ЋИРИЛИЦА | LATINICA | ENGLISH
Menu
LATINICA | ЋИРИЛИЦА | ENGLISH

sofija

About sofija

Posts by :

Ко се плаши Кодекса новинара још?

(Извор: Радар) На годишњицу масовних убистава у ОШ „Владислав Рибникар“ и Орашју и Малој Дубони бројни су покушаји да се сагледају различити аспекти догађаја који су до сржи уздрмали и потресли не само српско друштво. У тим анализама, медији су незаобилазна тачка – начин на који су извештавали, да ли су и колико помогли да разумемо шта се догодило, или су те процесе отежали.

Једна од анализа долази из саморегулаторног тела, Савета за штампу, који у континуитету прати рад штампаних и онлајн медија, пре свега из перспективе поштовања Кодекса новинара Србије. Иако у својим редовним мониторинзима Савет за штампу указује на систематска кршења Кодекса, чини се да је овај радикално тежи, комплекснији друштвени догађај уместо радикално повишене одговорности и опреза приликом извештавања, у одређеном броју медија само појачао уобичајени немар, безобзирност, манипулације и дезинформисање јавности.

Извештај „Студија случаја: Извештавања о масовним убиствима у ОШ ’Владислав Рибникар’, Малом Орашју и Дубони“ ауторка Јелена Петковић отвара сумирањем утисака и емоција које су вероватно заједничке свима који су пратили медије у првим данима након трагедија:

Атмосферу страха, очаја и неверице због незабележене трагедије додатно су подгревали сензационалистичко извештавање, манипулисање информацијама, обмањивање спекулацијама, коришћење анонимних извора о току истраге чија се веродостојност не може проверити, фокусирање медијског извештавања на починиоца, „цурење информација“ о томе шта починиоци злочина наводно говоре након што су ухапшени, графички прикази и детаљни описи злочина који су додатно трауматизовали грађане.

Како се наводи у извештају Савета за штампу, у медијском извештавању о овим злочинима прекршени су чланови Кодекса новинара Србије који се односе на истинитост извештавања, одговорност новинара, новинарску пажњу, однос према изворима информисања и поштовање приватности, али и Закон о јавном информисању и медијима и Закон о заштити података о личности.

Ако је Кодекс новинара необавезујући документ, закони нису, а зашто нико није одговарао за кршења закона – само је једно од питања на која нема одговора.

Анализа медијског извештавања коју је спровео Савет за штампу у фокусу је имала рад девет штампаних медија са националном покривеношћу (Ало, Блиц, Данас, Информер, Курир, Нова, Политика, Српски телеграф и Вечерње новости), у периоду од 4. маја до 3. јуна 2023. године.

У преко 2.100 текстова обухваћених истраживањем забележено чак 1.101 прекршај Кодекса новинара Србије. Најчешће су кршене одредбе које се односе на одговорност новинара, затим новинарску пажњу и поштовање приватности, а потом и оне које се баве истинитошћу извештавања и односом према изворима.

Српски телеграф предњачи са 250 прекршаја, а за њим следе Информер, Блиц, Ало и Курир са троцифреним бројем прекршаја. Нова са 29, Политика са 13 и Данас са само 4 прекршаја.

Извор: Савет за штампу

Штампани медији који су анализирани такође имају и онлајн издања, а анализе и жалбе које су стизале Савету за штампу наговештавају да је Кодекс новинара Србије чешче кршен у текстовима објављеним на интернету. Та чињеница проблем неетичког, непрофесионалног понашања медија чини дубљим, дугорочно комплекснијим и по последицама тежим, имајући у виду могућност лакшег дељења и кружења садржаја путем онлајн канала, апликација и друштвених мрежа.

Дубинска анализа садржаја указује на бројне пропусте – све оно што иначе не функционише у домаћим медијима, сада је ескалирало и попримило злослутнију, безосећајнију и драматично непрофесионалнију форму.

Безобзиран и неодговоран однос према приватним подацима о починиоцима и жртвама само је један ниво проблема који оголило извештавање о мајским трагедијама. Како се наводи у извештају:

„На упозорења Савета за штампу и новинарских удружења да, по Кодексу, чак и када државни органи објаве приватне податке о починиоцима или жртвама, као што су имена или детаљи који би га учинили препознатљивим у јавности, медији не смеју да преносе те податке због могућих последица по жртву или починиоца ако се њихов идентитет открије, медији нису реаговали. Упозоравајући медије, али осврћући се и на понашење званичника, представници новинарских удружења су указивали на неопходност истраге поводом ове грешке.

Одговорност председника никада није утврђивана, док је у марту ове године повереник за заштиту података о личности утврдио да је Милић поштовао Устав и Закон и да није открио идентитет деце. Као једини кривци су означени медији, који су тај списак учинили доступним јавности и тиме прекршили Закон о јавном информисању и медијима.“

Извештај Савета за штампу закључује да је један од главних проблема медијског извештавања „цурење информација“ из институција, често информација које нису ни од каквог јавног интереса, а које су непроверљиве и додатно узнемиравају јавност.

Кодекс новинара Србије јасно наводи да медији посебан обзир морају показати према малолетницима.

Малолетници се, по правилу, могу интервјуисати једино у присуству или уз сагласност родитеља односно старатеља.

Новинар не сме да злоупотреби њихову добронамерност или незнање.

Информације добијене од лекара, социјалних радника, васпитача, и тако даље, а које директно или индиректно упућују на идентитет малолетника, не смеју да буду објављене.

Извор: Кодекс новинара Србије

Нажалост, и у овом сегменту регистрован је огроман број прекршаја, оличен у пласирању разговора са престрављеном и истраумтизованом децом, као и са родитељима који су чекали испред школе, сви у стању шока, бола и неописиве трауме. На насловним странама дневних листова у Србији, 4. маја, могла су се видети имена жртава, име и презиме и фотографија починиоца злочина, фотографије хапшења, фотографије уплаканих родитеља и деце и наслови често засновани на непровереним и нетачним информацијама, описи сцена злочина, нагађање мотива, наводни искази почионица злочина – што су јасна кршења Кодекса новинара Србије, наводи се у извештају. Чињеница да је реч о насловницама које су изложене погледима свакога, па и деце, додатно ситуацију чини тежом.

Ослањање на неименоване, анонимне изворе у случају извештавања о убиствима у Рибникару, Орашју и Малој Дубони врло често је било основни носилац текстова. Осим немогућности да се такве информације провере или пронађу утемељење у ауторитету и поузданости саговорника, ова врста садржаја послужила је и за пласирање садржаја који се може сврстати у теорије завере.

Управо те теорије завере, које потичу од таквих „анонимних извора“ додатно виктимизују и породице жртава и штетно утичу на целокупно друштво. Овакво извештавање може да утиче на перцепцију јавности и може да има утицај на приступ правди и за жртве и за починиоца злочина, наводи се у извештају Савета за штампу.

Коначно, извештај се осврће и на извештавање са сахрана које је постало чест садржај новинарске таблоидне праксе у Србији, нарочито када су жртве деца и млади.

Однос према жртвама и њиховом породицама, када их медији фотографишу у најрањивјим и најтрагичнијим моментима у животу, а од ожалошћене родбине и пријатеља траже „изјаву за новине“, превазилази непрофесионално новинарство и улази и у домен непоштовања основних људских вредности, закључује се у извештају. У вези са овом темом је и актуелна јавна расправа о Предлогу измена Кодекса новинара Србије, односно предлог да део поглавља 5. Кодекса – Поштовање достојанства – постане и одредба да новинар не извештава са сахрана, осим у случају високопрофилисаних јавних личности.

Имајући у виду све податке и налазе представљене у извештају, може се закључити да је стављајући профит, читаност и кликабилност испред интереса грађана и публике, највећи број медија био имун на позиве струковних, професионалних удружења да поступају одговорно – према жртвама, породицама погођеним трагедијом, целокупној јавности.

Савет за штампу је представио и низ препорука за извештавање о догађајима који због своје тежине и последица по читаво друштво захтевају повећану новинарску пажњу, професионализам и апсолутни императив бриге о добробити јавности.

Тако се медијима сугерише да приликом извештавања укажу на могуће узроке трагичних догађаја како би се спречиле сличне трагедије у будућности.

Садржаји узнемирујућег садржаја никако не би смели да се појављују на насловним странама. Медији се морају ослањати на чињенице и проверене информације, без спекулисања, инсинуација или неутемељених ставова везаних за мотиве и узроке злочина. У својим препорукама, Савет за штампу подсећа и да преношење садржаја са друштвених мреже или из других медија не укида одговорност новинара. Коначно, Савет за штампу препознаје неопходност континуиране едукације медијских радника о специфичностима извештавања у оваквим ситуацијама, као и потреби за експертском подршком.

Препоруке са других тржишта

Питањима медијских извештавања о трагичним догађајима, међу којима су масовна убиства у школама, нажалост, превише честа појава, бавили су се и истраживачи и медијски радници протеклих деценија широм света. Из различитих истраживања, али и анализа медијских пракси, произашао је низ смерница за извештавања о догађајима који неповратно мењају читаве заједнице, друштва, а пре свега породице и непосредно погођене.

