ЋИРИЛИЦА | LATINICA | ENGLISH
Menu
LATINICA | ЋИРИЛИЦА | ENGLISH

sofija

About sofija

Posts by :

Сви председникови људи

Док Обреновчани падају у заборав, медији у злато окивају Новаково венчање, а фудбалски фанатици не могу да се начуде бламажи Бразила од седам голова, саветница председника Србије показује радни елан и у врелим летњим данима, када се просечном смртнику само излежава у дебелом ладу. Станислава Пак Станковић, међутим, није просечна и на тридесет и кусур степени ситно слово пише, и то ником другом до главној уредници „Политике“.

Председник се жалио Савету за штампу да му „Блиц“ својим нетачним и тенденциозним писањем подрива углед и интегритет шефа државе. Повод је текст објављен у јеку поплава када се београдски дневник упитао где је то председник док водена неман плави градове по Србији? Позивајући се на поуздане изворе из СНС-а, новине су објавиле да је Николић тог најгорег викенда био у својој Бајчетини где је првог дана пекао ракију, да би сутрадан са печењем угостио једног од Вучићевих великих арапских пријатеља, који је том приликом обећао 10 милиона долара за поплављене.

Да скратимо, Савет је одбацио жалбу шефа државе и његову тврдњу да је прекршен Кодекс новинара Србије, али се Станислава Пак ухватила у коштац са Љиљаном Смајловић, председницом Управног одбора ове независне институције.

Не треба бити адвокат Политиком глодуру, она то ради одлично, али је запањујуће одсуство за реалност председникове саветнице. Опонашајући њен стил, могли би малициозно рећи: „Видела жаба да се коњи поткивају, па и она дигла ногу“.

Пакова се сукобила и са логиком и са етиком. Не види зашто би Љиљана Смајловић имала оправдање то што у одлуци Савета није учествовала, јер је претходно изузела себе зато што је и лист који уређује тог дана такође био на тапету Савета за штампу. Ваљда саветница иде инерцијом функционисања у високој политици где се не обазире на сукоб интереса већ се гледа колику политичку моћ неко има да може да врши притисак и на такозване независне институције.

Пакова је притом користила језик и изразе непримерене институцији председника, јавно омаловажавајући прозвану уредницу. Па отуд изрази „врана врани очи не вади“, да би се у другом јавном обраћању „извинила“ констатацијом „према свецу и тропар“. Да скратимо, суштина је да ни дан данас ми не знамо одговор где је председник био у та два дана поплавног викенда, већ се прича свела на то да ли се у мају пече ракија?!

И ако та два дана није био на терену, међу грађанима, председник је касније и то већ сутрадан показао агилност, па је обилазио и Крупањ и друге уништене вароши од клизишта и водене стихије. На страну што је једном приликом имао реторички испад да су појединци сами криви јер нису хтели да се на време евакуишу, али зар нисмо и у телевизијским преносима видели људе који су упорно одбијали да напусте своје домове. Једном речју, Николић је мање грешио у ванредној ситуацији него приликом избора својих сарадника на Андрићевом венцу.

Када подвучете црту испада да је Томислав Николић најбољи део председничког кабинета. Он јесте непосредни изабрани шеф државе и ту институцију са највише легитимитета свако мора да уважава. Али мудри људи углавном се окруже далековидијим, писменијим, паметнијим, образованијим, шарамантнијим од себе, а онда као добар организатор „краде“ од сваког по нешто од поменутих знања и талената и – доноси праве одлуке. Са Станиславом Пак се није усрећио, као ни са Оливером Антићем, ни са оним Вуком Фатићем што је сина „покривао“ Хитлеровим књигом. Као ни са Предрагом Микићем који је притискао директорку Агенције за приватизацију да прода „Радничко прихватилиште“ његовом сину.

По том моделу, чијег је виновника председник узео у заштиту, ваљда је и Љиља Смајловић требало да притиска колеге из Савета за штампу да се председникова жалба уважи.

