofija

About sofija

Posts by :

Записник са сто тридесет пете седнице одржане 25.05.2023.

САВЕТ ЗА ШТАМПУ

Комисија за жалбе

Бр.136
25.5.2023.
Београд
                                                                       ЗАПИСНИК

Са 135. седнице Комисије за жалбе, одржане 25.5.2023. године у 13 сати на Филозофском факултету у Нишу.

Присутни чланови Комисије: Јелка Јовановић, Оливера Милошевић, Надежда Будимовић, Владо Мареш, Драган Ђорђевић, Вида Петровић Шкеро, Златко Чобовић, Тамара Станков (уместо чланице Комисије Тамаре Скрозза), Јелена Петковић и Снежана Андерјевић

Одсутни чланови Комисије: Филип Шварм

Остали присутни: Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу, студенти и професори одсека за новинарство

Дневни ред:

1.Разматрање жалбе Сандре Кукић на текст објављен на порталу „Сремске вести“

2.Разматрање жалбе Драгане Ћендић на фотографију објављену на порталу „Озонпресс.нет“

3.Разматрање жалбе Јована Ћирића на текст објављен у недељнику „Панчевац“

4.Разматрање жалбе Јелке Јовановић на текст објављен у дневном листу „Информер“ и на порталу „Информер.рс“

5.Разматрање жалбе Јелке Јовановић на текст објављен на порталу „Нова.рс“

6.Разматрање жалбе Јелке Јовановић на текст објављен у дневном листу „Курир“ и на порталу „Курир.рс“

Седници је председавала Вида Петровић Шкеро, уместо одсутне Тамаре Скрозза. Студентима су представљени чланови Комисије и упознати су са начином њеног рада и одлучивања.

1. Сандра Кукић поднела је жалбу због текста у оквиру којег је објављена и монтирана фотографије две жене које се туку уз пратећи увредљив садржај, са два њена, наводна, профила и позив читаоцима да одлуче „која је права Сандра“. У току дискусије, Јелена Петковић је истакла да је овај текст „добар пример шта није новинарство“ и како не треба да се ради. Реч је о кампањи блаћења какве се воде преко друштевих мрежа и то никако не би смело да буде објављено ни у једном медију који претендује да буде озбиљан. Додала је и да овакав садржај и показатељ мизогиније. Надежда Будимовић се сагласила са овим, наводећи да се текстом, не само преносе трачеви, него се подстичу родни стереотипи и предрасуде, те да због тога мисли да су текстом прекршене и одредбе Кодекса које се односе на забрану дискиминације и ширења стереотипа. Оливера Милошевић је рекла да се у овом случају види сва бесмисленост писања о једној оваквој „теми“, која никада не би смела да се нађе у медијима и сва новинарска пошаст узимања друштвених мрежа као нечег кредибилног, на основу чега медиј креће у кампању против некога. У овом случају је реч о жени која живи у малом месту, бивша је општинска функционерка и портал је, на основу нечега што се појавило на друштвеним мрежама, направио бесмислену и бизарну анкету, рекла је и поновила да је ово пример што никада не треба примењивати у новинарству. Након дискусије, Комисија је једногласно одлучила да су прекршене тачка 5 поглавља I, тачка 1 поглавља IV, тачка 4 поглавља V и тачка 1 поглавља VII.

2. Драгана Ћандић је у жалби Савету за штампу навела да је прекшена тачка Кодекса новинара која се односи на плагијат, јер је редакција портала, не само користила њену фотографију без дозволе, већ је променила и њен садржај. „Озонпресс“ је оспорио да је она аутор фотографије. Снежана Андрејевић је у расправи указала на то да се овом случају мора приступити и са аспекта правне струке, јер је плагијат нешто што се тиче ауторског права, које је заштићено и посебним законом, а не само Кодексом и Законом о јавном информисању и медијима. Рекла је да је у овом случају, без обзира на то да ли је фотографија потписана или није и да ли знамо ко је аутор или не, јасно да је реч о маркетиншкој кампањи за воду и ако неко жели да употреби ту фотографију у свом медију, може да претпостави да су права пренета произвођачу и да од њега треба тражити сагласност за уступање фотографије.“Оно за шта се не може добити сагласност аутора, без обзира ко је он и да ли вам је познат, јесте да од те фотографије правите фотомонтажу, односно да ту фотографију, за коју знате да није ваша, плагирате тако што ћете додати неке елементе, што се овде догодило“, истакла је и нагласила да је то пресудно у овом случају и да је зато прекршен Кодекс. Додала је да је све остало небитно – да ли је ауторка имала штету, да ли је неко са њом раскинуо уговор (то би могло да буде предмет парнице), као и да ли је она била потписана као аутор или не, јер је током поступка доказала да јесте аутор. Златко Чобовић је био сасвим супротног мишљења – да Кодекс није прекршен. Навео је да су у оваквим случајевима за одлучивање пресудна два елемента – питање ауторства, јер само носилац ауторског права може да тражи заштиту и друго, да ли постоји неовлашћено преузимање којим је потвређено ауторско прва. На основу онога што знамо из жалбе, подносилац жалбе тврди да је дело настало у мају 2021.године. Он је објаснио да се ауторство доказује на основу оригиналог дигиталног фајла фотографије у којем, осим техничких података, стоји и време кад је фотографија настала и на којем у овом случају пише да је реч о снимку од 5. јула 2020.године, дакле десет месеци пре него што се у жалби тврди. Међу подацима о својству фотографије нема, како је рекао, података о аутору, нити упозорења о забрани коришћења фотографије. Као доказ ауторства достављени су и текстови у оквиру којих је објављена фотографија у „Информеру“ и „Топпресу“, али се из података на порталу „Информер“ види да је фотографија постављена 8. јула 2020. измењена 9. маја 2023. године, а слично је и са другим порталом. Услов је да је преузета оригинална фотографија, а у овом случају је голим оком видљво да фотографија у „Озонпрессу“ и фотографија које је достваљена као оригинал нису идентичне. На основу свега овога – нити су фотографије идентичне нити се може, ван сваке разумне сумње, тврдити да је подносилац жалбе аутор и зато нема повреде Кодекса, док Комисија не треба да се бави тиме да ли је било или није штете и осталим наводима из жалбе које се односе на уговор и сл. Владо Мареш је рекао да је сагласан са обоје, али да ће гласати да Кодекс није прекршен јер не можемо бити сигурни одакле је фотографија преузета и коме је „Озонпресс“ требало да се обрати за дозволу и да зато не можемо да оптужимо некога ако нисмо сигурни. Он је објаснио да већ дуже време постоји сукоб издавача два медија у Чачку, а да текст о којем је овде реч није новински текст, већ нешто што личи на Телешоп, тј. реклами текст чији је актер власник „Гласа западне Србије“. На то је „Озонпресс“ реаговао сатиром, коју увек поздравља у медијима. Јелка Јовановић је рекла да је сагласна са Снежаном Андрејевић да су ауторска права веома важна, али да прихвата и објашњена која је дао Златко Чобовић, који је судски вештак за ову област, па ће гласати да Кодекс није прекршен, иако је случај „на ивици“. Указала је и на то да ако неко реагује на рекламну кампању нема чиме другим да то учини него користећи ту кампању. Драган Ђорђевић је рекао да је пресудно за његову одлуку да Кодекс није прекршен то што је ауторско право жалитељке спорно. Вида Петровић Шкеро је рекла да је тачно да је тешко одредити одакле је фотографија преузета и коме је „Озонпресс“ требало да се обрати за дозволу, али да је оно што је могло да се уради – да се обрати ономе ко је искористио фотографију, што није учињено. Подсетила је да је смерницом Кодекса прописано да су било какве интервенције на фотографији недозвољене без сагласности аутора, а да је у овом случају очигледно да је оригинална фотографија измењена и зато је Кодекс прекршен. Надежда Будимовић је оценила да би у овом случају требало обратити пажњу на покушај злоупотребе Комисије за жалбе фалсификовањем доказа, што није мали прекршај. Рекла је да се могло догодити да чланови Комисије немају довољно знања о мета подацима и да донесу одлуку на основу лажних информација које је жалитељка дала. Кад је реч о прекршају Кодекса, Комисија не зна ко је аутор, да ли портал има неки договор са њим, јер је очигледно да се аутор није жалио и да зато мисли да нема прекршаја Кодекса. Снежана Андрејевић је реаговала на ово, оценивши да је употребљен груб термин да је подносилац жалбе „фалсификовао“ доказе о ауторству и да Комисија није овлашћена да то квалификује на тај начин, а још мање да утврђује да ли је реч о факсификату или не. Истакла је да приликом одлучивања треба узети у обзир да је фотографија човека са боцом воде коју рекламира, злоупотребљена тако што је тај исти човек (без обзира да ли је нагнут мало лево или десно) добио другу боцу, за шта Мареш каже да је реч о шали. Ако је забрањена свака интервенција на туђој фотографији – то је опште правило и тиме ће се руководити приликом одлучивања, јер резонује као судија. Златко Чобовић је рекао да је интервенција забрањена без сагласности аутора, а да у овом случају не знамо ко је аутор, тачније немамо подносиоца жалбе који је лично оштећен, како прописују правила рада Савета за штампу. После дискусије, Комисија је са осам гласова за и два против одлучила да Кодекс није прекршен.

