ЋИРИЛИЦА | LATINICA | ENGLISH
Menu
LATINICA | ЋИРИЛИЦА | ENGLISH

sofija

About sofija

Posts by :

Савет за штампу: Портал Ноиз најмање пута прекршио новинарски кодекс

(Извор: Ноиз) – На трибини „Колико су медији поштовали Кодекс новинара Србије у 2017. години“ која је одржана у Прес центру УНС-а, наведено је да је портал Ноиз најмање пута прекршио новинарски кодекс међу медијима који поред онлајн издања немају и штампано.

Савет за штампу је радио мониторинг осам најпосећенијих портала који нису сајтови штампаних листова или телевизија – Телеграф, Еспресо, Србија Данас, 021, Б92, Мондо, БКТВ Њуз и Ноиз.

Сви сајтови су за два месеца, у октобру и новембру, направили укупно 4.344 прекршаја од којих су најчешће ненавођење извора информација, кршење права на приватност и откривање идентитета жртава и осумњичених уз често кршење претпоставке невиности. На порталу Еспресо забележен је највећи број прекршаја – чак 1.548, а најмање на Ноизу – 102.

Што се тиче штампаних медија, највећи број прекршаја, по више од хиљаду, забележен је у листовима Српски телеграф, Ало и Курир, док је најмање у Данасу – 116, од којих већина неадекватно означавање промотивних садржаја, и Политици – 38. Члан Комисије за жалбе Савета за штампу Петар Јеремић рекао је да је у многим текстовима прекршено и по неколико одредби етичког кодекса.

Извор: Noizz.rs

noizz.rs/noizz-news/savet-za-stampu-portal-noizz-najmanje-puta-prekrsio-novinarski-kodeks/wqp44n0

Где су границе умесног медијског извештавања о насиљу

(Извор: РТС) – Фотографије жртава, деце, породичне куће, детаљан опис злочина данима после почињеног насиља, пуне странице многих новина у Србији. У трци за рејтингом наносе додатну, трајну и непоправљиву штету не само жртвама већ и њиховим породицама. Да се о насиљу пише и извештава, није спорно и може да буде корисно као опомена и превентива. Питање је, међутим, где су границе.

„Крваво јутро на Новом Београду“, „Муж упуцао управницу предшколске установе“, „Бејзбол палицом претукао партнера бивше жене“… То су само неки од новинских наслова. Уз фотографију најчешће се објављују и име и презиме жртве.

„Апсолутно је то врло стигматизујуће. Отвара негде простор да се о томе прича на неки начин на који жртва то не жели, на начин за који она није дала пристанак да се о томе прича, оставља сигурно психичке последице“, каже Ирена Станојевић из Сигурне куће.

Насиље је неисцрпна тема за многе медије. У таблоидном новинарству зачињена је бизарним подацима. Игра на карту изазивања емоција код публике има за циљ опстанак на медијском тржишту.

„Оваквим приступом насиљу медији не да не помажу решавању овог проблема већ напротив, чини се да они додатно отежавају и онако тешку позицију оних који трпе насиље“, истиче комуниколошкиња Снежана Бајчета.

Таквим извештавањем крши се и новинарски кодекс у којем јасно пише да новинар не сме да злоупотребљава емоције људи.

„Може се поштовти жртва, могу се поштовати читаоци и озбиљна штампа која држи до себе би морала, да барем новинар зна да оно што не би желео да учини нико њему и његовој породици да он не ради другима. То је тешко подвући јер морал се мења у друштву, знате, и оно што је сада подношљиво и што ми толеришемо у медијима пре 50 година бисмо сматрали за страшан скандал“, рекла је Љиљана Смајловић из Удружења новинара Србије.

Постојање судова части и савета за медије у случају таблоида губи смисао.

„Ми сада имамо део таблоида који жели да делује потпуно изван система. Они су се ставили изван закона, они не прихватају ни кодекс новинара, ни чланство у удружењу новинара, ни одлуке Савета за штампу. То је нека врста ‘дивљег запада’ и ти таблоиди су се одметнули од оног што је пристојно и што подразумева неки скуп норми и морала“, додаје Смајловић.

За разлику од Америке у којој су таблоидни медији врло сурови и где је чак и на суду тешко доказати клевету и кршење кодекса, друштва попут Шведске и Норвешке веома су ригорозна према таквим медијима.

Српском новинарству, тврде познаваоци, недостаје више јавне медијске критике и осуде таквог извештавања.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2986701/gde-su-granice-umesnog-medijskog-izvestavanja-o-nasilju.html

Кршење Кодекса новинара – ни тмурни бројеви не показују сав „бездан српске штампе“

(Извор: Глас Америке) – Кодекс новинара Србије у години која се завршава највише су кршили листови Српски телеграф и АЛО, док се дневници Данас и Политика налазе на дну листе по броју прекршаја, саопштили су у среду представници Савета за штампу. Међу порталима на врху неславне листе су Еспресо, Србија данас и БКТВ њуз, док су се најбоље показали портали 021, Б92, Мондо и Ноиз, речено је на конференцији за новинаре Савета за штампу.