Једна од најпознатијих кампања је „Немој их именовати“, која је покренута у Сједињеним Државама у сарадњи невладиних организација и ФБИ-а. Пројекат је имао за циљ да утиче на смањивање потенцијалних имитација пуцњава које могу бити изазване неприлагођеним извештавањем медија. Суштина кампање је минимизирање именовања и описивања извршилаца кривичних дела укључених у масовне пуцњаве, ограничавање сензационализма и укидање емитовања изјава или видео-снимака починилаца злочина. Покретачи пројекта „Дон.т Наме Them“ наводе да је објављивање имена и ликова важно да би починиоци били приведени правди – али, да након тога они не би требало да буду део приче, већ је пажњу потребно усмерити на приче о жртвама, херојима и заједницама које се окупљају да помогну породицама да оздраве.

Џејмс Коми, директор Федералног истражног бироа, следио је сличну стратегију у описивању пуцњаве у Орланду 2016. године и по многима је то био кључан заокрет у начину извештавања о оваквим догађајима:

„Приметићете да не користим име убице и трудићу се да то не радим. Део онога што мотивише болесне људе на овакве ствари је нека изврнута представа о слави или препознатљивости, а ја не желим да будем део тога због жртава и њихових породица. Не желим да други изопачени умови мисле да је ово пут до славе и признања.“

Истраживања, такође, сугеришу да би једна од стратегија извештавања требало да буде и избегавање детаљних описа разлога за поступке окривљених нападача. Када медији описују наводни мотив пуцњаве, можда нехотице указују на сличности између убица и других појединаца – тако, рецимо, тврдња да се стрелац осветио након година малтретирања може приказати масовну пуцњаву као једну могућу опцију одговора за појединце који доживљавају малтретирање и имају слично порекло или друштвене и животне као и нападач. Дубински описи образложења могу послужити не само за информисање, већ и за повећање вероватноће имитације.

Иста студија као препоруку наводи ограничавање догађаја за штампу уживо непосредно након масовне пуцњаве. Драматична дигитална реконструисања злочина, такође, нису пожељна, већ се сугерише извештавање сведено само и искључиво на штуре чињенице о догађају, без сензационализма, употребе запаљивих, драматичних описа и појмова. Сваки облик претварања вести у неку врсту reality догађаја не доприноси јавном интересу.   

Приликом извештавања о трагичним догађајима какви су били масакри у „Рибникару“, Малом Орашју и Дубони, медији би морали да се воде питањима – шта ће помоћи грађанима да разумеју не само овај дан, већ и да га сагледају у ширем углу? У обликовању својих прича, медији могу изабрати епизодични или тематски приступ, при чему овај други може бити важнији и ефикаснији у омогућавању публици да разуме контекст догађаја, политички, културни, па и историјски оквир, те да јасно препозна правце одговорности и могућих решења.

Коначно, истраживачи препознају пет основних етичких проблема за новинаре приликом извештавања о масовним убиствима:

Сведоци – ослањање на непроверене информације од сведока – који су још увек у шоку – може довести до дезинформација.

Угрожавање добробити јавности и погођених породица – неоправдани детаљи о злочинима који су обликовани сензационалистички само додатно трауматизују друштво.

Утицај на повећање имитација – превелики број информација о животним околностима, активностима нападача пре или током злочина, преношење личних материјала повезаних за убиствима, повећавају опасност од имитације и понављања злочина у кратком временском року.

Укљученост свих перспектива – сагледавање догађаја из различитих перспектива помаже контексутализацији и може спречити стварање штетних заблуда, стигматизовања или оснаживање стереотипа и предрасуда о одређеним друштвеним групама.

Недостајуће информације и континуитет извештавања – медијско покривање кризних догађаја непосредно након њега одвија се понекад стихијски, уз неминовно, понекад некритичко филтрирање информација. Непрекидни доток нових вести код публике, посебно у погођеној заједници, може створити стање серијске трауме. У селекцији и начину пласирања информација неопходно је да медији пронађу баланс између неумољивости информативног тока, ослоњености само и искључиво на релевантне информације и непрекидне бриге о емоционалној добробити целокупне заједнице.

Ауторка: Ана Мартиноли

Светски дан слободе медија повод расправе о етичности, објективности, слободи и безбедности новинара

(Извор: Бета) Светски Дан слободе медија, 3. мај, обележава се широм света док у Србији ослобађање медија остаје један од основних предуслова за фер и демократске изборе опозицији која се чини подељена око њиховог бојкота у Београду.

Поред неједнаке заступљености власти и опозиције у медијима отежан је и рад новинара на које је за прва 4 месеца 2024. године, како саопштава НУНС (Независно удружење новинара), забележено 36 напада.

Удружење наводи да је су нападнута четири новинара да је на њих 17 вршен притисак. Прошле године је забележено чак 183 напада на новинаре. 

Поводом Светског Дана слободе медија огласио се и Удружење новинара Србије УНС наводећи да су напади настављени и ове године бележећи у прва три месеца 33 случаја угрожавања новинара и медија. УНС је у прогласу затражио да надлежни органи ефикасно истражње претње новинарима од притисака носилаца јавних функција, власника медија и других моћника и да се измени Кривични законик.

Тражи се такође и да косовске институције и међународна управа на Косово хитно формирају Међународну експертску комисију ради истраживања убистава и киднаповања новинара и медијских радника на Косову од 1998. до 2005. године.

Почетак године обележиле су и медијске хајке на новинаре Ану Лалић и Динка Грухоњића након чега су у понедељак Репортери без граница позвали Европску комисију да апелује на власти у Србији да приведу одговорне за претње председници Независног друштва новинара Војводине и програмском директору тог удружења и универзитетском професору.

Генерална секретарка Савета Европе (СЕ) Марија Пејчиновић Бурић је уочи Светског дана слободе медија, 3. маја, истакла значај заштите новинара, посебно у кључној изборној 2024. години, у циљу очувања демократије.

„Док милиони грађана у Европи и другим континентима гласају на кључним изборима 2024. године, морамо се присетити критичне улоге коју новинари и квалитетни медији играју у обезбеђивању приступа плуралистичким и поузданим информацијама и различитим мишљењима и идејама, како бисмо могли да доносимо информисане одлуке у остваривању демократских права“, рекла је Пејчиновић Бурић, саопштио је СЕ.

„Без разноврсних, слободних и независних медија и новинара, права демократија пропада и може пропасти. Они су стуб демократије и никада не треба заборавити да је њихова слобода и наша“, додаје се.

Председник управног одбора Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ) Веран Матић оценио је данас да је дијалог представника власти и кредибилних удружења и асоцијација, уз подршку ОЕБС-а и Европске комисије „неопходни минимум“, како би се зауставио суноврат новинарства и нестанак професионалних медија у Србији.

„Солидарност новинара и медија, заједничка одбрана етичности професије, безбедности новинарки и новинара, борба за боље услове рада и поштовање, важни су циљеви који нам могу помоћи да идући Светски дан слободе медија дочекамо са позитивним помацима“, рекао је Матић, саопштио је АНЕМ.

Он се, поводом Светског дана слободе медија, који се обележава 3. маја, осврнуо на извештавање новинара о убиствима у ОШ Владислав Рибникар, Дубони и Малом Орашју, који су се догодили 3. и 4. маја прошле године.

Он је навео да су представници институција, својим често погрешним иступима, или одсуством информација, стварали простор за грешке које су се појављивале у медијима, а медији, у трци за публику, често су кршили постулате професије, кодекс, а неретко, и законе, на шта је, како каже РЕМ остао пасиван и незаинтересован за доследну примену Закона о електронским медијима.

Савет Регулаторног тела за електронске медије саопштио је данас да пружа пуну подршку предлогу да медији 3. маја у 8.41 часа и 4. маја у 22.32 часа затамне екране, односно обуставе радијски програм у року од 1 минута, са текстом: „3. и 4. мај 2023. Памтимо.“

Пре два дана на трибини Савета за штампу оцењено је да су медији у Србији су грубо кршили Кодекс новинара и извештавали неетично, непрофесионално, неквалитетног и без емпатије о масовним убиствима 2023. у основној школи „Владислав Рибникар“, Малом Орашју и Дубони. 

Савет за штампу је спровео истраживање о извештавању медија о тим убиствима и анализирао текстове дневних новина Ало, Блиц, Данас, Вечерње новости, Информер, Курир, Нова, Политика и Српски телеграф.

Коалиција за слободу медија оценила је, поводом јучерашњег Међународног празника рада, да је положај новинара и медијских радника у Србији далеко од завидног, да им је посао неизвестан, накнаде ниске, а притисцие долазе са свих страна у свим облицима, неретко као претње, али и физички напади.

„Највећу одговорност за такво стање у Србији сносе институције и зато их позивамо да створе боље окружење за рад новинара“, истиче у саопштењу Коалиција.

Према истраживању те асоцијације, социјални и економски положај новинара и других медијских радника у Србији је и даље неповољан, а „велики проблем представља несигурност у којој бројни новинари раде, без загарантованих радних права, са несигурним уговорима по којима су ангажовани“.

Из света стиже вест да је УНЕСКО доделио своју светску награду за слободу штампе свим палестинским новинарима који прате рат у Гази, где се Израел бори против Хамаса више од шест месеци.