3. Жалба се односи на то да је лист објавио фотографију Јована Ћирића, уз најаву текста на насловној страни. По његовом мишљењу, реч је о тексту који нема никакве везе са јавним интересом, а који представља наставак кампање против њега. Подсетио је да је до сада Савет за штампу на седам његових жалби донео одлуке да је Кодекс прекршен, од којих „Панчевац“ није објавио ниједну, док објављивањем небитне информације наставља кампању против њега. Чланови Комисије су једногласно, без расправе, усвојили предлог да Кодекс није прекршен.

4. Чланица Комисије за жалбе Јелка Јовановић поднела је жалбу због текста у којем се косовски Албанци називају терористима и све време означавају погрдним називом „Шиптари“, сматрајући да су тиме прекршене одредбе Кодекса које се односе на забрану дискриминације. Јелка Јовановић је била изузета из расправе и одлучивања о жалби. Снежана Андрејевић је рекла да ће и овога пута бити издржана, као и у осталим случајевима када су жалбе подносили чланови Комисије. Јер, без обзира што на то имају право и што се изузимају из одлучивања о својим жалбама, мисли да то није у реду. Једино када одступа од тог свог става јесте када се жалбе чланова Комисије односе на заштиту деце. Оливера Милошевић је рекла да Кодекс јесте прекршен овим текстом и да нема ни потребе објашњавати да се њиме распирује мржња и већ узаврела ситуација погоршава. Владо Мареш је нагласио да је ово пример најчешћег кршења Кодекса на бази говора мржње, којем су склони прорежимски медији и које је на граници ратног хушкања. Називати Албанце „Шиптарима“ је дефиниција говора мржње у Србији и инсистирање на томе није само кршење Кодекса и пренебрегавање свих норми пристојности, већ и Кривичног закона. Информер је невероватан у прављењу несхватљивих конструкција, бркања баба и жаба и произвођења раних фантазмагорија, те је ово најгори пример кршења Кодекса. Комисија је потом, са осам гласова за и једном уздржаним, одлучила да је прекршена тачка 1 поглавља IV и тачка 4 поглавља V.

5. Чланица Комисије за жалбе Јелка Јовановић поднела је жалбу због текста који садржи пуно име и презиме и фотографију малолетног нападача који је пуцао у ОШ „Владислав Рибникар“. Текст је објављен пре него што је МУП саопштио било каке податке, а малолетник се назива „убицом“. Јелка Јовановић је била изузета из расправе и одлучивања о жалби. Златко Чобовић је рекао да Кодекс јесте прекршен, али да има резерву у вези са тим да ли је прекршена и тачка која се односи на кршење права на претпостваку невиности, јер је у овом случају дечак виђен, сам је позвао полицију, признао шта је урадио и потом је ухапшен, тако да не види зашто не би могло да се напише да је убица. Владо Мареш је, међутим, мислио да Кодекс није прекршен. Како је рекао, у медијима је тог дана било много тога што је за размишљање, али да свакако треба узети у обзир и неколико олакшавајућих околности у овом случају. Догодила се несрећа каква никад није виђена код нас, на коју нико није био спреман и није знао како да реагује, па ни редакције, које имају обавезу да известе о томе шта се десило. Новинари морају да одмах дају информације, па онда медиј каже и „убица“ и извести о неким бесмислицама, као у којим је активностима учествовао у школи. Догађај је такав да би требало ставити мало по страни правила и не реаговати догматски, већ у складу са здравим разумом. Упитао је да ли заиста желимо да знамо ко је починилац или желимо да буде означен иницијалима и додао да никад није разумео зашто се злочинци тако означавају, посебно што је у оваквим ситуацијама готово немогуће да остане анониман, као и да ће свако прво питати ко је то урадио, а новинари треба да ураде све да се изнесу све информације да би се избегле спекулације. Надежда Будимовић је, насупрот овоме, истакла да је опште познато, и да млади новинари то прво науче, да се не сме објављивати име малолетног починиоца кривичног дела, а портал је у овом случају и донео пресуду да је он убица. Кодекс, како је рекла, није листа препорука, него одредби које се морају поштовати, посебно у оваквим случајевима када се може десити да се објави погрешно име, што је касније немогуће исправити. Додала је и да је, нажалост, приликом извештавања о овом догађају било веома много пропуста у готово свим медијима. Оливера Милошевић је, супротно ономе што је питао Владо Мареш, упитала присутне да ли им је када сазнају за овакву трагедију прва мисао да сазнају име и презиме онога ко је то урадио и на која је такмичења ишао. Указала је на то да је идентитет малолетника откривен пре него што је полиција било шта саопштила, без обзира што смо сви свесни да је било грешака и у првом обраћању полиције и да ће, без икакве дилеме, гласати да је Кодекс прекршен. Снежана Андрејевић је нагласила да је по Закону о малолетим починиоцима кривичних дела забрањено откривање њиховог идентитета и то као генерална норма. Код нас, ипак, није усвојено као неприхватљиво да се одмах изјашњавамо о томе ко је шта урадио и зашто и ти преко медија, те да није случајно што се прва пресуда Суда за људска права против Србије односи баш на кршење претпоставке невиности. Вида Петровић Шкеро је подсетила да је портал два сата после пуцњаве објавио ко је убица и да је убијено шесторо и питала да ли је то грубо узнемиравање родитеља који успаничени трче из других делова града да би сазнали шта се догодило са њиховом децом и који само из медија сазнају шта се десило, јер званичних инфомација још нема. Такво информисање унапред је потпуно недопустиво и страшно, јер није интерес јавности да има нетачне вести или полувести и зато представља сумрак професије. Комисија је са осам гласова за и једним против одлучила да су прекршене тачка 3 поглавља IV и тачке 1 и 4 поглавља VII.

