sofija

(Извор: данас) –  „Хорор“, „пакао“, „узнемирујуће“, „издајник“, „Усташа“, „Шиптар“ – само су неки од термина којима се у медијима константно повећава ниво агресивне комуникације, подстиче говор мржње и сензационализам.

Ово показују најновији подаци истраживања које је спровео Центар за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ) под називом „Комуникативна агресија у Србији 2019.“ у периоду од 15. септембра до 15. октобра ове године.

Резултати истраживања показују да је у наведеном периоду од месец дана у најчитанијим штампаним и онлајн медијима у земљи, тачније у осам дневних листова и 20 најчитанијих портала, објављено укупно 19.964 текста са елементима агресивне комуникације, говора мржње и сензационализма, односно просечно 644 таква текста свакога дана.

Агресивна комуникација шест пута је присутнија у онлајн сфери у односу на штампане медије јер је на информативним порталима објављено чак 86 одсто проблематичних текстова у којима је присутан говор мржње, сензационализам и агресија (17.169 текстова), док је у дневној штампи објављено 14 одсто (2795 текстова).

О ефектима овакве медијске праксе најбоље сведоче конкретни примери, а један од најеклатантнијих у овој години је напад на власника пекаре Рома у Борчи, Мона Ђураја, из априла ове године.

Једна фотографија на којој рођак пекара из Борче показује двоглавог орла, албански национални симбол, коју су поједини корисници поделили на друштвеним мрежама уз бројне погрдне изразе и претње, била је повод за медије да данима извештавају о овоме. Проблем је у томе што су у текстовима домаћих таблоида управо агресивност, мржња и напади били основно обележје, а реакције публике биле су видљиве моментално.

Прво у коментарима читалаца на објављене текстове у којима се упућују директни позиви на физичко насиље, чак и убиства, а многи од тих коментара ни до данас нису уклоњени. Убрзо су се реакције из онлајн сфере пренеле и на улице Борче и главног града, а као последица свих тих дешавања претње су почели да добијају и други припадници албанске националности који нису чак ни споменути у медијским извештајима.

Таблоиди су све време појачавали негативна осећања и емоције код публике и тако директно утицали на мобилизацију појединаца, десничарских организација и група које су се окупљале испред радње Ђураја, захтевајући чак да се његова пекара затвори, а он одсели из краја у којем је радио скоро цео живот.

Ово је само један од илустративних примера како се говор агресивности и мржње шири путем медија и друштвених мрежа и директно иницира агресивност и насиље у стварном животу. „Случај Ђурај“ већ полако заборављамо, али медији у Србији готово свакога дана проналазе неког новог Ђураја о чему најбоље сведочи податак ЦЕПРОМ-овог истраживања да само у периоду од месец дана медији објаве 491 текст у којем се неко етикетира као „Шиптар“, односно 508 текстова са етикетом „Усташа“.

Посебно тужилаштво за високотехнолошки криминал (ВТК) утврдило је да постоје основане сумње да је према власнику пекаре Рома у Борчи, Мону Ђурају, извршено кривично дело угрожавање сигурности путем друштвених мрежа. Ипак, јавност никад није сазнала да ли је неко и кривично одговарао због ових претњи и ширења говора мржње. Одговорност медија за непрофесионално извештавање у овом случају свакако је велика, али већ по правилу – цео случај заменили су неки нови слични поводи, а одговорност медија више се и не спомиње.

Одговорност и на политчким елитама и на новинарима

Раније анализе бројних истраживања о комуникацији у јавном дискурсу показују тренд раста ових алармантних бројки из године у годину, а то потврђују и медијски стручњаци.

Драган Јањић, главни уредник новинске агенције Бета, потврђује да оваква ситуација није никакво изненађење и да је довољно погледати насловне стране водећих медија па ће свакоме бити јасно да је вербално насиље у порасту.

„Србија постаје једно крајње слуђено друштво. Главни разлог за то је чињеница да политичке елите пре свих, као и разни центри моћи, више не воде никакве разговоре аргументовано, него само воде кампање једни против других. То наравно подиже општи праг нетолеранције“, каже Јањић. Он додаје и да свакодневно видимо такве кампање у медијима, као што су недавни напади на телевизију Н1, а да је најпроблематичније што за такву врсту етикетирања неистомишљеника, без основа и доказа – нико не одговара.

„То толико дуго траје да је и јавност постала резистентна на то, људи читају и немају више реакција на такве појаве. Мислим да је то јако опасно, јако лоше и важно је истаћи да медији нису креатори такве атмосфере. То није зато што су медији такви, него су медији такви зато што им друштво и политички центри моћи налажу да тако извештавају. На пример, ако се појави неки политичар који говори нешто озбиљно, јавност ће рећи да је он досадан, он неће успети да задржи пажњу. А за сваку стабилност у друштву и напредак је неопходно да се у јавности озбиљно разговара о проблемима. Уместо дијалога ми имамо кампање – покушаје власти да се неко решење представи као добро, покушаје да се сви други дискредитују, а све то ствара једну опасну атмосферу у којој је немогуће водити дијалог“, наглашава Јањић. Он сматра да први корак ка смањењу вербалног насиља и нормализацији медијске сцене медији не могу да спроведу сами, већ да то треба да покрену политичари.