Поређења ради, у 2015. години посматраних осам дневних штампаних листова прекршило је Кодекс у 2.962 случаја, у 2016. је било 4.402 прекршаја док је у 2017. тај број порастао на 4.717. Занимљиво је, међутим, да су ове године листови кршили правила новинарског понашања по више пута у текстовима, те је број текстова у којима се крши Кодекс готово упола мањи од броја прекршаја.

Чланица Комисије за жалбе Савета за штампу, Тамара Скроза, рекла је да не овогодишњи неславни шампион по броју прекршаја остао исти као и прошле године – Српски телеграф са 1.282 прекршаја, док је на другом месту Ало са 1.070 прекршаја.

На неславној листи новинарског професионализма Курир држи треће место са 1.016 прекршаја, док четврто место заузима Информер са 953 који је „пао“ са другог места, на ком је био прошле године. Иако то личи на напредак, Скроза је нагласила да то ипак није показатељ да се у том листу број прекршаја смањио, већ да је у другим штампани медијима број непоштовања правила порастао.

Блиц се налази на петом месту, Вечерње новости на шестом, док су Данас и Политика на седмом, односно осмом месту.

Скроза је казала да је лист Политика имао 38 прекршаја што га означава као лист који најмање крши Кодекс. „По овој табели Политика заслужује сваку похвалу, али по мом мишљењу – никако. У тој истој Политици ове године имали смо измишљање аутора текста, што је до сада незапамћено, имали смо и пример мизогиније какав није виђен ни у једном таблоиду. Треба бројеве узети са резервом и имати у виду уређивачку политику и правац у ком лист иде“, рекла је она.

Медији правила и смернице најјчешће крше ненавођењем извора информација (у свим рубрикама), следе кршење права на приватност и откривање идентитета жртве и осумњчених, уз често кршење претпоставке невиности као и непоштовање културе јавне речи кроз преношење непримерених и неприкладних речи у рубрикама које преносе вести из ријалити програма“, рекла је Скроза.

Скроза је казала да је највећи број листова крши и поглавље које пропусује да медији не треба политички да се сврставају, као и поглавље које се односи на то да новинар не сме слепо да верује извору информација. Новинари су три пута више него у 2015. години прикрили и намерно у текстовима прећутали неке информације које би могле да читаоце наведу на доношење закључка, рекла је она.

Скроза је истакла да је у 2017. години био повећан број наслова у штампаним медијима у којима се јавност неоправдано узбуњивала и застрашивала, што то забрањено Кодексом новинара.

Доценткиња Факултета политичких наука Јелена Сурчулија Милојевић је казала да је су за девет недеља истраживња онлине медији у Србији имали 4.344 прекршаја, од којих је највећи број прекршаја имао портал Еспресо – чак 1.548, што је готово трећина укупног броја прекршаја. Следи Србија данас са 938, Телеграф са 824 и БКТВ њуз са 525 прекршаја.

Најмањи број кршења кодекса био је на порталима 021, Б92, Мондо и Ноиз са 102 прекршаја.

Сурчулија Милојевић је казала да се највећи број непоштовања Кодекса новинара Србија односио на ненавођење извора информација, кршење права на приватност и претпоставке невиности и непоштовање културе јавних речи. Често се крши и правило да наслов мора да одговара садржају.

Члан Комисије за жалбе Савета за штампу Петар Јеремић оценио је да би број прекршаја био смањен да „постоји правосудни систем у Србији који би казнио медије који не поштују Кодекс“ и апеловао на све медије да исправе неправилности. Он је појаснио да је Комисија бележила само неспорне случајеве кршења Кодекса, а одбацивала све у којима постоји нека дилема.

Учесници конференције посебно су скренули пажњу да је случај убијене певачице Јелене Марјановић и ове године био омиљена тема таблоида, наводећи примере тешког кршења етике у текстовима који су се том темом бавили.

„Ја не разумем зашто се тиме баве“, рекао је Петар Јеремић и препричао разговор са „уредницом једног таблоида“ која је рекла да њен лист о томе пише јер на тај начин „помаже полицији у истрази“, пошто полиција не може да изнуди доказ од осумњиченог за убиство, као и да тврде да се форензичка анализа ради на основу медијских написа.

Пошто се у таблоидима отворено пише и о малолетној ћерки убијене певачице, Јеремић је поручио „само да се запитају шта ће бити кад то дете буде довољно старо једног дана да ‘изгугла’ своје име“.

„Ни ови бројеви не приказују адекватно бездан у коме се налази српска штампа“, закључила је Тамара Скроза.

Вељко Поповић

www.glasamerike.net/a/krsenje-kodeksa-novinara-ni-tmurni-brojevi-ne-pokazuju-sav-bezdan-srpske-stampe/4172834.html

Српски телеграф шампион кршења Кодекса новинара

(Извор: Цензоловка/ФоНет) – Савет за штампу забележио је од марта до новембра ове године 5.292 медијска садржаја у којима је било кршења Кодекса новинара Србије, а „шампион“ је Српски телеграф са 1.282 текста у којима се не поштују правила професије, речено је данас на конференцији за новинаре.

Члан Комисије за жалбу Савета за штампу Петар Јеремић рекао је да је, поред Српског телеграфа, констатовано да је дневни лист АЛО имао 1.070 текстова у којима се крши Кодекс, Курир 1.016, а Информер 953 текста.