6. Чланица Комисије за жалбе Јелка Јовановић поднела је жалбу због текста у којем је, из незваничног извора, пренет детаљан исказ малолетника који је пуцао у школи „Владислав Рибникар“. Јелка Јовановић је била изузета из расправе и одлучивања о жалби. Владо Мареш је рекао да ће у овом случају гласати да је Кодекс прекршен, јер је текст, за разлику од оног из претходне жалбе написан неколико дана касније. Надежда Будимовић је рекла да нема никаквог оправдања за то што се на пуне две новинске стране износе детаљне информације о исказу дечака који је починио убиство. То не само да узнемирава јавност, већ може мотивисати и на копирање злочина. Осим тога, велико је питање и извора, какве су детаље изнели и какве су закључке извукли на основу кратког времена проведеног са починиоцем, па је потпуно непотребно прености све те детаља. Текст одише жељом за сензацијом, пошевши од наслова, и никако не доприноси катарзи која је потребна целом друштву. Снежана Андрејевић је истакла да интерес јвности и право да зна може да претегне у односу на право на приватност само када та радња није забрањена другим законом. Не знамо какав се поступак води и да ли се може водити против починиоца, нити постоји извор. Али, како је нагласила, чак и да су инфомације добили од полиције, нису смели да објаве све ове податке, јер какав год да се поступак води, ти подаци су искључени из јавности због заштите малолетне деце и овакво кршење Кодекса се не може правдати нечијом радозналошћу да зна неке чињенице и жељом таблоида да нешто учине интересантнијим. Вида Петровић Шкеро је нагласила да некада и објављивање тачне инфомације представља кршење Кодекса. У овом случају, реч је о грубом кршењу Кодекса, док би социјални радници који су саопштули такве информације могли и кривично да одговарају. Новинар је морао знати да је реч о грубом прекршају и да овакве инфомације не смеју да буду објављене. Драган Ђорђевић се сагласио са овим и додао да је кључни проблем узнемиравање јавност. Рекао је да не може ни да замисли како се осећају деца и породице које су претходно виделе списак деце коју је хтео да убије и сада читају његов исказ. Навео је да је сам злочин толико страшан и да је апсолутно непотребно, овако рано, објављивати детаље. Комисија је, по завршетку расправе, једногласно одлучила да је прекршена тачка 3 поглавља I и тачке 4 и 5 поглавља IV.

По завршетку расправе о жалбама, чланови Комисије су одговарали на питања присутних.

Седница је завршена у 15.30 сати.

Записник водила                                                                                          Председавјућа
                                                                                                                      Вида Петровић Шкеро

Гордана Новаковић                   

Одлуке са 135. седнице Комисије за жалбе Савета за штампу одржане 25.05.2023.

 

Јелка Јовановић – Курир – Жалба решена прекршај кодекса

Јелка Јовановић – Нова РС – Жалба решена прекршај кодекса

Јелка Јовановић – Информер – Жалба решена прекршај кодекса

Јован Ћирић – Панчевац – Жалба решена нема прекршаја кодекса

Драгана Ћендић – ОзонПресс.нет – Жалба решена нема прекршаја кодекса

Сандра Кукић – Сремске вести – Жалба решена прекршај кодекса

Ниш: Јавна седница Комисије за жалбе

 

Позивамо вас да присуствујете седници Комисије за жалбе Савета за штампу.

         Време: Четвртак, 25. мај 2023, 13 сати
         Место: Филозофски факултет, Ћирила и Методија 2, Ниш

Комисија ће разматрати следеће

1. Сандра Кукић → Сремске вести

2. Драгана Ћендић → ОзонПресс.нет

3. Јован Ћирић → Панчевац

4. Јелка Јовановић → Информер

5. Јелка Јовановић → Нова РС

6. Јелка Јовановић → Курир

Прочитајте жалбе на http://zalbe.rs/

Чланови Комисије за жалбе: Златко Чобовић, Филип Шварм, Јелка Јовановић, Надежда Будимовић, Оливера Милошевић, Јелена Петковић, Тамара Скрозза, Владо Мареш, Вида Петровић Шкеро, Снежана Андрејевић и Драган Ђорђевић.

Присутни ће, након што Комисија размотри жалбе, моћи да коментаришу одлуке и постављају питања у вези са радом Савета за штампу.

Јавна дебата о пројектном суфинансирању медијског садржаја

(Извор: Боом93) Дебата под називом „Како заштитити јавни интерес у локалном јавном информисању?” одржана је јуче у Пожаревцу. Говорило се о проблемима који су уочени у досадашњем процесу суфинансирања и о томе које промене у овој области доносе измене Закона о јавном информисању и медијима.

Шта показује БИРН-ово истраживање?


Према истраживању које је БИРН спровео у сарадњи са Грађанским иницијативама, укупан број конкурса у 2022. години био је 149, а укупан број пројеката 2501. Медијима је прошле године укупно расподељено 1,8 милијарди динара. Број носилаца пројеката прошле године био је 948, од чега се 552 носиоца понављају из од 2019. до 2022. године.

Пројектно суфинансирање медија је механизам „који је у ствари за све ово време постао једно моћно средство и корупције и контроле медија”, рекла је на дебати Тања Максић, пројект координаторка БИРН-а

Пројекат „Јавно о јавним конкурсима” је пројекат БИРН-а, којим се од 2019. године прати потрошња у четири сектора која треба да раде у јавном интересу. То су медији, цивилно друштво, култура и омладина.

Цифра од 1,8 милијарди динара која је у 2022. години додељена медијима је, према речима Тање Максић, нешто виша него претходних година.

„Претпостављам да је узрок томе што је 2022, између осталог, била година када је престала корона, али и када су се одржавали избори. То је увек повод за неко мало издашније финансирање. Подаци показују да је износ од 1,5 милијарди или 1,3 три милијарде нешто што медији могу сваке године да очекују из буџета”, рекла је Максић.

На основу броја носилаца пројеката евидентно је да постоје медији који готово увек могу да очекују ову врсту подршке, казала је она.

„Они који увек могу да рачунају на новац од државе и на то да буду издашно финансирани јесу заправо локални и регионални електронски медији. Ту је апсолутни шампион Новопазарска телевизија, али, осим њих, ту је телевизија из Ниша, Сремска телевизија из Шида. Ту је Новосадска телевизија, која за годину добије 80 пројеката. Логика тог финансирања је да буду подржани са јако великим бројем пројеката, за разлику од Новопазарске телевизије која има један пројекат, али врло издашан”, наводи Максић.

У анализи БИРН-а посматрани су називи пројеката, на основу којих се може видети „да ту нема неке пројектне и тематске целине, већ да је то у ствари подршка финансирању највероватније редовног информативног садржаја”, рекла је Максић.

Стручне комисије један од кључних проблема пројектног суфинансирања
Један од кључних фактора због којих пројектно суфинансирање не функицонише онако како је замишљено јесу стручне комисије. Њихови чланови често долазе из гонго организација, паралелних новинарских и медијских удружења, која се, како каже Тања Максић, не појављују у јавности осим када треба да делегирају чланове у комисији.