„Медији ту заиста играју важну улогу, али први корак је на политичарима. Било би добро уколико би се макар јавни сервис препустио професионалцима. Важно је истаћи да код нас и даље постоје професионални медији, али се они не виде, и то зато што је некоме стало да их ућутка. Они немају никакву подршку, напротив, стално су гушени и нападани. Неопходно је да представници власти изнесу критику на рачун таблоида, управо када имамо овакве податке о говору мржње и агресији коју они шире“, истиче Јањић закључујући да би то водило ка смирирвању тензија и служило као подстрек за професионалан рад новинара.

Вербално насиље је први корак ка физичком насиљу

Професор Факултета политичких наука на предметима Стилистика и Реторика Добривоје Станојевић наводи да подаци о порасту агресивне комуникације нису новина, нити изненађење, подсећајући на студију на ову тему коју је он израдио још 2007. године.

„Тада је тога било мање, али данас агресивна комуникација добија недопустиве размере управо зато што је диктирана са највиших политичких и друштвених положаја. Језик се вулгаризовао, маргинализовао, и то се онда пресликава кроз медије“, каже Станојевић.

Он сматра да одговорност лежи и на новинарима јер приликом преношења изјава званичника морају да воде рачуна о томе на који начин ће увреде, агресивне и насилне речи доћи до читалаца.

„Уз све то, новинари најчешће неће, не знају или им не одговара да адекватно пренесу речи некога ко се неприкладно изражава. Па онда уместо да напишу „по речима тога и тога, тај човек је назван издајником“, они напишу само „издајник“. Е то је насилна комуникација од стране новинара, без обзира што они нису аутори те матрице, јер то што је неко рекао да је други издајник не значи да он то заиста и јесте, и то не може да стоји у наслову“, објашњава Станојевић подсећајући новинаре на њихове професионалне обавезе. Он упозорава да се они све чешће не придржавају својих професионалних начела и допуштају да сензационалистички изрази заврше на насловим странама јер то „продаје новине“.

„У оном моменту када ви узмете предимензионирану реч да нешто опишете, па кажете „ужасно“, „грозно“, следећи пут то постаје „најужасније“, „грозоморно“. Тако се користимо неадекватним терминима да скренемо пажњу на нешто, наравно читаоци се десензитивишу, и сваки пут нам треба све јача реч. Невоља је што то загађује јавни језик“, закључује Станојевић.

Колико често говор мржње води и до конкретног насиља је тема за шира истраживања, указује професор Станојевић.

„Делу претходе речи. Вербално насиље јесте корак према физичком насиљу због тога и јесте један од цивилизацијиских манира да се не употребљавају ружне и насилне речи. Ипак, ми свакодневно присуствујемо тирадама разних политичара који прете једни другима, користе се уличарским терминима да означе друге и то се умножава у безброј варијанти и води ка колективном насиљу“, закључује Станојевић.

Насиље у медијима директно подстиче насиље у стварности

Професорка социјалне психологије на Факултету за медије и комуникације Јасна Милошевић Ђорђевић наводи да бројна истраживања у психологији недвосмислено потврђују утицај медија на креирање ставова, вредности и понашања.

„Комуникација у онлајн свету којој су млади у великој мери изложени постаје доминантан извор информисања и није ништа мање утицајна на креирање вредности. Истраживања показују да изложеност говору мржње према одређеној особи мења осећања појединца према тој особи или групи ка којој је мржња исказана, јачајући негативна осећања, и стога повећава вероватноћу будуће агресије према тој особи или групи“, упозорава професрока Милошевић Ђорђевић.

Она додаје да се овај процес често дешава на несвесном нивоу те да човек, читајући садржај који обилује агресијом, мржњом и насиљем, развија предрасуде, стереотипе и дискриминацију коју је веома тешко касније елиминисати рационалним аргументима.

„Изложеност говору мржње у националним медијима слаби инхибиције опште популације према агресији, доводи до опонашања агресије, чини агресивне реакције прихватљивијим, отупљује осећање нелагоде због окрутности. Тако дуготрајна изложеност оваквим садржајима чини да насилна решења постају легитиман начин решавања тешких проблема који постоје између појединаца или група у различитим друштвима. Нажалост, у претходном периоду били смо сведоци потврде ових теоријских и емпиријских налаза“, подсећа професорка.

Рекордан број прекршаја Кодекса новинара Србије

Савет за штампу који прати поштовање Кодекса новинара Србије у осам дневних новина са националном покривеношћу из године у годину бележи пораст кршења етичких правила професије. До 2018. године рекордан број прекршаја током једног месеца кретао се око 600, али се током последње две године ситуација значајно погоршала јер се константно бележи негативан тренд. Тако је, према последњим подацима, Кодекс у јулу ове године прекршен у 791 тексту, у августу у 762, а у септембру у 733, чиме су забележени најалармантнији налази у десетогодишњем раду Савета за штампу.

Овај текст настао је у оквиру пројекта „Комуникативна агресија – како језик агресивности и сензационалистички наративи утичу на појединце и друштво“ који спроводи Центар за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ), а који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту и овом тексту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

https://www.danas.rs/drustvo/nedopustive-razmere-govora-agresivnosti-i-mrznje-u-medijima/