Такође је у саопштењу додато да се не сме заборавити ни криза климе и биодиверзитета које утичу на животе небројених појединаца широм света чије приче морају да се чују и у чему новинари имају набитнију улогу.

„Зато је улога новинара кључна. Кроз њихов рад, њихову храброст и њихову истрајност можемо знати шта се дешава широм планете. Они раде на првим линијама наше колективне борбе за добробит наше планете и услове за живот. На овај Светски дан слободе медија, прославимо њихове неуморне напоре у обликовању бољег сутра“, наводи се у саопштењу и најављује њихова кампања „This story муст бе толд“.

Генерални секретар УН Антонио Гутереш такође се осврнуо на еколошку кризу наводећи да локални, национални и глобални медији могу да истакну приче о климатској кризи, губитку биодиверзитета и еколошкој неправди.

Медијска сцена у Србији: Неетичко извештавање, некажњивост убиства новинара, непостојање медијског плурализма

(Извор: Боом93) О стању медија у Србији говори чињеница да је на годишњем Извештају Репортера без граница Србија пала за седам места. Налази се на 98. месту. О ономе што је обележило медијску сцену у Србији између два Светска дана слободе медија разговарали смо са Вераном Матићем, председником управног одбора Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ) и и чланом Сталне радне групе за безбедност новинара, и Тамаром Skrozzom, новинарком и заменицом главног уредника ФоНета и чланицом Комисије за жалбе Савета за штампу.

Без позитивног помака од усвајања нових медијских закона

У октобру 2023. године усвојени су нови  Закон о јавном информисању и медијима (ЗЈИМ) и Закон о електронским медијима.

О томе шта би измене ових закона могле да донесу говорило се на дебати у организацији Центра за развој локалних медија „Медијска стратегија и медијско законодавство – какве нас промене очекују?”, одржаној у мају прошле године. Шта су о изменама рекли Саша Мирковић, професор Факултета за медије и комуникације Универзитета Сингидунум, бивши државни секретар и помоћник министра у Министарству културе и информисања Владе Републике Србије,  Милош Стојковић, адвокат и стручњак за медијско право, и Раде Вељановски, професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду, прочитајте на ЛИНКУ.

Једна од важних измена ЗЈИМ тиче се Савета за штампу. Наиме, један од услова за учешће медија на конкурсу за пројектно суфинансирање медијских садржаја од јавног интереса требало би да буде прихватање надлежности Савета за штампу, саморегулаторног тела за штампане и онлајн медије.

Нови Правилник о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања први пут је предвидео и обавезу стручне службе органа који је расписао конкурс да од Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) и Савета за штампу прибавља податке о мерама изреченим медијима због кршења професионалних и етичких стандарда.

Тамара Skrozza за Боом 93 каже да се од усвајања нових медијских закона не види никакав помак на боље када је медијска сцена у питању, али да то није ни очекивано.

“Ми смо и до сада имали пристојне медијске законе, који нису на прави начин имплементирани, у којима су проналажене рупе. Просто, ти су се закони кршили, као што се крше и ови, и ја мислим да је наша медијска ситуација таква да је законима њу немогуће поправити”, сматра Skrozza. 

Веран Матић рекао је како се наведени закони примењују спорадично и селективно, те да нисмо имали прилику да се уверимо у кориност за новинаре и медије нових решења закона.

“И даље касни практична примена Медијске стратегије. Побољшања везана за пројектно суфинансирање – изигравају се драстичним смањењењем буџета у бројним појединим локалним самуправама. Уз то, више од половине локалних самоуправа није ни расписало конкурсе иако су по закону били обавезни до првог маја. У протеклих годину дана, Министарство за информисање и телекомуникације, више од шест месеци радило је у техничком мандату”, каже Матић.

Тамара Skrozza не мисли да ће нова одредба у Правилнику о суфинансирању побољшати медијску сцену, већ, напротив, да ће направити проблеме Савету за штампу.

“Ја сам била против тога зато што су ти подаци већ некако узимани у обзир и у досадашњем раду Комисије за суфинансирање, уколико су то чланови желели. Дакле, они су могли да приложе и те податке – колико је и када и да ли уопште медиј био пред Саветом за штампу. Сада, када је то ушло у правилнике и ушло о у норме, то добио потпуно другу димензију и Савет за штампу је због тога већ био на мети силних удара”, рекла је Skrozza.

FOTO: Boom93/N.Stojićević
Фото: Н. Стојићевић/Боом93

Како даље наводи, говорило се да се Правилником о суфинансирању узима у обзир и медијски мониторинг који ради Савет за штампу, што није тачно. Узимају се у обзир само одлуке Комисије за жалбе. 

“Осим тога имали смо у једном тренутку, а ја очекујем да ће тога бити још, повећање броја жалби оних који желе да одстране конкуренцију из суфинансирања, па су се, рецимо, медији међусобно тужили или је владајућа странка тужила медије, посебно на локалу, тако да ја очекујем да ће таквих случајева бити више. И то на неки начин само загађује медијску сцену, не побољшава ни на који начин”, каже Skrozza. 

Њено мишљење је да би кршење професионалних стандарда требало да се подразумева када се прича о суфинансирању, али, како каже, нажалост то није ситуација.

“Имали смо ону чувену причу да је један таблоид познат по томе што редовно крши професионалне стандарде, добио силан новац у једној локалној средини уз образложење да они знају да они крше стандарде, али да им дају новац како би се поправили”, наводи Skrozza. 

Неетичко извештавање о трагичним догађајима

Годину за нама обележила су два масовна убиства, а почетак ове године нестанак и убиство девојчице Данке Илић. Када су у медији у питању, били смо сведоци неетичког извештавања. У одређеним моментима не само да је изостало поштовање Кодекса новинара Србије већ је изостала и људскост. 

“Ова два масакра и убиство девојчице заиста су нарушили углед новинарске професије, а ту пре свега мислим на овај други случај, дакле девојчице убијене недавно, јер је у том случају било прекршено заиста све што је могло да се прекрши”, истиче Skrozza. 

Када је у питању Кодекс, Skrozza наводи да је кршено право на достојанство жртве, право на приватност породице, разговарало се са људима који нису у емотивном и менталном стању које би подразумевало способност комуникације с медијима и свест о последицама свог деловања, претпоставке су третиране као чињенице, било је цурења из истраге, било је мноштво узнемирујућих детаља и изнад свега озбиљно су оптуживани родитељи девојчице без икаквих доказа. 

“То су отприлике све тачке које су и могле да буду прекршене у том случају. И то је извештавање које ни у једном тренутку није било у складу са професионалним кодексима и које је заправо показало у каквом стању су домаћи медији”, рекла је Skrozza. 

Она даље наводи да је ситуација другачија када је у питању у Рибникару и у Малом Орашју и Дубони. И ту је, према њеним, било кршења Кодекса током целе године, али да да су у том случају заправо најодговорнији државни органи који су имали озбиљне пропусте и које су онда медији даље обрађивали, што се претворило у професионалне грешке. 

“Рецимо, првог дана злочина у Рибникару, полиција је сатима чекала да објави имена убијене деце. Родитељи су ишли улицама, то из њихових сведочења знамо, тражили спас, тражили информацију, а ту су се са њима на улици налазили и новинари, тако да је било обиља разговора са родитељима који не знају да ли су им деца жива или нису, обиља разговора с децом. Ја лично знам уреднике који су слали новинаре да хватају породице и да разговарају с њима. Дакле, то је био пропуст полиције”, каже Skrozza. 

Пропусте су имале и социјалне службе, будући да је било одливања података из установа у којој је смештен малолетни убица. 

“Имамо годину дана извештавања о томе како он фризуру носи, шта му фали од хране, да ли се спрема за нову годину, како је провео рођендан и тако даље, то је недопустиво”, истиче Skrozza. 

Даље је навела ситуацију са сукобом између савета родитеља и родитеља стрељане деце, до кога, како каже, у старту не би дошло да је влада радила свој посао, да се неко бавио одговорношћу за оно што се догодило и да је ситуација у школи била нормална.

“Сваки део извештавања о рибникару је заправо био извештавање о рупама у систему и о пропустима у систему”, каже Skrozza.

Ипак, наводи да то не аболира медије за све што су радили. 

“С друге стране, ја мислим да је извештавање, знајући како наши медији извештавају, могло да буде и горе. Да су медији извештавали о Рибникару, Дубони и Малом Орашју као што извештавају о Данки Илић, па ја не не знам како бисмо ми то сви преживели. Тако да није никако било добро, али могло је да буде и горе. Што се тиче Данке Илић, то је катастрофа. Прекршена је независност Кодекса, прекршено је правило да новинар мора да буде емпатичан, да мора да буде човек”, сматра Skrozza.

Одређене информације које су одавали државни функционери представљале су проблем у оба ова случаја.

“Државни функционери нису надлежни да дају информације на конференцијама за новинаре, када су у питању кривична дела. Трећег маја имали смо прво начелника полиције, који јесте надлежан да даје информације, али који је претерао у давању информација, па је чак и сам рекао: ’Ја знам да ми сад кршимо закон, али…’ Е па нема ’али’. Не може начелник београдске полиције да даје те податке које је он дао, а одмах после њега говорио је Александар Вучић, који је опет са своје стране дао информације које је било недопустиво да да. Медији су директно преносили те конференције за новинаре и ту се није могло ништа”, рекла је Skrozza.