„Имамо једну добру гарнитуру људи која се пребацује с једног краја Србије на други. Они су сад већ стекли и титуле искусних медијских експерата”, навела је Тамара Филиповић, генерална секретарка НУНС-а. Како објашњава, они нису ту од самог почетка, јер је у Закону било дефинисано да новинарско или медијско удружење може бити предлагач чланова комисије само уколико постоји минимум три године у тренутку расписивања конкурса. Када је 2015. године започело пројектно суфинансирање, створила су се нова удружења, која су 2018. стекла право да предлажу чланове, а постоје и самостални медијски стручњаци, који се могу сами предложити.

„Свака анализа је показала да кључну улогу у процесу пројектног суфинансирања имају управо те конкурсне комисије, које у великом броју случајева не испуњавају јавни интерес, односно не држе се критеријумима. Воде се неким другим интересима, а не јавним интересом”, казала је Филиповић.

„Био сам у више наврата члан комисија на републичком, на покрајинском и на општинским нивоима. Доста брзо сам схватио како све функционише и последњих 4-5 година уопште се не кандидујем, нити организација којој сам тада припадао, АНЕМ, делегира чланове комисија на локалу. У тренутку када је почело пројектно суфинансирање, формирање комисија на нивоу Министарства културе било је јако коректно. Ми заборављамо да су тада медијска и новинарска удружења имала право да предложе већинских 24 члана комисије од укупног броја чланова. Сва наша удружења прве године имала су 26 представника. С друге стране, веома важна ствар је да је други део чланова комисије долазио из канцеларије повереника, из канцеларије Шабића, тадашњег повереника за информације од јавног значаја, из канцеларије за родну равноправност. Био је међу њима и представник Пиштаљке, представник Транспарентности Србија, представници инвалида итд.”, рекао је Милорад Тадић испред Центра за развој локалних медија.

Формирање комисија тада се, како каже, веома разликује од формирања комисија данас.

„Урушавање је почело оног тренука, што сам и тада рекао, када је након две године државни секретар постао Нино Брајовић. Тада су почеле другачије да се формирају комисије, да би дебакл доживеле након три године од успостављања нових медијских закона, када су неке организације које су тада навршиле три године могле да шаљу своје представнике на конкурсе”, рекао је Тадић.

Као један од проблема у вези са члановима конкурсне комисије навео је и питање шта је данас уопште медијски експерт у Србији.

Како није до краја дефинисано на који начин се одлучује у комисијама, Тамара Филиповић каже да су Министарству предлагали да се уведу бодовне листе и јединствени формулар за биографије медијских експерата, али да су наилазили на отпор, јер то није прописано Правилником.

„Бодовне листе су нешто што не мора да буде прописано законом зато што је то најнормалнији могући начин евалуације било ког пројекта. Без тога не може да се ради, а то се не користи”, сматра Филиповић.

„Закони нису добри. Да су добри, не би била омогућена ситуација у којој се они избегавају. Морају бити резолутнији. Не може неко да каже да нечега нема у Правилнику. Ако закон није обавезао на правилник, можемо нешто да уведемо и не морамо да уведемо. Све што није забрањено може да се уради. То је неко правно начело. Ако закон нешто није прописао, то треба дефинисати што је могуће прецизније поџаконским актима. Оно што остане недефинисано, ван норме, дозвољено је осим ако није у директном сукобу са законом”, додао је Бобан Томић, директор Високе школе за комуникације.

Политички утицај на доделу средстава

Томић сматра да је циљ који треба да се постигне када је у питању пројектно суфинансирање тај „да се апсолутно елиминише доношење одлука мотивисано политичким разлозима. Где год буде политичка аругемнтација, воља или нека врста утицаја присутна и биће политичке природе, она ће бити у корист политичких субјеката. Све оно што се годинама уназад дешава су управо резултати тога.”

„Мислим да политички утицај треба да стане онда када се закони и прописи донесу. Људи у Министарству такође треба да буду људи из струке, да бране и раде за струку. Када то будемо имали, струка ће бити ослобођена страха од неког политичког утицаја и моћи ће да донесе одлуку како треба. Док се то не уради, уопште нећемо имати пројектно суфинансирање, као што га ни сада немамо на онај начин на који је виђен онда када је тај цео систем пројектован”, рекао је Томић.

Независни медији све више се повлаче из оваквог система финансирања.

„Медији који свој посао желе да раде објективно, непристрасно, професионално и желе да пођеднако буду окренути ка свим елементима стварности овог друштва, без обзира на то шта је политика, шта је власт, шта је опозиција, шта је мафија, шта је добро, а шта лоше – једноствано ту не виде простор за себе”, навео је Томић.

У садржају медија који пак учествују на пројектном суфинансирању нема критичког тона према власти.

„Мислим да ако се, професионални, мали медији на локалном нивоу, и јаве на неке конкурсе, њихови текстови који произађу као резултат тих пројеката нису претерано критички оријентисани и да се сви држе ’сејф’ зоне”, сматра Тамара Филиповић.

Да је тако сведоче поменути наслови, на основу којих се види да су теме тих пројеката везане за редовно информисање, туристичку понуду неког града, екологију, традицију и сл.

„То су теме које не боду очи превише. То је, чини ми се, најелегантнији начин да прођете кроз то и добијете неки новац за функционисање, а да не укаљате свој образ и не отупите оштрицу. Стварно не могу да кажем да сад људи треба потпуно да одустану од тога. То је новац грађана и треба га искористити за информисање. Ако вама то помаже да ви одржите свој медиј у животу и, с друге стране, спроводите своју уређивачку политику и не мењате је због тога, то је онда неки модус операнди који је можда прихватљив. Чињеница јесте да су критички и врло критички оријентисани медији одустали од пројектног суфинансирања”, навела је Филиповић.

Како је и сам био члан стручних комисија, Томић је говорио о томе како су политички притисци видљиви у пракси:

„Има свих могућих пракси – од тога да локални шерифи не дају у комисије људе који не гарантују да ће бити оно што им се да на списку, па до неких софистицираних облика самоконтроле или самоцензуре, којима људи покушавају да избегну неке непријатне ситуације.”

На локалном нивоу као вид политичког притиска дешавају се и ситуације када локална власт уопште не жели да уважи ставове комисије, већ о томе ко ће добити средства одлучује према сопственом нахођењу.

„Локални председник општине да задатак некоме ко се бави невладиним организацијама, медијима, спортом да координира радом комисије преко секретара комисије, који је обично лице из општине. Онда долази до тога да, без обзира на одлуку комисије, општинско руководство промени записник и донесе одлуку како оно мисли да треба. Највећа бахатост се појавила чак и у неким великим општинама. То је да локална власт не жели уопште да распише конкурсе. Крагујевац годинама није расписивао конкурсе за медије”, објашњава Тадић.

Постоје и случајеви када се велике суме новца додељују једном медију, а међу њима су често и они који су јавности непознати.

„Фрапантан је податак да је Нови Пазар једне године дао 150 милиона динара локалној телевизији. На недавно завршеном конкурсу у Пожаревцу највећа средства добио је медиј који долази из Београда. То чак није ни медиј, него сарађује и своје садржаје емитује на једној од локалних београдских телевизија”, рекао је Тадић.

Пројектно суфинансирање пројеката без евалуације
Важан корак који недостаје садашњем концепту пројектног суфинансирања медијског садржаја јесте интерна и екстерна евалуација, која би помогла да се увиди шта је оно што је урађено добро, а шта су сегменти који се морају побољшати.