Следи Блиц са 472 текста којима се крши кодекс професије, Новости са 345 текста, Данас са 116 и Политика са 38, рекао је Јеремић и нагласио да нису сви прекршаји исти и да има неких који то чине из непажње, док се у неким случајевима ради о злој намери.

Чланица Комисије за жалбе Савета за штампу Тамара Скроза рекла је да би се по овим бројевима Политика могла похвалити да има најмање прекршаја, али не треба заборавити да је тај лист измишљао ауторе текстова, односно објављивао мизогине садржаје какви нису виђени у таблоидима.

Када је реч о врстама прекршаја Кодекса новинара, Скроза је указала на драстичан скок кршења одредби које наводе да медији не би требало да се политички сврставају, односно да наслов одговара садржају текста.

Кршило се и поглавље Кодекса које говори да не треба слепо веровати свом извору, односно нема информација које би пресудно утицале на ставове читалаца, настављен је раст кршења претпоставке невиности, а поново је медијски догађај године убиство певачице Јелене Марјановић, рекла је Скроза.

Јелена Сурчулија Милојевић, са Факултета политичких наука, представила је резултате мониторинга поштовања Кодекса новинара Србије на осам информативних портала – Телеграф, Еспресо, Србијаданас, 021, Б92, Мондо, БКТВ њуз и Ноиз.

За девет недеља мониторинга, од 1. октобра до 30. новембра, рекла је она, забележена су 4.344 прекршаја и то најчешће ненавођење извора информација, кршења права на приватност и откривање идентитета жртава и осумњичених, као и непоштовање културе јавне речи.

Сурчулија Милојевић је рекла да је на порталу Еспресо забележен највећи број прекршаја, њих 1.548, на порталу Србијаданас 938, Телеграф 824 и БКТВ њуз 525 кршења Кодекса новинара.

Најмањи број забележених повреда Кодекса је уочен на порталима 021 – 177, Б92 122, Мондо 108 и Ноиз 102, додала је она.

www.cenzolovka.rs/etika/srpski-telegraf-sampion-krsenja-kodeksa-novinara/

Лажне вести постају главне вести

У ЦАРСТВУ СПИН ДОКТОРА

(Извор: НИН) – Приличан је број медија који опстају и расту на лажним информацијама и задовољавању интереса појединих центара моћи, углавном из политике. Поново имамо типичне режимске медије који знају да имају јаку залеђину и не презају од објављивања неистина и надувавања афера

Тешко је замислити већу књижевну идилу, дакле нешто невиније и кичастије од извора. А пошто прича мора да има унутрашњу логику, ако су у некој земљи речни извори контаминирани, у њој и из новинарских морају да теку лажи. Да би се човек у то уверио, довољно му је да прелиста жалбене поступке пред Саветом за штампу. Дневни лист баш близак власти добио је јавну опомену због кршења Кодекса новинара Србије у мају прошле године „јер није проверио податке које је добио, због чега је објављена нетачна информација“. У јуну исте године исти лист добија исту опомену због текста у коме се „позива искључиво на неименоване изворе, упознате са случајем, чије тврдње даље није проверавао“. Овог септембра, погодили сте, лист је исти, пресуда је идентична, разлог истоветан. Притом ваља имати на уму да ове новине имају жестоку конкуренцију у дисциплини блискости власти и другим изворима загађења, као и да нема свако стрпљења да покреће поступке због тога што је поливен… загађењем. 

„Последњих година се и у новинарској пракси и у теорији све чешће чује да новинари више не треба да трагају за информацијама и да проналазе чињенице које су од јавног интереса, јер се, захваљујући друштвеним мрежама и новим технологијама, информације могу наћи на многим местима и само их треба преузети. То је променило и однос према изворима информација, јер се све узима као прихватљив извор без обзира на релевантност, објективност, проверљивост. Информације се преузимају свесно и од оних извора за које се зна да нису добронамерни, да сервирају неистините информације у себичном, а не у јавном интересу. Када се једном тако крене, онда такви извори успостављају моћ над медијима и медији настављају да им трајно служе“, каже Раде Вељановски, редовни професор београдског Факултета политичких наука, који је својевремено председавао групи за израду закона о информисању и радиодифузији. 

Невладина организација Партнери за демократско друштво 2015. је две недеље пратила рад четрнаест дневних новина, телевизија и портала, и резултате објавила прошле године у раду под именом „Заштита приватности и претпоставке невиности у медијима“. Нашла је, између осталог, да се анализирани радови на неименоване изворе информација позивају у скоро шездесет одсто случајева, и да се, када се саберу именовани и неименовани извори, са полицијом по бројности могу мерити само комшије, извор објективан ван сваке сумње. Занимљиво је такође да се по овој анализи полиција као незваничан извор помиње пет пута чешће него званичан. Анонимне изјаве јесу елемент новинарства колико и оловка и бележница, али оваква доминација „рекла-казала“ информација ипак је прикладнија у школском него у медијском дворишту. 

„Већина мејнстрим медија се нажалост ослања на неименоване изворе или на изворе који имају очигледан интерес у теми о којој се ради. По правилу, ти , неименовани извори’ су извори из Владе или полиције, док су ,заинтересовани’ они извори који би номинално требало да буду објективни и непристрасни, дакле аналитичари и стручњаци у разним областима. Политички аналитичари се деле на режимске и антирежимске, психолози на десничаре и левичаре, адвокати на оне ,обичне’ и оне надлежне за високи криминал, итд. У односу на то њихово ,усмерење’, овај или онај медиј протежира овај или онај извор”, објашњава новинарка Времена Тамара Скроза. 