Међутим, касније није требало да медији преносе оно што су функционери изговорили. 

“Н1 није преносио оно што је рекао Александар Вучић, уз образложење да то није у складу са стандардима, а сви остали су пренели све. И онда смо дошли чак и до имена деце које су била, наводно, на списку оних који би требало да буду убијени. Тако да, мислим, то је једно правило које се у тој ситуацији показало као битно, а које медији уопште не поштују, а то је да не објављујемо ствари које изговарају државни функционери уколико оне нису у складу са професионалним стандардима. Дакле, ако Вучић изговори нешто што није у складу са професионалним стандардом медија, ти то не објављујеш“, објашњава Skrozza. 

Александар Вучић био је тај који је у случају Данке Илић саопштио да је она убијена.

“Ми нисмо могли да избегнемо да кажемо да је он рекао то, али требало се позабавити с којим покрићем је он такву изјаву дао – ко је то њему рекао, зашто је баш њему рекао, како је његова надлежност била, како је он и на који начин прекршио устав у том случају”, сматра Skrozza.

Убиства новинара остају некажњива

Након 25 година од убиства новинара Славка Ћурувије Апелациони суд у Београду објавио је пресуду по којој су окривљени за његово убиство, Радомир Марковић, Милан Радоњић, Мирослав Курак и Ратко Ромић, ослобођени кривице.

“Двадесет пет година после убиства, десет година после почетка суђења за убиство и после две првостепене пресуде на 100 година затвора, Апелационо веће је донело ослобађајућу пресуду. Порука је директна и јасна. Убиства новинара остаће и даље у потпуности некажњива”, каже Веран Матић. 

Foto: A. Stepanović/Boom93
Фото: А. Степановић/Боом93

Он је навео да је у периоду када је објављена коначна и ослобађајућа пресуда и Тужилаштво за организовани криминал вратило предмет убиства Милана Пантића Вишем тужилаштву у Јагодини, чиме се, како каже, смањују шансе да се ово убиство разреши кроз ефикасну и брзу истрагу и да добије судски епилог. 

“Некажњивост убиства у Србији је на жалост стопостотна. То је, наравно, лоша порука новинарима и медијима, али већ је тешка ситуација па су овакве поруке, очекиване”, сматра Матић.

Како је Удружење новинара Србије саопштило у Прогласу поводом Светског дана слободе медија, у години између два Светска дана слободе медија навршило се и 30 година од нерасветљене смрти новинарке „Дуге“ Радиславе Даде Вујасиновић. После 30 година наступила је апсолутна застарелост гоњења за кривично дело убиства.

Новинари суочени са бројним притисцима и нападима

Како се наводи у прогласу УНС, у 2023. години евидентирали су укупно 140 случајева претњи, притисака и напада на новинаре, а негативан тренд наставио се и у 2024. години. У прва три месеца УНС је забележио 33 случаја угрожавања новинара и медија. Према НУНС-овој Бази напада на новинаре, у 2023. години забележено је 183 напада, а од почетка ове године 36.

Многи новинари нападе не пријављују. 

“По случајевима које знам сигуран сам да има пуно случајева који се не пријаве: све мање са тим разлогом да неће институције радити свој посао, али има и других разлога. Компликован систем пријављивања у тужилаштву и полицији, осећај да ће се изгубити пуно времена у судском процесу, узнемиреност која прати остваривање правде. Има случајева у којима се не пријављују претње па и оне драстично да се не би додатно узнемиравала породица јер је тешко сачувати анонимност у оквиру процеса пријављивања и евентуалног суђења”, наводи Матић.

Истиче да је због свега тога јако важна подршка медијске заједнице, снажна солидарност и практична помоћ, уз сагласност новинарки и новинара који су изложени претњама.

Верана Матића питали смо колики је изазов новинарима у Србији да у оваквој атмосфери извештавају професионално и независно и колико оваква атмосфера одвраћа људе од новинарства.

“Новинарство у Србији годинама већ губи супстанцу, иако је све више медија, све је мање оних који професионално извештавају, који се баве програмима везаним за јавни интерес. Исто тако, све је мање новинара који професионално раде свој посао. Професија је ризична, потплаћена, са пуно несигурности везаних за посао. Притисци су нешто што је постало нормалност. Друштвене мреже препуне лажних вести, полуинформација, симулирају медијску сферу и публика је све више збуњена, све се више препушта тој симулацији као извору”, каже Матић. 

Он наводи да новинарке и новинари којима се прети не одустају, али верује да њихове судбине новим генерацијама новинара сугеришу да је боље да своје знање које су стекли и вештине искористе на другим радним местима а не у медијима.

“Тај губитак супстанце биће скупо плаћен, јер ће се потпуно редефинисати медијска сфера, а од заштите јавног интереса неће остати ништа”, сматра Матић.

Новинарима је 24 часа доступнабесплатна СОС линија. Развијен је и механизам контакт тачака у полицији, које су задужене за комуникацију са новинарима чија је безбедност угрожена.

“Бесплатна СОС линија 0800 100 115 заживела је и везана је за рад Сталне радне групе за безбедност новинара, иако је води АНЕМ. И ја сам оператер, мада ме још увек више новинара којима се прети или су нападнути зову на приватни број телефона који имам тридесетак година па га сви имају”, наводи Матић. 

Према његовим речима, како би повећали степен поверења између новинара и медија и тужилаца и полиције, АНЕМ организује сваког месеца састанак СРГ у другом граду, обично тамо где је већи број пријава претњи или нерешених случајева и паралелно радимо тренинге за безбедно извештавање.

“Такви састанци врло су корисни јер у сваком месту постоје посебности када је реч о положају медија и новинара, и онда нам је лакше да разумемо и решавамо проблеме”, каже Матић.

Наводи да је јако уочљиво да често новинари не познају правни систем и процедуре, а да тужилаштво и полиција не разумеју начин функционисања медија и новинарски посао. 

“Ова комуникација показала се као врло корисна. Било је случајева да тужиоци остају на тренинзима за безбедно извештавања јер су на тај начин добили нова знања и информације. Јако је важно унапређивати овај систем, чинити га још ефикаснијим. Посебно када је реч о стварању механизама за превенцију, да институције реагују онда када се назире могући проблем, претње и напади”, рекао је Матић.

Апелациони суд донео је осуђујућу пресуду у случају паљења куће Милана Јовановића, што пружа наду да напади на новинаре ипак могу да буду кажњиви.

“Када се догодио овај напад на животе Јеле Дељанин и Милана Јовановића, Стална радна група је захтевала скоро свакодневно извештавање о раду полиције и тужилаштва, подстичући их да што пре разреше овај драстичан случај јер су паљевине веома тешке за решавање управо због тога што се ватром уништавају и докази. Паралелно смо се окупили око акција солидарности, за привремен смештај, а потом и за прикупљање новца за обнову куће. Тада је скупљено половина неопходна за основне радове како би могли да се врате у кућу а накнадно друга половина која је помогла да се целокупна кућа и гаража реновирају. Били смо увек ту за породицу”, наводи Матић.

Како каже, тужилаштво и полиција су брзо разрешили случај, подигнута је оптужница, а почетком суђења почеле су и опструкције због чега је тек после пет и по година се дошло до правоснажне пресуде. 

“Медијска заједница је пратила ово суђење за повећаном пажњом. Тужилац Миловановић је био врло проактиван и са адвокатицом Аном Матић заступали су са сигурношћу оптужницу. Присуство медија је изузетно важно. Истинито, широко и објективно информисање, надгледање процеса и реаговање на опструкције важан је део суђења. Показало се то као веома важно у случају пресуда које су постигнуте у Врању, у случају ОК радија. Две осуђујуће пресуде на казну затвора, такође су део управо те активности и Сталне радне групе за безбедност новинара и солидарности”, наводи Матић. 

Закључује да онолико колико се сами потрудимо, будемо солидарни и доследни у подршци, свима –  и савесним полицајцима и тужиоцима, судијама, и нашим колегиницама и колегама – успећемо и у савладавању некажњивости претњи и напада на новинаре.

Непостојање медијског плурализма – урушавање медијске писмености

Дужност пружаоца медијских услуга прописана Законом о електронским медијима јесте да “допринесу подизању општег културног и образовног нивоа грађана”.

Ипак, како је Цензоловка писала када је нацрт  Правилника РЕМ-а био на  јавној расправи, из њега је избачена обавеза телевизија да петину њиховог садржаја чине дечји, научно-образовни, документарни и културно-уметнички програм.
Како каже Тамара Skrozza, за њу је то само озваничење већ постојећег стања.

“Ми имамо већ годинама телевизију Happy, која је регистрована као телевизија за емитовање дечијег програма, а која има само ријалитије и језиве информативне програме, тако да та прича о петини садржаја дечијег, научно-образовног, документарно-културно-уметничког – то ми немамо већ годинама. Ово је само озваничање стања. Ја мислим да чак нису морали ни да озваниче то стање, али  ето озваничени суНе знам зашто се људи толико чуде свему овоме. Понашање РЕМ-а је иначе скандалозно и ово је само једна у низу скандалозних одлука. Наравно, да не говорим да то има фаталне последице по нашу медијску сцену, по наш образовни систем, по нашу писменост и по наше друштво уопште”, каже Skrozza. 