„У времену пре короне обилазили смо локалне самоуправе и тражили увид у пројектну документацију. То изгледа тако што ви уђете у архиву и они вама отворе један орман пун послагане пројектне документације, уговора који су запечаћени. Њих нико у суштини и не гледа. У једном тренутку чак није била ни обавеза да медији пошаљу садржај који су спровели. Било је довољно да пошаљу само обрасце који су прописани и кажу шта су урадили, без неког чврстог доказа. Мислим да то више није пракса”, објашњава Тања Максић.

Она сматра да евалуацију пројеката треба промовисати као један нормалан и пожељан корак у спровеђењу јавних конкурса.

„Мене брине једна ствар коју видим да се понавља као лоша пракса из године у годину. Пре короне сам могла да пошаљем захтев за увид у документацију и да добијем термин. У последње време не можемо чак ни то да добијемо. Не само да нема евалуације као такве него сад немате уопште ни могућност да видите те папире, јер би се из њих, уосталом, видело који је квалитет тога што је произведено и какав је крајњи резултат тих потрошених пара. Ту би се видео и политички утицај, који се јасно чита кроз садржај, и гомила других пракси које не треба да буду део конкурса – од тога да је новац ненаменски потрошен до тога да ти пројекти немају видљивост, да немају резултат”, примећује Максић.

Према речима Тамаре Филиповић, нови нацрт Закона предвиђа постојање информационе платформе, која би требало да обезбеди транспарентност процеса, у којој ће се регистровати чланови комисије, видеће се њихова биографија, сваки пројекат, цела пројектна пријава, буџет и извештај.

Оно што је Коалиција предлагала јесте да нацрт Закона предвиди и прављење анализе потреба.

„Као Коалиција смо причали о томе да мора да се направи једна анализа потреба пре расписивања конкурса да се види колико кошта један медијски садржај, шта је то што недостаје, које су то теме, да се узме у обзир оно што је урађено пре тога – да ли је то дало резултате или не. О тој анализи причали смо две године. На крају смо дошли до тога да се уведе обавезна финансијска ревизија пројеката чија вредност је већа од милион и двеста хиљада динара. Увели смо да после сваког спроведеног конкурса орган који је расписао конкурс мора да направи неку врсту извештаја. Једном у три године мора да се ради и екстерна евалуација. Постигнут је консензус да се направи нека анализа потреба, која ће и грађане укључити у одређивање тема од јавног интереса. Ту морају да постоје јавне дебате, анкете и све те врсте укључивања јавности у доношење одлука. Видећемо колико ће то бити измењено и да ли ће бити измењено. Питање је ко би радио те анализе. Дали смо предлог да то раде високошколске установе. На факултетима имате квалитетне људе који могу да направе једну свеобухватну анализу”, објашњава Максић.

Новац добијају медији који крше етичке стандарде
У анализи је примећено да из године у годину новац за пројекте добијају они медији који свакодневно крше етичке стандарде.

„Мислим да је њихово извештавање сада, у време ових трагичних догађаја, где су нам заиста требали медији да нас кроз ову ситуацију проведу најбоље могуће и да смање стрес и нервозу у друштву, показало колико они раде супротно. Е баш ти медији сваке године добијају новац из државне касе да раде нешто што је потпуно супротно јавном интересу”, навела је Максић.

У Нацрту ЗЈИМ нашао се и предлог да један од услова за учешће медија на конкурсу буде прихватање надлежности Савета за штампу. Ипак, и пре самог доношења измена Закона, већ су приметни покушаји злоупотребе овог предлога.

„Неки медији на дневном нивоу крше Кодекс десетине пута, и то је нешто што не сме да буде финансирано новцем грађана. Ако неки медиј случајно погреши и направи неки кикс, и онда се извини и објави одлуку Савета за штампу, то значи да то што је он прекршио Кодекс не треба да буде отежавајућа околност да он добије новац на пројектном конкурсу. Није поента да уведемо нешто што ће да сече иначе професионалне медије. Не постоји медиј који није прекршио Кодекс и не постоји човек који није направио грешку радећи било који други посао. Видимо да креће лавина тога да су професионални медији, који барем покушавају то да буду на локалу, врло често мета локалних политичара који их туже Савету за штампу како би их дискредитовали сутра на конкурсу”, приметила је Филиповић.

Ипак, Томић сматра да је за промену потребно више од промене закона.

„Ако ми немамо свест у струци, у власти, у грађанима, нема тог закона који може нешто да промени. Овај простор је све могуће правне системе променио и изиграо. Нема за шта ми нисмо смислили превару. Треба дебело да се запитамо да ли смо ми као друштво, као људи, као појединци спремни да носимо неки цивилизацијски терет одговорности. Ту онда падају све политике. Кад кажемо политички утицаји, то у 80% случајева није политички утицаји него су то чисти лични интереси премаскирани у страначке. Бојим се да смо понекад ми у струци сувише фокусирани на једну област проблема, која јесте реална, али не видимо неке друге”, рекао је Томић.

Један од главних проблема у процесу пројектног суфинансирања јесте стручна комисија, која или подлеже политичким притисцима или је чине представници гонго организација, као и недостатак евалуације пројеката, закључак је са дебате. Како је поглавље које се тиче пројектног суфинансирања највише обухваћено изменама ЗЈИМ, овај процес би у будућности требало да буде боље контролисан.


Пројекат се реализује у оквиру Програма малих медијских грантова који финансира Амбасада САД а администрира Медиа и Реформ Центар Ниш. Ставови, мишљења и закључци изнесени у пројекту нужно не изражавају ставове МРЦН и Амбасаде САД већ искључиво аутора.

 

 

Ауторка текста: Анђела Степановић

Скрозза: Медији су се утркивали користећи туђа мртва тела

(Извор: Н1) Заменица главног и одговорног уредника агенције Фонет Тамара Скрозза оштро је критиковала у емисији Нењснигхт извештавање медија након трагедија које су задесиле нашу земљу пре две недеље. “Да ли је могуће да смо се свели на то да до тако бедног циља користимо туђу трагедију, туђа тела и туђу децу”, запитала је Скрозза.

„Медији су извештавали језиво. Немам други израз за то. И морам да будем лична. Ја се двадесет и нешто година бавим новинарском етиком, радила сам низ предавања, и тог дана када се то десило, ја сам због свих тих људи, свих тих сати које сам провела држећи предавања, осећала лични пораз. И питала сам се чему све то. Чему медијска етика, чему Савет за штампу, чему Кодекс новинара, чему сви ми радимо у прилог поштеног извештавања које неће повредити никог? Све што су могли да прекрше, медији су прекршили“, упозорила је Скрозза.

Према њеним речима, новинари су извештавањем повредили многе људе, пре свега оне који су тог дана остали без својих најдражих.

„Изазвали смо панику. Прекршили смо њихово право на приватност. Разговарало се са људима са којима није смело да се разговара пред камерама. Ту мислим на родитеље који су чекали испред ОШ ‘Владислав Рибникар’ да виде да ли су им деца жива. Са њима се није смело разговарати. Наш Кодекс новинара каже јасно и гласно да је новинарима забрањено да злоупотребљавају емотивни и емотивни статус људи са којима разговарају“, указала је Скрозза.

Додаје да су новинари разговарали и са децом и подсећа да је то потпуно недопустиво.

