sofija

(Извор: мминституте) – Уколико се неко једног дана усуди да напише детаљну књигу о српском Савету за штампу – његовом настанку, раду, проблемима, неразумевањима, сукобима, финансирању, па и опстанку – биће то истовремено и роман, и прича с наравоученијем, али и прави буквар за сваког ко на Балкану икада покуша нешто слично. Наравно, није Србија једина која има саморегулаторно тело за штампане медије, али није ми тешко да као његова чланица практично од самог почетка (са једногодишњом паузом) одговорно тврдим да се баш на нашем примеру показало све што може лоше да крене, али и све што ту ситуацију може да промени.

НЕСЛОГА: Савет за штампу формирало је више реперезентативних новинарских и медијских удружења – Независно удружење новинара Србије (НУНС), Удружење новинара Србије (УНС), Локал пресс и Асоцијација медија. У регуларним околностима, неки од оснивача слажу се – што би народ рекао – као пси и мачке. То посебно важи за НУНС и УНС: у питању су удружења која ни о чему не мисле исто, која су на суду провела читаву деценију, која се јавно гложе итд. Да је било тешко помирити их, било је. Да је све време било зађевица између њихових представника, било је. Али, та и таква удружења, ти и тако сукобљени ставови, показало се, ипак могу успешно да функционишу. Јер, током свих осам година рада Комисије за жалбе Савета за штампу, током свих пројеката, радило се заједничким снагама и то је тело на неки начин постало једино место на којем удружења могу успешно да сарађују. Кадгод би „зашкрипало“, сви бисмо се присетили рада који смо уложили, циљева које смо зацртали и наступали смо јединствено. Што је и мени самој понекад невероватно.

ОДЛУКЕ: Комисија за жалбе Савета за штампу има 11 чланова – по двоје делегирају УНС и НУНС, троје представљају Асоцијацију медија, један члан заступа Локал пресс, а троје чланова бира се на конкурсу из редова не-новинарских организација и истакнутих јавних личности који нису новинари. На самом почетку, за одлуку је – осим двотрећинске већине – било неопходно да за њу гласа бар један представник сваког удружења. Дакле, ако рецимо 10 чланова гласа за једну одлуку, али представник Локал пресса се не слаже, одлуке нема. То нас је стављало пред низ проблема, узроковало је више сукоба унутар Комисије, те је промењен Статут, избрисано спорно правило и као критеријум је остала само двотрећинска већина – која је врло често такође недостижна.

Комисија је до сада примила 685 жалби, а разматрала их је 423: остале су решене медијацијом (договором између медија и жалиоца), или су одбачене из формалних разлога. Прекршај Кодекса новинара Србије утврђен је у 281 случају, 93 случаја решена су одлуком да Кодекс није прекршен, док у 49 случајева одлука није била усаглашена. Да ли је могло да буде више жалби? Јесте, наравно, али веома много људи једноставно није желело да своје сукобе с медијима пролонгира и да се додатно „развлачи“ по друштвеним мрежама и на седницама Савета (које су, иначе, јавне и може да им присуствује свако ко жели)

Да ли смо донели и неке лоше одлуке? Свакако да јесмо. У неколико случајева, и ја бих данас гласала другачије него у датом тренутку. Али, медијска етика није математика – не постоје формуле и дефинитивна решења, што је нешто с чиме би сваки савет на овом свету морао да рачуна. Медијска етика је област препуна „сивих“ зона где црно није црно као што изгледа, а где су неке ствари више беле него што се чини.

ФИНАНСИРАЊЕ: У многим европским државама, савете за штампу финансирају удружења која су их формирала или сами медији. Околности у Србији нису такве и о том концепту може само да се сања. Наш Савет зависи од различитих пројеката које финансирају међународне организације. На тим конкурсима, Савет се заправо „такмичи“ с медијима, а принуђен је да – осим редовног посла – наступа на различитим трибинама, организује и одржава тренинге за новинаре, судије или студенте новинарства итд. Да ли је то добро? Није. С друге стране, међутим, то је омогућило ширем кругу људи да упозна наш рад, да разговара с нама, да почне да „промишља“ медијску етику. Захваљујући тим путешествијима и наступима, баш као и личном ангажману свих досадашњих чланова – етика је у Србији постала једна од најважнијих медијских тема, што није био случај раније. 