FOTO: Envato elements ilustracija
ФОТО: Енвато елементс илустрација

У Србији је регистровано више од 2000 медија. Ипак, велики број медија не значи и медијски плурализам. 

“Овај број не значи медијски плурализам, овој број значи медијско бесмишљавање. Дакле, ако имате више од 2000 медија, а није вам потребно више од 500, то значи да неко циљано прави медије да би потпуно девалвирао њихов значај, оно што они изговоре, кажу, сматрају, указују, емитују, праве и тако даље. Наш рад је апсолутно обесмишљен и стављен у контекст политичког и разних других деловања, тако да мислим да то нема везе са медијским плурализмом. Имамо једну дубоко подељену медијску сцену као што имамо дубоко подељено медијско друштво. Ту свако има своје новине, своје телевизије, медије које прати”, каже Skrozza.

Како истиче, плурализма нема ни у медијском смислу, ни у друштвеном смислу, ни у смислу свакодневице. 

“Дакле, ми смо заборавили да разговарамо, заборавили смо на чињеницу да разни људи имају разна мишљења о разним стварима, врло смо искључиви и мислим да ова ситуација са 2000 бесмишљених медија само то поспешује”, сматра Skrozza.

Медији су обезвређени и обесмишљени, а идеја је, према њеним речима, да се грађани, бирачи, учине још медијски неписменијима него што јесте. 

“Када ви имате једну огромну понуду бесмисла, што је углавном у нашим медијима, огромну понуду нечега што је примитивизам, што није у јавном интересу, ви онда заправо немате медије у правом смислу те речи. Ако имате такве медије, онда имате грађане који су медијски неписмени, ако су медијски неписмени, онда су и политички неписмени, и онда ви врло лако можете да их обмањујете свакодневно са ТВ екрана, опсервирајући неистине, полуистине и своје конструкције, делузије, визије, идеје, снове и све остало што нема никакве везе са бољитком њиховог живота и што заправо назађује квалитет њиховог живота”, закључује Skrozza.

Ауторка: Јелена Миленковић

Регионална кампања

Регионална кампања  „Истина је битна“ о опасностима које доносе дезинформације и говор мржње

Истина има кључну улогу у очувању демократије и друштвеног интегритета, а регионална кампања „Истина је битна“ („Truth matters“) од виталног је значаја за информисање грађана Југоисточне Европе и Турске о опасностима које доносе дезинформације и говор мржње, како online, тако и offline.

Регионална кампања, коју реализује Савет за штампу Србије, заједно са шест регионалних света за штампу, биће промовисана данас 3. маја поводом– Светског дана слободе медија, а дио је пројекта „Изградња поверења у медије у Југоисточној Европи: Подршка новинарству као јавном добру“, који обухвата земље Западног Балкана и Турске, а који је подржан од стране ЕУ и UNESCO-а. Пројекат има за циљ подршку слободи изражавања у региону.

У оквиру кампање израђена су два видеа која имају за циљ да информишу грађане о томе како могу деловати ако су они или неко кога познају жртве говора мржње или дезинформација. Такође, у оквиру видеа промовисана је важност професионалног и етичког новинарства за свако демократско друштво, посебно за заједнице које се суочавају са широком злоупотребом медија. У том контексту је посебно је наглашена улога медијске саморегулације и рад савета за штампу у борби против дезинформација и говора мржње.

Подаци који указују на то да лажне виести стижу до грађана шест пута брже од истинитих, а да њих 73 одсто више верује гласинама него званичним информацијама су алармантни и захтевају хитне акције.

Због тога у нашој кампањи посебно наглашавамо „борце за истину“ – новинаре који доследно следе принципе етичког кодекса, тежећи интегритету, професионализму и одговорности у новинарству.

Позивамо грађане да буду активни у борби против дезинформација и говора мржње и да се обрате Савету за штампу Србије уколико сматрају и препознају да су они или неко други жртве неетичког извештавања у медијима путем mail adresa [email protected] i [email protected]

Годишњица мајских трагедија – системски одговор изостао

(Извор: Истиномер) Годину дана после масовних пуцњава у школи „Владислав Рибникар“ и селима Дубона и Мало Орашје, у којима је убијено 19 људи, међу којима деветоро деце млађе од 14 година, а рањено 18, мало тога се променило. Држава је спровела само део мера које би требало да спрече да се сличне трагедије понове, изостало је утврђивање одговорности појединаца и институција за оно што се догодило, телевизије које промовишу насиље нису санкционисане, ријалити програми нису укинути, а таблоиди и даље крше новинарски кодекс.

Обележавање прве годишњице мајских трагедија, које су узнемириле целу земљу и на улице извеле више хиљада људи у протестима против насиља, временски се поклопило са избором нове Владе Србије. Па ипак, иако би се очекивало супротно, у тросатном експозеу мандатара Милоша Вучевића ова два трагична догађаја стала су у тек три реченице. Поред констатације да има пуно симболике у томе што се прва годишњица трагедија навршава на Велики петак, односно Велику суботу, чули смо да сећање на те догађаје не сме и неће избледети, а затим и уопштену поруку да „заједничка жалост треба да буде оно што ће нас ујединити у труду и раду, личном и системском, да нам се тако нешто више никада не понови“. О томе како ће изгледати тај системски рад који треба да спречи да се слично понови и о резултатима већ усвојених мера нисмо чули ни реч.

 

Мере мотивисане политичким интересима

 

Влада Србије је, подсетимо, одмах после два масовна убиства усвојила низ мера у циљу боље контроле оружја и унапређења безбедности у школама и међу младима. Део њих ни после годину дана није спроведен.

Мере које су се односиле на оружје углавном су реализоване, па је тако у двомесечној акцији „разоружавања Србије“ полицији предато скоро 109.000 комада оружја. Контрола оружја и двогодишња забрана издавања дозвола за оружје и даље су на снази, али још није измењено законодавства којим би се пооштрили услови за држање и ношење кратког ватреног оружја, односно смањинила старосна граница када је реч о кривичној одговорности.

Мањи број мера односио се на безбедност младих и школство. Повећано је присуство полиције у школама и формиран је Савет за спречавање вршњачког насиља, који треба да организује мобилне тимове између центра за социјални рад, образовних и здравствених установа и полиције, које ће хитно реаговати када се такво насиље догоди. С друге стране, није уведено најављено обавезно тестирање на наркотике за ученике седмог и осмог разреда и ученике средњих школа, као ни забрана приступа Дарк нету.

У анализи Београдског центра за безбедносну политику, која се опсежно бави мерама уведеним након два масовна убиства, закључује се да су донете мере биле мотивисане политичким интересима да се задовољи јавност, те да их нису донели стручњаци из области јавне безбедности, правосуђа и школства, због чега је неке било немогуће применити (забрана приступа Дарк вебу, смањење старосне границе за кривичну одговорност, контрола оружја у кратком року).

Наглашава се и да искуства других земаља говоре да се оштријом казненом политиком не решавају проблеми насиља или оружја, као и да подаци са регионалне платформе „Армед Виоленце Мониторинг Платформ“ показују да се број инцидента уз употребу ватреног оружја није променио у битној мери након 3. и 4. маја 2023. И други извори података, према анализи БЦБП-а, показују да нивои насиља и инциденти у којима се користи ватрено оружје не опадају, те да мере нису промениле ништа.

 

Без забране програма који подржавају насиље

 

Ништа се није променило ни када је реч о информисању, иако се једна од Владиних мера односила на могућност пооштравања санкција за непоштовање прописаних обавеза пружалаца медијских услуга, у погледу забране програмских садржаја којим се истиче и подржава насиље.

Управо укидање ријалити програма који промовишу насиље, насилнике и агресију, али и одузимање националних фреквенција телевизијама Пинк и Хепи због промовисања насиља и гашење таблоида који континуирано крше новинарски кодекс, били су главни захтеви масовних грађанских протеста „Србија против насиља“.

Уместо тога власник ТВ Пинк Жељко Митровић наставио је да емитује ријалити програм, иако је претходно рекао да ће на препоруку председника Вучића у најкраћем могућем року укинути „Задругу“.

 

Истовремено, Регулаторно тело за електронске медије не само да и даље не изриче казне телевизијама за промовисање насиља, већ је отишло и корак даље у изругивању грађанима који су месецима захтевали оставке његових чланова. РЕМ је, наиме, симболично уочи годишњице мајских трагедија, из новог нацрта Правилника избацио обавезу телевизија са националном фреквенцијом да петину њиховог садржаја чине дечји, научно-образовни, документарни и културно-уметнички програми. У пракси, по мишљењу струке, то значи да би Пинк или Хепи могли по цео дан да емитују само ријалити, уз оно што за њих представља информативни и забавни програм.