10. јул 2014. године; Извор: vesti-online.com; Аутор: Јелена Арсеновић

Але и вране

Борис Тадић и Томислав Николић политички су антиподи чија је једина сличност то да су за медијске саветнике узели људе с чудноватим схватањем слободе медија.

Тадић је главној уредници „Политике” 2008. писао са захтевом да „надлежним органима у најхитнијем року” открије изворе за чланак који се Тадићу није допао. После се правдао да је писао као грађанин који је научио да чита из „Политике”, мада није објаснио зашто је писмо грађанина Тадића у редакцију стигло на меморандуму председника Републике.

Након што је „средио ситуацију у медијима”, као што је у ноћи изборног тријумфа исте године и обећао одушевљеним присталицама, у Србији није остао нити један опозициони медиј (са изузетком недељника „Печат”).

За разлику од Тадића, Томислава Николића медији нису штедели ни после избора за председника Србије. Посебно га је заболело када су „Блиц” и „Ало” објавили да је пекао ракију док се Србија давила у поплавама, али реаговао је као обичан грађанин. Уместо да организује смену уредника преко Михаела Рингијера, као што је то урадио његов претходник, Николић се обратио Савету за штампу и затражио оцену етичности тог уређивачког потеза.

Био би то сјајан пример узорног односа власти према медијима да је његов кабинет био у стању да прихвати неповољну одлуку тог самосталног регулаторног тела. Уместо тога, председникова медијска саветница написала је два писма пуна личних увреда председници Савета за штампу и главној уредници „Политике”.

А затим је, иако се Савету за штампу жалио грађанин Николић, ту погрешну процену разаслала медијима на меморандуму председника државе, са простачким алузијама типа „врана врани очи не вади”.

Читалац једног сајта рекао је на то да „и изнад Џеси има Џеси”. Била је то алузија на некадашњу новинарку у кабинету Бориса Тадића коју је био глас да ноћу зове главне уреднике и мења им насловне стране.

Али није „Џеси” та која није разумела улогу медија у демократији, већ њен шеф. То се сада види по увредљивом нападу Бориса Тадића на лист „Данас”, који по њему изиграва курира једном конобару (што је редакција исправно протумачила као алузију на Владимира – Бебу Поповића). Уместо европских стандарда о којим је Тадић само причао, већ помало заборављена медијска господарица је примењивала самог Тадића. Није то била њена, већ Тадићева медијска политика, што се да видети и по томе што је у међувремену прешла у супротни табор.

Када је председник грађанин, а грађанин председник, за то кога он и зашто запошљава да га саветује о медијима – јавност може, али и не мора превише да мари. Али би морала да зна каква је медијска политика Томислава Николића.

А Станиславу смо упознали.

Љиљана Смајловић

—————————-

Одговор Станиславе Пак Станковић 

Папир трпи све

Председнице,

Папир трпи све, па и Ваше увреде на рачун председника и његових сарадника, али је недозвољено да злоупотребљавате „Политику” и да је користите као полигон за лични обрачун, који не приличи ни пијаци. Користите се провидном заменом теза да обесмислите моје мишљење о једној одлуци Савета за штампу иза које сте сада и у одговорима стали. Дали сте ми тиме сасвим за право. Да ли Ви мислите да је Савет за штампу недодирљив и да нико не може да каже да је одлука тог тела неправедна? Па председнице, право на слободно изражавање мишљења је основни постулат демократије. Ви себе, председнице, стављате изнад нас државних службеника, јер Вама је дозвољено да злоупотребљавате „Политику”, да улазите у лични обрачун, а саветник председника не може званично да обавести јавност о свом мишљењу о једној одлуци Савета за штампу. Поређење председника Николића са Тадићем и мене са неким ко је јавности непознат, али уредницима веома добро познат је потпуно депласирано. Свим уредницима и новинарима веома је добро познато да председник Републике има коректан однос према њима, ја имам фер и коректан однос са уредницима и новинарима и тако ће се наставити. Свој професионални однос нећу променити према „Политици”, чак и са Вама који је тренутно уређујете. Завршавам полемику овим одговором, јер је угледни лист „Политика”, који су водили врхунски интелектуалци и реномирани новинари, изнад приземног коришћења тезе о слободном новинарству која се користи по потреби и зарад личне промоције.