Подсећа и да су новинари у својим извештавањима о масовним убиствима нагађали о бројевима настрадалих.

„То су ствари које су недопустиве. Не могу се нагађања представљати као чињенице. Не може се лицитирати мртвима. Не могу се узнемиравати људи који су директно инволвирани у причу… Медији су се утркивали користећи туђа мртва тела. То је највећи могући грех у медијима. То се не ради“, нагласила је Скрозза.

Она је нагласила и да су медији објавили списак деце која су била на листи убице дечака из ОШ „Владислав Рибникар“, као и да је то објавио високи официр МУП-а Србије.

„Ту долазимо до кључне ствари. Имамо институције које или не раде свој посао или не разумеју шта им је посао. Начелник полиције је прекршио закон и ту свака прича о нормалном друштву и полицији престаје“, нагласила је Скрозза.

Коментаришући последње изјаве патријарха Порфирија, она је рекла да је констернирана његовим излагањем.

„Човек је извређао жене, или жену, небитно је, у тренутку када се суочавамо са највећом могућом трагедијом која је ова земља забележила. У тренутку када смо сви као грађани и грађанке узнемирени. Када сваког дана имамо кривична дела која почињавају малолетна лица. Сваког дана имамо сахране… Влада тоталан мрак, и уместо да тај човек кога верници сматрају врстом пастира, смири ствари, он говори то што говори“, казала је Скрозза.

Запитала је да ли патријарх након овог ашто је изрекао зна свој посао, као и да се поставља питање да ли је уопште читао Библију?

„Ако патријарх не зна свој посао, ако ја као атеиста морам да подсећам патријарха да хришћанство не приповеда освету, онда смо ми заиста дошли до дна“, навела је саговорница Н1.

Она је оценила да оставка министра просвете Бранка Ружића неће променити ништа.

„То што је Ружић дао оставку је смејурија. То није никакво прихватање одговорности. Човек који је изговорио то што је изговорио је требало пре тога да да оставку, а не након неколико дана“, закључила је Скрозза.

Дебата о медијској стратегији и законодавству

(Извор: ебраничево) У организацији Центра за развој локалних медија данас је у Пожаревцу одржана друга од укупно четири дебате на тему ,,Медијска стратегија и медијско законодавство – какве нас промене очекују?“.

Панелисти су били Раде Вељановски, професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду и члан Радне групе за измену медијских закона, Саша Мирковић, професор Факултета за медије и комуникације Универзитета Сингидунум, бивши државни секретар и помоћник министра у Министарству културе и информисања Владе Републике Србије и Милош Стојковић, адвокат и стручњак за медијско право.

Вељановски је истакао да постоје два паралелна тока – први је да су у медијским законима уписани стандарди и добре намере, а други да се у пракси то у недовољној мери остварује.

,,Када смо почели да радимо на Закону о електронским медијима, показао сам свим члановима радне групе акциони план, у коме се од 30 задатака који се односе на измене овог закона 20 односе на РЕМ. Постало је потпуно јасно, а то показују различита истраживања и извештаји, да то тело које би требало да буде независтно, регулаторно и да у наш систем у пракси имплементира стандарде демократског света и европског искуства то не ради у довољној мери и довољно добро. То није због тога што закон није то омогућио, већ зато што нема воље”, казао је Вељановски.

Мирковић је између осталог гворио о кључним изменама и допунама Закона о јавном информисању и медијима.

,,Прва измена је везана за Савет за штампу, а Влада Србије је пристала да у радну верзију убаци ово тело које би требало да има законско утемељење, чему се веома противе представници таблоида којима би на тај начин било омогућено да аплицирају на пројектном суфинансирању. На последњем састанку дошло је до измене и члана 39 овог закона, у коме се ,,на мала врата” омогућава повратак државе у власничку структуру медија. Ако ове промене буду усвојене, то нас враћа неколико корака уназад и доводи у питање све досадашње реформске процесе који се тичу власничке структуре”, рекао је Мирковић.

Стојковић је нагласио да је суштина проблема изостанак демократске културе и демократске еволуције друштва као целине, а да су медији и медијска сцена само рефлексија. Сви панелисти су се сложили да нови закон ма колико био добар не може да доведе до жељених промена ако исти људи остану на челним позицијама.

Дебата је реализована у оквиру пројекта „Будућност је у слободним локалним медијима“

Аутор: А. Г.

Прекршени закони, кодекс и етика: Како се понашају власт и медији након убистава

(Извор: Н1) У обраћању представника власти јавности, али и извештавању већине медија, а после два масовна убиства у Србији, прекршени су сви закони, сви кодекси као и етика, сагласне су гошће емисије Н1 Нењс нигхт, бивша председница врховног суда Вида Петровић Шкеро и професорка ФПН Александра Крстић.

Изјаве представника власти у којима износе детаље трагедије, личне податке о малолетном извршиоцу злочина, али и председника Србије који је, како је изјавио, затражио враћање смртне казне је популистички потез који је изузетно опасан, јер друштво враћа у назад, изјавила је бивша председница врховног суда Вида Петровић Шкеро.

„Деценијама смо се бавили против смртне казне, у жељи да постанемо део заједнице која се боре за људска права, учинимо цивилизацијски корак напред, и нико нам то није наметнуо, сами смо се борили деценијама. И онда када председник државе, који је по струци правник, изговори реченицу да је за смртну казну, то значи да је он против Устава у којем пише „људски живот је неприкосновен и нема смртне казне“, да жели да врати освету и врати нас у доба када је важило правило „око за око, зуб за зуб“, рекла је Петровић Шкеро.

Она каже и да је све време од немилих догађаја, од када се десило масовно убиство које је учинило дете против детета, па онда млад човек против младих, очекивала да је морао да се појави неко ко ће бранити Устав и законе, и да каже да је доста злоупотребе, и то је требало да буде републички тужилац или министар полиције.

„Најстрашнија је изјава беогрдског начелника полиције који је прекршио толико права да се у чуду питамо да ли је то незнање, притисак, распиривање жеље да се створи атмосфера линча јер је то недопустив начин говора. То је био немушти говор, говор мржње, то што је он урадио је све што не сме да се уради. Вађење података из личног живота, информације везане за сам догађај, показивање слика, то је уношење панике, то је позив на агресију, и онда не чуди што у јавности расте жеља за смртном казном“, објашњава Петровић Шкеро.

Она каже и да је извештавање новинара после злочина било недопустиво.

„Невероватно шта је урађено. Да не говорим о законима, довољно је само погледати новинарски кодекс. Најгоре је било када су деца излазила из школе „Владислав Рибникар“ и новинари интервјуишу децу, малолетну децу, избезумљену и уплакану, без сагласности родитеља, кршиш закон и кодекс. Таква количина мучења деце је невероватна, па онда да неко сними папир на којем је списак деце, да ли се неко од новинара запитао како се та деца и ти људи осећају“, рекла је Шкеро.

Када је реч о предлогу Александра Вучића да се смањи старосна граница за малолетнике, починиоце тешких кривичних дела, Шкеро каже да се такве мере и закони не доносе непосредно после злочина и не за један дан.

„Тако дати предлог је невероватно. Та промена једног, вуче многе промене других закона. Чак и да се такав закон донесе, он се не може примењивати ретроактивно. Ја просто не могу да замислим да је неко предлозио тако нешто, да је влада покренула промене, а да нису ушли озбиљно у разговоре са психолозима, педагозима, стручњацима. Такво, хитро реаговање је недопустиво“, објашњава Петровић Шкеро.