Да ли је могуће замислити да „извор из Владе“ информације новинару дотура са добрим намерама? Јесте, онолико колико је могуће замислити да тај извор генерално ради за добробит народа, дакле мрка капа. Да ли је новинару могуће да буде пријатељ са полицајцем, адвокатом или лекаром Ургентног центра? Јесте, али пријатељство и посао са разлогом се не мешају. 

„Новинар по правилу не би требало да буде на било који начин повезан с извором. То је, међутим, правило које се у нашим условима тешко поштује. Ово је мала средина, свако је у некаквој вези са сваким, али би новинари ипак требало да се у највећој могућој мери дистанцирају од тог концепта. Препоручљиво је да се са изворима одржавају добри односи, да се извор повремено контактира, али је контрапродуктивно да са изворима временом постајемо пријатељи и ,блиски сарадници’. То се нажалост овде често дешава, па новинари изгубе из вида да такви извори увек имају своју ,агенду’, неки свој циљ или интерес који остварују науштрб медија, односно јавног интереса. Иза свих лажних вести, иза сваке конструисане афере, сваког залуђивања јавности, стајао је и стоји некакав спин доктор, некакав мешетар информацијама, или пак особа с јасним личним, политичким или економским циљем“, сматра Тамара Скроза. 

О томе како однос новинара са изворима може да се уреди, нешто доцније. Сада, сагласни су саговорници, треба повући црту између истраживачког и „дотур“ новинарства. 

„Право истраживачко новинарство, оно за које су наше истраживачке новинарске мреже добиле све могуће међународне награде, никако се не ослања само на тврдње извора – оно је свесно заинтересованости извора за ову или ону тему, па те изворе и њихове наводе детаљно проверава, подупире документацијом коју такође проверава, а ниједну тезу не износи док је с више страна није аргументовало и доказало. Мислим да је то јако важна разлика коју не смемо да изгубимо из вида. Прави новинари који истражују разликују се од новокомпонованих ,новинара-истраживача’ баш онолико колико се разликују неки светски признати кардиохирург или онколог од надрилекара и самозваног експерта који лечи содом бикарбоном или пестицидима. Овом другом можемо да поверујемо, његове тезе понекад звуче логично, али нам у том случају не гине још тежа болест или врло болна смрт“, сликовито описује Тамара Скроза. 

Професор Вељановски узгред подсећа да је истраживачко новинарство у Србији протерано на маргине, да њиме има ко да се бави – ЦИНС, БИРН, КРИК, Аутономија примери су које Вељановски наводи – али да их „већи“ медији ретко преузимају или никако то не чине. 

„Приличан је број медија који опстају и расту на лажним информацијама и задовољавању интереса појединих центара моћи, углавном из политике. Поново имамо типичне режимске медије који знају да имају јаку залеђину и не презају од објављивања неистина и надувавања афера.“ 

За епохалан проналазак, међутим, медијима није потребан загађен извор. Није заправо потребан никакав, о чему сведочи бројни примери у којима је Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, покушавајући да открије одакле су у медије процурили детаљи неког злочина, откривао да су капали из бујне маште новинара. 

„Лажна вест би у пристојној редакцији, какве су данас у приличној мањини, подразумевала озбиљне санкције, вероватно и отказ. У осталима, које данас господаре јавним мњењем, скоро све је лажна вест: оне се штанцују без размишљања о дугорочним последицама, без икаквог осврта на професионалне стандарде, само за тренутни ефекат. Постојале су одувек, не само у ово наше време, када тај назив тако радо користимо. Проблем је, међутим, што су раније биле скоро неприметне, заступљене у малом броју медија, па и у њима спорадично. Данас се, међутим, чини да су лажне вести завладале медијским простором, не само у Србији“, додаје Тамара Скроза. 

Када је већ тако, може ли бити неке вајде од саморегулисања медија? Не можемо да знамо, јер га ни нема. „Колико је мени познато, наши медији, чак и они највећи, немају интерне професионалне и етичке кодексе“, каже Раде Вељановски. То даље, закључује професор, значи да не постоји свест новинара о нужности да сами себи поставе ограничења. 

„Неколико медија има нека званична правила понашања, али она се првенствено односе на обавезе новинара према послодавцу, а не на медијски садржај. Немамо кодексе попут оних које потписују новинари Монда, Ројтерса, Вашингтон поста, Асошијејтед преса, који обухватају мноштво ситуација у којима новинар може да се нађе, проблеме с којима би могао да се суочи, етичке дилеме. То су документи који новинарима – и то не само тих конкретних редакција, већ и свима онима који их проуче како би решили неки свој проблем – помажу у свакодневном раду, олакшавају им да извештавају у јавном интересу. Они, на пример, новинарима саветују или прописују шта да раде када их извор позове на ручак, када на некој промоцији добију скупоцени поклон, када нека политичка партија покуша да их врбује, итд. Код нас је мало новина- 