На крају, председник није пекао ракију, није дао ташти дипломатски пасош, није кадрирао по јавним предузећима. Све остало што причате је бацање прашине у очи грађанима.

Станислава Пак Станковић

10. јул 2014. године; Извор: Политика; Аутор: Љиљана Смајловић

Сви председникови људи

Док Обреновчани падају у заборав, медији у злато окивају Новаково венчање, а фудбалски фанатици не могу да се начуде бламажи Бразила од седам голова, саветница председника Србије показује радни елан и у врелим летњим данима, када се просечном смртнику само излежава у дебелом ладу. Станислава Пак Станковић, међутим, није просечна и на тридесет и кусур степени ситно слово пише, и то ником другом до главној уредници „Политике“.

Председник се жалио Савету за штампу да му „Блиц“ својим нетачним и тенденциозним писањем подрива углед и интегритет шефа државе. Повод је текст објављен у јеку поплава када се београдски дневник упитао где је то председник док водена неман плави градове по Србији? Позивајући се на поуздане изворе из СНС-а, новине су објавиле да је Николић тог најгорег викенда био у својој Бајчетини где је првог дана пекао ракију, да би сутрадан са печењем угостио једног од Вучићевих великих арапских пријатеља, који је том приликом обећао 10 милиона долара за поплављене.

Да скратимо, Савет је одбацио жалбу шефа државе и његову тврдњу да је прекршен Кодекс новинара Србије, али се Станислава Пак ухватила у коштац са Љиљаном Смајловић, председницом Управног одбора ове независне институције.

Не треба бити адвокат Политиком глодуру, она то ради одлично, али је запањујуће одсуство за реалност председникове саветнице. Опонашајући њен стил, могли би малициозно рећи: „Видела жаба да се коњи поткивају, па и она дигла ногу“.

Пакова се сукобила и са логиком и са етиком. Не види зашто би Љиљана Смајловић имала оправдање то што у одлуци Савета није учествовала, јер је претходно изузела себе зато што је и лист који уређује тог дана такође био на тапету Савета за штампу. Ваљда саветница иде инерцијом функционисања у високој политици где се не обазире на сукоб интереса већ се гледа колику политичку моћ неко има да може да врши притисак и на такозване независне институције.

Пакова је притом користила језик и изразе непримерене институцији председника, јавно омаловажавајући прозвану уредницу. Па отуд изрази „врана врани очи не вади“, да би се у другом јавном обраћању „извинила“ констатацијом „према свецу и тропар“. Да скратимо, суштина је да ни дан данас ми не знамо одговор где је председник био у та два дана поплавног викенда, већ се прича свела на то да ли се у мају пече ракија?!

И ако та два дана није био на терену, међу грађанима, председник је касније и то већ сутрадан показао агилност, па је обилазио и Крупањ и друге уништене вароши од клизишта и водене стихије. На страну што је једном приликом имао реторички испад да су појединци сами криви јер нису хтели да се на време евакуишу, али зар нисмо и у телевизијским преносима видели људе који су упорно одбијали да напусте своје домове. Једном речју, Николић је мање грешио у ванредној ситуацији него приликом избора својих сарадника на Андрићевом венцу.