Професорка ФПН Александра Крстић каже да је скуп „Србија против насиља“ био својеврсна комеморација на отвореном, на којој су грађани одавали почаст невиним жртвама у стравичним злочинима.

„Дошли су млади, људи са породицама и главна порука је шта нам се догодило, већ како чемо изаћи из трауме, свега што нам се десило. Ово је друштво које је потпуно разваљено. А власт, уместо да смире тензије, они раде супротно. Хушкање, унемиравање јавности, говор мржње све то траје годинама. И у свему томе медији имају велику одговорност, са извештавањем које подупире насиље, практикује извртање чињеница, манипулације, лажне вести, и наративе који подстичу глорификацију насиља“, каже Крстић.

Она каже да новинари не треба да именују починиоце злочина, не преносе њихове мотиве, немојте да до детаља описују злочине, јер то не само што глорификује злочинца већ додатно узнемирава и јавност.

„Медији не треба да се баве мотивима злочина, треба да смање тензије и да се обрате нацији, али не популистички, него на рационални начин и то је одлика добре власти. Код нас све мање младих жели да се бави новинарством због оваквог стања у друштву, док је на западу сада супротно. Све је више оних који би да мењају нешто. После злочина моји су ме студенти питали како би требало да извештавају да би нешто променили и то је добро“, објашњава Крстић.

Новинари сада могу нешто промене, сматра Крстић и истиче да сада могу да науче шта не треба да раде када се овако нешто деси, да не смеју да оду код породице упере камеру и кажу причај као и да уредник није бог, већ да свако понаособ одлучује о чему ће и како да извештава.

Шта је Вертеров ефекат и како га спречити? – Александра Крстић, Гордана Новаковић

(Извор: Нова С)

„Крвави пир“ – некима кликови, некима трауме. Где су све медији грешили ове недеље?

(Извор: Раскрикавање) Сликају мрље крви, узимају изјаве од комшија, не знам да ли је остао још неко у Дубони или Малом Орашју ко није дао изјаву“, описује новинарка Јована Глигоријевић „акције“ медија ових дана након масовног убиства у околини Младеновца. Сличан утисак јој је оставило и извештавање о убиству у основној школи. „Не постоји реч да се опише колико је потресно то што је убијено осморо деце, али нема јавног интереса у томе што ћемо да фотографишемо сироте родитеље као да су животиње у кавезу“. Да се извештавало по Кодексу, сматрају поједини саговорници Раскрикавања, јавност данас не би знала већину детаља које ипак зна, а који не информишу већ застрашују, починиоце, жртве и њихове породице излажу ризицима и додатном траумирању, а неке потенцијално могу да инспиришу на сличне злочине. О медијским аспектима ових трагедија, осим са Јованом Глигоријевић, разговарали смо и са новинаркама Тамаром Скрозза и Анне Марие Ћурчић и дечијим психијатром Робертом Грујичићем.

Неколико дана након масовног убиства у Основној школи „Владислав Рибникар“ готово да знамо све о осумњиченом за ово дело, дечаку К. К. и његовој породици. Медији су преплављени детаљима о њему – од тога да је био „тих и повучен“, преко медицинских података и информација о члановима породице, до фотографија зграде у којој живи. На сличан начин се извештава и о другом масовном убиству које се у околини Младеновца десило у ноћи између четвртка и петка.

Саговорници Раскрикавања – новинарке Тамара Скрозза, Јована Глигоријевић, Анне Марие Ћурчић и дечији психијатар Роберто Грујичић – сагласни су у томе да су медији у Србији и овога пута заказали.

Право на приватност у рукама медија
Непуна два сата након што је у среду убијено осморо ученика у београдској школи и радник обезбеђења, медији су открили идентитет осумњиченог К. К, а на порталима је објављена његова фотографија. Истог дана је детаље о медицинском стању дечака и податке о његовој породици открио и сам Александар Вучић.

Новинарка агенције Фонет и чланица Савета за штампу, Тамара Скрозза, каже за Раскрикавање да је објављивање података о осумњиченом „пар екселанс радикални напад на право на приватност и на елементарна људска права, шта год ми мислили о осумњиченом, о његовим родитељима и његовом окружењу“.

Скрозза наглашава да је приватност целе породице осумњиченог „дата на тацни“, што није смело да се деси не само због њега – сада је читаво окружење малолетника, каже она, „стављено на стуб срама“.

Да идентитет ни једне малолетне особе било да је жртва или починилац није смео да исцури у јавност за Раскрикавање наводи и новинарка недељника Време и чланица организације „Новинарке против насиља“ Јована Глигоријевић. Она се посебно осврнула на списак деце коју је К. К. планирао да усмрти, а који је на конференцији за медије показао начелник београдске полиције, Веселин Милић, након чега је списак почео да кружи и у медијима.

„Ми сви причамо о томе шта све медији не треба да раде, а онда начелник полиције, министар просвете и председник Србије ураде све оно што ми причамо у медијима да не сме да се ради, а то је објављивање идентитета, објављивање поверљивих информација, објављивање информација из здравственог картона“, каже Глигоријевић.

Кодекс новинара Србије предвиђа да чак и у ситуацијама када државни органи објаве податке који нарушавају приватност, новинари не би требало да их објаве. „Не разумем која је уредничка одлука омогућила да тај списак деце оде у медије“, каже Тамара Скрозза и додаје да и деца са списка сада могу бити потенцијално у опасности.

„Ово је малигнитет посебне врсте: објавите листу за одстрел, имате читаве кругове на интернету који аплаудирају нападачу и кажу „браво мајсторе“, а упркос томе објавите имена људи које је он желео да стреља“, наглашава Скрозза.

Анне Марие Ћурчић, новинарка и председница иницијативе „За тебе – важно је“, која едукује јавност о менталном здрављу, оцењује за Раскрикавање да су „новинари пали на испиту, не само на пољу професионалног извештавања о трагичном догађају, већ и на пољу елементарне људскости и емпатије“.

Последице сензационализма у ситуацији трагедија
Какве последице таблоидно и сензационалистичко извештавање о овим догађајима може да има по жртве и читаоце?

Дечији психијатар Роберто Грујичић са Института за ментално здравље за Раскрикавање објашњава да код жртава може да доведе до поновне трауматизације, а код публике до панике, јер сензационализам у читавој јавности ствара осећај угрожене безбедности.

„Људи се не осећају безбедно, па долази до колективног страха, анксиозности, узнемирености, повлачења“.

Осим ефеката на емоције и психу људи, Грујичић скреће пажњу на још једну појаву до које може довести сензационалистичко извештавање о оваквим трагедијама – инспирисање других да копирају, односно имитирају злочин.

„Видели смо да су се већ дан након самог инцидента (у основној школи, прим. аут) десиле сличне ситуације где деца ваде пластичне пиштоље и причају којекакве застрашујуће ствари. Мислим да са њима мора да се разговара“, каже Грујичић.

Овај феномен – да један злочин инспирише други – потврђују и разне студије. Рецимо, једну такву студију су 2015. спровели истраживачи са неколико америчких универзитета, и она је показала да масовна убиства значајно повећавају вероватноћу да се слични догађаји понове наредних дана.