И таблоиди су несметано наставили праксу објављивања лажних вести и кршења Кодекса новинара Србије. Тако су и у извештавању о недавном нестанку и смрти Данке Илић, двогодишње девојчице из Бора, углавном кршили кодекс, као што су то чинили извештавајући о мајским трагедијама. Анализа Савета за штампу показала је да су у периоду од 4. до 13. маја и од 25. маја до 13. јуна прошле године штампани медији чак 1011 пута прекршили новинарски кодекс.

Иако не аболира новинаре за кршење кодекса приликом извештавања о мјским трагедијама, чланица Савета за штампу Тамара Skrozza указује да већина тих пропуста није кривица медија него кривица државних институција, највиших државних функционера и система који није функционисао. Ту пре свега мисли на цурење информација из истраге и из психијатријске установе у којој се налази малолетни убица (то се дешава и данас), те на списак деце за ликвидацију, који је 3. маја прошле године на конференцији за медије показао начелник београдске полиције Веселин Милић.

 

Нико није одговарао за пропусте

Иако су родитељи страдале деце од државе тражили утврђивање пуне одговорности људи који су у јавност изнели списак с именима и да исти за то буду кажњени, Више јавно тужилаштво у Београду саопштило је да се у радњама Веселина Милића не стичу елементи кривичног дела из надлежности тог тужилаштва, већ евентуално из надлежности основног јавног тужилаштва.

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности је након инспекцијског надзора утврдио да Веселин Милић није прекршио Устав и законе, односно да показивањем списка имена и презимена деце, које је малолетни К.К. планирао да убије, није одредио њихов идентитет. Најзад, не само да Милић није сносио никакве последице, већ је у фебруару ове године награђен признањем највишег степена МУП-а за изузетан допринос и постигнуте резултате.

Изостале су и смене министра полиције Братислава Гашића, шефа БИА Александра Вулина, те руководства Радио-телевизије Србије, које су биле захтеви протеста против насиља.

Укинут је и скупштински Анкетни одбор који је требало да утврди околности и чињенице које су довеле до масовних убистава у „Рибникару“ и селима Дубона и Мало Орашје и то убрзо након његовог оснивања. У кратком, непотписаном саопштењу објављеном на сајту Народне скупштине писало је да се рад Анкетног одбора обуставља на молбу родитеља жртава из „Рибникара“ и њихових пуномоћника док се не оконча кривични поступак пред тужилаштвом и судом. Претходно су чланови одбора из владајуће већине тврдили да би рад тог тела угрозио истрагу, иако знају да по Пословнику Народне скупштине Анкетни одбор не може да врши истражне или друге судске радње. Још већи проблем је начин на који је укинут рад тог тела, пошто се Анкетни одбор једино може укинути новом одлуком Народне скупштине. Дакле, још једно правно насиље и гажење правила и процедура.

Зашто починитељу масакра у селима код Младеновца нису изречене казне иако су против њега раније подношене кривичне пријаве због насилних кривичних дела? Зашто се привођеним насилницима не одузима оружје? Зашто медији несметано промовишу насилнике и насиље? Ко и како брине о менталном здрављу ученика? Ово су само нека од питања које је Анкетни одбор могао и требало да постави. Да није укинут, можда бисмо добили одговор да ли је могло да се спречи оно што се догодило 3. и 4. маја прошле године. Можда бисмо добили и одговор да ли систем јесте или није заказао. Закључак се, ипак, сам намеће.

Ауторка: Михаела Шљукић

Снимак догађаја

СТУДИЈА СЛУЧАЈА: ИЗВЕШТАВАЊЕ О МАСОВНИМ УБИСТВИМА У ООШ “ВЛАДИСЛАВ РИБНИКАР”, МАЛОМ ОРАШЈУ И ДУБОНИ

Извештај „СТУДИЈА СЛУЧАЈА: ИЗВЕШТАВАЊЕ О МАСОВНИМ УБИСТВИМА У ООШ “ВЛАДИСЛАВ РИБНИКАР”, МАЛОМ ОРАШЈУ И ДУБОНИ“

Резултати „СТУДИЈА СЛУЧАЈА: ИЗВЕШТАВАЊЕ О МАСОВНИМ УБИСТВИМА У ООШ “ВЛАДИСЛАВ РИБНИКАР”, МАЛОМ ОРАШЈУ И ДУБОНИ“

Савет за штампу: Медији кршили Кодекс и извештавали непрофесионално о мајским убиствима 

(Извор: Бета/Н1) Медији у Србији су грубо кршили Кодекс новинара и извештавали неетично, непрофесионално, неквалитетног и без емпатије о масовним убиствима 2023. у Основној школи „Владислав Рибникар“, Малом Орашју и Дубони, оцењено је на трибини Савета за штампу.

 

Савет за штампу је спровео истраживање о извештавању медија о тим убиствима и анализирао текстове дневних новина Ало, Блиц, Данас, Вечерње новости, Информер, Курир, Нова, Политика и Српски телеграф.

Ауторка истраживања Јелена Петковић је казала да су ри медији најчешће кршили одредбе Кодекса о новинарској пажњи, поштовању приватности и одговорности новинара.

Указала је да је недопустива експлоатација малолетника који су били у осетљивом стању, а од којих су неки медији узимали изјаве.

Додала је да су у анализираном узорку биле и бројне фотографије уплаканих родитеља и извештаји са сахрана убијене деце.

„Већина медија показала је безобзирност према породицама и да им је читаност испред интереса јавности“, навела је Петковић.

По њеним речима, медији не треба да користе анонимне изворе пошто на тај начин подстичу ширење теорија завере и додатно трауматизују јавност.

„Масовна убиства су трагедије које цело друштво погоде, новинари морају да извештавају с дужном пажњом. Не смеју да се упуштају у спекулације и да подстичу саговорнике да то чине. Медији морају да консултују експерте и да се окрену извештавање које ће умирити јавност“, изјавила је Петковић.

Чланица Комисије Савета за штампу за жалбе Тамара Скроза је рекла да је велики проблем цурење информација из државних органа, али да то не аболира новинаре.

„Цурење информација из истраге је код нас констатно. Имали смо и цурење информације из установе где се налази малолетник осумњичен за убиство. То је недопустиво“, казала је Скроза.

По њеним речима, када државни функционери прекрше закон и објаве осетљиве податке о жртвама, медији не треба то да преносе.

„Медији не треба као папагаји да понављају све оно шта државни функционери раде. Публику треба заштитити од таквих садржаја, али то није проблем само у Србији, већ на глобалном нивоу“, навела је Скроза.

Комисија за жалбе Савета за штампу: Медији су прекршили све професионалне стандарде извештавајући о нестанку и убиству двогодишње девојчице из Бора

(Извор: НУНС) Комисија за жалбе Савета за штампу, на јуче одржаној седници у Прес центру Удружења новинара Србије, одлучила је да су штампани медији Ало, Курир, Информер и Блиц, као и њихови портали прекршили Кодекс новинара Србије. Поред ових медија, Кодекс су прекршили и портали Република, Телеграф и К1 инфо.

У протеклом периоду на адресу Савета за штампу стигле су три жалбе. Прва је била против писања листа Ало, друга против листа и портала Курир, а трећа против 11 медија који су извештавали о нестанку и убиству двогодишње девојчице Д.И. из Бора.

Правдање полицијске бруталности оптужбама на рачун оштећених

Прва жалба о којој је расправљала Комисија за жалбе била она коју је поднело Удружење „Да се зна“ против портала Ало.рс због текста под насловом „ОТКРИВАМО! ЛГБТ УДРУЖЕЊЕ „ДА СЕ ЗНА“ ПРОДАЈЕ ДРОГУ У СВОЈИМ КАНЦЕЛАРИЈАМА Борба за права геј особа им је параван за диловање!”, који је објављен 10. марта ове године, у ком новинари тврде да се ова организација бави продајом наркотика.

Како је наведено у жалби, Ало „тенденциозно оптужује Удружење Да се зна да се бави продајом дроге, не пружајући ниједан једини доказ за те тврдње“, желећи да уруше углед и кредибилитет те организације.

Они сматрају да је прекршена и претпоставка невиности, као и да није наведен ниједан извор информација у тексту.

У одговору на жалбу, Виктор Петровић, одгворни уредник Ало-а тврди да нема ничег спорног у тексту.

„У тексту смо изнели сазнања наше редакције која нам је предочио извор близак Удружењу „Да се зна“, чије речи се и цитирају у тексту, да се то двоје људи, који се жале на полицијску бруталност, бави шверцом наркотика и да су у том стану држали дрогу која је и пронађена током претреса“, наводи се у одговору, између осталог.

Он такође наводи да у саопштењу МУП-а пише да је надлежно тужилаштво тражило да се „против те две особе поднесе кривична пријава за кривично дело неовлашћено држање опојних дрога” и да је то доказ за тврдњу о препродаји дроге.

Дискусију о овом тексту започела је Тамара Скрозза из Независног удружења новинара Србије. Она је рекла да новинари нису могли из саопштења МУП-а да изведу закључак да се ради о продаји дроге.

„Чак ни сама полиција не говори о томе. Ако су се ослонили на МУП, нису смели изнети овако озбиљне оптужбе“, навела је Скрозза.

Представник Асоцијације медија Филип Шварм се осврнуо на акцију коју је спровела полиција.