Када подвучете црту испада да је Томислав Николић најбољи део председничког кабинета. Он јесте непосредни изабрани шеф државе и ту институцију са највише легитимитета свако мора да уважава. Али мудри људи углавном се окруже далековидијим, писменијим, паметнијим, образованијим, шарамантнијим од себе, а онда као добар организатор „краде“ од сваког по нешто од поменутих знања и талената и – доноси праве одлуке. Са Станиславом Пак се није усрећио, као ни са Оливером Антићем, ни са оним Вуком Фатићем што је сина „покривао“ Хитлеровим књигом. Као ни са Предрагом Микићем који је притискао директорку Агенције за приватизацију да прода „Радничко прихватилиште“ његовом сину.

По том моделу, чијег је виновника председник узео у заштиту, ваљда је и Љиља Смајловић требало да притиска колеге из Савета за штампу да се председникова жалба уважи.

10. јул 2014. године; Извор: vesti-online.com; Аутор: Јелена Арсеновић

Кабинет, медији и вране

Станислава Пак: Могли сте „Блиц” да упознате с правим новинарством, али врана врани очи не вади. – Љиљана Смајловић: За жаљење је што је меморандум председника Србије изгледа искоришћен за приватни испад.

Саветница председника Републике за медије Станислава Пак упутила је  отворено писмо Љиљани Смајловић, протестујући против одлуке Савета за штампу којом је одбијена жалба председника Србије Томислава Николића на писање дневних листова „Блиц” и „Ало”. У писму је Станислава Пак оштро оптужила Љиљану Смајловић за кампању коју су „Блиц” и „Ало” „повели против председника, његове породице и сарадника”, у текстовима у којима су изнесене тврдње „Николић пекао ракију док се Србија давила”.

Оптужбе је Пакова засновала на чињеници да је Смајловићева председница Савета за штампу, независног саморегулаторног тела које су основали издавачи штампаних медија, новинске агенције и професионална удружења (УНС и НУНС).

Љиљана Смајловић одговорила је госпођи Пак да о жалбама Савету за штампу одлучује Комисија за жалбе чијој седници Смајловићева није присуствовала и којом не председава. Председник Комисије за жалбе која решава притужбе грађана на писање медија је новинар из Чачка Стојан Марковић.

—————————————————-

Писмо Станиславе Пак

Председник није пекао ракију док се Србија давила

Госпођо председнице,

Пишем Вам поводом недавне „пресуде” Савета за штампу, на чијем сте Ви челу, а у вези са жалбом на кампању коју против председника Републике, његове породице и сарадника воде дневни листови „Блиц” и „Ало”, у којој сте се Ви очигледно уживели у улогу судије и „пресудили” да председник лаже, односно да заиста пече ракију док се Србија дави.

Нисам се превише надала да ће Савет за штампу донети одлуку коју би донео свако ко има макар зрнце објективности. Ипак, председник је први (а и последњи) пут у животу, одлучио да се жали Савету за штампу и омогући вам да „Блиц” упознате са правим новинарством. Мислили смо – ко зна, можда нас изненадите. Као што нисте. Врана врани очи не вади, каже наш народ.

У вези са текстом објављеним у „Блицу”, под називом „Док се Србија давила Николић пекао ракију”, који је наведен као пример, али није једини у коме се оличава непрофесионалан однос који је „Блиц” имао према Томиславу Николићу и пре 20. маја 2012, а поготово после одлуке грађана да буде председник Републике, Савет за штампу, коме сте Ви на челу, бавио се разматрањем дилеме да ли у мају може или не може да се пече ракија? Та чињеница, госпођо председнице, мени само говори о томе колико сте озбиљно приступили разматрању суштине поступка на који је изјављена жалба и колико сте и Ви лично допринели да расправа има озбиљан карактер.

Каже ми „поуздан и добро обавештен извор” из дневног листа „Блиц” у тексту под називом „Николић против Блица 1:7”, објављеном у прошлу суботу: „Тражили смо одговор од сарадника председника Николића где је тачно био и шта је председник радио током спорног викенда, али добили смо само одговор шта је радио, али не и где је био”… па ето, добили су одговор шта је радио, па су свеједно написали да је пекао ракију. И очигледно им је то било најбитније у целом тексту, пошто су ту измишљотину ставили и у наслов. Да су председникови сарадници рекли да је тих дана био на Марсу, они би вероватно написали да је и тамо пекао ракију.