Улогу медија у том процесу испитивали су неки други научници – студија истраживача са универзитета у Мемфису и универзитета у Пенсилванији из 2017. констатовала је да „када се деси масовно убиство, медији о њему обично детаљно извештавају“. Ово, међутим, носи извесне опасности.

„Овакво извештавање често подразумева приказивање слике нападача, објављивање манифеста (записа у коме објашњава своје мотиве, циљеве и слично, прим. аут), његову животну причу и детаље догађаја. Све то може директно утицати на појаву имитације“, пише у студији „Масовна убиства: Улога медија у промовисању генерализоване имитације“.

У студији се то и сликовито објашњава. Медијски приказ нападача који држи уперено оружје у камеру гради о њему слику као о опасном и чврстом. Детаљни извештаји о његовом животу могу довести до тога да се и други са њиме поистовете. Инсистирање на његовом манифесту и испуњеним циљевима, као и броју људи које је успео да убије остављају дојам да је нападач ефикасан и вешт. Сви ови детаљи могу заправо да „промовишу“ злочинца и створе модел са којим ће се неки људи идентификовати те бити инспирисани да његове акције понове.

Како медији да извештавају о трагичним догађајима?
Препоруке медијима како да извештавају у ситуацијама масовних убистава могу се пронаћи пре свега у бројним публикацијама објављеним у САД где су масовна убиства значајно чешћа појава.

На пример, аутори горепоменуте студије указују да медији треба да избегавају да детаљишу о активностима нападача пре, током и после догађаја.

„Детаљно описивање његових акција може да пружи додатне информације које би могле да подстакну имитацију, уместо тога треба пружити само неопходне детаље који су битни за догађај“.

Такође се сугерише медијима да избегавају спекулисање о разлозима због којих је нападач извршио кривично дело.

„На пример, тврдња да се убица осветио након што је годинама трпео малтретирање, може приказати масовно убиство као једну могуц́у опцију за појединце који су и сами жртве злостављања или имају сличне животне околности као нападач“.

Разумевање мотива је несумњиво важно, како констатују, „али исцрпна образложења не служе само информисању већ повећавају вероватноћу да се догоди имитирање“.

Медијма се препоручује да – ма колико то било досадно – износе само чињенице без драматизације, дигиталних реконструкција догађаја и без сензационализма.

Идеја ових стратегија које аутори студије предлажу јесте да се интересовање публике за догађај ограничава, уместо да се распирује, будући да се тиме нападачу и самом чину даје мањи публицитет.

Управо на тој идеји почива и кампања „Не именујте их“ (Дон’т наме тхем, енг.) коју је 2015. покренуо Универзитет у Тексасу. Неки починиоци у масовне злочине, истичу из ове иницијативе, крећу мотивисани управо жељом да буду препознати или славни, што и добију уколико се медији превише фокусирају на њих и дају им пажњу и публицитет и градећи њихов култ личности.

„Не делите нападачеве манифесте, писма, објаве на Фејсбуку. Будите изнад сензационализма. Испричајте праве приче – приче о жртвама, херојима и заједници која се окупља како би помогла породицама да се исцеле“.

Ипак, и фокусирање на жртве треба да има своја ограничења. Кодекс новинара Србије прецизира да не треба откривати идентитет жртве, а посебно не давати друге приватне детаље. „Новинар поштује приватност, достојанство и интегритет људи о којима пише“, наводи се у Кодексу.

Међутим, нигде таксативно нису наведене све ситуације у којима се један новинар може наћи, нити постоје дефинитивни одговори који ће важити у случају свих етичких дилема. Ипак, генерална смерница за новинаре, слажу се саговорници Раскрикавања, јесте да размишљају о последицама тога што објављују, да се воде тиме шта је у јавном интересу и да ли неком угрожавају егзистенцију, здравље или живот.

„Укључиш вијуге, укључиш новинарско искуство, емпатију“, каже Тамара Скрозза.

Поред поштовања Кодекса и закона и консултација са колегама, новинари и уредници увек треба да се запитају „како би се осећали да је реч о њиховим ближњима“, поручује Анне Марие Ћурчић.

Један од принципа којим треба да се воде јесте и да не начине додатну штету, како се то констатује у смерницама Дарт центра за новинарство и трауму, због чега треба опрезно да извештавају о жртвама, са тактом и осећајношћу према њима и њиховим породицама..

„Када су деца жртве, новинари имају одговорност да извештавају истинито, са саосећањем и сензитивисано. Деца нису мини-одрасли, они заслужују нарочити обзир ако се нађу у вестима“, пише у приручнику за извештавање о деци приликом трауматичних догађаја какви су масовне пуцњаве. Као генерално правило новинарима се поручује – пишите о другој деци онако како бисте волели да новинар пише о вашем детету.

Јована Глигоријевић закључује да је „у било којој врсти кризе је најбитније да медији остану смирени“.

“Треба да се држе искључиво потврђених информација, да не јуре ексклузиве, да не јуре за зарадом и профитом, а исто се односи и на политичаре и власт јер су и они заштитници јавног интереса“.

На питање како да се читаоци и гледаоци заштите ових дана од сензационалног извештавања, Роберто Грујичић саветује да би требало да ограниче излагање медијима, да критички читају медијске извештаје и да не верују свему што чују.

Ментално здравље деце је најугроженије ових дана, сматра овај психијатар и саветује родитеље да буду уз децу и да се, уколико примете било какве нагле промене у њиховом понашању, обрате стручном лицу.

Сви којима је потребна стручна психолошка помоћ услед ових трагичних догађаја могу се обратити Институту за ментално здравље који је отворио две телефонске линије. Такође, сви новинари који су извештавали о трагичним догађајима протеклих дана могу затражити психолошку подршку коју нуди НУНС.

Савет за штампу: Већина медија заборавила на елементарна правила – позив на професионалност

(Извор: Танјуг) БЕОГРАД – Савет за штампу и више организација позвали су данас медије да о трагедијама извештавају у складу са професионалним стандардима и истинском емпатијом.

Савет је оценио да је већина медија, нажалост, претходних дана заборавила на елементарна правила извештавања у ситуацијама које укључују велики бол и шок.

“Посебно забрињава непоштовање одредби које се односе на заштиту права, приватности и достојанства деце и жртава злочина и апсолутно недопустиво интервјуисање деце, сведока злочина и објављивање имена починиоца или детаља који би га у јавности могли учинити препознатљивим”, истиче се у саопштењу.

Савет за штампу позвао је медије да одмах престану да објављују узнемирујуће, застрашујуће и често бизарне детаље насиља, као и да престану да спекулишу о разлозима насиља и психолошким профилима починилаца, јер то ствара атмосферу страха и додатно трауматизује децу.

Професионално извештавање, са пуним поштовањем права свих који су погођени трагедијом, неопходно како би се деца и одрасли, као и цело друштво, имали прилику да се суоче са траумом коју су доживели, и како би се зауставила страшна ескалација насиља којој сведочимо, додаје се у саопштењу.

Иначе, Кодекс новинара Србије прописује да, чак и уколико надлежни државни органи објаве податке који спадају у домен приватности починиоца или жртве, као што су име починиоца кривичног дела или детаљи који би га у јавности могли учинити препознатљивим, медији ту информацију не смеју да преносе због могућих последица по жртву или починиоца уколико се открије њихов идентитет, каже се у саопштењу Савета за штампу и организација Саве тхе ћилдрен, Центар за права детета, Пријатељи деце Србије и Мрежа организација за децу Србије.

«‹ 19 20 21 22›»