У пристојној редакцији лажна вест би подразумевала озбиљне санкције, вероватно и отказ. У осталима, које господаре јавним мњењем, скоро све је лажна вест: оне се штанцују без размишљања о последицама и без осврта на професионалне стандарде ра који читају чак и Кодекс новинара Србије – иако је далеко краћи и ,лакши за читање’. Уместо да га доживе као своју обавезу, па и помоћ, тему за размишљање и лични напредак, имам утисак да га многе колеге третирају као празно слово на папиру или некакво тренутно помодарство. Уредник и власник једног од најтиражнијих дневних листова једном је чак констатовао како су кодекси свуда у свету ,старомодни’“, објашњава Тамара Скроза. Када смо га већ поменули, занимљиво је и погледати како Ројтерс покушава да се уреди. Њихов новинарски приручник почиње „апсолутним“ заповестима за новинаре. Има их десет, а вероватно намерна сличност са десет божјих заповести не исцрпљује се у бројци. 

„Увек сматрај тачност највећом светињом; Увек грешку исправљај јавно; Увек стреми равнотежи и слободи од пристрасности; Увек откриј сукоб интереса надређеном; Увек поштуј поверљиве информације; Увек чувај њихове изворе од власти; Увек се чувај наметања њиховог мишљења у причи; Не измишљај и не плагирај; Никад не мењај слику или покретну слику више него што то захтева нормална обрада; Никад не плаћај за причу и никад не прихватај мито“, тако рече Ројтерс и виде да је то добро. Било би бескрајно забавно оваква начела убацити у српске медијске воде. Како чувати изворе поверљивих информација од власти ако ти поверљиве информације дотура власт? Изазов за логичаре достојан доктората на Филозофском факултету. Зашто саопштавати сукоб интереса надређеном када ти је прави надређени баш онај због кога си у сукобу интереса? Зашто плаћати за одређену причу када теби за ту одређену причу плаћају? Но Ројтерс иде и даље. Приручник подсећа да је у реду „гајити изворе“, али да се од новинара очекује да од извора „задржи отклон“. Што се тиче интернета као извора, о чему је раније у тексту говорио професор Вељановски, Ројтерс подвлачи да се не сме узети ништа за шта се не може поуздано утврдити извор. Не само да се информације не добијају „у присуству власти“, већ се властима не предају добровољно, а о томе се, као и о било чему другом што новинара мучи, старају адвокати. У одељку посвећеном новинарској независности пододељак је, као што каже Тамара Скроза, посвећен „даровима и забави“. 

„Кодекс понашања подсећа новинаре да не смеју да прихватају никакве исплате, дарове, услуге или привилегије које им нуде извор или контакт… Не прихватамо позиве на догађаје који имају мало или немају нимало вредности за наш рад, као што су позиви на бесплатна летовања или спортске догађаје на рачун извора. Прихватање таквих љубазности, када немају новинских вредности, могло би да се схвати као успостављање неприкладних обавеза према извору.“ 

Кодекс понашања, то јест „Кодекс пословног понашања и етике“, посебан је Ројтерсов документ који обавезује све запослене, не само новинаре, и који им налаже шта да раде ако их пословни партнер (дословно) „позове на голф, вечеру и пиће у ресторану“. Шта од свега тога може да се примени тамо где је комшија главни извор информација у црној хроници, а службеник Владе Србије у политичкој рубрици, можете видети већ у сутрашњим новинама. 

МАРКО ЛОВРИЋ 

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства 

Већина мејнстрим медија се нажалост ослања на неименоване изворе или на изворе који имају очигледан интерес у теми о којој се ради. По правилу, ти „неименовани извори“ су извори из Владе или полиције

Редовна седница Комисије за жалбу Савета за штампу одржана на Отвореном универзитету

(Извор: YUeco Subotica) – Први пут у Суботици, на Отвореном универзитету одржана је редовна седница Комисије за жалбу Савета за штампу. На седници се одлучивало о пет жалби грађана и невладиних организација на писање штампаних и онлајн медија.

Поред одлучивања о овим жалбама, на седници је промовисан и рад Савета за штампу, а идеја је била и да се скрене пажња грађанима да имају право да траже од медија да их извештавају професионално и објективно. Савет за штампу основан је пре 6 година, а једна од његових главних активности је и дневни мониторинг дневних листова са националном покривеношћу.

Учесници седнице сложили су се да је непоштовање етичких правила професије један од озбиљнијих проблема у новинарству, те да новинари најчеће крше 1. тачку Кодекса новинара Србије, која се односи на истинитост обавештавања. Такође, у дневним листовима често је и кршење права на претпоставку невиности, као и недовољно означавање ПР текстова.

ВИДЕО

yueco.rs/redovna-sednica-komisije-za-zalbu-saveta-za-stampu-odrzana-na-otvorenom-univerzitetu/

Комисија за жалбе Савета за штампу заседала у Суботици

(Извор: ТВ Суботица) – Јавна седница Комисије за жалбе Савета за штампу одржана је у Суботици, а на њој је разматрано  пет жалби кршења стандарда новинарске професије у штампаним и онлајн медијима.

Савет за штампу основан је пре шест година како би пратио поштовање Кодекса новинара у штампаним и онлајн медијима.  Савету могу да се обрате сви појединци, институције или организације који сматрају да су оштећени писањем штампаних или онлајн медија, а његова Комисија за жалбе сваког месеца одлучује о тим случајевима, односно да ли су медији прекршили Кодекс новинара или не.