На страну то што је очигледно, по мишљењу господе из „Блица”, а рекло би се и Вашем, госпођо председнице, да председник Републике осим својих уставних обавеза има још једну – да о свом кретању и поступцима уредно, више пута дневно подноси извештаје листовима „Блиц” и „Ало”.

И то све је код Вас прошло на Савету за штампу, госпођо председнице. Да сте другачије оценили жалбу, послали бисте јавности поруку да у српском новинарству мора да постоји принцип одговорности према грађанима, одговорност према оном што се каже или напише. Управо оно што новинари траже од политичара, али изгледа да нису спремни и сами да пруже. Бар не један део новинара. Ви сте свесно заменили тезе, односно крајње злонамерно и бедно исфабрикован наслов да председник пече ракију док се Србија дави, тумачили сте као неиспуњавање председникове „обавезе” да „Блицу” одговори где је био и шта је радио. Дајте нам савет, да ли да новинама унапред достављамо ту врсту података или да чекамо формални захтев, обавезу коју, по Вама, морамо да испунимо.

Укратко, председник није пекао ракију, као што није омогућио ташти да добије дипломатски пасош, није постављао своје другове на директорска места, подржао корупцију, сменио Виду Узелац, рекетирао привреднике да изгради цркву, није окружен криминалцима и није у оковима корупције, што су само неки од наслова над измишљотинама и клеветама написаним за последњих неколико година.

Узгред, не одлучује ни о томе са колико новца држава, на разне начине, финансира поједине медије и не плаћа никога да о њему макар не пише лоше. И када има вишка новца, када га прикупи у земљи или иностранству, донира га сиротињи Србије. У то рачунам и породилишта у којима мајке доносе на свет највећу драгоценост у условима који су гори од штала у развијеном свету.

Ракију пече када је време за то, али сваки прави домаћин у Србији то ради сам или заједно са потомцима који живе у граду.

Волела бих да сте жалбу узели озбиљније у разматрање. Било би коректно да сте поред једне стране саслушали и другу, што је постојало чак и у доба инквизиције. Било би добро да сте председника обавестили о одлуци, уместо што смо је сви прочитали у новинама, које су га „победиле”.

Користећи замену теза да председникова служба није одговорила где се он налазио, а не знам да ли постоји нормална држава у свету у којој се на такво питање одговара, донели сте „пресуду” засновану на лажима измишљених извора из врха СНС да је председник безосећајни, хедоностички лажов. Та пресуда је помпезно дочекана у поменутим новинама и служи за наставак омаловажавања заснованог на измишљотинама. Госпођо председнице, извор лажи уопште није битан. Лист сноси одговорност ако објави лаж, чак и ако каже ко је ту лаж изрекао. Томе служи проверавање вести из извора. Лист „Блиц” је од Председништва добио информацију шта је председник радио, а објавио је лаж. То где је председник био, је у овој ствари ИРЕЛЕВАНТНО, а захтев да се то сазна скопчан је са жељом да буде праћен, као да је естрадна звезда.

Да ли овакво писање треба да покаже свету да је Србија прљава балканска земља у којој ништа није светиња? У којој је дозвољено вређати и износити неистине о изабраном председнику?

Било би ме срамота да тело које водим, и коме је циљ да уреди информативни простор, учествује у таквој работи. Знам да и председник мисли да многи у тој струци одавно не знају за срамоту, али то не изговара јавно. Можда због тога имате осећај да га треба извргавати руглу, пошто никоме не прети, обавља свој посао у складу са Уставом, у жељи да грађани Србије живе боље.

Да ли размишљате о томе како би тек била заштићена част грађанина кога остали грађани нису изабрали на функцију председника? Или их можда убеђујете да су погрешили када су га, у немогућим условима харанге и ниподаштавања изабрали? Када би новине могле све што желе они који их плаћају, он можда не би ни био жив.

