Може ли се зауставити „медијско лешинарење“ убиства Јелене Марјановић
(Извор: VICE) – „Ово је убиство где су се ‘укрстили’ естрада и црна хроника, а на крају и политика. Чаробна формула која гарантује вишегодишњу ‘забаву за народ’.“
** „Процурио звучни запис Јелене Марјановић који је настао пре смрти“ ** “ЗАВРШИЋЕШ КАО ЈЕЛЕНА МАРЈАНОВИЋ”: ЛУНИНА МАЈКА ДОБИЈА УЖАСНЕ ПРЕТЊЕ СМРЋУ, ЕВО ШТА ЈЕ ХИТНО ПРЕДУЗЕЛА!“ ** „Весни Ривас се ‘јавило’ ко је убица Јелене Марјановић“ ** „МУЖ УБИЈЕНЕ ПЕВАЧИЦЕ УШАО У РИЈАЛИТИ Зоран Марјановић“ ** „Позната пророчица о убиству Јелене Марјановић“ ** Шокантно шокантно ** Нови докази ** Нови детаљи ** Нове слике.
Чак и ако не читате новине, таблоиде, не пратите штампу, или живите на врху брда изоловани од цивилазије, немогуће је да до вас није дошао бескрајни вртлог мучних наслова о убиству Јелене Марјановић које се десило пре две године (неколико недеља пред парламентарне, покрајинске и локалне изборе). Већ две године, скоро сваког дана, одређени медији нас почасте информацијама које не желимо да знамо, правећи од једног убиства сензацију, циркус, третирајући његове детаље као пикантерије врсног специјалитета.
Ови наслови не само да нису новинарски, већ је свака нова „шокантно“ и „нећете веровати“ реченица тешка повреда. Пре свега, повреда права достојанства и приватности жртве и њене породице, укључујући и малолетну ћерку. Повреда етике, али повреда и свих нас који се медијима бавимо или их користимо, повреда нас као људских бића. Дошло је до тога да се извештавање о убиству сведе на лешинарање и черечење, које је данас кулминирало објавом фотографије леша на насловници једног, назовимо, медија. Тај медиј је истакао да је фотографија преузета из књиге о овом убиству, коју ћете од суботе моћи да купите уз Вечерње новости.
У бесрамно онанисање одређених медија кренуло се тихо и суптилно, али опет са истакнутим кршењем право на приватност – када се, на пример, о мајци Јелене Марјановић објавило да је „дошла на место нестанка и непрестано плакала“, као и да је она „тек пре неколико дана изашла из болнице“. Две године касније, након извештавања о мучним детаљима и жонглирања осумњиченима, на насловници нас је дочекао сервиран леш ове жене. Иако смо навикли да медији баш и не помажу решавању проблема веома заступљеног насиља над женама у нашој земљи, у овом случају су баш претерали.
Како је уопште могуће да фотографија мртве жене сме да заврши на насловници новина које можете купити на било којој трафици???
Уколико објављивање фотографије посматрамо са законске стране, оно је легално.
– Овде ништа није блуровано, све се види. Овакав један поступак нема везе са законом, већ са елементарним поштовањем породице и бола, рачуна се на основну људскост коју би сви као људска бића требало да поседујемо. Сви закони овога света не важе ако си толика стока – каже за ВИЦЕ правник Огњен Рашуо.
Међутим, иако формално није нелегално, овде је у питању драстично кршење Кодекса новинара Србије, који у четвртој тачки четвртог поглавља каже да медији не би требало да преносе узнемирујуће садржаје, а у петој тачки истог тог поглавља да морају да воде рачуна о достојанству жртве.
– Имамо ситуацију у којој је Кодекс заправо строжији од закона, зато што се водило рачуна о стварима којима правна регулатива по природи ствари не може да се бави. У овој ситуацији, требало би да реагују новинарска удружења, удружења за заштиту жена и деце, па и надлежно министарство. Јер, овде није ствар у поштовању или непоштовану закона, већ о константном срозавању професионалних стандарда, промоцији насиља и кршењу људских права особа о којима медији извештавају – сматра Тамара Скроза, новинарка недељника „Време“ и чланица Савета за штампу.