Осим жалби које упућују појединци и организације, Савет за штампу се бави и мониторингом осам дневних листова са националном покривеношћу. Према речима новинарке и чланице Комисије за жалбе, Тамаре Скрозе, најчешће се крши управо прва тачка Кодекса новинара која се тиче истинитости извештавања, а на другом месту је претпоставка невиности. Скрозза додаје да су све чешћи случајеви и да се рекламни текстови не обележавају као ПР, али и кршење права на приватност јавним личностима.

Комисију за жалбе Савета за штампу чини 11 чланова – осам новинара и три представника јавности који заступају интересе грађана. Савет за штампу основали су Асоцијација медија, Локал прес, Удружење новинара Србије и Независно удружење новинара Србије.

ВИДЕО

Маријана Толимир

www.tvsubotica.com/index.php?c=vest&vestid=3910&slider=off&lg=sr

Политика и Данас са најмање прекршаја етичког кодекса

(Извор: Данас) – Осам дневних листова у Србији су од марта до новембра ове године укупно прекршили Кодекс новинара Србије у готово 5.300 текстова, чиме се наставио тренд повећања броја прекршаја у односу на претходне године, показује мониторинг Савета за штампу.

Највећи број прекршаја, по више од хиљаду, забележен је у листовима Српски телеграф, Ало и Курир, док је најмање у Данасу – 116, од којих већина неадекватно означавање промотивних садржаја, и Политици – 38. Члан Комисије за жалбе Савета за штампу Петар Јеремић рекао је да је у многим текстовима прекршено и по неколико одредби етичког кодекса.

Када је реч о Политици, чланица Комисије за жалбе Тамара Скроза рекла је да тај лист не заслужује похвалу, иако је формално-правно шампион године, јер су у њиховим текстовима забележени незапамћени случајеви ове године, међу којима су измишљени аутори.

“Драстичан скок кршења уочен је по питању отвореног политичког сврставања у текстовима и у томе што наслови не одговарају суштини текста”, навела је Скроза навевши да је био 431 такав случај.

Дневни листови су највише кршили ипак претпоставку невисности и правило приватности, често откривајући идентитет осумњичених особа. Међу већим бројем прекршаја је и слепо веровање извору, а скок се бележи и у неоправданом узбуњивањју и застрашивању јавности. Такође, има доста примера недостатака информација које могу да утичу на ставове читалаца, односно намерног прећуткивања.

Скроза је навела да је и ове године, као и прошле, велики број прекршаја уочен у текстовима о случају убиства певачице Јелене Марјановић, у којима су кршена и права малолетног детета откривањем имена њене ћерке. “Нико нема право да зна име детета Јелене Марјановић”, рекла је она.

Када је реч о порталима, Савет за штампу је радио мониторинг осам најпосећенијих портала који нису сајтови штампаних листова или телевизија – Телеграф, Еспресо, Србија Данас, 021, Б92, Мондо, BKTV News i Noizz.

Сви сајтови направили су за два месеца, у октобру и новембру, укупно 4.344 прекршаја од којих су најчешће ненавођење извора информација, кршење права на приватност и откривање идентиттета жртава и осумњичених уз често кршење претпоставке невиности. На порталу Еспресо забележен је највећи број прекршаја – чак 1.548, а најмање на Noizz – 102.

Пише: Б. Ц.

www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=365668&title=Politika+i+Danas+sa+najmanje+prekršaja+etičkog+kodeksa

Награда 15 милиона за кршење новинарских стандарда

(Извор: Данас) – Иако је Конкурс Града Београда за суфинансирање медијских садржаја, како се у њему наводи, расписан са идејом да подржи јавно информисање и допринесе „истинитом, непристрасном, правовременом и потпуном информисању свих грађана Београда“, …

…и ове године је „независна и стручна“ комисија ипак одлучила да са чак 15 милиона динара подржи три најпознатија српска таблоида.
Тако је Информер за два пројекта однео укупно пет милиона динара, а исту суму добили су Српски телеграф и Ало.

Један од најбитнијих критеријума за оцењивање пројеката који су дати у конкурсу, наведене су и „веће гаранције привржености професионалним и етичким стандардима“, а управо су поменути таблоиди највише кршили професионалне новинарске стандарде. Ту би се најпре, како пише, гледало да ли су учеснику конкурса изречене мере од стране регулаторних тела у последњих годину дана због кршења професионалних и етичких стандарда, а затим, ако је мера и било, доказ да су након изрицања казне или мере, „предузете активности које гарантују да се сличан случај неће поновити“.

Према недавној изјави Гордане Новаковић, генералне секретарке Савета за штампу, то тело је од почетка године разматрало 43 жалбе поводом кршења Кодекса новинара, од чега је највише јавних опомена упућено дневном листу Информер, укупно шест, док је Српски телеграф прекршио Кодекс у четири наврата, а дневни лист Ало у три случаја. „Највише жалби грађана и организација стиже на Информер и Српски телеграф и они заиста највише крше етичке стандарде, далеко испред свих осталих. Прошле године, убедљиво највише прекршаја имао је Српски телеграф, па Информер, потом Курир и Ало“, навела је Новаковићева. Редовни мониторинг који Савет за штампу спроводи, у таблоидима приказује кршење професионалних и етичких стандарда у хиљадама случајева.