Ви сте се баш уживели у улогу судије који је на лажи осудио председника Републике. Ја бих рекла да је написан лош сценарио и да сте и сами одиграли улогу у бурлески, која не би била посећена ни у најзабаченијем уличном позоришту.

Искрено, желела бих да верујем, негде у дубини душе, да у председници и даље имамо новинара кога сам познавала.

Станислава Пак

———————————————————–

Одговор Љиљане Смајловић

Непрофесионални лични тон Николићеве саветнице

Саветница председника Републике за сарадњу са медијима Станислава Пак обратила ми се отвореним писмом негодујући због недавне одлуке Комисије за жалбе Савета за штампу да листови „Блиц” и „Ало” нису прекршили Кодекс новинара у текстовима због којих се Томислав Николић жалио Савету за штампу (savetzastampu.rs).

Као што на сајту Савета за штампу пише, Савет је независно саморегулаторно тело које окупља издаваче, власнике штампаних и онлајн медија и новинских агенција и професионалне новинаре. Основан је да би пратио поштовање Кодекса новинара.

Као што се може уверити свако ко посети сајт Савета, све одлуке о томе да ли је Кодекс новинара прекршен доноси Комисија за жалбе, чији рад је доступан јавности. Поред Комисије постоји и Управни одбор Савета за штампу, који нема право да разматра жалбе грађана. Председник Комисије за жалбе Савета за штампу је Стојан Марковић, новинар из Чачка.

Нисам присуствовала седници Комисије за жалбе која је решавала притужбу председника Републике, јер је на тој седници, поред жалбе Томислава Николића, разматрана и жалба на „Политику”. Изузела сам се из одлучивања, као што правила Савета и налажу.

Комисија је иначе одлучила да је „Политика” прекршила Кодекс, чиме уредници „Политике” нису били одушевљени. „Политика” је пре три дана свеједно објавила да је Комисија за жалбе гласала да је лист прекршио Кодекс новинара. Таква су правила. Они који не желе да руше то саморегулаторно тело (у ком седе представници Удружења новинара Србије, али и Независног удружења новинара Србије, Асоцијације медија, Локал преса и јавности), морају да се придржавају правила и када им се одлуке свиђају – али и када им се не свиђају.

Тако ја барем схватам демократију и грађење независних установа.

На крају, необјашњив је непрофесионални, лични тон којим ми се обраћа саветница председника Републике. Мислим да је за жаљење што је меморандум председника Србије изгледа искоришћен за приватни испад.

Само се по себи разуме да нећу дозволити да тај непримерени начин комуникације утиче на мој професионални однос према институцији председника Републике, за коју гајим дубоко поштовање.

8. јул 2014. године; Извор: Политика

Савет за штампу: Није прекршен Кодекс због текста о Николићу

(Извор: 021) – Одлучујући о жалби председника Србије Томислава Николића, Савет за штампу донео је одлуку да лист „Блиц“ није прекршио Кодекс новинара текстом „Док се Србија давила, Николић пекао ракију“.

Одлучујући о жалби председника Србије Томислава Николића, Савет за штампу донео је одлуку да лист „Блиц“ није прекршио Кодекс новинара текстом „Док се Србија давила, Николић пекао ракију“.

Како преноси „Блиц“, то је први случај да се Николић жалио Савету за штампу поводом неког новинског текста, а његова жалба је одбијена, пошто је седам од осам чланова Савета сматрало да Кодекс новинара није прекршен.

Николић се, као грађанин, жалио Савету за штампу да је текст у „Блицу“ неистинит, необјективан и да негативно утиче на „лични и професионални интегритет, као и на стварање негативне климе у друштву по питању имиџа и кредибилитета председника Републике“. У исцрпној расправи на седници Савета, која је одржана у четвртак и трајала је око сат времена, одлучено је да „Блиц“ није повредио право на приватност Николића.