„То је заиста била брутална акција. Ја ово саопштење видим као прикривање и заташкавање. Овде постоји намера да се ови људи криминализују. Они нису смели написати да је то био пункт за продају дроге“, рекао је Шварм.

И представник јавности Родољуб Шабић сложио се са њима.

„У саопштењу не пише да је Удружење трговало дрогом… Тај текст нема везе са МУП-овм саопштењем“, рекао је он.

Након краће дискусије, чланови Комисије за жалбе јендогласно су донели одлуку да је Ало прекршио Кодекс новинара Србије у одредбама које се односе на истинитост извештавања, односно, у тексту изнете неосноване оптужбе и да није консултовано више извора пре изношења става, као и да је прекршена претпоставка невиности.

Није у интересу јавности да знају детаље свирепог убиства

Чланица Комисије за жалбе Савета за штампу Милена Васић поднела је против дневног листа и портала Курир жалбу због текста под насловом „ОВО ЈЕ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЗВЕРСКИ УБИЈЕН У ЗАТВОРУ: Цимери га терали да пије мокраћу, силовали га метлом и поломили му ребра (ФОТО)“ који је објављен 20. марта на Курировом порталу и текстова „Старца у затвору терали да пије мокраћу и до смрти га силовала тројица цимера осуђена због прекршаја!“ и „Пензионера у ћелији силовали до смрти, а сада кривицу пребацују један на другог!“, који су објављени 21, односно 22. марта у штампаном издању овог медија.

У наведеним текстовима Курир извештава о тешком, свирепом убиству које се догодило у затвору у Падинској Скели, преносећи низ узнемирујућих детаља тортуре коју је жртва трпела, пише у жалби.

„Садржај објављен у сва три текста о детаљима сексуалног злостављања које је С. Б. трпео у затвору, објављивање његовог пуног имена и презимена, као и фотографије са Фејсбук профила најгрубље кршење права на приватност и на пијетет, нарочито у ситуацији када је злостављано лице преминуло и не постоји начин да оно само заштити своју приватност“, навела је Милена Васић у жалби.

Такође, скренула је пажњу на то да „објављени садржај може изузетно узнемирујуће да делује како на породицу жртве, тако и на читаву јавност, јер се ради о несвакидашњем, изузетно бруталном злостављању“.

Из Курира су одговорили да су „наводи поднете жалбе неосновани у целости“, те да је овај медиј поступио у складу са Кодексом и Законом о јавном информиснају и медијима.

Како пише у одговору, од интереса за јавност је да известе о трагичном догађају који се десио у „казнено-поправном заводу, под будним оком службеника Министарства правде“, да су аутори поступили са дужном новинарксом и професионалном пажњом и да нису прећутали ниједну чињеницу.

„Напротив, сва сазнања и чињенице су детаљно изнета у спорним текстовима, те је јавности омогућено да на основу обимне чињеничне грађе донесе свој суд о предметним информацијама“, стоји у одговору Курира.

Они су у прилогу доставили саопштење Вишег јавног тужилаштва у Београду, које је цитирано у текстовима и кажу да се у том случају не може говорити о одговорности новинара и праву на приватност.

Тамара Скрозза се прва јавила за реч, када је у питању овај случај.

„Када би мене питали зашто постоји Кодекс, рекла бих због оваквих тестова. Из одговора адвоката се види да они не разумеју Кодекс и медије“, навела је она.

Родобљуб Шабић је рекао да је у тексту Курира једино тачно да су пренели саопштење тужилаштва.

„Шокиран сам чињеницом да је све то описано у саопштењу јавног тужилаштва. Рећи да је неко сексуално злостављан је сасвим довољно, а не описивати све. И Удружење тужилаца је реаговало на ово саопштење“, напоменуо је Шабић.

Представница јавности Сања Павловић је рекла да извештавање Курира о овом случају није у јавном интересу.

„Важно је да истакнемо зашто ово није интерес јавности. Ми огугламо на све и после ако насиље није брутално и зверски, онда то није насиље“, навела је она.

Комисија за жалбе је у овом случају, такође једногласно, одлучила да су прекршене одредбе које се односе на право на приватност, објављивање узнемирујућих садржаја и обавезу поштовања права жртве, коришћење часних средстава, као и претпоставку невиности.

Сви медији који су извештавали о нестанку и смрти двогодишње девојчице прекршили су Кодекс

Удружење „Пријатељи деце Србије“ поднело је жалбе против више медија због извештавања о нестанку и смрти двогодишње девојчице Д.И. из Бора. Како је рекла генерална секретарка Савета за штампу Гордана Новаковић, неки медији су након што је Савет затражио од њих одговор на жалбу уколнили текстове са својих портала, а неки су објавили извињење. Остале су жалбе које су поднете против дневних листова и портала Информер, Курир, Блиц, Ало и портала Република.рс, Телеграф.рс и К1 инфо.

Како се наводи у жалби ови медији су „извршили екстремну секундарну виктимизацију детета жртве и читаве породице, исказали потпуно непоштовање према жртви и њеној породици, изнели гомилу бруталних лажи и полуистина у вези нестанка и смрти детета, неосновано таргетирали кривце међу члановима породице, конструисали лажне исказе у вези истраге, узнемиравали јавност навођењем изјава некомпетентних и нерелевантних извора и квазиексперата“, а наглашено је и да се експлоатација овог случаја наставља и након подношења жалбе.

Из Курира су у одговору на жалбу навели да је она неоснована и то су аргументовали тиме што сматрају да је тема од великог интереса за јавност и да су „изнете информације истините и опште познате“. Такође, када се ради о њиховом извору из тужилаштва, позивају се на Закон о јавном информисању и медијима према коме новинари нису дужни да открију извор информација.

Одговорни уредник Ало-а Виктор Петровић навео је у одговору на жалбу да се њихова редакција у потпуности придржавала свих законских и моралних норми.

“Током извештавања с лица места користили смо искључиво податке из званичних извора, односно саопштења МУП Србије и Тужилаштва. Наши репортери су из места Бањско Поље, где је дете нестало, и Бора, наравно, преносили атмосферу, описивали акције полиције и све друго што је РЕДОВАН И УОБИЧАЈЕНИ новинарски посао”, наведено је у одговору. Он додаје да су сазнања из извора блиских истрази пласирали опрезно.

Извршни директор и главни и одговорни уредник Телеграфа Игор Ћузовић одговорио је у име редакције тог портала. Он је навео да су се новинари Телеграфа трудили да дају допринос потрази и да су извештавли без „сензационалистичких текстова, преношења непроверених информација и спекулација, уз дужно поштовање свима који су укључени у ову причу”. Такође је одбацио могућност кршења Кодекса.

Информер, Блиц, Република и К1 нису одговорили на жалбе.

Комисија је водила обједињену расправу у овом случају.

Јелка Јовановић из Асоцијације медија рекла је да су овакве теме посебно осетљиве и тешке за извештавање.

„Посебно је страшно што је реч о детету. Изузетно је тешко писати о овоме и мерити да ли ћеш да пређеш границу или не. Начелно, медији су сви у овом случају прекршили Кодекс и обичаје доброг извештавања, чему донекле кумује то што су били недоступни званични извори. Све је то неукусно, посебно што је породица развлачена“, казала је Јовановић.

Родољуб Шабић је рекао да се о овом случају пишу и говоре само спекулације, да нико не зна ништа, а сви пишу свашта.

„Мени је овде проблем, са становишта финог дефинисања наше одлуке, то што текстови јесу различити и биће да нису баш све одредбе кодекса повређене у свим текстовима, али немам никакву дилему да је брутално гажен Кодекс у сваком тексту“, рекао је Шабић.

Председавајућа чланица Комисије Јелена Петковић додала је да је у Кодекс кршен у сваком смислу.

„Од измишљања, лажи, полуинформација, лажних информација,  додавања… и онда имамо онај један део, што не можете на први мах да ухватите, а то је да се имплицира нешто, али не директно и онда је то поигравање и нека врста злоупотерба неких информација и јако је тешко кроз Кодекс све то дефинисати“, казала је она.

Представница Локал преса Надежда Будимовић је рекла да нису сви текстови исти, али да им је заједнички недостатак мере доброг укуса, што не постоји као формулација у етичком кодексу.

„Али постоји један члан, а то је дужна пажња и мислим да сви ови текстови имају проблем са дужном пажњом. Али оно што мене у овим текстовима брине јесте неколико злоупотреба, односно, ови текстови показују до које мере ће бити злоупотребљаван Амбер Алерт“, рекла је Будимовић и додала да се у свим случајевима које је разматрала Комисија злоупотребљава јавни интерес.

Она је истакла да је симптоматично колико је људи, стручњака разних профила било спремно да спекулише и нагађа и кога су све медији преносили као релевантне саговорнике.

Комисија је једногласно одлучила да су сви медији у извештавању о овом догађају прекршили одредбе које се односе на истинитост извештавања, и обавезу новинара да извештава са дужном новинарском пажњом.

Поред тога, одлучено је да је Информер у више текстова које је објавио прекршио одредбе о праву на приватност, одговорности новинара и односу према изворима информисања.