Ипак, судећи по висини додељених средстава, комисију су поједини пројекти посебно фасцинирали, с обзиром да је од 74 пристигла пројекта 24 прошло конкурс, а свега њих 10 покупило вишемилионске износе који се крећу од четири или пет до максималних 6,9 милиона динара.

Своју одлуку да новинама Ало додели пет милиона динара за пројекат „Београдска рубрика у дневном листу Ало“, комисија је образложила тиме да својим „техничким капацитетима“ емитовањем покрива „како Београд тако и Србију“, док велики тираж листа „обезбеђује одрживост пројекта и након његове реализације“. Слично је оцењен и пројекат „Београдски човек“ Српског телеграфа, јер „остварује јавни интерес због актуелности теме и доступности већем броју корисника, како у Београду, тако и шире“.

Ало није једини медиј који је редовне вести о дешавањима у граду „потурио“ уместо пројекта, а градска комисија то наградила. Примера ради, Инфобиро је добио два милиона динара за „пројекат“ под називом: „Београд инфо, дневне актуелности“, уз оцену да се „јавни интерес остварује степеном организационих способности у досадашњем искуству“. Такође, телевизија ГЕМ из Лазаревца (у власништву Микаила и Гордане Цвијовић) добила је милион динара за „Београд инфо“, а Инсајдер тим, издавач Информера, добио је три милиона за градске вести „Београд на длану, из минута у минут“.

Агенцији Бета, с друге стране, због истог аргумента је пријава на конкурс је одбијена, јер пројекат „Град Београд – изазови поглавља 27“, према проценама комисије, представља „редовну активност подносиоца“ коју ће он и иначе „својим буџетом реализовати“.

Комисија није била посебно креативна када су образложења подржаних али и одбијених пројеката била у питању, па се у највећем броју понављају тврдње које, према двоструким аршинима „независних стручњака“, често за неког буду предност а за другог мана.

Тако је рецимо листу Данас главна замерка то што би се „пројекат реализовао преко електронског медија који као медиј није заступљен у довољној мери како би могао да допре до већег броја грађана“. Истовремено, комисија је „наградила“ лазаревачку ТВ ГЕМ уз појашњење да ће „повећана информисаност грађана на територији Београда бити омогућена путем портала, а самим тим ће бити на широј територији доступна грађанима“.

Уз пројекат Удружења Еутопиа, односно портала Пиштаљка, који се бави истраживањем корупције и сукоба интереса у извршним органима Града Београда и градских општина, другу годину заредом, готово иронично комисија наводи да истраживања на којима се базира пројекат „не садрже јасне чињенице које би биле од интереса за грађане Београда“, а поред тога, „нису јасно идентификоване и дефинисане потребе циљних група“.

Са друге стране, већ поменуте Информерове (Инсајдер тим д.о.о.) градске вести оцењене су као „пројекат који садржи иновативне елементе и новинарско истраживачки рад“, а „одрживост резултата, према индикаторима и досадашњем искуству подносиоца пројекта, указују на то да ће пројекат бити одржив и након престанка подршке“. Поред ова два милиона динара, Информер је покупио још три милиона преко пројекта ћерке фирме Инфо ИТ Медиа д.о.о., када је комисија утврдила да је „значај пројекта вишеструк“.

Основани након отварања конкурса
Неправилности и незаконитости из прошлогодишњег понављају се и на последњем конкурсу, пошто су и овај пут високе суме помоћи добила два предузећа која су основана након расписивања конкурса. Пет милиона динара отишло је фирми Фолим доо, која је, према подацима АПР, у власништву Марије Лековић а регистрована 22. августа ове године, четири дана пошто је конкурс расписан. Сутрадан је основано и предузећу за аудио и ТВ продукцију Зофин доо, у власништву Зорана Николића, коме је комисија наменила четири милиона динара јер је проценила да је пројекат одржив, на основу „резултата и искуства тима“ који на њему ради.

Рекордери
Према редовном мониторинг који спроводи Савет за штампу, од марта до децембра прошле године, укупно је забележено 5.447 текстова у којима је прекршена бар једна тачка Кодекса новинара Србије. У кршењу Кодекса предњачи Српски телеграф, са забележених 1.320 случајева. Следи Информер са 1.208 прекршаја, затим Курир са 1.100 и Ало са 810 прекршаја.

Пише: И. Николетић

www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=361678&title=Nagrada+15+miliona+za+kršenje+novinarskih+standarda

Глигоријевић: Ова власт негује таблоиде

(Извор: Н1) – Новинарка недељника “Време” Јована Глигоријевић оценила је у Новом дану ТВ Н1 да актуелна власт у Србији негује таблоиде, што показује и недавни пример конкурса града Београда за суфинансирање медијских садржаја, на којем је 15 милиона динара из градског буџета додељено таблоидима.

Конкурс града Београда расписан је са идејом да подржи јавно информисање и допринесе “истинитом, непристрасном, правовременом и потупном информисању грађана Београда”, а упркос томе комисија је доделила по пет милиона динара за три таблоида – “Информер”, “Ало” и “Српски телеграф”- код којих је у протеклих неколико година регистровано вишеструко кршење професионалних новинарских стандарда.