Наглашено је и да није баш најјасније на шта се председник Николић, у својству грађанина, конкретно жали, као и да ни у жалби није дао одговор на легитимно питање „Блица“ где је био током спорног викенда. На крају је гласањем утврђено да седам чланова Савета за штампу сматра да Блиц није прекршио Кодекс, док је један члан био мишљења да је Кодекс прекршен, преноси „Блиц“.

www.021.rs/story/Info/Srbija/85110/Savet-za-stampu-Nije-prekrsen-Kodeks-zbog-teksta-o-Nikolicu.html

Одржана Legal leaks радионица

Савет за штампу успешно је реализовао дводневну радионицу за новинаре „Legal leaks“, у којој је учествовало тридесетак новинара из целе Србије. Радионица, одржана 16. и 17. јуна у Прес центру Удружења новинара Србије, организована је у сарадњи са Европском комисијом, Унеском и организацијама Access Info Europe и SEENPM.

Новинари и медији се врло често суочавају са баријерама у приступу информацијама, нарочито ако се информације односе на корупцију, организовани криминал, кршење људских права и друге осјетљиве области новинарског извјештавања. Зашто је важно да новинари у свакодневном раду користе своје право на приступ информацијама, а каква је пракса спровођења закона о слободном приступа информацијама у Србији, која, иначе има најбољи закон на свету, на који начин медији могу добити податке од Европске уније, како могу да користе отворене базе података, и како да добијене информације презентују уз поштовање етичких, професионалних стандарда прописаних Кодексом новинара Србије, била су најзначајнија питања о којима су разговарали учесници радионице.

Радионицу је отворио Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, који је истакао да новинари имају обавезу да трагају за информацијама, али и да је за то потребно имати знања и вештине. Присутне новинаре је поздравила и Аделин Хулин, представница Унеска која је истакла значај саморегулације у примени етичких стандарда професије.

Хелен Дарбшире, извршна директорка организације Access Info Europe рекла је да је приступ информацијама основно људско право које је гарантовано уставима бројних земаља, укључујући и Србију, као и да 48 од укупно 56 земаља чланица ОЕБС-а  има посебан закон о приступу инфомацијама. Она је новинаре упознала са законима других европских земаља и могућностима добијања информација из тих земаља, као и од Европске уније. Са нашим законом и правима која имају новинаре је упознала Наталија Ћетковић, помоћник генералног секретара повереника за информације од јавног значаја, док је уредник портала „Пиштаљка“ Владимир Радомировић говорио о искушењима везаним за заштиту извора информација и проверу података добијених од „узбуњивача“.

Други дан радионице био је посвећен већим делом медијској етици и раду, јединог саморегулаторног тела у Србији, Савета за штампу. О разликама између регулације и саморегулације, норвешком моделу који је изабран као најприхватљивији и за Србију и о томе колико су медији спремни да прихвате одлуку својих колега да су се огрешили о професионалну етику говорила је Љиљана Смајловић, председница Савета за штампу и председница УНС-а. Последња сесија била је посвећена статистичком новинарству, односно употребама база података у истраживачком новинарству. Александар Ђорђевић, новинар БИРН-а, да колегама  практичне савете о томе које су им све могућности на располагању приликом претраге и анализе великог броја база података.

Сви учесници радионице добили су Legal Leaks приручник на српском језику, који даје детаљна упутства о томе како поднети захтев за приступ инфомацијама у више од 40 земаља.

Седница Комисије за жалбе на Факултету политичких наука

Више од стотину студената завршне године новинарства на Факултету политичких наука у Београду имало је 29. маја прилику да се упозна са члановима Комисије за жалбе Савета за штампу и да из прве руке сазна како Комисија одлучује о жалбама због кршења Кодекса новинара Србије.

Редовна седница Комисије одржана је тог четвртака у слушаоници на Факултету политичких наука, у оквиру последњег предавања из предмета Медијско право и медијске полике за будуће новинаре на овом факултету. 