Српски телеграф такође је прекршио одредбе о одговорности новинара, односно, поштовање достојанства лица о којима се извештава и праву на приватност. Исте прекршаје направио је и сајт Српског телеграфа Република, уз додатак да у једном тексту наслов не одговара суштини текста.

Ало је начинио исте прекршаје попут Инфоремера и Српског телеграфа.

Портал К1 инфо прекршио је одредбе поглавља које се односи на независност од притиска и право на приватност, а Курир је прекршио право на приватност и одредбе о одговорности новинара.

Ауторка: Ивана Крагуљ

Најава догађаја

САВЕТ ЗА ШТАМПУ ВАС ПОЗИВА НА ТРИБИНУ

УОЧИ 3. И 4. МАЈА – ИСКУСТВА И ПРЕПОРУКЕ

Место: Медија центар, Теразије 3/II
Време: уторак, 30. април 2024. у 12 сати

Говориће:
Јелена Петковић, ауторка истраживања
Тамара Скрозза, чланица Комисије за жалбе Савета за штампу

Модераторка:
Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу

Како је девет дневних новина извештавало о масовним убиствима у Основној школи “Владислав Рибникар”, Малом Орашју и Дубони у мају прошле године? Колико су поштовали професионалне и етичке стандарде? Где су грешили и да ли смо из тога нешто научили.

Пратили смо писање новина: Ало, Блиц, Данас, Вечерње новости, Информер, Курир, Нова, Политика и Српски телеграф.

 

Записник са сто четрдесет шесте седнице одржане 25.04.2024.

 САВЕТ ЗА ШТАМПУ

Комисија за жалбе

Бр.147
25.4.2024.
Београд

ЗАПИСНИК

Са 146. седнице Комисије за жалбе, одржане 25.4.2024. године у 18 сати у Прес центру УНС-а.

Присутни сви чланови Комисије: Надежда Будимовић, Тамара Скрозза, Јелена Петковић, Филип Шварм, Златко Чобовић, Ана Мартиноли, Родољуб Шабић, Сања Павловић, Јелка Јовановић, Владо Мареш (уместо Милене Васић) и Матеја Агатоновић (уместо Оливере Милошевић)

Остали присутни: Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу

 

Дневни ред:

1.Разматрање жалбе удружења “Да се зна” на текст објављен на portalu „Ало.рс“

 

2.Разматрање жалбе Милене Васић на текстове објављене у дневном листу “Курир” и на порталу “Курир.рс”

 

3. Разматрање жалбе удружења “Пријатељи деце Србије” на текстове објављене у дневним новинама: “Блиц”, “Курир”, “Ало”, “Информер” и “Српски телеграф” на порталима: “Блиц.рс”, “Курир.рс”, “Ало.рс”, “Информер.рс”, “Република”, „Телеграф.рс” И “К1 инфо”.

 

Пре почетка седнице, чланови Комисије су обавештени да су УНС и НУНС одлучили да одсутне чланице Комисије Оливеру Милошевић и Милену Васић на овој седници замене Матеја Агатоновић и Владо Мареш.

 

1.Удружење „Да се зна“ поднело је жалбу због текста у којем се тврди да се у просторијама удружења продаје дрога, чиме су, по њима, прекршене одредбе Кодекса које се односе на истинитост изражавања и кршење права на претпоставку невиности. У току расправе, Тамара Скрозза је рекла да се „Ало“ позива на полицијско саопштење, али да из онога што је МУП саопштио не може да се изведе закључак који су извели, јер у саопштењу пише да је заплењена материја за коју се сумња да је марихуана, а не трвди да је реч о опојним дрогама, те да у тексту нису смели да изнесу тако озбиљне оптужбе. Матеја Агатоновић је такође указао да се из полицијског саопштења разуме да је реч о неовлашћеном поседовању, а не о продаји опојних дрога, као и да је цео текст заснован на само једном анонимном извору. Филип Шварм је истакао да је полицијска акција претреса стана две ЛГБТ+особе била веома брутална, те да је и полицијско саопштење покушај да се то покрије, док је текст покушај да се читаво удружење криминализује и да иде даље чак и од полиције, која се у саопштењу ипак није усудила да напише да се они сумњиче за продају дроге. Да у саопштењу не пише да је удружење трговало дрогом, тако да текст нема везе са саопштењем МУП-а, указао је и Родољуб Шабић. Надежда Будимовић је указала на то да је текст објављен у време када је удуржење „Да се зна“ организовало протесте, што указује и на прекршај тачке 2 поглавља II, по којој политички и економски интереси издавача не би смели да утичу на тачност и објективност извештавања. Са овим се нису сагласили Тамара Скрозза и Филип Шварм, сматрајући да би то била спекулација, јер Комисија не може то да утврди, па самим тим ни да образложи такву своју одлуку. Златко Чобовић је рекао да је читав текст заснован на рекла – казала, позива се на неименоване изворе, те да је њиме прекршено више тачака и више поглавља Кодекса, док је Владо Мареш оценио да код дела новинара постоји жеља да се декларишу као хомофоби и да се лично одреде према ономе о чему пишу, што је случај и у овом тексту. Комисија је, након расправе, једногласно одлучила да су прекршене тачке 2 и 5 поглавља I, тачка 3 поглавља IV и тачка 5 поглавља IX. Комисија није утврдила прекршај тачке 2 поглавља II, јер је за ову одлуку гласало четворо чланова Комисије, а против седморо.

 

2. Чланица Комисије за жалбе Милена Васић поднела је жалбу због укупно три текста објављена у штампаном и онлајн издању листа, која се односе на злостављање и убуство затвореника у Падинској Скели. Она је навела да је Кодекс прекршен објављивањем детаља о сексуалном злостављању, као и објављивањем пуног имена и презимена жртве и починилаца и њихових фотографија. Тамара Скрозза је у току дискусије истакла да су овакви текстови разлог зашто постоји новинарски кодекс, јер је реч о непоштовању достојанства жртве, те да се из одговора адвоката види да они нити разумеју Кодекс, нити разумеју медији јесу, а шта не би смели да буду. Родобљуб Шабић је рекао да је, нажалост, тачно оно што се наводи у одговору на жалбу – да су пренели саопштење ВЈТ у Београду. Додао је да је шокиран оваквим саопштењем које садржи детаљне описе злостављања. Сања Павловић је нагласила да извештавање у овом случају не да није у јавном интересу, како се тврди у одговору на жалбу, него је сасвим супротно јавном интересу и објаснила да се на овај начин повећава толераниција у односу на то шта је насиље, што је веома опасно по све жртве насиља. Златко Чобовић је рекао да је тема којом се текстови баве од јавног инетереса, али не и начин на који је тема обрађена. Комисија је, по окончању дискусије, једногласно одлучила да су прекршене тачке 3, 4 и 5 поглавља IV и тачке 1 и 2 поглавља VII.

 

3. Организација Пријатељи деце Србије понела је жалбу против више медија због неколико десетина текстова који се односе на нестанак двогодишње девојчице из Бора, а којима су, по мишљењу жалитеља, прекршене бројне одредбе Кодекса, пре свега оне које се односе на права деце. Јелка Јовановић је у расправи рекла да су овакве теме посебно осетљиве и тешке за извештавање, јер је реч о детету, те да је веома тешко извештавати и мерити сваку реч да се не би прешла граница. Истакла је да су, начелно, сви медији у овом случају прекршили Кодекс и обичаје доброг извештавања, чему донекле кумује и то што су им званични извори били недоступни. Додала је да је све било веома неукусно и да је посебно страшно како су „развлачили“ породицу. Родољуб Шабић је рекао да се о овом случају пишу и говоре само спекулације, а да заправо ништа не знамо о томе шта се заиста догодило, јер је све засновано на наводној изјави осумњиченог. Објаснио је да је, са становишта финог дефинисања одлуке Комисије, важно то што текстови јесу различити и нису сваким текстом прекршене исте одредбе Кодекса, али је у целини извештавањем о овом случају Кодекс брутално згажен. Јелена Петковић је додала да је Кодекс кршен на сваки могући начин, од измишљања, лажи, полуинформација, лажних информација,  додавања… , као и да постоји део прекршаја, који није на први мах „ухватљив“, а то је да се нешто имплицира, а не каже се директно, што је поигравање које је тешко дефинисати кроз конкретне одредбе Кодекса. Надежда Будимовић је рекла да нису сви текстови исти, али да им је заједнички недостатак мере доброг укуса, што не постоји као формулација у етичком кодексу, али постоји зато члан који се односи на дужну пажњу, са којом сви текстови имају проблем. Нагласила је и да је посебно брине што ови текстови показују и на који начин би убудуће могао бити злоупотребљаван Амбер Алерт, тј, систем Пронађи ме и јавни интерес. Навела је и да је симптоматично колико је људи, стручњака разних профила, било спремно да спекулише и нагађа и кога су све медији преносили као релевантне саговорнике. Сања Павловић је такође указала на то да и када се активира Амбер Алерт, морају да важе исти професионални стандарди које прописује Кодекс новинара. Комисија је, по окончању расправе, једногласно одлучила да су  сви медији прекршили Кодекс новинара Србије.

 

Седница је завршена у 19.25 сати.  

 

Записник водила                                                     Председавајућа

Гордана Новаковић                                               Јелена Петковић

«‹ 5 6 7 8›»