Неутралност под лупом

(Извор: Радар) Суштина дилеме није у томе да ли новинар има политичка уверења, већ у томе да ли она утичу на начин на који обавља свој посао. Једно је имати лични став, друго јавно га износити, а нешто сасвим друго активно учествовати у раду политичке странке или изборној кампањи

Може ли новинар да подржава одређене друштвене идеје, излази на протесте или јавно критикује одлуке власти, а да притом не доведе у питање своју професионалност? И да ли публика може да верује његовом извештавању ако зна каква су његова политичка уверења? То су нека од питања која се отварају сваки пут када се поведе расправа о односу новинарства, личних ставова и политичког ангажмана.

Дебата „Да ли новинар сме да има политички став?“, одржана 13. октобра у организацији Савета за штампу у Прес центру УНС-а, показала је да на ова питања нема једноставног одговора. Учесници су се сагласили да је потребно заштитити професионалне стандарде, али су указали и на то да није свако јавно исказивање мишљења исто, као што ни сви новинари не обављају исти посао.

Суштина дилеме, како је истакла Оливера Милошевић, чланица Комисије за жалбе Савета за штампу и потпредседница УНС-а, није у томе да ли новинар има политичка уверења, већ у томе да ли она утичу на начин на који обавља свој посао. Једно је имати лични став, друго јавно га износити, а нешто сасвим друго активно учествовати у раду политичке странке или изборној кампањи.

Од новинара се не може очекивати да нема мишљење о друштву у којем живи. Може се, међутим, очекивати да проверава информације без обзира на то коме иду у прилог, да саслуша релевантне стране и да јасно раздвоји чињенице од сопственог коментара. Професионалност не значи одсуство уверења, већ способност да она не постану мерило према којем се бирају чињенице.

Између друштвене одговорности и политичког сврставања

Проблем настаје када се граница између новинарског рада и активизма замагли. Учесници дебате указали су на то да поједине редакције покушавају да ову дилему реше јасним интерним правилима, прилагођеним околностима у којима раде.

Немања Мариновић, уредник омладинског медија Зоомер, говорио је о правилима уведеним након почетка студентских протеста. Према тим правилима, новинари који су стално ангажовани у редакцији не могу да буду део студентских пленума и других органа покрета, нити да јавно подржавају одређене изборне опције на друштвеним мрежама. Сарадници који учествују у протестима могу да достављају материјал, али се њихов допринос третира као извор информација који редакција даље новинарски обрађује.

Сличан процес разграничавања прошла је и редакција портала

Машина, који је настао из активистичког покрета и цивилног сектора. Његов уредник Марко Милетић објаснио је да су временом уведена правила која новинарима ограничавају чланство у политичким странкама и активно учешће на протестима, уз обавезу да на догађајима које прате буду јасно означени као новинари.

Ови примери показују да редакције не морају нужно да имају иста правила, али да би требало да буду јасна у томе шта очекују од својих новинара. Када правила не постоје или нису доступна јавности, простор за различита тумачења постаје већи, а сумња у непристрасност лакше се преноси са појединца на читав медиј.

Ипак, ни раздвајање новинарства од активизма није увек једноставно. Друштвена питања често имају и политичку димензију, па није лако одредити где се завршава грађанска одговорност, а почиње политичко сврставање. Новинар Никола Крстић упозорио је управо на то да се друштвено и политичко не могу увек посматрати као две одвојене области.

Залагање за људска права или осуда насиља, на пример, нису сами по себи исто што и подршка одређеној странци. Међутим, у политички поларизованом друштву чак и поступци који нису замишљени као страначко опредељивање могу бити протумачени на тај начин. Зато није довољно посматрати само шта је новинар урадио; важно је разумети и контекст у којем се његов поступак тумачи.

Друштвене мреже: приватно мишљење, јавна последица

Додатну сложеност уносе друштвене мреже, на којима се професионални и приватни идентитет новинара често преплићу. Објава намењена пријатељима може бити снимљена, подељена и извучена из првобитног контекста, а лични став појединца лако може постати разлог за преиспитивање рада редакције у којој је запослен.

Милица Вукомановић, новинарка Истиномера, указала је на то да при процени утицаја јавног наступа треба узети у обзир врсту новинарства којом се особа бави. Није исто када политички став износи новинар који прати дневну политику и када то чини новинар чији се рад заснива на проверљивим доказима у другој области. Сама чињеница да се новинар појавио на протесту не значи аутоматски да су његове информације нетачне или да је његов текст непрофесионалан.

Редакције не морају нужно да имају иста правила, али да би требало да буду јасна у томе шта очекују од својих новинара. Када правила не постоје или нису доступна јавности, простор за различита тумачења постаје већи, а сумња у непристрасност лакше се преноси са појединца на читав медиј

С друге стране, Марко Милетић и новинар Бојан Цвејић упозорили су да друштвене мреже не треба посматрати као потпуно приватан простор. Објављени садржај може да допре до много шире публике од оне којој је првобитно намењен, а читаоци неретко личне ставове новинара поистовећују са уређивачком политиком медија.

Управо ту настаје проблем који превазилази питање права на лично мишљење. Новинар може сматрати да говори искључиво у своје име, али публика његов јавни наступ може доживети као поруку медија за који ради. То не значи да новинар треба да се одрекне приватности или да престане да учествује у друштвеном животу, већ да буде свестан последица које јавно изражавање може да има.

Ни овде, међутим, не постоји универзално правило које би пођеднако важило за сваку редакцију и сваку врсту новинарства. Због тога су јасне смернице, договорене унутар редакције и доступне јавности, важније од неписаних очекивања која се примењују тек када избије спор.

Непристрасност није исто што и одсуство вредности

Расправа о политичким ставовима новинара не може се одвојити ни од услова у којима медији раде. Поједине редакције суочавају се са ограниченим приступом догађајима, ометањем новинара, безбедносним ризицима и недостатком ресурса. Све то утиче на могућност да се различити политички актери пођеднако прате и да се публици представи шира слика догађаја.

Представници редакција на дебати указали су на тешкоће са којима се суочавају приликом праћења скупова владајуће странке, као и на разлике у могућностима малих и великих медија. Због тога се заступљеност политичких актера не може увек процењивати без разумевања околности у којима је садржај настао.

Новинар може сматрати да говори искључиво у своје име, али публика његов јавни наступ може доживети као поруку медија за који ради. То не значи да новинар треба да се одрекне приватности или да престане да учествује у друштвеном животу, већ да буде свестан последица које јавно изражавање може да има

Новинар Никола Крстић отворио је и питање саме идеје потпуне неутралности. Свака редакција има одређене вредности и уређивачка начела која утичу на избор тема и начин на који им приступа. Проблем, међутим, настаје када таква оријентација почне да потискује чињенице или да их прилагођава унапред постављеном закључку.

Генерална секретарка Савета за штампу Гордана Новаковић и Оливера Милошевић упозориле су да медији могу имати различите уређивачке политике, али да то не сме бити оправдање за нетачно представљање догађаја и њиховог контекста. Када уређивачка политика прерасте у пропаганду, више није реч само о вредносном опредељењу, већ о нарушавању професионалних стандарда.

Важно је, зато, разликовати критичко извештавање од непрофесионалног поступања. Новинар не крши правила само зато што критикује власт, прати протесте или се не слаже са ставовима уредништва. Истовремено, политичко опредељење не може бити оправдање за прећуткивање релевантних чињеница, једнострано представљање догађаја или занемаривање друге стране.

Аутор: Марко Кочовић