Комисија је, као и обично, разматрала жалбе пристигле у последњих месец дана, а студенти су, после сваке одлуке Комисије, постављали питања и коментарисали.  Највише их је занимала примена одлука Комисије и заштита приватности грађана кад је реч о онлајн медијима. Чланови Комисије трудили су се да будуће колеге што боље упознају са професионалном стандардима, етичким захтевима професије и да им бар делом укажу на изазове који их очекују.

Уз помоћ Мисије ОЕБС-а у Србији, студенти Факултета драмских уметноси снимили су са овог догађаја кратки филм, који ће ускоро бити постављен на сајт.

У посети немачком Савету за штампу

Чланови Комисије за жалбе Савета за штампу били су од 18. до 20. маја у Берлину у студијској посети немачком Савету за штампу, како би се упознали са начином рада искуствима саморегулаторног тела које успешно ради већ 58 година.

Овај савет годишње прими између 1300 и 1500 жалби читалаца, а члановима нашег Савета представљени су најинтересантнији случајеви из последњих година, који се односе на заштиту приватности, извештавање о несрећама и трагичним догађајима, као и на(зло) употребу података и фотографија са друштвених мрежа. Разговарало се и о жалбеној процедури, начину одлучивања савета, као и проблемима око примене одлука комисије.

 

Представници Комисије за жалбе посетили су и дневни лист „Беринер Зеитунг“, као и портал „Зеит – онлине“, са чијим уредницима су разговарали о новинарској етици и сарадњи са саморегулаторним телом. Посету је организовала канцеларија Савета Европе у Београду.

Љиљана Смајловић председница Савета за штампу

Савет за штампу добио је нови Управни одбор, на чијем челу је Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије и главна и одговорна уредница листа „Политика“. За заменика председника изабран је Дејан Миладиновић, председник Управног одбора удружења издавача локалних медија „Локал прес“.

Независно удружење новинара у новом УО Савета за штампу у наредне четири године представљаће Драган  Јањић и Момчило Пантелић, Удружење новинара Србије, сем Љиљане Смајловић и Зоран Станојевић, а Асоцијацију медија Злата Куреш (Бета), Миленко Васовић (Ringier Axel Springer) и Павле Савовић (Telegraf.rs).

 

Оснивачи Савета за штампу, саморегулаторног тела које одлучује о поштовању Кодекса новинара Србије у штампаним и онлајн медијима, су два новинарска удружења и два удружења издавача, а досадашња председница била је директорка и главна и одговорна уредница „Новог магазина“ Надежда Гаће, представница Асоцијације медија.

Саопштење за јавност: Забрињава масовно „копирање“ текстова

Комисија за жалбе Савета за штампу, разматрајући допис новинске агенције Танјуг који се односио на објављивање текстова те агенције у другим  медијима без навођења извора, закључила је да је забрињавајућа масовност ове појаве, нарочито кад је реч о интернет порталима.

Танјуг  је Комисији доставио десетак текстова који су у потпуности преузети са сервиса те агенције и потписани као текстови новинара медија који су их објавили, уз назнаку да је реч само о мањем броју случајно изабраних примера.

Преузимањем текстова других медија, а нарочито новинских агенција, који се потом представљају као текстови редакције која их је објавила, не само да се крше ауторска права новинара новинских агенција, него се често избегавају и финансијске обавезе и, у сваком случају, нарушава положај агенција, оценила је Комисија за жалбе.

Комисија је у протеклом периоду већ неколико пута одлучивала о кршењу ауторских права и оценила да то постаје све распрострањенија појава.

Чланови Комисије, зато, упозоравају све новинаре и медије да их и закон и Кодекс новинара Србије обавезују на навођење извора информација које преузимају из других медија и забрањују им да као своје потписују текстове и фотографије других аутора.

Комисија за жалбе Савета за штампу

«‹ 82 83 84 85›»