У међувремену, дешавало се да чланови Комисије по шест месеци не примају никакав хонорар, да генерална секретарка не добија плату, да се обијају прагови донатора и амбасада, да се апелује и упозорава. И то је битка која никада није престала.

ДРЖАВА 1: Односи Савета са државом дуго су били „на културној дистанци“, без превише мешања и покушаја интервенције. Један од најжешћих сукоба десио се 2004, када се Савету обратио тадашњи председник Томислав Николић, жалећи се на листове Блиц и Ало, који су – сваки на свој начин – поставили питање где је био и шта је радио председник за време великих поплава. Комисија за жалбе донела је одлуку која се Николићу није допала, те је његова саветница за медије послала отворено писмо где је констатовала како смо доказали да „врана врани очи не вади“ и да се таквом телу грађанин Николић више никада неће обратити. За председника, тај је случај био велика срамота. За нас, вероватно најбоља реклама коју смо имали.

ДРЖАВА 2: Како је у јавности растао углед Савета, тако су се развијали и покушаји његовог осакаћивања, па и уништења. Два последња су врло индикативна и у овом тренутку не зна се њихов епилог. У процесу израде Медијске стратегије – предзаконског акта на основу којег би требало да буду израђени нови медијски закони, најпре је предложено да се у Србији, поред државног Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ), оснује исто тако државно регулаторно тело за штампу. Идеја је била у најмању руку скаредна: РЕМ је једна од најкритичнијих тачака овдашње медијске сцене, црна рупа у којој се мешају политика и различити приватни и корпоративни утицаји, институција која се оглушује о законе које је надлежна да спроводи, која је под сталном критиком свих који се медијима баве, отворено режимска, с бескрајним низом скандала иза себе. И с таквим искуством, идеја је да се оснује тако нешто, али само за штампу?!

Срећом, та је верзија стратегије поништена (што урађено на начин противан Уставу, али то је већ нека друга прича), али смо стигли до нове, која се у овом тренутку налази на провери у Бриселу, а о којој јавност није ни обавештена. Не зна се, наиме, шта у тој „бриселској верзији“ пише, шта је резултат рада експертског тима, а шта је „дописано“ у неком кабинету. Ипак, поуздани извори тврде да ту стоји предлог да се поред садашњег Савета, оснује и низ других – да се сваком, ма како безначајном удружењу омогући да направи своје саморегулаторно тело. Циљ је, наиме, да се свако определи који ће савет признати, те да се тако овај досадашњи једноставно уништи сам од себе, у инфлацији савета који ће ницати широм Србије.

СУКОБИ: Осим угледа који је стекао, чињенице да се у сваком годишњем извештају Европске комисије о напретку Србије у ЕУ интеграцијама наводи као медијско тело за пример другима, Савет је временом стекао и бројне „непријатеље“. На Савет се пре свих љуте таблоиди – посебно због праћења свих дневних националних листова, које Савет спроводи већ четири године, а у којем се статистички доказује да управо таблоиди у огромном броју случајева крше Кодекс новинара Србије. Али, љути се и рецимо лист Политика, који је својевремено водио шестомесечну кампању против Савета и његових чланова појединачно, због тога што се руководству није допала једна одлука која се тицала њиховог листа. Сваке седмице се бар једном појављивала колумна или текст чији је циљ био да се чланови деградирају, а Савет стави на стуб срама. Упркос чињеници да су у тој причи била ангажована и „златна пера“ Политике, то се ипак није догодило.

ЕФЕКТИ: Захваљујући Савету за штампу, није се смањио број кршења Кодекса новинара. Напротив. Дневно праћење медија показало је да број етичких прекршаја непрекидно расте. Међутим, чињеница је да студенти новинарства данас напуне салу када представници Савета дођу да им се обрате или да пред њима одрже седницу. Чињеница је да чланове Савета свакодневно зову уредници различитих медија да се с њима консултују у вези са неким својим дилемама. Чињеница је да чланови Савета стално дају изјаве медијима и објашњавају нарочито атрактивне „случајеве“. Чињеница је да се о етици разговара и мисли. За сада, а посебно у ситуацији када се српски медији буквално боре за опстанак и против политичких, економских и правних притисака – то је велики, огроман успех.

Тамара Скрозза,

новинарка недељника Време и агенције Фонет

хттпс://www.мминституте.орг/20190625.хтмл