Скриншот из Кодекса новинара Србије
ОВО НИЈЕ САМО КРШЕЊЕ НОВИНАРСКОГ КОДЕКСА
Фотографија леша је само једна у, чини се, бескрајном низу бизарности које су о овом случају изнели медији. Из Мреже Жене против насиља кажу на су неке од ствари на које утичу ови наслови промоција насиља и давање идеја насилницима како да врше насиље, деградација и вређање достојанства личности и приватности жртве (изношењем нерелавнтних детаља из њеног живота, представљањем ње као промискуитетне), амнестирање убице од одговорности (убиство се представља као неизбежно, клетва, судбина, последица деловања виших сила због наводног “гатања” којим се његова породица бавила).
– На крају уместо да се убиство осуди, оно се банализује и тривијализује правећи од њега сапуницу за привлачење што већег броја публике. Ту можемо говорити о виктимизацији жртве постхумно, медији профитирају на њеном објектификованом мртвом телу. Најједноставнији савет који је могуће упутити новинарима који извештавају о убиствима јесте да се запитају, пре него што нешто напишу, да је у питању њихова мајка, сестра, ћерка, бака да ли би волели да се на тај начин о њој извештава у медијима – каже Ведрана Лацмановић за ВИЦЕ из Мреже Жене против насиља.
Овакви садржаји доступни су свима, па и деци, као и људима нестабилног здравственог или менталног статуса. А посебно место заузима достојанство жртве, које као што смо навели, законски не може да буде покривено.
Скроза напомиње да жртва која је мучена, трпела бол и на крају убијена, не заслужује и не сме да прође кроз „додатно иживљавање и понижавање“.
– Ако ништа друго, није ми јасно како се неко од уредника није досетио да би таква фотографија – која није ни у каквом јавном јавном интересу – могла да повреди ћерку убијене жене и да утиче на њен даљи развој. Оно што ме посебно брине јесте утицај оваквих фотографија на социопате, још неостварене а потенцијалне убице. Снимак жене која је „једна од нас“, жене коју је неко убио ту, у нашем окружењу, вероватно на такве људе делује посебно стимулативно – прича Скроза.
КАКО ЗАУСТАВИТИ ЛЕШИНАРЕЊЕ?
Иако је Савет за штампу у више наврата реаговао и јавно опоменуо, Скроза каже да је Савет за штампу више пута реаговао на текстове из медија Ало, Информер и Српски Телеграф, они су и даље наставили са неподобним извештавањем, можда чак и јачим интезитетом и са још више епитета. Да би се то спречило потребно је више од опомена и упозорења за таблоиде, каже она.
– Људи надлежни за медије ћуте, а локалне самоуправе им упорно додељују средства на конкурсима којима се промовише јавни интерес у медијима. Дугорочно, једини ефекат било би масовно медијско описмењавање грађана и грађанки – јер, медијски писмена особа сасвим сигурно не би купила ни читала новине које промовишу простаклук, насиље, међунационалну мржњу, политичке прогоне. Исто тако, медијски и пословно освешћена компанија не би се рекламирала у таквим медијима – закључује Тамара.
Мрежа Жене против насиља је, такође, упорно покушавала да укаже на таблоидизацију и ријалитизацију овог убиства али, како кажу, физички је неизводљиво да свакодневно напишу минимум 10 притужби (колико је најмање било чланака о овом убиству).
– Заправо требала би нам једна организација која би се бавила само реаговањем на овај случај, мада мишљења сам да то није поента. Поента је у томе да оваквог извештавања не би ни требало да буде, а самим тим ни реакције на њега, када би се поштовали медијски закони и када би они који су надлежни за надзор нијховог спровођења доследно радили свој посао – кажу из ове организације.
Случај убиства Јелене Марјановић арчен је са свих страна и из свих углова, а они који конзумирају штампу некако су огуглали и навикли на сервирање тацни морбидарија и детаља који нису ни од какве користи.
– У Србији сваког дана неко страда, сваког дана неко је убијен, али ово је убиство где су се „укрстили“ естрада и црна хроника, а на крају и политика. Чаробна формула која гарантује вишегодишњу „забаву за народ“ – закључила је Тамара Скроза.
Ива Парађанин
www.vice.com/rs/article/wj4d9w/moze-li-se-zaustaviti-medijsko-lesinarenje-ubistva-jelene-marjanovic