Јована Глигоријевић за Н1 објашњава да чланови комисија за опредељивање средстава добијају правилник који су дужни да озбиљно науче и поштују, и у којем се сваки пут наводи да они који аплицирају за средства орају да доставе потврду да нису кршили одредбе етичког кодекса.

Међутим и ту, како објашњава, постоје процедурални проблеми. Један је то да је Савет за штампу који се бави разматрањем кршења Кодекса новинара, саморегулаторно тело, у које медији улазе добровољно, објашњава Глигоријевић и наводи пример Информера који не само да није члан Савета за штампу, већ се и главни и одговорни уредник тог таблоида јавно одрекао Кодекса новинара.

Затим, како каже, то што неко крши одредбе Кодекса не значи и да неће добити средства на Конкурсу, већ ће само добити мање бодова по том основу.

“Ова власт негује таблоиде. То се знало и без овога. То се види и по саставу комисија у локалним самоуправама које су конкурсе расписале, а имате оне који и не расписују конкурсе, попут Крагујевца. Имате парадржавна удружења новинара освнована у протекле три године, и самим тим они могу да буду чланови комисија, а не она удружења која смо навикли да видимо и којима је стало до кодекса јер су оснивачи Савета за штапу”, наводи она.

Новинарка “Времена” истиче да је пројектно финансирање замишљењо као нешто добро, али да је первертирано фингирањем медијских експерата и удружења, што је, како каже, забрињавајуће и оставља осећај немоћи.

Није поента у једној колони

Говорећи о најави Саше Јанковића и Вука Јеремића да ће упутити позив Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) са захтевом да надгледа изборе у Београду, Глигоријевич је рекла да сви претходни избори нису дали основа да грађани верују да су они сто одсто фер и поштени.

Стога је захтев опозиције према ОЕБС-у легитиман, сматра Глигоријевић и додаје да не верује да ће одговор ОЕБС-а на тај позив бити негативан. Уколико ипак до тога дође, то ће, према њеној оцени, показати да је ОЕБС још једна у низу организација којој Србија није баш у фокусу.

Гошћа Новог дана не верује ни да ће иза позива ОЕБС-у стати цела опозиција, јер је број тема о којој имају сагласност мали, иако би захтев за фер и поштеним изборима требало да буде нешто око чега имају сагласност.

“Нисам заговорница теорије о неопходности једне колоне, нисмо је имали ни 24. септембра 2000. Нисте имали СПО која је била јака странка и која је на председничке изборе изашла са својим кандидатом. Није поента у једној колони, него једној која оставља утисак да је довољно снажна да може да изнесе промену коју жели”, рекла је она, прецизирајући да на опозиционој сцени тренутно не види такву колону.

Ванредни избори зависе од истраживања јавног мњења

Глигоријевић сматра да одлука о томе да ли ће се уз београдске, ићи и на ванредне парламентарне изборе, зависи од резултата истраживања јавног мњења које на сто добија Александар Вучић.

“Од његовог доласка на власт, парламентарне изборе имамо на сваке две године, што би могло да значи да је 2018. време за скоро па редовне изборе”, указује она.

Додаје и да напредњаци можда процене да им мандат до 2020. није довољан да спроведу реформе о којима говоре, те да ће тражити време до 2022. чиме се прикључују и најаве из Брисела да би Србија до 2025. могла да постане чланица ЕУ.

Сматра и да је такво прављење предикција о уласку у ЕУ неозбиљно, јер Србија има 35 преговарачких поглавља од којих велики број није ни отворен, а сва морају да буду затворена пре чланства у Унији.

Истовремено оцењује да су грађани Србије индиференти према чланству у ЕУ, и да их пре свега интересује када ће живети боље, док у самој Унији проширење није у фокусу.

“Тренутно најбитнија тема у ЕУ је суочавање са изазовима мигрантске кризе. Проширење није тема број један осим за неколицину службеника који су задужени да се тиме баве. И ако не гледамо ствар само из сопствене перспективе, мигрантска криза јесте важнија тема”, оценила је она.

Вршњачко насиље постало бруталније

Говорећи о учесталим случајевима вршњачког насиља о којима се говори у медијима, Глигоријевић је рекла да има дилему да ли је вршњачко насиље у порасту или је реч о томе да коначно знамо како то да назовемо и више о томе причамо.

Ипак оцењује да вршњачко насиље дефинитивно јесте бруталније, и подсећа да подаци полиције показују да је број кривичних дела међу малолетницима смањен у односу на осамдесете године прошлог века, али да је истраживање “Времена” показало да иако је кривичних дела мање, она су тежа по ономе како се дефинишу у Кривичном законику.

“Мислим да је повећана бруталност. Значи да су та деца због нечега љута, бесна и фрустрирана”, оценила је она и додала да је реч о дубљем друштвеном проблему којим треба да се баве државни органи.

Каже и да су неке одредбе које садржи предлог тзв. Алексиног закона ушле у измене Закона о образовању и васпитању што је, према њеној оцени, добра ствар.

rs.n1info.com/a340756/Vesti/Vesti/Gligorijevic-Ova-vlast-neguje-tabloide.html

«‹ 65 66 67 68›»